Psihobiografija

Staljinov put od dna do vrha vlasti završio se u teškoj bolesti

Od vlasti do paranoje

Paranoidnost Josifa Staljina logični je rezultat njegovog životnog puta, koji ga je iz Gruzije doveo u Kremlj, i posledice apsolutne vlasti, koja je dovela kao snažni psihodinamički paranogeni uzrok: penjući se stepenicama ka vrhu piramide vlasti, Staljin je kidao sve veze koje su ga još spajale sa prijateljima, porodicom, saradnicima i saborcima. Na vrhu piramide, on je ostao sam - to je zaključak psihologa Vladimira Adamovića, autora psihobiografije Staljina „Od vlasti do paranoje". Dr Adamović je u ovom delu opisao genezu paranoidnog sindroma, koji je „najmoćnijeg vlada u istoriji" pretvorio u najusamljenijeg čoveka na svetu.

***

U detinjstvu zatvoren u sebe, u mladosti oprezan, kao progonjeni revolucionar u Bakuu nepoverljiv, kao generalni sekretar partije sumnjičav, uporan netrpeljiv, Josif Visarionovič Staljin je kao generalisimus postao paranoidan.

Paranoidnost u poslednjim godinama je bila normalni rezultat delovanja njegove ličnosti, koja je sa sobom donela određene kulturološke obrasce, i istorijskih okolnosti, koje su ga dovele na vlast. Apsolutna vlast koju je stekao vrlo spretno koristeći istorijske okolnosti bila je motor njegove aktivnosti. Potpuna moć je prouzrokovala njegovu paranoidnost, jer je postepeno, kako je jačala, dovodila do prekida opštenja sa okolinom.

To znači da je paranoidnost Josifa Staljina logični rezultat njegovog životnog puta, koji ga je iz Gruzije doveo u Kremlj, i posledice apsolutne vlasti, koja je dovela kao snažni psihodinamički paranogeni uzrok: penjući se stepenicama ka vrhu piramide vlasti, Staljin je kidao sve veze koje su ga još spajale sa prijateljima, porodicom, saradnicima i saborcima.

Na vrhu piramide, on je ostao sam.

Usamljenost i prekid komunikacije, uz iskustva pređenog puta, dali su logičan rezultat - paranoidni sindrom.

Ponevši iz sredine (za koju većina istraživača smatra da je pre azijatska nego evropska) osobine kao što su brutalnost, nepoverenje, lukavost i skrivanje svojih osećanja; frustriran teškim materijalnim stanjem porodice sa ocem alkoholičarom koji je umro kada je bio još dečak, jedini preživeli od četvoro dece, Josif Visarionovič prolazi težak životni put: revolucionarni rad u semeništu, izbacivanje iz škole, duge godine ilegalnosti na Kavkazu, progonstvo u Sibir, stalna opasnost od provokacije tajne ruske policije - Ohrane.

Na takvom već detinjstvom pripremljenom terenu, progonjeni revolucionar je morao u četrdesetim godinama da stvori poseban životni stil, koji nazivamo paranoidnim: sumnja, opreznost, lukavost, uz visoku inteligenciju, snažnu volju i sposobnost da prepozna namere protivnika, težnja ka usamljenosti, nepokazivanju osećanja, bile su njegove najbitnije odlike.

Kada se tim osobinama doda neobuzdan nagon ka vlasti, onda je portret Staljina iz 1922. godine, kada je postao generalni sekretar partije i počeo da se penje stepenicama moći, potpun.

Kasniji događaji su prethodne osobine samo produbili: kada je 1917. izašao iz anonimnosti, on je bio samo jedan od boljševičkih vođa, i to manje poznatih. A kada je Lenjin umro, bio je jedan od kandidata za naslednika, ali verovatno poslednji po popularnosti, iza Trockog, Zinovjeva, Kamenjeva, Buharina i Pjatkova. Iskustva koja je stekao sa ovim ljudima još više su produbila osećanje frustriranosti iz detinjstva: nije bilo lako boriti se sa jednim Trockim, intelektualcem zapadnoevropskog tipa, predsednikom petrogradskog Sovjeta iz prve revolucije, briljantnim govornikom i talentovanim piscem. Takođe nije bilo lako sarađivati sa Lenjinom, čiji je strahoviti autoritet sa podjednakom težinom uništavo neprijatelje tako i kolebljivce; niti se družiti sa još desetinom sličnih, kao što su bili Čičerin, Lunačarski, Jofe. Rođeni u Rusiji, školovani na Zapadu, obrazovani u evropskom duhu, oni su se snalazili uu filozofskim raspravama isto tako dobro kao i u praktičnom revolucionarnom radu. Biti član vlade za koju svi tvrde da je bila najviše intelektualna vlada Evrope toga doba samo je moglo da probudi osećanje manje vrednosti, nepoverenja, težnu da se radi u senci, zatvorenosti, lukavosti, opreznosti i tihom pletenju mreže vlasti. Staljin je dugo za većinu boljševika bio provincijski revolucionar, koji nije govorio nijedan strani jezik, surov i sirovog ponašanja. Kada je zavladao partijom, većina još uvek nije bila u stanju da shvati šta se desilo; sa odlično organizovanim aparatom partijskog sekretarijata, sa dobro vođenom grupom saradnika, šest godina posle Lenjinove smrti, Staljin je mogao da pođe putem totalne moći.

Staljin je postepeno, ali sa strahovitom upornošću, ne obazirući se na žrtve (uz okrutnosti koje su zapanjile njegove sledbenike kada su bile otkrivene posle 1956) sažimao vlast u svojoj ruci. Svoju državu Staljin je ovako zamislio: „Struktura sovjetske države ucrtava se kao piramida sa mnogo spratova, koja se od vrha spušta ka periferiji i koja je u praksi funkcionisala jednosmerno. Hijerarhija sekretara bila je njena suštinska komponenta. Neophodno je da se partija okruži mrežom aparata, da u njenim rukama budu antene, pomoću kojih će prenositi svoju volju na radničku klasu... Partija ima potrebu za zaličitim kaiševima za transmisiju."

Usled koncentracije vlasti, dolazi do širenja Ega; granica Ega se postepeno, zbog hipertrofije, tanji. Svemoć postaje stvarnost; fantazmi se realizuju; gubi se granica između zamišljenog i stvarnog. Stalnom akumulacijom vlasti dolazi do rasprskavanja Ega, njegovog stapanja sa okolinom, brisanjem granice između Ja i Ne-Ja. Stvarnost se pretvorila u fikciju; infantilni san o svemoći je realizovan; ulaz u psihozu je otvoren.

Ukoliko neko za pet decenija zgusne u svojoj ruci toliku količinu moći, tako da ga ta moć udalji od okoline i prekine mogućnost dijaloga, onda to deluje kao jedan od preduslova za razvoj paranoidnog sindroma iste etiološke težine kao i drugi uzroci prekida dijaloga (poremećaj čula, prisilna usamljenost, samoća).

Možda bi do razvoja paranoidnosti u Staljina došlo i znatno ranije, na kraju četvrte decenije ovog veka, da spoljne okolnosti nisu zaustavile razvoj paranoidnog procesa. Kada je ludilo čistki dostiglo svoj vrhunac sredinom 1938. godine i kada je, kao u doba jakobinske diktature, giljotina neprestano radila i kada je izgledalo da se proces ne može zaustaviti, te da će odvući i Staljina u ponor, dolazi 1939. godine do naglog obrta. Sve se zaustavlja. Ježov je smenjen, dolazi Berija. Naglo zaustavljanje mehanizma uništavanja je moglo da bude prouzrokovano ili svesnom Staljinovom odlukom, kada je uočio da je otišao suviše daleko i da će na kraju uništiti sam sebe, jer neće uspeti da zaustavi usov koji je gurnuo niz breg, ili, uočavanjem spoljne opasnosti: Hitler je bio u Austriji i Čehoslovačkoj; spoljna agresija progonitelja postala je užasavajuće stvarna (i toliko nestvarna da je oprezni, uvek sumnjičavi, Staljin dozvolio da mu ujutru, 22. juna 1941. unište skoro celokupnu avijaciju na zemlji).

Kada je ceo sistem čistki, ukoliko je i imao racionalno objašnjenje (anticipacije mogućnosti da bilo koja opoziciona grupa u slučaju nacističkog napada bude iskorišćena kao trojanski konj i obrazuje marionetsku vladu), izgubio svoju krvavu celishodnost, progonitelj je sada postao stvarno progonjen, i tako odložio pojavu paranoidnog sindroma. Međutim, ukoliko je Hitlerov napad - spoljna agresija, koju je Staljin doživeo kao agresiju progonitelja - odložio pojavu bolesti za celu deceniju, onda je ogromna vojna i politička pobeda Sovjetskog Saveza, koji je iz rata izašao kao nesporno prva svetska vojna sila dovela do znatno bržeg stvaranja osećanja svemoći u Staljina i pojačala kvalitet paranoidnosti, jer je Staljin, kroz mehanizam poistovećivanja: Staljin jednako Sovjetski Savez, došao u posed najveće vlasti u istoriji. Tako je spoljna agresija odložila pojavu bolesti, ali joj je dala mogućnost da se kroz pobedu pretvori u apsolutnu vlast i tako dobije u kvalitetu simptoma.

Moćan i sam

Kada je sredinom ovog veka nekoliko psihijatara i filozofa počelo da zastupa tezu o dijaloškoj prirodi čoveka (od Froma, koji je opisao mehanizam bekstva od osećanja usamljenosti, Salivena, u kojeg je ličnost skup inerpersonalnih odnosa preko Martina Bubera i radova egzistencijalista, pa do radova našeg Kecmanovića), a koji su uspostavljanje dijaloga smatrali za osnovnu egzistencijaliju čoveka, onda su postali jasniji paranoidni sindromi u onih ljudi koji su prisilno ili dobrovoljno izloženi izolaciji. Ovu antropološku dimenziju čovekove ličnosti o potrebii uspostavljanja dijaloga i izbegavanja usamljenosti, kao i o posledicama usamljenosti, najbolje definiše Gruleov aksiom: „Biti sam, ne može se, ali progonjen - može!"

Mi smo u ovoj knjizi proširili etiološka razmatranja nastanka paranoidnosti (kao reakcija na nemogućnost ili osujećenost uspostavljanja komunikacije sa okolinom) i na potpunu vlast, na način kako je shvaćena onako kako ju je Staljin shvatio i sproveo.

Kako se sve više i više penjao ka vrhu, sve je više i više kidao veze koje su ga vezivale za mase, saborce, prijatelje, porodicu. I najzad, kada je negde pred rat skupio potpuno vlast u svojoj ruci, našao se potpuno usamljen, bez mogućnosti komunikacije. U stvari, komunikacija je bila jednosmerna; prenosnici vlasti, zamišljeni početkom dvadesetih godina, funkcionisali su samo u jednom pravcu: oni su na dole prenosili poruke, ali se odjek tih poruka, zbog nedostižnosti vlasti i ograđivanja ličnosti vakuumom moći, nije vraćao.

Žudanja za vlašću je bila motor koji je Staljina pokretao; vlast je bila u pozadini svih njegovih odluka. Vlast je bila motiv postupaka, a bolest je bila posledica penjanja do te vlasti.

Kada se Staljinova ličnost prelomi kroz istorijske okolnosti u kojima je delovala, znači kada osobine koje smo ranije opisali (nepoverenje, sumnjičavost, brutalnost, osvetoljubivost, lukavost, narcisoidnost, frustriranost iz detinjstva, loša porodična situacija, a kasnije i hendikepiranost ličnostima Lenjina i Trockog); dakle, kada Staljina stavimo u istorijske događaje koji su ga nosili, ili koje je kasnije i sam stvarao - dug period progonjenog revolucionara na Kavkazu od 1917-1921; položaj komesara za narodnosti, teška ekonomska situacija tek stvorene Sovjetske države; strana intervencija 1918. do 1921; građanski rat i izolacija SSSR-a i propast ideje o svetskoj revoluciji, glad i nemaština; kolektivizacija 30-ih godina, strašna pretnja prilikom dolaska Hitlera na vlast 1933, pobeda u ratu, sa ogromnim žrtvama i besprimernim herojstvom sovjetskih ljudi, uloga generalisimus sa najvećom koncentracijom moći u istoriji - onda je paranoidnost logični rezultat interakcije ličnosti i istorijskih okolnosti: ko je sa takvim psihološkim osobinama i takvom koncepcijom razvoja države prešao takav put, morao je da završi kao paranoidna ličnost.

Tako mi tokom ovoga rada posmatramo razvoj Staljinove bolesti kao rezultat lične predispozicije i posledično snažnog nagona ka vlasti, koji ga je primoravao da deluje na način na koji je delovao u određenim istorijskim okolnostima. Vlast, pošto ju je zadobio i pretvorio u potpunu moć, usamila ga je, onemogućila dijalog i uvela u paranoidnost na isti onaj način na koji se to desilo sa svim bolesnim osobama, koje su obolele od ove bolesti, zato što su im oštećena čula onemogućila dijalog.

Ovde se apsolutna vlast pojavljuje kao uzrok paranoidnosti zbog svoje negativne dijaloške dimenzije: kao što čovek bez vida i sluha reaguje paranoidno, tako je i usamljen čovek predisponiran da isto tako reaguje. A biće utoliko više usamljen ukoliko se penje stepenicama vlasti na način na koji je to Staljin uradio u državi koju je prema svojoj zamisli stvorio.

Samoća- uzrok paranoje

Staljinizam je do kraja deformisana i dovedena vlast političkog aparata, faza dominacije nad društvenim životom, u kojoj osnovni akcenat nije stavljen na ličnost nego na svemoćnu etatističku birokratiju.

U takvom društvu nije bilo teško biti paranoidan: ovu zamku nije izbegao ni tvorac te snažne piramide vlasti. Kako se sve više peo ka vrhu, sve je više kidao niti koje su ga vezivale za rođake, prijatelje, saborce, sledbenike i masu. Najzad, kada je negde pred rat u svojoj ruci sažeo svu moguću - državnu, političku i vojnu vlast ostao je potpuno sam. Bio je bez prijatelja, saboraca, ljudi kojima je mogao da se poveri, sa kojima je mogao da ostvari iskren dijalog i koji su smeli da mu kažu istinu. Oko njega su bili ljudi koji su ponizno slušali svaku njegovu reč. Dijalog, koji mu je bio potreban kao svakom ljudskom biću, pretvorio se u monolog. Naredbe su išle put dole, ka masama, a odande se čuo samo pljesak odobravanja. Prenosi vlasti, zamišljeni početkom dvadesetih godina, funkcionisali su samo u jednom pravcu: ka dole, ka izvršiocima.

Vlast i žudnja za njom je bila motor koji ga je pokretao. Lična vlast je bila u pozadini svih njegovih odluka. Ona je bila ta koja ga je uvela u paranoju. Tako mi doživljavamo Staljinov paranoidni sindrom kao posledicu apsolutne vlasti, koja ga je u potpunosti osamila. Paranoidnost je bila jedina mogućnost bekstva, po ranije navedenom Gruleovom aksiomu: on nije mogao da bude sam, ali je mogao da bude moćnik kojeg su progonili i kojem su radili o glavi.

Ako je usamljenost mučna i nemoguća za normalno postojanje, onda je paranoidni sindrom pseudorešenje te mučne situacije: „Ako su drugi protiv mene, ako vrebaju svaki moj korak, ako na svaki način žele da mi naude, to onda znači da u postojanje samog odnosa ne treba sumnjati, da ja postojim, da ja jesam..." Umesto totalnog odsustva vlastitog identiteta, gubljenja smisla za realno, pojedinac počinje da bezmerno sumnja i strepi od svačijeg pogleda ili gesta. Za njega, najzad, sama činjenica postoji živo biće postaje izvor moćne pretnje...

Ako je neko prešao takav životni put kao što je to učinio Staljin, ako je, postepeno, ali uporno i krajnje brutalno, ne birajući sredstva i gazeći preko leševa, ne samo svojih neprijatelja, nego i svojih prijatelja i saboraca, stvorio najmoćniji aparat vlasti koji poznaje istorija, onda je paranoja logičan rezultat delovanja tog pređenog puta na ličnost. Ko je sa takvim emocionalnim ozledama ponetim još iz detinjstva (brutalana otac, nimalo nežna majka, stalno osećanje povređenog narcizma i snažna potreba za vođstvom) živeo skoro dvadeset godina progonjen od policije kojoj je provokacija bila specijalnost, kao što je to bila ruskoj tajnoj policiji Ohrani, i najzad izronio u svojoj četrdesetoj godini iz tame sibirskih tajgi na istorijsku pozornicu, teško da je mogao da izbegne iskušenje koje se pred njim ostvarilo: on nije imao više od 43 godine, kada mu se 1922. ukazala prilika da zameni bolesnog Lenjina na kormilu vlasti najveće zemlje sveta.

Pokušali smo da izbegnemo zamku koja nas je snažno privlačila i kojoj nekolicina psihobiografa nisu odoleli, da Staljina proglasimo prvo za bolesnog, tj. paranoidnog, pa onda sve njegove postpuke, a pogotovo njegovo brutalno uništenje saboraca, označeno za posledicu te primarne bolesti.

Dijagnoza paranoje je česta u psihoistorijskim esejima, po našem mišljenju neopravdano. Za to postoji nekoliko razloga: sve do početka ovoga veka laici, pa i većina profesionalaca, smatrali su paranoju kao sinonim za ludilo, i pored toga što su definisali paranoju kao posebnu bolest koju odlikuje razvoj trajnog neoborivog sumanutog sistema, nastalog iz unutrašnjih razloga; paranoična osoba ima sačuvanu jasnoću u mišljenju, volji i delanju.

Dokazi paranoidnosti

Verujemo, mada za to ne raspolažemo dokazima, da Staljin tokom svog života (naravno da se ovo odnosi samo na period kada je bio generalni sekretar partije) nije nijednom pregledan od psihijatra. Niti bi on takav pregled dozvolio, niti bi taj psihijatar preživeo svoj zaključak. Možda je u poslednjih nekoliko godina, kada je počeo da se žali na simptome uznapredovale, ali za njegovo životno doba relativno normalne - arteroskleroze (rana jutarnja glavobolja, lagane vrtoglavice, osećanje mutnoće u glavi, smetnje sa koncentracijom i pamćenjem, kao i depresivne simptome: neraspoloženje i mrzovoljnost), bio pregledan od strane neurologa, koji su pripadali kremaljskoj eliti lekara, uhapšenoj u poznatoj aferi „belih bluza".

Pravih pisanih dokumenata od strane stručnjaka o tome da je Staljin bio poslednjih desetak godina paranoidan - nemamo. Možemo samo da svedočenja ljudi, koji su proveli te godine sa Staljinom, propustimo kroz jednu stručnu analizu i da posredno nađemo dokaze za ovu tvrdnju. Najlakše bi nam bilo da se pozovemo na mišljenje drugih istraživača ovog razdoblja, na primer, Elenštajna: „Pred kraj života su se u Staljinovoj ličnosti pojavile patološke crte koje je nemoguće predvideti, premda nisu bitni uzrok događajima što ih proučavamo. Njegova megalomanija je bila užasna. Ona je bila tolika da je svoje biste postavljao u vrtne aleje kao kipove. Često se govorilo da je paranoik i to je verovatno istina, sudeći po sve većem nepoverenju prema svojim najvernijim saradnicima." Nešto ranije Elenštajn kaže: „Na kraju života je toliko naraslo njegovo nepoverenje da je uklonio Vorošilova sa optužbom da je engleski špijun, pretio je Molotovu i Mikojanu, dao je deportirati Molotovljevu suprugu i dvoje Mikojanove dece. Takođe je naredio da se uhapsi Kaganovičev brat, koji je i sam bio član Centralnog komiteta..."

Citirati mišljenje drugih nije dokaz, koji bi pomogao našu tvrdnju o Staljinovoj bolesti, ali se u činjenicama koje nabraja Elenštajn krije nekoliko elemenata koji su dobra potvrda naše teze.

Staljinov strah od špijuna nije bio samo refleks njegove paranoidne prirode nego i iskustva, koje je imao sa carskom tajnom policijom Ohranom za vreme svog ilegalnog rada na Kavkazu, kao i kasnijeg veoma intenzivnog podzemnog rata protiv mlade Sovjetske republike. Naravno da je taj strah kasnije prevazišao meru obične opreznosti i postao prvo njegova prevalentna, a onda i sumanuta ideja. Po već ustaljenom modelu Staljinovo zaziranje od špijuna i traganje za njima i tamo gde je bilo najmanje mogućnosti da ih nađe, postalo je opšti društveni fenomen, te je negde pred rat, a i posle njega došlo do prave epidemije „lova na špijune". Vorošilovu je Staljin negde pred svoju smrt jednostavno prišio etiketu „engleski špijun", a u isto vreme mu dozvolio da zadrži sve svoje partijske i državne funkcije, samo ga je udaljio iz svog intimnog kruga. Verovatno bi Vorošilov sa još nekim starijim članovima Politbiroa krenuo već utabanom stazom bivših Staljinovih saboraca, a kasnije optuženih neprijateljskih agenata, da na njegovu sreću „hazjajin" nije umro.

Optužba protiv Molotova je isto tako bila besmislena i počivala je na jednom izveštaju o Molotovljevom putovanju od Njujorka (u kojem je Molotov bio na zasedanju Ujedinjenih nacija) do Čikaga. Po nekoj, samo njemu jasnoj logici, Staljin je Molotova optužio da u „Sjedinjenim Državama ima svoj privatni voz".

Od sumnje do sumanosti

Staljin je još u mladosti bio veoma oprezan i nepoverljiv. Uostalom, to je i bio uslov da preživi surove uslove ilegalne borbe na Kavkazu i pet progonstava u Sibir. Nije bio mnogo druželjubiv, bio je nedruštven i zatvoren u sebe. Svoje namere nije nikom poveravao: život u detinjstvu i ilegalna borba su ga naučili da je mudrije ćutati. Kasnije je to nepoverenje postepeno preraslo u sumnju: činilo mu se da je okružen samo neprijateljima, naročito posle perioda čistki (što nije bilo daleko od istine); znajući kako je likvidirao svoje prijatelje i saborce, izvršioci, koji su to sproveli (prevashodno njegovi šefovi policije, potom grupa Kaganović-Maljenkov-Vorošilov, nikako ne treba zaboraviti da je tu spadao Nikita Sergejevič Hruščov, bez obzira na njegovu ulogu u kasnijoj osudi „velikog vođe"), nisu mogli očekivati drugačiju sudbinu.

Staljin je, kao i svaki paranoik, imao veoma razvijenu intuiciju, sposobnost da pronikene u skrivene namere svojih saradnika. Uostalom, nije ni bilo teško prozreti šta oni misle o njemu: kada je uništio svoje saborce, prijatelje i daleke rođake (a o političkim protivnicima da i ne govorimo) - znali su da je red i na njih. Na njihovu sreću, rat je odložio drugi krug obračuna. Problemi sa ratom opustošenom zemljom su to odgodili još tri godine, onda je došla 1948. i čistka je počela ponovo: stradali su Voznesenski, Kuznjecov, Popkov i skoro cela garnitura ljudi koja je stekla slavu u zaleđenom i hladnom Lenjingradu tokom opsade koja je trajala 900 dana. Staljin je nazirao u očima svojih saradnika strah, znao je da ga mrze i da ga se boje, ali da za sada još nisu u stanju da bilo šta učine protiv njega. Zato je on sada rešio da ih uništi; osećao je da će to uraditi oni, ako ih ne pretekne. Delovao je po starom paranoidnom obrascu: „Oni me progone, što mi daje pravo da ja progonim i uništim njih".

Godine vlasti nisu ga promenile. Naprotiv, kako je bivao stariji postajao je sve nepoverljiviji i sumnjičaviji, a vlast koju je postepeno osvajao samo je te njegove mane produbljavala. Postao je usamljeni moćnik: bio je najmoćniji vladar kojeg istorija poznaje, ali je cena, koju je za to platio bila usamljenost i paranoidnost. Prvo je uslovilo drugo. Da nije posedovao toliku moć, možda ne bi postao paranoidan. „Staljin je živeo krajnje jednostavno. Istinski je uživao samo u vladanj, u toj opakoj strasti, katkad pogibeljnijoj od strasti za novcem. Stoga je bio sumnjičav prema bližnjem", kaže Elenštajn.

Antrfile

Neuropsihijatar dr Vladimir Adamović (1937, Beograd) napisao je nekoliko psihobiografija vladara koji su obeležili savremenu istoriju. Kroz prizmu psihijatrije, Adamović je analizirao privatne i političke postupke pojedinaca, kao i posledice njihovog delovanja. Iz obimnog opusa izdvaja se delo „Tri diktatora: Staljin, Hitler, Tito".