Sećanja

Potreba Tomislava Filipovića velečasnog fratra

Fratar je sa strašću klao decu

Žednom je potrebna čaša vode, muželožniku je potrebna čaša krvi. Jednog zimskog dana, najverovatnije u utorak sedmog veljače 1942. godine, posle jutarnje Svete mise, uđe u seosku školu sela Šargovca, kraj Banja Luke, škole koja ima samo jednu učionicu, pobožni fratar Tomislav Filipović praćen sa dvanaest svojih vernika.

Mihailo Šaškijevič

Kao Isus Hristos u pratnji dvanaest apostola. Vrlo blago zapita učiteljicu da li je u učionici neka talentovana Srpkinja. Učiteljica zbunjeno pokaže jednu devojčicu, koja se zvala Radojka Glamočanin. Fratar očinski uzme za ruku devojčicu i dovede je do učiteljicinog stola. Vrlo polagano, polagano bez žurbe. Blago, očinski. Stavi joj ruku na sto. Sve se zbiva vrlo pažljivo, odmreno, smireno. Zatim iz svoje odore, bez žurbe izvadi sekiricu i devojčici otseče šaku. Sve vrlo lagano bez žurbe i bez uzbuđenja. Devojčica vrisne. Krv šikne preko učiteljicinog stola, te i na samu učiteljicu. Svi se skamene i zaneme. Jedino se čuje jauk devojčice. Bez žurbe i odmerenim pokretima velečasni fratar polako uzima drugu ruku devojčice i stavi je na sto.

P o l a g a n o.

O d m e r e n o.

Velečasnom fratru se ne žuri, te zašto bi se bilo kom drugom žurilo? Dok jednom rukom velečasni drži devojčicu on u drugoj ruci drži sekiricu, koju polako podiže iznad druge šake devojčice.

Čitaoče molim te da ne žuriš da bi pozvao hitnu pomoć. Pomoći ovde nema.

Zato čitaoče bez žurbe čitaj dalje. Izvinte me, ali da se podsetim gde smo stali? Da setio sam se, stali smo kod druge šake koja je na stolu. Kao što sam naveo velečasni je polagano dizao sekiricu. Kada ju je dovoljno podigao iznad stola i kada je odmerio položaj ruke dovojčice, velečasni naglo udari sekircom o ruku devojčice i otseče joj i drugu šaku. Krv ponovio šikne dok devojčica gubi svest. Jauci devojčice polako umiru, ali očigledno da ona još nije mrtva.

Velečasni stavlja sekricu u svoju odoru za što mu je potrebno izvesno vreme, ali pošto se on ne žuri to velečasni ima vremena da sekiricu stavi na svoje mesto u njegovoj odori. Zatim velečasni izvadi iz svoje odore mali nož. Uzme devočicu za kosu tako da joj može da vidi celo lice. Mirnim pokretom ruke gurne polagano nož u jedno oko devojčice i laganim okretom noža devojčici isčupa oko. Oko, koje je nabodeno na nož, odbaci na zemlju.

P o l a g a n o.

d m e r e n o.

Zašto me čitaoče žuriš? Ako se uzbuđuješ popi čašu vode pa da nastavimo. Ne razumem zašto se uzbuđujete umesto da smireno pratite ono što se smireno i odmereno dešava.Vi hoćete nešto da kažete, a vidi se da ne možete ništa ni da smislite, a kamo li da ono što ne možete da smislite još i da iskažete.

Velečasni obriše nož i onda odmereno i smišljeno priđe sa nožem drugom oku. Fratru se ne žuri, zašto bi se tebi čitaoče žurilo? Bez žurbe velečasni zabije nož devojčici u drugo oko.

Okrene nož u oku devojčice i isčupa joj i drugo oko. Kao što je prvo oko odbacio sa noža na zemlju, tako odabci na zemlju i drugo oko. Devojčica je sada već mrtva. Nema razloga žurbi. Velečasni obriše nož koji ne stavlja natrag u svoju odoru. Očito da će mu nož još biti potreban. Nismo baš sasvim sigurni da je devojčica mrtva. Možda je usled nepažnje velečasnog fratra još živa.

Da bi bio siguran velečasni još uvek drži nož u desnoj ruci. Devojčicu povuče za kosu tako da joj vrat jasno vidljiv. Devojčica je kako smo već zapazili mrtva, ali velečasni fratar nije u to sasvim siguran. Možda je još živa te za svaki slućaj velečasni joj polaganim pokretom desne ruke preseče grkljan. Sada moramo svi da budemo sasvim sigurni da je devojčica nepovratno mrtva.

Zatim se kao Isus Hristos sa dvanaest apostola udalji iz škole. Devojčica je mrtva. Mi ćemo devojčicu da opojemo, sahranimo i da je oplakujemo. Grob ćemo joj obilaziti. Ali šta da se radi sa decom koja su ovo posmatrala? Pravnici će da ispituju koji paragraf kojeg zakona je za ovaj čin nadležan. Niko se u to vreme nije pitao šta je velečasni fratar doživljavao dok je ovo radio?

Velečasni je polagano obavljao verski čin. Da nije imao u tome zadovljstvo on bi to uradio brzo, vešto, spretno, profesionalno i otišao bi svojim poslom. Ukoliko je klao devojčicu laganije toliko mu je i zadovoljstvo bilo veće. Svakim trzajem devojčice fratru je zadovoljstvo raslo.

Devojčica se stišala kada se i zadovoljstvo stišalo. Posle završenog tog verskog čina fratru je bio potreban izvestan odmor da bi mu se i potreba za zadovoljstvom ponovila. I ponovila se i ponavljala se iz dana u dan. Fratar je bio mlad, vreme kada su potrebe najveće. Dete još nema te potrebe, a starac ih više nema. Ali fratar ih ima i on ih zadovoljava. Čoveka zadovoljava žena, a fratra krv deteta.

***

velečasnom se nisu pisale knjige, zapravo vrlo malo je pisano o njemu. Zapisivano je ono što je radio, koliko ljudi i dece je gde i kako zaklao, ali o njemu kao čoveku ne znamo skoro ništa. Znamo kada se rodio i zapisano je da mu je otac bio Hrvat i još je bilo istaknuto da mu je mati bila Srpkinja. Znamo gde je bio sa službom pre rata, za vreme rata i da je posle rata bio osuđen na smrt i obešen.

njegovoj porodici se zna vrlo malo, a o njegovom detinjstvu ni malo. Zabeleženo je gde je službovao za vreme rata, ko su mu bili prijatelji. Zabeleženo je da su se katoličke vlasti ograđivale od njega, da su Nemci bili uzdržani, a Italijani su mu bili otvoreni neprijatelji. Sami Hrvati su ga kratko vreme držali u zatvoru, ali neko „iznad" je odlučio da se pusti i još da se unapredi.

Neko „na vrhu" je želeo da se deca i to baš deca kolju. Fratar je ubijao decu i odrasle ljude, ali decu sa velikim zadovoljstvom. Majke su morale da posmatraju dok im je decu ubijao. Možda je ubio i neku ženu, ali to nije nigde zapisano niti je iko to posvedočio.

Izvesno je da nije napastvovao žene niti se zna da je imao neku prilježnicu. Zanimljivo je da se primeti da nije poznato da je ikada išta ukrao. Decu je klao sa uživanjem i uvek polagano.

Navešćemo ovde samo uzgred dve beleške koje se ovlaš spominju te niko na to nije do sada obratio pažnju.

Svedočenje dr Nikole Nikolića:

Hrvatski lekar i akademik dr Nikola Nikolić, koji je bio zatočen u logoru III, pisao je kasnije da je "Filipovićev glas imao gotovo žensku kvalitetu to je bilo u raskoraku s njegovim fizičkim stavom i grubim licem.

Dok pomenuti Ribil kaže:

U usporedbi s Matkovićem i Milošem čija su lica otkrivala osnovu njihove unutarnje naravi, Filipović-Majstorović činio se ljubaznim i pitomim, osim kada se zbivalo klanje. Tada je bio neusporediv. On je bio vođa svih masovnih ubijanja u Gradini. Odlazio je klati svake noći i dolazio je prekriven krvlju. Isti preživeli logoraš je takođe posvedočio i da je Filipović, uprkos isključenju iz franjevačkog reda, često išao da kolje u odeći franjevca zbog čega je dobio nadimak fra Satana.

Svedoćenje Egona Bergera:

Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb: 1966, strana 57:

Svećeničko lice fra Majstorovića, obučenog u elegantno odijelo, našminkanog i napudranog, u zelenom lovačkom šeširu, sa nasladom je posmatralo žrtve. Prišao je djeci, čak ih je i pomilovao po glavi. Društvu se priključio Ljubo Miloš i Ivica Matković. Fra Majstorović reče majkama sada će biti krštenje njihove djece.

Oduzeli su majkama djecu, a dijete koje je nosio fra Majstorović u svojoj dječijoj nevinosti milovalo je našminkano lice svoga ubojice. Majke, izbezumljene, uočile su situaciju. Nude svoje živote tražeći milost za mališane.

Dvoje djece su metnuli na zemlju, dok je treće bačeno kao lopta u zrak, a fra Majstorović, držeći u ruci bodež okrenut prema gore tri puta je promašio, dok je četvrti put uz šalu i smijeh, dijete ostalo nataknuto na bodež.

Majke su se bacale po zemlji čupajući kose a kad su počele strahovito vikati, ustaški stražari 14. osječke satnije odveli su ih i likvidirali. Kad je sve troje djece tako svirepo stradalo, tri dvonožne zvijeri su međusobno davali novac, jer izgleda da su se kladili tko će prije nataknuti dijete na bodež.

Uz ova svedočenja možemo još i da primetimo da je fra Filipović uživao (koju vrstu uživanja?) u polaganom klanju dece i da nije imao polni odnos sa bilo kojom ženom.

Dakle:

Visok ženski glas

Napudran i našminkan

Uživanje u klanju (doživljavanje orgazma)

Nezainteresovanost za žene

Velečasni fratar je bio potencijalni muželožnik

On krivi malu nevinu decu za svoj nesretni život.

* *

Nisu Hrvati krivi za dela fratra Filipovića nego su krivi što svojim nečinjenjem dopuštaju da se taj greh prenese na nevinu hrvatsku dečicu. Zašto školovani ljudi u Hrvatskoj nisu nikada ispitali psihu velečasnog fratra. Neverovatno je da školovani Hrvati nisu znali za mračno podzemlje fratrove psihe.

Negativan pristup primitivne većine hrvatskog naroda je tražio da se prošlost podesi prema potrebama sadašnjosti. Školovani i učeni ljudi nisu imali ni snage ni hrabrosti da se usprotive zaostaloj, primitivnoj masi svog naroda.

Potrebno je dodati da crkvenim prelatima ne bi bilo podesno da je jedan od njih bio muželožnik i masovini ubica dece. Fratarski red, kao i biskupi su se ograđivali od njega. Udaljili su ga iz fratarskog reda, ali uvek tiho i sramežljivo i time mu omogučili da se pred zaostalom masom prikazuje kao fratar. Nepravedno bi bilo da se za bilo šta danas krive školovani Hrvati. Njih nema. Stariji naraštaj je izumro, a mlađi se iselio.

Ono što vredi je potisnuto, zastrašeno, učutkano. U Hrvatskoj je ostala jedna nehrišćanska paganska gomila muželožnika i čedomornika. Jedan društveni talog. Dužnost je Svetog Oca da u Hrvatsku pošalje misionare i da Hrvate pokrsti.

* *

Vjekoslav Luburić koji je cenio delovanje fra Filipovića nije, da se zna, ubijao decu, ali ljudi su mu bili poslastica. Niko nije brojao, ali može da se oceni da je Luburić ubio više ljudi nego fra Filipović.