Život potvrđuje

Top 100 pijanaca Jugoslavije (3)

Sve moje ljubavi

Čuveni srpski novinar Miodrag Mile Isakov, stalni kolumnista Magazina Tabloid, napisao je knjigu naslovljenu kao ''Pijani smo bili bolji''. On se drži još uvek devize čuvenog šabačkog svirača Vlastimira Pavlovića Carevca, koji je tvrdio da čovek u životu treba da radi i pije. A kada se razboli, treba da prestane da radi. Ovo je njegova druga knjiga

Šarl Bodler: Opijen uvek treba biti. U tome je sve - početak i svršetak mudrosti. Da ne osećate strahovito breme vremena što vam pleća povija ka zemlji, morate se bez daha opijati. Čime? Vinom, poezijom ili vrlinom, kako vam drago. Ali, opijajte se!

Mr Mile Isakov

Kada sam i sam, u prvom Gimnazije, dobio zadatak da naučim da recitujem poemu Mike Antića „Vojvodina", obratio sam se komšinici za pomoć. Tada sam od Mire Banjac naučio nešto što sam shvatio tek mnogo kasnije, kada sam izbliza upoznao Acu, Peru, Daru Džokić, Svetlanu Bojković, Radeta, Dika i mnoge druge glumce i glumice, koji su nesumnjivo bili moja slabost čitavog života. Naučio sam tada da je zapamtiti tekst mnogo manji problem od toga kako ga izneti. Ja sam se spremao da „Vojvodinu" deklamujem na završnoj priredbi Gimnazijade, tradicionalnom takmičenju u znanju i sportu gimnazijalaca iz Novog Sada, Niša i Skoplja, koji su tih nekoliko dana stanovali kod vršnjaka iz grada domaćina. Moj gost je tad bio rukometaš Ice Magdinčev, kasnije veoma uspešan igrač i trener u Skoplju, ali i celoj Jugoslaviji. Jedno vreme je trenirao i čuvenu „Metaloplastiku" iz Šapca, pa smo se posle mnogo vremena tada češće viđali

Završna priredba Gimnazijade se održavala u studiju M, koji je do tada bio pozornica rezervisana za prave umetnike, što je povećavalo moju tremu već veoma prisutnu zbog mog gosta, starih drugara i posebno devojaka koje će me gledati. Eto utešnog zaključka, devojke su mi ipak veća slabost od glumaca.

Elem, Mira Banjac, koja je za mene mnogo više od glumice, uporno me je opominjala da ne treba pesmu da recitujem, nego da je ispričam. Očigledno, nisam najbolje razumeo kakva je razlika, jer delovao sam kao svaki ukočeni pubertetlija koji je naučio pesmicu napamet, pa je rafalno izgovara dok ima daha, a onda zastane uzme vazduh i nastavi, bez obzira na tačke i zareze, na logičke, da ne kažem dramske, pauze.

Posle mnogobrojnih vežbanja koja nisu dala naročite rezultate, dosetila se da mi predloži da stavim ruke u džepove pantalona i tako probam. I zaista, odmah je sve bilo drugačije, opuštenije, prirodnije. Ne bih da se previše hvalim, ali na priredbi sam, uprkos velikoj tremi, bio prilično ubedljiv, što je bio razlog da me kasnije pozivaju na razne prigodne svečanosti po Novom Sadu. A dogodine, kada se Gimnazijada održavala u Nišu, pošto sam učestvovao u recitalu „Plavi čuperak", morao sam, na zahtev publike u prepunom pozorištu, sasvim neplanirano da ponovo govorim „Vojvodinu".

Tada sam naučio još nešto, sa čime se nikad nisam pomirio, da svaka slobodna interpretacija, ma koliko bila dobra, obavezno nailazi i na negativna reagovanja. Naime, neki profesori su ozbiljno zamerili na mom držanju na sceni, sa rukama u džepovima, smatrajući to uvredljivim prostačenjem, nedoličnim pozorišta. Biće, ipak, da je nekima od njih više zasmetala tako drčna Vojvodina, ali to već liči na teoriju zavere, što se nikako ne uklapa u moj pogled na svet koji ovom prilikom želim da promovišem.

A što se Mire Banjac tiče, mada je bila isto godište kao i moja mati Dušanka, ni kao klinac nisam je doživljavao kao drugu majku, što bi se možda moglo očekivati budući da sam u njenom stanu, odmah do našeg na drugom spratu, provodio značajno vreme. Ona se i prema svom Brani odnosila više nekako drugarski, pa sam se i ja u to uklopio, sa godinama sve više, mada uvek sa poštovanjem starije osobe koja je svojim primerom, više nego namerom, značajno uticala na moje vaspitanje.

Već u osmom razredu osnovne škole napisao sam svoju prvu pozorišnu predstavu, koju sam, naravno, odmah dao njoj na čitanje. Verovatno je bila šokirana tom prepotentnom ambicijom, ali nije to pokazala. Nije mi podgrevala sujetu, ali nije me ni demoralisala. Naprotiv, spustila me je na zemlju sasvim normalnim razgovorom o tome, kao da je reč o kakvom uobičajenom pismenom zadatku. Nije se iščuđavala što klinac piše dramu i nije dramila oko toga. Jednostavno rekla mi je da je tekst baš onakav kakav sam i ja, da tu ima štofa prema uzrastu i ako nastavim da pišem jednog dana može da ispadne nešto. Ja sam, naravno, očekivao mnogo više, bar zadivljenost poduhvatom, ali negde u dubini duše bio sam joj zahvalan što mi se nije smejala.

I onako napaljen shvatio sam da je isuviše rano za tako nešto i da nije dovoljno pogledati desetak pozorišnih predstava, pa da napišeš jednu. Da treba da pogledam bar još deset! Tako sam i postupio, okanuo sam se pisanja pozorišta i okrenuo se njegovom pravljenju. U Gimnaziji „Moša Pijade" sam, već u prvom razredu, uz podršku sjajnog profesora srpsko-hrvatskog jezika Ace Janjića - Aske, organizovao „Klub ljubitelja pozorišta - Mira Banjac", a ona nam je uz pomoć kolega Ivice Hajtla, Gule Milosavljevića, Milice Radaković, Stevana Šalajića i Tike Pleskonjića, jednom mesečno priređivala pozorište u kući, pardon u školi. Kasnije sam posredovao da moj kolega, novinar Ljuba Milosavljević, sa Mirom osnuje privatnu glumačku školu „Mira Banjac", iz koje je, mada je kratko trajala, izašlo nekoliko talenata koji su kasnije završavali i Akademiju.

Nisam sa Mirom Banjac, nažalost, nikad zaginuo u kafani, ali kad je i u devetoj deceniji vidim da uz obaveznu cigaretu zvekne i pokoji viski, dok se moja majka, koja nikad nije pušila ni pila, borila protiv Alchajmera, mogu da zamislim kakav bi to bio izazov. Pri tom joj pomalo i zavidim na školi kroz koju je prošla u Beogradu, sa kafanskim prvacima kao što su bili Zoran Radmilović i Bata Stojković, sa kojima sam samo jednom nazdravio na nekom prijemu, gde smo morali biti fini. A ne k'o Ružica Sokić, koja je, inspirisana lozovačom, u tom društvu jednom uzviknula: Miro, ti si naša Loza Luksemburg.

Bezbroj je sličnih anegdota iz druženja sa tako zanimljivim ljudima, zbog čega sam rešio da ih na ovaj način ponudim svima koji nisu imali privilegiju da tako nešto dožive. Ako uspem, bar delimično, da prenesem ta neponovljiva iskustva, verujem da bi čitaoci mogli nešto od toga i da dožive, pa i da nauče. Ne znajući odakle da počnem, a pošto su se glumci već nametnuli, odlučio sam se za najlepši početak, a ipak po nekakvom, pomalo proizvoljnom, azbučno-abecednom redu, da se niko ne uvredi.

Neda Arnerić

NEŠTO KAO LJUBAV

Za Nedom Arnerić, kad se pojavila na filmu sredinom šezdesetih, uzdisali su svi mlađi i nešto stariji adolescenti, pa ni ja nisam bio izuzetak. Bila je još klinka, ali na filmskom platnu je delovala kao zrela devojka, a lepa i umiljata kao dete. Rečju, idealna za standarde jednog pubertetlije strogog patrijarhalnog vaspitanja. Prirodno, iskoristio sam prvu priliku da je upoznam. Zapravo, izmislio je. Kao nadobudni aktivista koji se u gradskom Komitetu omladine Novog Sada bavio kulturom i zabavom, odlučio sam da je pozovem da gostuje na tada kultnim igrankama u Građevinskoj školi, gde sam zbog nje uveo nešto kao intervju u pauzama svirke tada popularne novosadske grupe „Novi akordi", koju su činili Bili, pevač sa solo gitarom, Ćevara, bas, Kića, bubnjevi, i Dule, organe. Prvi gost mi je bio Milovan Ilić Minimax, tek da opravdam ideju i razgalim publiku nezainteresovanu za ozbiljne priče, pa odmah Neda, koju su svi želeli bar da vide uživo. Ja naročito.

Nekako sam saznao njenu adresu i otišao direktno u stan njenih roditelja, u ulici Omladinskih brigada, na Novom Beogradu. Pamtim to dobro jer sam prethodne, 1968, bio na radnoj akciji tu u komšiluku, gde smo udarnički probijali trasu za autoput kojim se i danas ulazi u Beograd preko Gazele. Primile su me Neda i njena majka, koja me je verovatno procenila kao dovoljno ozbiljnog i dala pristanak, ali uz uslov da i ona tom prilikom pođe za Novi Sad, kod neke rođake.

Tako je i bilo, ali ipak i dovoljno vremena da budem sa Nedom nasamo, pri čemu sam se trudio da joj pokažem svoje simpatije, koliko sam to umeo u to vreme, vodeći računa da ne budem nalik na klince koji onanišu na njene slike sa naslovnica, ali ni na filmadžijske predatore kako sam ih ja još neuk zamišljao.

Pošto sam tom prilikom, pristojnim ponašanjem, očigledno stekao poverenje njene majke, koja je, sasvim razumljivo, donosila odluke, usudio sam se da ih kroz nekoliko dana ponovo posetim i predložim da Nedu povedem sa sobom na svoje matursko veče. Ona je tek bila završila osnovnu školu i zbog obaveza na filmu upisala gimnaziju vanredno, što bi moglo da znači da neće imati takvo iskustvo sa svojom generacijom. A to je ipak lepa tradicija koju bi valjalo da doživi. Prihvatile su sa zadovoljstvom i pod istim uslovom, da majka pođe sa njom i sačeka je kod rođake.

Pošto sam rešio da u ovim tekstovima budem potpuno otvoren i do kraja iskren, moram da priznam da je, pored svih simpatija prema Nedi i želje da je osvojim, kod mene tada možda postojala i podsvesna namera da je iskoristim za osvetu devojkama iz mog razreda, koje su na polugodištu glasale da budem isključen iz mog četvrtog B.

U tom odeljenju sam proveo tri i po godine školovanja u Gimnaziji „Moša Pijade", da bih zbog ženskog glasanja, jer bilo ih je pet puta više od nas muškog roda, drugo polugodište pred maturu morao da završim u sasvim drugom, koje je učilo nemački jezik, pa sam na kraju engleski polagao pred komisijom. Povod je bio incident upravo sa novom profesoricom engleskog jezika, kojom je bez razloga i smisla bila zamenjena naša stara profesorka Berislava Vujić, koja nas je učila engleskom jeziku i životu, od početka. Meni je, recimo, ostala u pamćenju po savetu koji mi je dala zbog slabog učenja. Ja ti to tolerišem jer znam da možeš, rekla mi je, znam da ćeš ti engleski naučiti kad ti bude trebalo, ali na mnogo teži način. Tako je i bilo, naučio sam ga u Americi, u koju sam otišao odmah posle gimnazije po programu "Youth for understanding", ali su članovi porodice u kojoj sam živeo i drugari u školi, zbog nemuštog jezika, prvih nekoliko meseci mislili da sam retardiran.

Priznajem, bio sam za Vujićku i emotivno vezan, jer mi je mnogo popuštala, ali sam imao i argumente protiv te zamene, koji mi se i danas čine sasvim razumnim. Ni sad ne vidim rezon da se devojci koja je tek završila fakultet dodeli četvrti razred i tako njoj oteža posao, a nama pred maturu raskine saradnja sa profesorkom sa kojom smo odrastali.

Za nju, Lila se zvala, prezime čini mi se Veber, tako mladu i neiskusnu, bilo bi bolje da počne sa đacima koji takođe počinju u gimnaziji. Ali, bila je to ćerka novog direktora, sa kojim takođe nisam našao zajednički jezik posle odlaska u penziju legendarne Elze Stokin, koja je uvek konsultovala nas đake pre nego što bi uradila sve po svome. Jedared, kad sam predvodio neki štrajk učenika, morali su nju da pozovu sa bolovanja da interveniše. Prolazeći pored nas hodnikom duž kojeg smo, kao u špaliru, protestno sedeli na svojim školskim torbama, ni ne gledajući nas besno je odbrusila: Isakov u moju kancelariju! Kada sam ušao naredila mi je da zaključam vrata i ponudila me cigaretom. Dok sam se ja snebivao, jer bilo je to strogo zabranjeno, saopštila mi je da zna da redovno pušim u školskom ve-ce-u, pa nema razloga da se foliram. Uz dve-tri cigarete popričali smo prijateljski o svemu i svačemu, najmanje o problemu zbog kojeg smo štrajkovali, a kad sam izašao mojih drugara više nije bilo na hodniku. Kasnije su mi objasnili da su se povukli zato što im je saopšteno da ću ja, ako to ne urade, biti izbačen iz Gimnazije.

Sticajem svih tih okolnosti, mi koji smo imali popust kod Vujićke, uglavnom muški, našli smo se na udaru nadobudne profesorice u mini-suknjici, koja, izgledajući kao jedna od nas maturanata, prosto nije mogla imati potreban autoritet. Tim pre što su je neki ponavljači znali sa igranki, pa su se tako i ponašali prema njoj. Naravno, pokušala je na silu.

Jednoga dana nama trojici je dala jedinice, a sutradan po još jednu, da bi nas i trećeg dana zaredom ponovo prozvala da odgovaramo. Upitao sam je koliko kečeva treba da mi da kako bi dokazala koliko ne znam. Ako juče i prekjuče nisam znao ništa, kako zamišlja da sad znam, da sam za dva dana naučio jedan strani jezik. Zatražio sam malo više vremena da se spremim, a ona je uzvratila da ne mogu ja njoj da određujem kada će me ispitivati. Zahtevala je da ustanem i odgovaram, a ja sam joj onda drsko saopštio da ne mogu jer me dekoncentriše njena kratka suknja. Izbacila me je sa časa i nastavila slično sa Popom i Račom, koji su bili još drskiji i bezobrazniji, nazivajući je balavicom koja misli da je uhvatila boga za bradu ako ima u ruci taj Dnevnik i može da švrlja po njemu.

Tako je, bez mog prisustva, nastao skandal koji je dospeo i na nastavničko veće, sa predlogom za ukor njima dvojici, a isključenje iz Gimnazije za mene kao idejnog vođe. Pošto sam bio i predsednik omladine u školi, glasovi profesora su se podelili tačno po pola, tako da nisam izbačen iz škole, ali je predloženo da budem udaljen iz tog razreda, na koji očigledno loše utičem. Na sastanku nastavničkog veća, kojem sam prisustvovao, na optužbu da sam ja naveo Popa i Raču na takvo ponašanje, odgovorio sam da mi je čast da to čujem. Ako na njih nisu mogli da utiču njihovi roditelji, ni svi vi njihovi profesori, a ja jesam, ja to doživljavam kao priznanje i kompliment. Odmah sam udaljen i sa tog sastanka.

tome se zatim glasalo i u mom razredu i većina devojaka je bila za moje proterivanje u drugo odeljenje. Neke zato što sam bio sa njima u vezi, a neke zato što nisam. To me je poprilično pogodilo, pa ne isključujem mogućnost da sam sa Nedom želeo da ih ponizim. Na takvu pomisao navodi i činjenica da ni mnogo godina kasnije, na proslavi pedeset godina mature, nisam mogao da odolim da se ne poigram sa njihovim sujetama. Pri prvom susretu posle mnogo godina, svaku sam zapitao: Izvinite, ali ne mogu da se setim šta ste vi nama predavali?

Inače, Neda je zaista bila glavna senzacija na našoj maturskoj večeri u hotelu „Park". Prava kraljica mature. Propale su sve investicije u skupe večernje haljine i šminku, svi su samo u nju gledali, a ja sam doživeo da mi, zbog nje, ponizno prilaze i profesori koji su se žestoko zalagali da budem najuren iz Gimnazije.

Međutim, pored svih zainteresovanih da joj se približe, ni ja nisam mogao da joj se sasvim posvetim onako kako bih želeo. Više sam se trudio da je zaštitim od smarača koji su želeli da je upoznaju, nego da nju zabavim. A pošto ona nije pila alkohol i ja sam se uzdržavao, tako da nisam stigao da razbijem tremu koju sam pred njom imao.

Već drugi put pominjem tremu sa kojom sam se borio u mladosti, pa je red da priznam da se toga nikad nisam oslobodio. Možda je malo čudno da je neko čiji je posao bio da se redovno pojavljuje na televiziji, ko je držao govore na raznim konferencijama i mitinzima, tremaroš, ali tako je. Umesto opravdanja, izgradio sam čitavu teoriju kao objašnjenje. Ja se nikad, ni sa televizije, ni uživo, nisam obraćao narodu, bezličnoj masi, nego onima koji znaju to o čemu govorim bolje od mene. Uvek sam imao na umu vrlo konkretne ličnosti, poznavaoce teme, od kojih sam učio, pred njima sam svaki put polagao ispit, pa je i logično da imam tremu kao na ispitu.

Kada bih govorio u nekoj sali, uvek sam odabirao nekoga od prisutnih za koga sam znao da poznaje materiju, ili ako nikoga ne poznajem, onog za koga sam procenio da razume o čemu je reč i obraćao se njemu. Pratio bih svaku njegovu reakciju i korigovao izlaganje dodatnim objašnjenjima i argumentima, ako primetim da se čudi ili mršti na ono što sam izgovorio, jer mi je stalo da se dokažem, a ne samo pokažem. I zaista verujem da je tako, ali sumnjam da tu ima još nešto što ni sam sebi ne mogu da priznam, pa zato nisam o tome nikad ni razmišljao. Mislim na sujetu, na narcisoidnost i potajni strah da možda imam bolje mišljenje o sebi nego što zaista vredim. Ili strah da neću ispuniti ono što od sebe očekujem, odnosno ono što znam da bih mogao, ali isto tako svestan da nisam dovoljno radio na sebi za najveća dostignuća.

Tako nekako, samo još žešće, bilo je i sa devojkama do kojih mi je stalo. Ogromna trema, koja ponekad potpuno blokira. Tako je bilo i sa Nedom, samo još pojačano mojim uverenjem da sam ja za nju, mada stariji četiri godine, pravi klinac u poređenju sa svim mastima namazanim filmadžijama.

Najbolje sam se snašao kad sam, pri povratku za Beograd, dobio podršku mog strica Toše, Strikandusa, kako smo ga Laza i ja interno nazivali, koji nas je te noći vozio. Kada smo, oko dva izjutra, izašli ispred hotela, a on iz svog stojadina da popuši, Neda je zastala i preplašeno me uhvatila za ruku, koju zatim nije ispuštala sve vreme putovanja. Mile, zar će on tako pijan da nas vozi? Strikandus je, naime, imao problema sa nogama i ravnotežom zbog rafala koji je u ratu dobio u potiljak, pa je tom prilikom samo tako izgledao, ali izuzetno tad nije bio pri piću, mada je inače i takav umeo da vozi svoja kola sa ručnim komandama, sa kojima je pobedio na nekoliko autorelija za invalide. A bio je i višegodišnji prvak Jugoslavije u stonom tenisu, u kategoriji stoprocentnih invalida.

Takav moj Strikandus, bio je uvek spreman za avanturu, a posebno kada sam ja, kao njegov nezvanični naslednik, bio u pitanju, ovog puta se posebno postarao da ostavi utisak na Nedinu majku. I uspeo je: dok su njih dvoje na prednjim sedištima veselo čavrljali, Neda i ja smo šaputali jedno drugome na uvo, da ih ne bismo prekidali.

Majka bi se povremeno okretala, tek da nas prekontroliše i time upozori da ne preteramo, dok je Strikandus povremeno pokušavao da u retrovizoru ulovi neki poljubac. Bilo je to jedno od najromantičnijih putovanja u mom životu i decenijama tema sa kojom smo se Strika i ja, kao zaverenici, međusobno zadirkivali u porodičnom društvu, ostavljajući sve u nedoumici a svesni da, znajući nas dvojicu, mogu svašta da pomisle.

Dva meseca posle mature otišao sam u Ameriku, u razmeni studenata, na godinu dana. Pisao sam joj i ona mi je odgovorila jednom ili dvaput, a onda sam i ja vremenom posustao i okrenuo se novim iskustvima i devojkama u mom Karsonvilu, u državi Mičigen.

Tako sam doživeo i verovatno najveću ljubav svog života, sa Norom Kenward. Zaključujem to po tome što sam prvi i jedini put osetio kako ljubav ume da boli, kada sam morao da je ostavim i vratim se kući. Ili je to možda samo utisak, jer mi je tamo u tuđini ljubav bila potrebnija više nego inače. I zato što se sa ostalim ljubavima nisam tako rastajao, na tako veliku daljinu i zanavek. A verovatno i zbog toga što Nora nije imala šansu da pokvari utisak. Ali, o tome sam opširnije pisao u romanu „Titonik", pa nema smisla da se ponavljam.

U isto vreme, Neda je suviše rano uletela u svet odraslih spreman da iskoristi njenu naivnost, nevinost i neiskustvo. Pratio sam to sa zebnjom, pa mi je bilo veoma drago kad sam, mnogo godina kasnije, uvideo da je iz svega toga isplivala u jednom komadu, sa stavom, nemajući čega da se stidi. O njenoj glumačkoj karijeri ne vredi da trošim prostor, a i subjektivan sam.

Najkraće, veoma cenim njena postignuća u zanatu koji je odlično ispekla, ali mene je ponovo kupila svojim nastupom u politici, posebno držanjem u poznatom slučaju Bodrum, posle čega je prkosno i dostojanstveno napustila i stranku i Skupštinu, gde je bila jedna od retkih bez ličnog interesa.

Pošto ne verujem u sudbinu, nije bilo druge nego da zaključim da je Srbija ipak mala varošarija, kad smo se Neda i ja, sad već u zrelim godinama, ponovo sreli u politici. Prvi susret posle tri i po decenije dogodio se u Skupštini Srbije, u koju sam došao da pred njom kao poslanicom položim zakletvu za funkciju potpredsednika vlade. Obradovali smo se, mislim oboje, i srdačno izljubili. A onda je nastupila mala nelagoda zbog moje nesigurnosti kako da se ponašam, kao stari prijatelj ili kao neko ko je nekad gajio izvesne ambicije.

Da sam bio mlađi bar pet minuta, činjenica da smo se u tim smutnim vremenima našli na istoj strani mogla bi biti povod za maštarije o srodnim dušama, ali sa iskustvom koje sam stekao za tih pet minuta bilo mi je jasno da to nije pametno. Ona se jednostavno obradovala kao svakoj uspomeni iz mladosti, a one su po pravilu lepe, često i lepše nego što su bile kad su bile stvarnost. Meni je to ipak bilo dovoljno da konstatujem kako mi je draga kao nekad, da mi se sve na njoj dopada. Što je tako izrasla, što je ostala lepa i spolja i iznutra. Da volim što sam je voleo detinje i da je volim i danas, kao zrelu, samosvesnu, potpuno ostvarenu ženu. Volim i što joj se muž zove Mile.

Nedavno smo tim povodom imali zanimljivu prepisku na internetu, kada joj je neki prijatelj iz Nemačke, u tekstu na nemačkom jeziku preko Fejsbuka, poželeo brz oporavak posle čuvenog pada sa terase, a ona se zahvalila u svoje i u ime svog supruga. Međutim, uz njegovo ime Mile, Fejsbuk je na svoju ruku dodao prezime Isakov, pa je morala da objašnjava da je u pitanju greška, a u šali prekorevajući mene kako joj se mešam u familijarni život. Na moj komentar da ja sa time nemam nikakve veze, nego da to samo znači da internet ima bolje pamćenje od nas, osetila je potrebu da objasni naš odnos.

Mile Isakov mi se udvarao kad sam bila u osnovnoj školi, ali nije prošao, napisala je. Mada podatak nije bio sasvim tačan, jer u vreme kada sam ja počeo da oblećem oko nje, k'o Fijat oko Kragujevca, nije bila u osnovnoj školi, pošto ju je upravo bila završila i vanredno upisala gimnaziju, nisam dalje komentarisao. Nisam želeo da se prepirem, zadovoljan što sam se uverio da je prepoznala i zapamtila moje pubertetlijsko udvaranje, pored gomile iskusnih zavodnika koji su je saletali sa svih strana.

Bilo je i pre i posle Nede devojaka u koje sam bio zaljubljen ili sam bar mislio da jesam, od jedne Bilje u zabavištu, preko Mile, Maje, Skarlet i Dane u osnovnoj, Bebe i Valike u srednjoj, ali prvu pravu ljubav, sa ozbiljnom vezom koja je potrajala, prepoznao sam tek po povratku iz Amerike u jednoj Veri, koja me je posle kratke gimnazijske avanture čekala godinu dana i trpela još sedam narednih. Sve dok je, opijen novim izazovima, iskustvima i poznanstvima koje mi je doneo pionirski posao na televiziji, nisam napustio i sasvim se predao iskušenjima života svetski poznate i popularne ličnosti. Nisam baš tako mislio, kad sam mislio, ali ponekad sam se tako osećao i ponašao. Ujedno, ona je jedina moja bivša koja sa mnom ne razgovara, čak mi se ni ne javlja kad se slučajno sretnemo na ulici, pa mislim da ne bi bilo fer da joj sad otkrivam identitet. Verovatno ni to ne bi želela. Žao mi je zbog toga, ponekad i boli, ali poštujem, mada bih sve dao da s njom bar još jednom popričam.

PS

Nekoliko meseci pošto sam završio ovaj tekst, Neda Arnerić je iznenada preminula. Po svemu sudeći, izgleda da je sama tako odlučila već u šezdeset i petoj. Prerano. Valjda se prezasitila jer prerano je i ušla u život.

(Nastavka u sledećem broju)