Njih slušaju

Ko vlada svetom: hiljadu i jedna verzija Henrija Kisindžera (1)

KUVAR SA DNA LONCA

U vreme brzog sumraka političkih bogova, Kisindžerova slava koja ne tamni godinama predstavlja jedan od najčudnijih medijskih fenomena. Da li Šeherezada dolarske diplomatije zaista prodaje samo svoje slavno Ime i tutnjeći akcenat ili je nevidljiva sila koja vuče konce iza scene? Zvanično, on je samo „službenik moćnih”. Da li ga šefovi plaćaju zato što je moćniji od njih, odgovara Valter Ajsakson u knjizi koja upravo potresa Ameriku, a koju je beogradska kultna revija „Duga” predstavila 1992. godine svojim čitaocima. Uloga gospodina Kisindžera (100) još je među najuticajnijim na planeti

***

Petnaestog januara 1991., na dan isteka roka koji su predsednik Buš i Ujedinjene Nacije postavili Iraku da se povuče iz Kuvajta, Henri Kisindžer tumara po svojoj kancelariji na Park aveniji, razdraženiji nego obično. Najslavniji svetski diplomata koje svoje usluge daje pod najam, sprema se da krene na davno ugovoreni sastanak međunarodnog savetodavnog odbora “Čejz Menhetna” i nije nimalo srećan zbog toga. On bi radije ostao na raspolaganju zabrinutim klijentima koji ga zivkaju telefonom i, ne manje važno, televizijskim mrežama, spremnim da svetu emituju njegovu mudrost.

“Ovo se više neće ponoviti!” praska Kisindžer grabeći dugim koracima kroz hodnike. “Jeste li razumeli?”

Svi ozbiljno klimaju glavom mada je potpuno nejasno kako naterati svet da ubuduće usklađuje svoje ratove sa Kisindžerovim rokovnikom.

Dok se primiče sedamdesetom rođendanu sa nesmanjenom energijom i aurom ali i sa sve slabijim nadama da će se vratiti na neku visoku državnu funkciju. Kisindžer vodi život koji se neumitno pretvarao u vrtlog večera i prijema, poslovnih putovanja i vikenda u seoskim predelima Konektikata. Sve to podseća na neki blistavi sumrak u uskovitlanom svetlu političke moći i visoke mode na Menhetnu. Mesecima unapred on brižljivo planira svoj dnevni raspored aktivnosti od zore do ponoći.

Kisindžer i dalje zrači energijom i uvek preti opasnost da izgubi strpljenje kada mu je za petama gomila pratilaca kojih hoće da se otrese. Suviše dinamičan i preterano izložen reflektorima javnosti da bi navukao odoru starog državnika, stiče se utisak da je našao upravo onu meru između poslovne aktivnosti, položaja medijske zvezde i druženja sa džet - setom koja mu odgovara da tok adrenalina drži u najpovoljnijim granicama.

Kisindžerovi prethodnici, kao Din Rusk, Vilijam P. Rodžers, pa čak i Din Ačeson, povukli su se u privatni život praveći se da im je laknulo što najzad mogu da se ponašaju slobodno i komotno, što je nezamisliv luksuz za ljude na visokim političkim funkcijama.

U stvari, priča o Kisindžerovim poslovnim aranžmanima napeta je kao dobar triler. Veština s kojom žonglira u ulogama medijskog komentatora, korporativnog konsultanta i nezvaničnog savetnika vlade stvorila je od njega privatnog igrača broj jedan u svetskoj areni političke moći, čoveka koji pribavlja informacije i nudi pristup klijentima, što mu donosi zaradu od nekoliko miliona dolara godišnje.

Izgnanstvo u Njujorku

Takav uspeh u privatnom sektoru Kisindžer nije imao u vidu kada je 1977. otišao sa funkcije državnog sekretara. Bio bi užasnut da je na početku Karterove administracije znao da će ga uzastopno naslediti dva republikanska predsednika, od kojih ga nijedan neće pozvati da se ponovo aktivira u javnoj službi.

Jedan mogućni put ka vlasti koji je privukao Kisindžera tokom njegovog boravka u progonstvu u Njujorku bio je kandidatura za Senat. Njegovom prijatelju Džejkobu Dževitsu isticao je mandat 1980. Imao je sedamdeset šest godina, a zdravlje mu je bilo ozbiljno narušeno. Kisindžer se nametnuo kao logična zamena.

Elektricitet koji je Kisindžer širio oko sebe u punoj meri se ispoljio na prijemu, organizovanom na Menhetnu, u cilju prikupljanja priloga za stranku, čiji je najistaknutiji učesnik bio Džerald Ford. Bivši državni sekretar bacio je u zasenak bivšeg predsednika. Uspešni biznismeni, nafatirani dolarima, nisu se stideli da od Kisindžera traže autogram, a žene su molile muževe da ih nekako upoznaju s njim.

“Ovih dana Kisindžer je macina trava u njujorškoj politici”, pisao je Dejvid Broder u “Vošington Postu”.

Pa ipak, Kisindžerova ideja nije naišla na tako nepodeljeno odobravanje kao što bi se očekivalo. Te noći on je otišao ranije, na privatnu večeru sa zapadnonemačkim ministrom spoljnih poslova Hans - Ditrihom Genšerom.

Jasno je stavio do znanja da se neće kandidovati ako Dževits pokuša da dobije i peti mandat. Privatno se vajkao da bi teško preživeo s redovnom platom senatora, koja iznosi samo šezdeset hiljada dolara. A Kisindžerova bolja polovina, Nensi, izjavila je da bi njegova konačna odluka o vraćanju u politiku izazvala u njoj reakciju negde na sredini između pristupanja Demokratskoj stranci i tužbe za razvod braka.

“Moja reputacija je takva da imam kapitala za još deset godina”, odgovorio je. “Smanjivaće se iz godine u godinu. Potrebna mi je platforma”.

Jedan učesnik u razgovoru o Kisindžerovoj kandidaturi stavio je na dnevni red pitanje tada aktuelne, nedavno objavljene knjige Vilijama Šokrosa o Kisindžerovoj ulozi u razaranju Kambodže i izrazio je bojazan da to može da mu naškodi u izbornoj kampanji.

Ovo je izazvalo pravu erupciju besa bivšeg državnog sekretara.

“Gomila laži!” prasnuo je, udarivši pesnicom po stolu.

Grupa je shvatila da njegova naprasitost može biti i te kakav hendikep.

Na kraju, Dževits je odlučio da se ipak kandiduje. Kisindžer je odustao od te namere, a sledeći senator postao je Alfons d Amato.

Kasnije te godine, na republikanskoj konvenciji u Detroitu, Kisindžer je bio jedan od glavnih aktera u političkim pregovorima čiji sadržaj nikada nije potpuno obelodanjen - a koji umalo nisu doveli do preuređenja same institucije predsednika.

Nominovani kandidat republikanaca Ronald Regan nalazio se pred dilemom koga da izabere za svog pratioca na izbornoj listi. Počeo je da sanja o “tiketu iz snova”. Možda će bivšeg predsednika Forda ubediti da prihvati položaj potpredsednika?

Ovu ponudu Ford je prvobitno odbacio, ali drugog dana konvencije pristao je da razmisli. Očekivao je garancije da će na toj funkciji imati znatne odgovornosti.

Direktor Reganove kampanje Vilijam Kejzi telefonirao je Kisindžeru i pozvao ga u izborni štab.

Nešto pre ponoći Kisindžer se pojavio u Fordovom apartmanu. Mada je izrazio sumnju da plan o podeli vlasti između predsednika i potpredsednika može da funkcioniše, Kisindžer je apelovao na Fordova patriotska osećanja. Rekao je da je situacija pred kojom se nalazi nacija, pa i ceo slobodni svet, krajnje ozbiljna. Ne budu li demokrati poraženi, to je gotova katastrofa.

Posle jednog sata Ford je ustao i zamolio Kisindžera i pređu u spavaću sobu da bi razgovor nastavili u četiri oka.

“Ali, Henri, to neće uspeti”, rekao je on. Kisindžer je ponovio da je Ford potreban zemlji.

Kisindžerova uloga u novoj administraciji od početka je bila najklizavija tema. Regan u njega nije imao poverenja, nije mu bio simpatičan i smatrao je da je suviše mek prema Rusima.

U sredu, kada su glasine o mogućnom “tiketu iz snova” već uveliko kružile dvoranom u kojoj se održavala konvencija, Ford je ovlastio Kisindžera i još tri savetnika da se sastanu s vodećim Reganovim saradnicima i ispitaju koliko su realne mogućnosti za sporazum.

Zajedno su sačinili ugovor na dve stranice koji je, u najkraćem, predviđao da Ford bude glavni državni činovnik za operativne poslove u Beloj kući, sa ovlašćenjima da kontroliše rad Saveta za nacionalnu bezbednost i odgovarajuće unutrašnje službe. Regan bi ostao predsedavajući i glavni izvršni organ, s pravom da donosi konačne odluke. Kisindžer je izneo gledište da papir “nije nerazuman”.

Buš hvata poslednji voz

Kasnije tog dana Ford je tražio da se sastane s Reganom. Procenio je da je vreme da stavi na tapet pitanje Kisindžera.

“Rone, ja se ovde žrtvujem”, rekao je. “I sada tražim da i ti podneseš žrtvu. Želim da za državnog sekretara za spoljne poslove naimenuješ Henrija Kisindžera”.

Regan je bio zbunjen i, po Fordovim rečima, prilično ozlojeđen. Bilo je to više od onoga što je očekivao.

“Džeri, ja znam sve Kisindžerove jake tačke”, odgovorio je Regan Fordu.

“Spreman sam da često koristim njegove sposobnosti, ali ne kao državnog sekretara. Poslednjih godina prokrstario sam ovom zemljom uzduž i popreko i Kisindžer ima preveliku hipoteku. To ne mogu da prihvatim”.

Ford je ostao pri svome, ali ni Regan nije popustio. Rastali su se posle četvrt sata da bi Ford razmotrio situaciju.

Iste večeri Ford je na televiziji razglabao o onome što je Volter Kronkajt nazvao “kopredsedništvom”. Nestrpljivi Regan je telefonirao Fordu i rekao da mora da dobije definitivan odgovor. Sat kasnije Ford je odbio ponudu da se njegovo ime nađe na tiketu.

Regan nije odlagao sledeći telefonski razgovor. Za to vreme, nekoliko stambenih blokova dalje, utučeni i zaboravljeni Džordž Buš sedeo je u svojoj hotelskoj sobi i uz pivo posmatrao dramu koja se odvija na televiziji. Kada je telefon zazvonio, slušalicu je digao šef njegove predizborne kampanje Džejms Bejker.

“Ko zove?” pitao je on.

“Guverner Regan,” glasio je odgovor.

Buš se spremio za najgore. Doprlo mu je do ušiju da je sporazum Regan - Ford svršena stvar. A onda, iznenada, osmeh je ozario njegovo do tada smrknuto lice. Mahnuvši rukom svojoj ženi Barbari i Bejkeru trijumfalno je digao palac.

“Biće mi čast”, rekao je svečano u slušalicu. “Velika čast”.

Posledica propale političke kombinacije s Fordom bila je i nepoverenje koje je nastavilo da ključa u Bušovom mozgu kao mali ali ne beznačajan razlog da se hladno odnosi prema Henriju Kisindžeru.

Vašingtonski obožavatelji Gorbačova

Naimenovanjem Aleksandra Hejga za državnog sekretara Regan je uspeo da Kisindžera drži na odstojanju. Kisindžer je prezirao plitak um svog nekadašnjeg pomoćnika. Ali Hejg se ubrzo diskreditovao i bio je prinuđen da se povuče.

Zamenio ga je Džordž Šulc, čovek kome se Kisindžer divio. On je javno rekao da je Šulc takva ličnost kojoj bi poverio da vodi naciju u kriznim vremenima. Ali privatno nije mogao da se uzdrži da ga ne omalovažava, naročito kada se Šulc zaglibio sa svojom bliskoistočnom mirovnom inicijativom.

Kao i obično, glasine su brzo putovale. Vašington je ubrzo brujao o Kisindžerovim uvredama i Šulc je to čuo. Obuzet hladnim besom prekinuo je s praksom da Kisindžera redovno obaveštava o najnovijim potezima i tako ga drži u toku događaja. Kisindžer nikada nije naučio lekciju da time što ljude olajava iza njihovih leđa - a on je tome sklon kao nekom poroku - samome sebi čini najveću neuslugu.

Začudo, u većini pitanja u kojima se nije slagao s Reganovom politikom, Kisindžerove zamerke pripadale su arsenalu desnog, konzervativnog krila. Regan je ušao u Belu kuću vrlo kritički raspoložen prema procesu razoružanja kojim se broj raketa ograničava, a ne smanjuje. Sovjeti su rešili da preseku ono za šta su pretpostavljali da je blef i da prihvate stvarnu redukciju.

Rezultat je bio dogovor, poznat kao “nulta opcija”, da se iz Evrope uklone sve nuklearne rakete srednjeg dometa. Kisindžer je bio zgrožen i nije se ustezao da to kategorički saopšti u svojim novinskim kolumnama. On je bio advokat evroraketa otkako je, još pedesetih godina, formulisao teoriju o “ograničenim nuklearnim ratovima”.

Još više ga je užasnula Reganova spremnost na samitu u Rejkjaviku 1986. da podrži Gorbačovu viziju o uklanjanju kompletnog nuklearnog naoružanja sa lica Zemlje i dozvoli da gorbomanija poplavi Vašington.

Kisindžerove kritike su bile iskrene, ali razloge za njegov sve konzervativniji politički stav trebalo je tražiti u čitavoj mešavini motiva. Pre svega, u želji - na mahove očajničkoj, tim pre što je bila uzaludna - da osvoji srca i duše reganovske desnice. Nezavisno od njegove sklonosti da pridobije kritičare, Kisindžer je uviđao da pravi vernici sa desnice, a ne njegove stare akademske kolege s levice, imaju moć da spreče njegov ulazak u neku drugu republikansku administraciju. I tako se udvarao konzervativcima s entuzijazmom koji se njegovim umerenijim prijateljima činio nedoličan, pa čak i kukavički.

Bio je to težak zadatak. Tvrdo jezgro konzervativaca ubrajalo ga je u neprijatelje još od prvih dana detanta. Njegovi politički stavovi nisu bili jedina prepreka. Smetali su im njegov stil, pa čak i sredina iz koje je poticao.

A bugimeni Reganovog izolacionizma (mi bismo rekli bauci, zlodusi ili babaroge) bili su članovi establišmenta s Istočne obale, Rokfeleri, mediji i bankarska elita - dakle, sve sami Kisindžerovi pokrovitelji.

Snovi o novoj jahti

Mamac političke karijere opet je privukao Kisindžera 1986., kada su mu čelnici Republikanske stranke iz države Njujork ponudili da ga istaknu kao protivkandidata Mariju Kuomu na izborima za guvernera.

Kisindžer kao senator imao bi smisla. Ali za većinu posmatrača sama ideja o njemu, kao o guverneru koji muze krave na poljoprivrednim sajmovima i cenjka se sa zakonodavcima iz predstavničkog doma oko finansiranja saobraćajnica bila je smejurija. To su smatrali i mnogi čelnici republikanaca, ali bili su u panici da neće pronaći ličnost koja bi mogla da se uspešno suprostavi Kuomu.

“Republikanska stranka bukvalno grebe dno šerpe”, komentarisao je ovu situaciju politički savetnik Dejvid Gart. Kisindžer je najzad odustao.

U borbi za republikansku predsedničku nominaciju 1988. učestvovala su i dva kandidata koja bi s priličnom dozom verovatnoće vratila Kisindžera iz pustinje na veliku političku scenu: senator Robert Dol i kongresmen Džek Kemp. Obojica su bila sigurna u svoje konzervativne legitimacije, a bila im je potrebna spoljnopolitička ekspertiza. Kisindžer je imao maler da njihov protivnik bude Džordž Buš.

Da stvar bude gora, Buš nije gajio simpatije za Kisindžera. Ta netrpeljivost nije poticala od juče. Bušovi pomoćnici pamte jedan incident iz doba kada je njihov šef bio ambasador u Ujedinjenim nacijama, a Kisindžer mu je na nekom sastanku uskratio informacije. Buš je izašao besno mrmljajući u bradu.

“Nisam dužan da jedem govna.”

Novi predsednik i njegov državni sekretar Džejms Bejker bili su pragmatičari teksaškog stila, s malo razumevanja za ono što je Buš prezrivo nazivao “vizionarske fore”. Kisindžer koji je bio pravi majdan geostrateških vizija, nije pripadao njihovoj vrsti ljudi.

Potvrda za to došla je rano, ubrzo posle Bušove inauguracije 1989. kada je Bejker lukavo ponizio Kisindžera. Predmet njihovog sukoba bio je ideja koju je izneo Kisindžer, a koja će kasnije dobiti ironičan naziv “Jalta II”.

Kisindžerov plan zasnivao se na zamisli o postizanju jednog prećutnog “okvira kompromisa”, koji bi se ispilio uz posredovanje jednog tajnog emisara (pri čemu je svakako imao u vidu samoga sebe), a kojim bi se Moskva obavezala da dozvoli liberalizaciju u Istočnoj Evropi. Zauzvrat, SAD bi se obavezala da ove promene ne eksploatišu na način koji bi ugrozio rusku bezbednost. Na primer, da ne pokušavaju da saveznike Moskve izmame iz Varšavskog pakta.

Bila je to Kisindžerova diplomatija u njenom najsublimnijem vidu: dalekosežni privatni ugovor, zasnovan na sferama uticaja, koji bi doveo do nezadrživog detanta između Rusa i Amerikanaca.

Kisindžer, Bejkerov glineni golub

Svoj plan Kisindžer je u paketu predložio izabranom predsedniku Bušu i Bejkeru na privatnom sastanku u decembru 1988. Buš je izgledao zainteresovan i ovlastio je Kisindžera da povede raspravu o toj ideji sa sovjetskim predsednikom Gorbačovom.

Kada je Kisindžer izložio plan Gorbačovu,opet na jednom privatnom sastanku u januaru 1989, sovjetski lider se nagnuo preko stola i zapitao je li to način da se Sovjeti navedu da otkriju svoje konačne namere u Istočnoj Evropi. Kisindžer je odgovorio da nema skrivene agende. Gorbačov je odredio starog Kisindžerovog znalca iz doba zakulisnih pregovora, ambasadora Anatolija Dobrinjina, da bude posrednik u daljoj raspravi o ovom predlogu.

Ali Bejker nije bio raspoložen da podrži veliki diplomatski gambit kojim bi rukovodio Kisindžer, a ne on. S lakoćom iskusnog strelca koji je navikao da skida glinene golubove, on je ideju ispalio u vazduh, pogledao je letimice i bez osobitog interesovanja, a onda ju je hladnokrvno oborio u intervjuu “Njujork Tajmsu”.

“Mislim da to vredi razmotriti jer je u pitanju novi pristup,” rekao je Bejker za Kisindžerov plan, predstavivši ga u blago iskrivljenom obliku. Zatim je izneo mišljenje da ta ideja ima jedan krupan nedostatak jednostavno je nepotrebna. U Istočnoj Evropi već su u toku povoljni trendovi.

“Pa zašto ne bismo pustili taj process da se zasad odvija sam od sebe?” pitao je na kraju.

Kisindžer je bio besan i osećao se izigram. Na sastanku Trilateralne komisije u Parizu nije se ustezao da da oduška svom gnevu:

“Bejker je izmislio novu umetničku formu,” rekao je nekim učesnicima. “On brani predlog koji ja nisam izneo, onda kaže da ga to zanima sa čisto intelektualne strane, a potom ga odbacuje s obrazloženjem da bi se time Istočna Evropa prepustila Sovjetima”.

Pokazalo se da je Bejker bio u pravu: sovjetski sateliti su dobili slobodu i bez bezbedonosnih koncesija sa Zapada. Da je bio postignut veliki novi kopromis u stilu Jalte, to bi možda zacementiralo moć Varšavskog pakta, tvrdi se u članku američkog časopisa “Veniti Fer”.

Državnik pod najam

Posle incidenta s “drugom Jaltom” Kisindžerovi odnosi s Bušom i Bejkerom naglo su zahladneli. Odsečen od glavnih igrača, Kisindžer je našao dosta problematičnog partnera u ličnosti potpredsednika Dena Kvejla, čiji je instruktor bio 1988, Kvejlovu debatu sa Lojdom Bentsenom, a posle toga nastavio je neguje ovu vezu. U septembru 1990. Kisindžer je Kvejla pozvao na večeru u svoj apartman u “River hauzu”. Kao i obično, osigurao je prisustvo svojih brojnih prijatelja iz sveta medija i biznisa. Bili su to vodeći novinari iz televizijskih mreža “Si-Bi-Es” i “Ej-Bi-Si”, kao i ljudi iz njujorškog “Dejli Njuza” i drugih listova.

Većina gostiju bila je zbunjena jer su razlike između Kisindžera i Kvejla naprosto bole oči. Izgledali su kao potpuno nepodesan tandem. Pokrenulo bi se neko pitanje i Kvejl je posrtao u potrazi za pravim odgovorom, kao učenik čiji je najviši domet ocena “dobar”. Onda bi uskočio Kisindžer sa perfektnim odgovorom.

Ipak, bio je to odnos zasnovan na reciprocitetu potreba. Kvejlu je Kisindžer pružao autoritet i afirmaciju, osobine koje žalosno nedostaju imidžu potpredsednika. A za Kisindžera Kvejl predstavlja vezu sa konzervativcima - i šansu, možda da jednoga dana opet postane uticajan političar.

Još u julu 1982, čim mu je postalo jasno da ga Regan nikada neće naimenovati za državnog sekretara, Kisindžer je osnovao konsultansku firmu. Bez poznavanja pravne struke i s ne baš impresivnim talentom za finansije, odlučio je da ne sledi uobičajenu praksu bivših političara, koji se obično aktiviraju u advokaturi i bankarstvu.

Zato je proizveo sebe u državnika pod najam profesionalca koji će za visok honorar pružati strateške savete privatnim korporacijama, preduzimati za njihov račun diplomatske zadatke i služiti kao lični savetnik za nacionalnu bezbednost njihovim direktorima.

Sa trista pedeset hiljada dolara, koje mu je pozajmio Goldman Saks i konzorcijum tri banke, Kisindžer je otvorio jednu poslovnicu na uglu Park avenije i Pedeset prve ulice na Menhetnu, i drugu, na uglu ulice “K” i Osamaneste, u Vašingtonu. Zajmovi su bili na rok od pet godina.Već krajem druge on ih je isplatio u celosti. Njegovi godišnji prihodi do 1987. dostigli su pet miliona dolara, a danas su više nego dvostruko veći.

Za prvog saradnika u firmi Kisindžer je izabrao svog dugogodišnjeg zamenika, nekadašnjeg savetnika za nacionalnu bezbednost Brenta Skoukrofta, koji se u Vašingtonu i sam bavio konsaltingom... Mada je Skoukroft zadržao svoje privatne klijente u Vašingtonu, zarađivao je kod Kisindžera blizu trista hiljada godišnje pre nego što ga je Buš pozvao da se vrati na mesto savetnika za nacionalnu bezbednost, godine 1989.

Druga vodeća ličnost bila je Lorens Iglberger, koji je službovao u inostranstvu pošto je neko vreme bio na položaju državnog podsekretara. Žovijalan i simpatičan, on je pomogao da Kisindžerova firma preraste u moćno preduzeće. Tako je 1988, poslednje godine koje je proveo u kompaniji pre nego što je ušao u Bušovu administraciju, inkasirao šesto sedamdeset četiri hiljade dolara na ime redovne plate plus otpremninu od dvesta četrdeset hiljada.

Početkom 1990. Kisindžerova konsalting firma imala je na spisku klijenata više od dvadeset pet korporacija, od toga dve trećine američkih.

Lista se drži u strogoj tajnosti, a ugovori zabranjuju otkrivanje poslovnih odnosa obema stranama. Pa ipak, iz raznih finansijskih obračuna, formulara i drugih izvora kao što su intervjui i navike biznismena da se hvale svojim odnosima sa Kisindžerom, može se sastaviti delimičan spisak najmoćnijih klijenata koji su sklopili ugovor sa Kisindžerom ili njegovom firmom.

Ovo stanje odnosi se na kraj osamdesetih i početak devedesetih godina: “Ameriken Ekspres”, “Ameriken Internešenel Grup” (osiguravajuće društvo), “Anhojzer-Buš“ (proizvođači “Badvajzera” i drugih piva), “ASEA Braun Boveri” (švajcarsko-švedski koncer za industriju i inžinjering), “Atlantik Ričfild” (ARCO, petrolejska kompanija), “Banka Nacionale del Lavoro” (BNL, banka sa sedištem u Rimu za koju je kasnije otkriveno da je davala ilegalne zajmove Iraku), “Bel Telefon” (iz Belgije), Banka “Čejz Menhetn”, “Koka-kola”, “Kontinental Grejn” (kompanija za žitarice, u privatnom vlasništvu), “Daevu” (južnokorejski industrijski i brodogradilišni konglomerat), “Fiat” (italijanski proizvođač automobila), “H. Dž. Hajnc” (prehrambeni konglomerat), “Holindžer” (svetska novinsko-izdavačka kuća sa centralom u Kanadi), “Hant Ojl” (teksaška naftna industrija), “Merk” (farmaceutski gigant), “Revlon” (međunarodni proizvođač kozmetike), i “Volvo” (švedski proizvođač automobila) itd.

Zanimljivo je da “Kisindžer Asošijets” nisu u izloženom spisku firmi u tornju od čelika i stakla na Park aveniji, gde se nalaze prostorije agencije. Posetilac koji zna sprat i izađe iz lifta gde treba, naći će se u oskudno nameštenoj čekaonici, sa recepcionerkom iza pregrade od pleksiglasa. Na vratima nema imena.

Rasprodaja političkih intriga

Kada je Henri Kisindžer unutra, u prostorijama vlada neka mešavina prijatnog straha i uzbuđenja. Bivši državni sekretar SAD ne spada u ljude koji mirno sede za stolom. On ima naviku da hoda tamo-amo, da ulazi u kancelarije kolega i izlazi, da zahteva dopunska razjašnjenja za razne memorandume i izveštaje.

Pošto letimice pogleda planirani raspored svojih budućih obaveza, on ga često odbacuje kao totalno neprihvatljiv. U međuvremenu, za niz stvari, što globalnog značaja, što trivijalnih, izjavljuje da su nečuvene. Na mahove, Kisdindžer se glasno žali da ga je snašla božja kazna, pa mora da se bakće s ovako nekompetetnim osobljem. A zatim, isto tako neočekivano, blagonaklono hvali njihovo zalaganje na nekom aktuelnom projektu. Sve ovo ipak je začinjeno humorom, tako da ostaje utisak da je makar delimično posredi gluma.

Osoblje se uglavnom adaptiralo na Kisindžerove nagle promene raspoloženja. Kada je van kancelarije, pa telefonira, pali se signalna lampica, što je upozorenje za sve. A kako mere obezbeđenja obuhvataju i kontrolu ulaska i izlasaka svakog posetioca, zaposleni znaju kada je napustio zgradu i većini se otima uzdah olakšanja. Ponekad ćutke prelaze i preko nekih stvari koje inače ne bi otrpeli, kao da imaju posla s izuzetno darovitim ali ćudljivim detetom.

Tipična godišnja naknada za Kisindžerove usluge iznosi dvesta hiljada dolara, s tim što se specijalni projekti naplaćuju još po sto hiljada mesečno - plus troškovi. Zauzvrat, korporativni klijenti dobijaju iscrpan brifing o događajima u svetu dva do tri puta godišnje. Ovi izveštaji su usmeni. Ništa se ne stavlja na hartiju. Kisindžer ne želi da se njegova zapažanja umnožavaju fotokopiranjem, da cirkulišu i da se neko na njih poziva mesecima kasnije.

(Nastavak u sledećem broju)