O tome se ćuti

HIJERARHIJA ZAVERENIKA: KOMITET 300 (2)

Britanija kontroliše SAD-e

U izdanju beogradske Narodne knjige štampana je 2005. godine knjiga dr Džona Kolmana o delovanju poznatog svetskog centra moći Komiteta 300. Prenećemo najvažnije delove ovog izuzetnog svedočanstva i istraživačkog rada.

(Ovu knjigu posvećujem svojoj supruzi Leni i našem sinu Džonu, koji mi pružaju podršku već dugi niz opasnih i napornih godina, te čvrsto i hrabro podnose odricanja, neprilike i nalete zle sudbine).

dr Džon Kolman

U mom radu iz 1989. godine, pod naslovom „Terror in the skies" (Terorizam u vazduhu), dao sam sledeći prikaz tog događaja: „Malo pre uzletanja ul Hakovog aviona C-130 iz jedne pakistanske vojne baze, blizu hangara u kojem se nalazio C-130, viđen je sumnjiv kamion.

Kontrolni toranj je upozorio obezbeđenje, ali kada je preduzeta akcija, avion je već bio u vazduhu a kamion JQ nestao. Nekoliko minuta kasnije avion se sunovratio i nije se zaustavio dok nije tresnuo o zemlju i pretvorio u plamenu loptu.

Ne postoji nikakvo objašnjenje za takvo ponašanje aviona C-130. Ta letelica se pokazala kao izuzetno pouzdana. Zajednički pakistansko-američki istražni odbor utvrdio je da nije bilo greške pilota, kao ni mehaničkog i konstrukcijskog kvara. Sunovrat je prepoznatljiv način pada aviona pogođenog niskofrekvencijskim električnim signalom."

Činjenica da je Sovjetski Savez uspeo da proizvede aparate sa visokom radiofrekvencijom na Zapadu je poznata zahvaljujući radu sovjetskih naučnika iz Odelenja za intenzivne relativističke elektronske talase Instituta za atomsku energiju „Kurčatov".

Dvojica njihovih specijalista bili su J. A. Vinogradov i A. A. Ruhadze. Oba naučnika su radila u Institutu za fiziku Lebedev, čija su specijalnost eketronski i rendgenski laseri.

Pošto sam primio ovu informaciju, tražio sam potvrdu i iz drugih izvora i otkrio da je engleski list International Journal of Electronics (Međunarodni časopis za elektroniku) već objavio neke materijale koji su, izgleda, potvrđivali moju informaciju o rušenju aviona generala ul Haka. Osim toga, tu informaciju su potvrdila i moja dva izvora iz obaveštajnih krugova. Neke korisne informacije dobio sam i iz sovjetskog naučnog časopisa o ovim temama, koji izlazi na engleskom, pod naslovom Soviet Radio Electronics and Communications System (Sovjetski sistem za radioelektroniku i komunikacije). U mojoj glavi nije bilo sumnje u to da je general Zia ul Hak ubijen. Na kamionu koji je viđen u blizini hangara nesumnjivo je bio uređaj za niskofrekvencijski električni signal, kakav, kako se zna, poseduju vojne snage.

Prema Butovom pisanom svedočenju, koje je, dok je bio u zatvoru, prokrijumčario iz Pakistana, Kissindžer mu je oštro zapretio: „Napraviću strahovit primer ako nastaviš sa svojom politikom izgradnje zemlje." Buto je došao u sukob sa Kisindžerom i Rimskim klubom zato što je zagovarao program nuklearne energije da bi Pakistan pretvorio u modernu industrijsku zemlju, što je u očima Komiteta 300 bilo u direktnom sukobu sa nalozima koje je Kisindžer dao pakistanskoj Vladi. Kisindžerova pretnja Butu nije bila službena američka politika, nego politika današnjih Iluminata.

Čovek treba jasno da razume zašto je nuklearna energija tako omražena u jednom delu sveta i zašto je lažni pokret „za očuvanje okoline", čiji je osnivač i finansijer Rimski klub, krenuo u rat protiv nuklearne energije. Uz nuklearnu energiju, koja daje obilje jeftine električne energije, zemlje Trećeg sveta postupno bi postale nezavisne od američke pomoći i pretvorile bi se u suverene i nezavisne države. Električna energija iz nuklearnih izvora je pravi ključ pomoću koga bi zemlje Trećeg sveta izašle iz zaostalosti, stanja u kome, po zapovesti Komiteta 300, moraju da ostanu.

Manja pomoć znači manji nadzor MMF-a nad prirodnim bogatstvima neke zemlje. Upravo je ova zamisao, tj. da bi zemlje u razvoju mogle da uzmu svoju sudbinu u svoje sopstvene ruke, nezamisliva Rimskom klubu i njegovom nalogodavcu, Komitetu 300. Bili smo svedoci kako je otpor protiv nuklearne energije u Sjedinjenim Američkim Državama uspešno primenjen za zaustavljanje industrijskog razvitka, u saglasnosti sa planom Rimskog kluba o „nultom postindustrijskom rastu".

Zavisnost od američke pomoći drži zemlje u poslušnosti pred Ministarstvom za spoljne poslove. Vrlo malo te pomoći dospe do ljudi u tim zemljama, budući da ona obično završava u džepovima onih na vlasti, koji MMF-u dopuštaju da divljački pljačka prirodna bogatsva njihovih zemalja.

Predsednik Zimbabvea, bivše Rodezije, Mugabe, je dobar primer kako se pomoću inostrane pomoći stiče vlast nad sirovinama, u ovom slučaju nad hromom visokog kvaliteta. Divovski konglomerat pod nazivom LONRHO, kojim upravlja Angus Ogilvie, važan član Komiteta 300, u korist svoje rođake, kraljice Elizabete II, danas ima potpunu vlast nad tim vrednim prirodnim bogatstvom, dok narod te zemlje sve dublje tone u siromaštvo i bedu, uprkos pomoći Sjedinjenih Američkih Država u iznosu od 300 miliona dolara.

LONRHO danas ima monopol nad rodezijskim hromom i prodaje ga po ceni koju sam određuje, što za vreme Smitove vlasti nije bilo dozvoljeno.

Do dolaska na vlast Mugabeovog režima dvadeset i pet godina održavana je umerene cena hroma. Tokom četrnaestogodišnje vladavine Jana Smita bilo je raznih problema, ali od njegovog odlaska sa vlasti nezaposlenost se učetvorostručila, a Zimbabve je zapao u rasulo i bankrot.

Mugabe je dobijao dovoljno inostrane pomoći od SAD-a (oko 300 miliona dolara godišnje) da sebi izgradi tri hotela: na Azurnoj obali, Rtu Ferat i u Monte Karlu, dok mu narod umire od bolesti, nezaposlenosti i neuhranjenosti, da ne spominjemo diktaturu čelične ruke koja ne dozvoljava nikakve prigovore.

Uporedite ovo sa Smitovom vladom, koja nikada nije tražila niti dobila ni centa pomoći od Sjedinjenih Američkih Država. Dakle, jasno je da je inostrana pomoć snažno oružje za sticanje vlasti nad zemljama poput Zimbabvea i, zaista, svim afričkim zemljama.

U isto vreme to američke građane drži u stanju nametnute pokornosti koja im smanjuje sposobnost pokretanja značajnijeg otpora svojoj vladi. Dejvid Rokfeler je znao šta radi kada je, 1946. godine, prihvaćen njegov Predlog zakona o inostranoj pomoći, koji je danas, posle javnog razotkrivanja šta u stvari predstavlja - reket u rukama Vlade, koji plaćamo mi, običan narod - postao jedan od najomraženijih zakona.

Kako zaverenicima uspeva da drže svet u šaci i preciznije da drže omču oko vrata SAD-a i Velike Britanije? Jedno od najčešće postavljenih pitanja jeste: „Kako ijedno telo može uvek da zna šta se događa i kako se sprovodi kontrola?"

Ova knjiga će pokušati da odgovori na to i neka druga pitanja. Jedini način na koji možemo da se uhvatimo u koštac sa stvarnošću zavereničkog uspeha je taj da nabrojimo i opišemo tajna društva, čelne organizacije, vladine agencije, banke, osiguravajuća društva, multinacionalne kompanije, naftne kompanije i stotine hiljada tela, organizacija, udruženja čiji su vodeći ljudi članovi Komiteta 300 - vrhovnog zapovednog tela koje vlada svetom već najmanje sto godina, znači i dan danas.

Budući da već postoje na desetine knjiga o Veću za inostrane odnose (CFR-u) i o Trilaterali, preći ćemo direktno na Rimski klub i Nemački fond Maršal. Kada sam te organizacije prvi put opisao u Sjedinjenim Američkim Državama, pokazalo se da je malo ljudi, a možda i nimalo, ikad čulo za njih. Moja prva knjiga The Club of Rome (Rimsli klub), objavljena 1983. godine, nije privukla skoro nikakvu pažnju. Mnogi neupućeni ljudi mislili su kako je Rimski klub nešto povezano sa Katoličkom crkvom, a Nemački fond Maršal sa Maršalovim planom.

Upravo zato je Komitet 300 i odabrao te nazive - da zbuni ljude i odvuče im pažnju od onoga što se zapravo događa. Nije reč o tome da američka Vlada nije za njih znala, već je to deo zavere koja pomaže prikrivanju informacija da se be ni saznala istina. Nekoliko godina pošto sam objavio tu knjigu, nekoliko pisaca je u njoj našlo bogatstvo netaknutih informacija i počelo o njima da piše i govori kao da su o tome oduvek sve znali.

Bila im je pravo otkriće činjenica da su Rimski klub i njegovi finansijeri, pod nazivom Nemački fond Maršal, dva visokoorganizovana zaverenička tela, koja deluju pod okriljem Severnoatlantskog saveza (NATO-a) i da se većina izaslanika Rimskog kluba upravo regrutuje iz NATO-a. Rimski klub je tvorac globalne politike za koju NATO tvrdi da je njegova, a delovanjem člana Komiteta 300 lorda Karingtona uspeo je da podeli NATO na dva dela: političku grupu moći (levo krilo) i bivši vojni savez.

Rimski klub je još uvek jedna od najvažnijih ruku Komiteta 300 za spoljnu politiku, a druga takva grupa jesu Bilderbergeri.

Osnovan je 1968. godine od okorelih članova izvorne Morgenthauove grupe, na temelju jednog telefonskog poziva pokojnog Aurelija Pecija, kojim je izrazio hitnu potrebu da se ubrza plan za stvaranje svetske vlade, danas zvane Novi svetski poredak. Meni se više sviđao prvi naziv. On i te kako bolje opisuje zadati posao, budući da je već bilo nekoliko „novih svetskih poredaka", ali ne i svetske vlade.

Na Pecijev poziv odazvali su se najveći subverzivni „planeri budućnosti", iz Sjedinjenih Američkih Država, Francuske, Švedske, Velike Britanije, Švajcarske i Japana, koje je bilo moguće pronaći. U periodu od 1968. do 1972. godine Rimski klub je postao koheziono telo naučnika nove nauke, globalista, planera budućnosti i internacionalista svih vrsta. Kao što je rekao je-dan izaslanik: „Postali smo Josipov kaput s mnogo boja.". Pecijeva knjiga Human Quality (Ljudski kvalitet) bila je temelj doktrine koju je prihvatilo političko krilo NATO-a.

Evo jednog kratkog odlomka iz te knjige:

Prvi put od kraja prvog milenijuma hrišćanstva velike mase ljudi su u stvarnom iščekivanju mogućeg dolaska nečeg nepoznatog što bi im u potpunosti moglo promeniti sudbinu... Čovek ne zna kako da bude istinski moderan čovek... Čovek je izmislio priču o „lošem zmaju", ali ako je takav zmaj ikada postojao, onda je to sam čovek... Ovde imamo ljudski paradoks: čoveka koji je uhvaćen u zamku svojih izvanrednih mogućnosti i dostignuća kao u živom pesku - što se više koristi svojom moći, to mu je ta moć sve potrebnija.

Nikada ne smemo da budemo umorni od ponavljanja koliko je, glupo današnje duboko patološko stanje i neprilagođenost celog ljudskog roda izjednačavati sa bilo kojom cikličnom krizom ili prolaznim okolnostima. Otkako je čovek otvorio Pandorinu kutiju nove tehnologije, čovek pati od nekontrolisanog razmnožavanja ljudskog roda, od manije napretka, energetskih kriza, stvarnih i potencijalnih nestašica prirodnih bogatstava, uništenja okoline, nuklearne gluposti i mnoštva problema povezanih sa njima.

Ovo je identično sa programom koji je, mnogo kasnije, prihvatio pokret „za očuvanje okoline" koji je stvorio isti taj Rimski klub da bi zamaglio i preokrenuo industrijski razvitak.

Ukratko, zadaci kontraprograma Rimskog kluba su izmišljanje i širenje „postindustrijskih" zamisli u Sjedinjenim Američkim Državama, u isto vreme sa širenjem raznih pokreta kontrakulture, poput droge, roka, slobodnog seksa, hedonizma, sotonizma, vradžbina i „očuvanja okoline". Institut Tavistok (Tavistock Institute), Institut za istraživanje Stenford (Stanford Research Institute) i Institut za društvene odnose (Institute for Social Relations), u stvari, cela široka lepeza naučnih organizacija s područja primenjene socijalne psihijatrije ili su imale predstavnike u Upravnom odboru Rimskog kluba ili su delovale kao savetničke kuće i igrale vodeću ulogu u nastojanjima NATO-a da prihvati „Zaveru Vodenjaka".

Naziv „novi svetski poredak" smatra se nečim što je nastalo kao posledica Zalivskog rata iz 1991. godine, dok se za izraz „svetska vlada" misli da je star više vekova. „Novi svetski poredak" nije nov. Prisutan je i razvija se pod ovim ili onim nazivom već vrlo dugo, ali se shvata kao razvoj budućnosti, što nije tačno.

Novi svetski poredak je prošlost i sadašnjost. Zato sam ranije rekao da je izraz „svetska vlada" bolji ili bi trebalo da bude bolji. Aurelio Peci jednom je bliskom prijatelju Aleksandru Hejgu rekao u poverenju da se oseća kao „reinkarnirani Adam Vajshaupt". Peci je imao mnoge Vajshauptove sjajne sposobnosti organizovanja i kontrolisanja današnjih Iluminata, što je vidljivo iz njegove kontrole nad NATO-om i iz formulisanja NATO-ove politike na svetskoj osnovi.

Peci je trideset godina bio na čelu Ekonomskog veća Atlantskog instituta (Atlantic Institute's Economic Council) dok je bio glavni direktor automobilske kompanije Đovanija Anjelija - Fiata. Anjeli je član drevne istoimene italijanske porodice crnog plemstva i jedan od najvažnijih članova Komiteta 300. Imao je vodeću ulogu u sprovođenju raznih projekata u Sovjetskom Savezu.

Rimski klub je vrhovna zaverenička organizacija, brak između angloameričkih finansijera i starih evropskih porodica crnog plemstva, posebno takozvanog londonskog, venecijanskog i đenovskog „plemstva". Ključ uspešne kontrole sveta je njihova sposobnost stvaranja divljih ekonomskih recesija i kriza te upravljanja tim recesijama i krizama. Komitet 300 ima zadatak da podstakne socijalne nemire na svetskom nivou, posle kojih sledi recesija kao ublažavajuća priprema za nadolazeće ozbiljnije stanje. To mu je glavna metoda stvaranja masa širom sveta, koje će postati primaoci „pomoći" u budućnosti.

Čini se da Komitet veliki deo svojih važnih odluka koje se tiču ljudskog roda temelji na filozofiji poljskog aristokrate Feliksa Džjeržinskog, koji je smatrao da je ljudski rod tek malo iznad goveđeg. Kao veoma blizak prijatelj britanskog tajnog agenta Sidnija Rajlija (Rajli je, zapravo, bio Džjeržinskijev kontrolor tokom prvih godina Boljševičke revolucije) često se poveravao Rajliju u pijanom stanju. Džjeržinski je, naravno, bio zver koja je upravljala aparatom „crvenog terora". Tokom jedne pijanke rekao je Rajliju: „Čovek nema nikakvu važnost. Vidi šta se dešava kada ga izgladniš.

Počne da jede svog mrtvog druga da bi preživeo. Čoveka zanima samo sopstveno preživljavanje. Samo to je važno. Sva ta Spinozina filozofija samo je jedno veliko smeće."

Rimski klub ima sopstvenu obaveštajnu agenciju, a koristi i Rokfelerov Interpol. S njom vrlo tesno sarađuje svaka američka obaveštajna služba, kao i KGB i Mosad. Jedina obaveštajna agencija koja je ostala izvan njenog domena bio je istočnonemački STASSI.

Rimski klub ima i sopstvene, visoko organizovanje, političke i ekonomske agencije. Upravo su one predsedniku Reganu naložile da zadrži usluge Pola Vokera, takođe važnog člana Komiteta 300.

Voker je ostao na položaju predsednika Odbora Američke narodne banke (Federal Reserve), uprkos tome što je Regan, još dok je bio predsednički kandidat, čvrsto obećavao kako će ga otpustiti čim on, Regan, bude izabran za predsednika.

Ali Rimski klub je, nakon što je odigrao ključnu ulogu u Kubanskoj nuklearnoj krizi, svoj program „upravljanja krizom" (preteču organizacije FEMA) pokušao da proda predsedniku Kenediju. Nekoliko naučnika Instituta Tavistok posetilo je predsednika Kenedija s namerom da mu objasne šta to znači, ali je Kenedi odbio njihov savet. Iste godine u kojoj je Kenedi ubijen Institut Tavistok je opet bio u Vašingtonu na razgovoru sa NASA-om.

Ovog puta razgovor je bio uspešan. NASA je Tavistoku dala ugovor o proceni uticaja njenog budućeg svemirskog programa na američko javno mnenje.

Ugovor je poveren Institutu za istraživanje Stenford i Korporaciji Rand. Većina materijala koje su pripremili instituti Tavistok, Stenford i Rand nikada nije ugledala svetio dana i zapečaćeno je do današnjeg dana. Nekoliko senatora, članova odbora i pododbora za nadzopr tog projekta, kojima sam se obratio kako bih dobio informacije, rekli su mu da nisu „nikada čuli za to", a nisu imali pojma ni o tome gde bih mogao da pronađem to što tražim. Toliku moć i ugled su imali kod Komiteta 300.

1966. godine moje kolege iz obaveštajne službe su mi savetovali da se obratim dr Anatolu Rapaportu, koji je napisao izveštaj za koji je Vlada, kako se govorilo, bila zainteresovana.

Cilj tog rada bio je da se obustavi NASA svemirski program, za koji je Rapaport rekao da odživeo svoju korisnost. Rapaport mi je dao primerak svog rada, u kome, bez ulaženja u detalje, uglavnom piše da NASA-in program treba da bude odbačen. NASA ima previše naučnika koji imaju loš uticaj na Ameriku jer su uvek spremni da u školama i univerzitetima drže predavanja o tome kako funkcionišu rakete, od izrade do pogona.

Rapaport je tvrdio kako će to proizvesti naraštaj odraslih ljudi koji će hteti da postanu naučnici za svemir, posle čega će samo da shvate da su „nepotrebni", budući da 2000. godine njihove usluge neće biti nikome potrebne.

Čim je Rimski klub izneo NATO-u Rapaportov izveštaj o profilisanju NASA-e, Komitet 300 je odmah zatražio akciju. Izaslanici Rimskog kluba u NATO-u zaduženi za hitnu akciju NASA-e bili su Harland Klivlend, Džozef Slejter, Klajborn K. Pel, Volter J. Levi, Džordž Mekgi, Viliam Vots, Robert Straus-Hjup (američki izaslanik pri NATO-u) i Donald Leš.

U maju 1967. godine Odbor za nauku i tehnologiju Severnoatlantske skupštine (Scientific and Technological Committee of the North Atlantic Assemblv) i Institut za istraživanje spoljne politike (Foreign policz Research Institute) organizovali su sastanak.

Nazvali su ga „Konferencija o transatlantskoj neravnoteži i saradnji" (Conference on Transantlantic Imbalance and Collaboration) i održan je na raskošnom imanju engleske kraljice Elizabete u Duvilu, u Francuskoj.

Osnovna svrha i namera konferencije u Duvilu bila je da se zaustavi tehnološki i industrijski razvoj Sjedinjenih Američkih Država. Konferencija je rezultirala dvema knjigama, od kojih se ovde spominje jedna, Bžežinskog, pod naslovom Technotronic Era (Tehnotronska era). Drugu knjigu je napi-sao predsedavajući Konferencije, Aurelio Peci, pod naslovom The Chasm Ahead (Put u ponor). Peci se uveliko slaže sa Bžežinskim, ali je dodao da će u budućnosti nastati rasulo na svetu ne bude li tim svetom upravljala svetska vlada.

U tom smislu Peci je insistirao da se Sovjetskom Savezu ponudi „spajanje sa NATO-om", po kojem bi Sovjetski Savez, u svetskoj vladi, bio jednakopravan partner Sjedinjenim Američkim Državama. Obe zemlje bi bile odgovorne za buduće „upravljanje krizama i globalno planiranje". Rimski klub je svoj prvi „ugovor o globalnom planiranju" poverio Institutu za tehnologiju Masačusets (Massachusetts Institut for Technologv, MIT), jednoj od najvažnijih naučnih institucija Komiteta 300. Za projekat su bili zaduženi Džej Forestor i Denis Medous.

čemu je bilo reci u njihovom izveštaju? U osnovnim postavkama se nije razlikovao od onoga što su propovedali Maltus i Fon Hajek. Naime, što se tiče starog pitanja o tome da nema dovoljno prirodnih bogatstava, Forester-Medousov izveštaj je bio prava prevara.

Ono što u izveštaju nije stajalo bila je činjenica da će čovekov dokazani inventivni genij najverovatnije pronaći način da se „prevlada" nestašica. Fuzijska energija, taj smrtni neprijatelj Komiteta 300, mogla bi da se primeni za stvaranje prirodnih bogatstava. Na primer, fuzijskom bakljom bi moglo da se iz jedne četvrtine milje običnog kamena dobije dovoljno aluminijuma za naše četvorogodišnje potrebe.

Peci je neumorno propovedao protiv države-nacije i o tome koliko je ona pogubna za napredak čovečanstva. Zagovarao je „kolektivnu odgovornost". Nacionalizam je kao čovekov rak bio tema na nekoliko njegovih važnih govora. 1977. godine njegov blizak prijatelj Ervin Lazlo napisao je knjigu sličnog sadržaja, pod naslovom Goals of Mankind (Ciljevi čovečanstva), koja je postala ključno štivo Rimskog kluba.

Ceo taj rad je jedan žučljiv napad na industrijski razvoj i na urbani razvitak. Svih tih godina Kisindžer je kao osoba za vezu bio u tesnom kontaktu s Moskvom, kao predstavnik Kraljevskog instituta za međunarodne odnose. Pisane radove o „globalnom oblikovanju" sveta redovno je razrnenjivao sa svojim prijateljima u Kremlju.

Što se tiče zemalja Trećeg sveta, jedan od članova Rimskog kluba, Harland Klivlend, pripremio je izveštaj koji je dostigao vrhunac cinizma. U to vreme Klivlend je bio američki predstavnik u NATO-u. Ukratko, zemlje Trećeg sveta, po tom izveštaju, trebalo bi same da odluče koji će narodi ili delovi naroda da budu eliminisani.

Kao što je Peci kasnije napisao (na temelju Klivlendovog izveštaja): ,Narušen sukobljenim politikama triju najvećih zemalja i blokova, delimično grubo sklepan, postojeći međunarodni ekonomski poredak vidno puca po rubovima... Mogućnost potrebe pribegavanja odabiru - odluci ko mora da opstane - uistinu je vrlo surova.

Ali ako događaji, nažalost, dovedu do takvog kritičnog stanja, pravo na odlučivanje ne može se prepustiti samo nekolicini država, jer bi time one dobile zlokobnu moć nad životom gladnih na svetu."

U ovome se sastoji politika Komiteta 300 o namernom izgladnjavanju afričkih naroda, do smrti, što se dokazalo u podsaharskim državama.

To je bio cinizam najgore vrste, jer je Komitet 300 već ovlastio sebe za donošenje odluka o životu i smrti i Peci je to znao. To je pokazao u svojoj ranije izdatoj knjizi Limits of Growth (Granice rasta). Odbacio je potpuno razvoj industrije i poljoprivrede i umesto toga izneo zahtev da ceo svet potpadne pod jedno koordinacijsko veće, i to pod Rimski klub i njegove institucije u NATO-u, tj. svetsku vladu.

Prirodna bogatstva će se dodeljivati pod okriljem globalnog planiranja. Države-nacije moraju ili da prihvate vlast Rimskog kluba ili da žive po zakonima džungle i da se bore za opstanak.

Kao prvi „ogled" Medous i Forester planirali su, za Kraljevski institut za međunarodne odnose, arapsko-izraelski rat iz 1973. godine, kako bi na jasan način pokazali svetu da će prirodna bogatstva poput nafte u budućnosti doći pod vlast globalnih planera, što naravno znači, u ruke Komiteta 300.

Tavistok institut je zatražio savetovanje s Pecijem, na koje su bili pozvani i Mekdžordž Bundi, Homer Perimuter i dr Aleksander King. Peci je iz Londona otputovao u Belu kuću, gde se sastao sa Predsednikom i njegovim kabinetom, posle čega je usledila poseta Ministarstvu spoljnih poslova (State Department), gde je razgovarao sa ministrom spoljnih poslova, sa Obaveštajnom službom tog Ministarstva i njegovim Većem za planiranje politike (Policy Planning Council).

Tako je vlada Sjedinjenih Američkih Država, od samog početka, bila potpuno svesna planova koje je Komitet 300 pripremio za Ameriku. Ovo bi trebalo da bude dovoljan odgovor na često postavljeno pi-tanje, koje glasi: „Zašto bi naša Vlada dozvolila Rimskom klubu da u Sjedinjenim Američkim Državama deluje subverzivno?"

Vokerova ekonomska i monetarna politka je bila preslikana politika Sir Džefrija Houva, britanskog ministra finansija i člana Komiteta 300. Ovo ilustruje koliko Velika Britanija kontroliše Sjedinjene Američke Države, što je počelo nedugo posle rata iz 1812. godine i što čini bez prestanka preko politike Komiteta 300.