(P)likovi

Mafija nikad nije pala na izborima, neće ni SNS, ali ipak ima nade:

Majmun će nas osloboditi

Zašto niko ne može da vodi prljaviju i pokvareniju kampanju od Aleksandra Vučića? Zašto su Vučić i Dragan Đilas za zajedničke neprijatelje, koje treba unišititi, izabrali Aleksandra Šapića, Vuka Jeremića i Borisa Tadića? Kako je Miroslav Aleksić postao najuspešniji trgovac na političkoj sceni, preprodajom svoje stranke i tuđih saradnika? Zašto su se na udaru diktatora našli Ivica Dačić i njegovi partijski drugovi? Kakvu ulogu imaju povampireni Vojislav Šešelj, Čedomir Jovanović i Bojan Kostreš? Čije konce će pomrsiti Branimir Nestorović i njegovo društvo "zmajeva"? Kako je problem s falsifikovanjem potpisa za stranačke liste postao važniji od Kosova, Belivuka, Jovanjice, Krušika, Rio Tinta, pljačke javnih resusa i privatne imovine? Odgovore na ta, kao i još neka, pitanja iznosi zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Dan posle izbora, 18. decembra, Srbija će biti ista kao i danas - okupirana, opljačkana i ponižena. Aleksandar Vučić će proslaviti uspešno odložen pad s vlasti, ali sa zebnjom u zečjem srcu, svestan da njegova kula od karata može da se raspadne svakog časa. Deo opozicije će prebrojavati osvojene mandate i pare koje će, po toj osnovi, dobijati iz budžeta. Drugi, manji deo opozicionih stranaka, koji ostane ispod cenzusa, žaliće se na izborne nepravilnosti, krađu glasova i ostale uobičajene ornamente srpske verzije demokratije.

Svi učesnici su u izbornu kampanju uneli sve što imaju u političkom nasleđu, programu i obećanjima. Aleksandar Vučić je ponudio svoj predsednički, tj. diktatorski imidž i sve što ide uz njega. S Vučićem nema greške. Bez obzira što govorio, zna se da će, ako pobedi SNS, građani dobiti: priznanje nezavisnosti albanske Republike Kosova, rudnike litijuma u Podrinju i gde god još, kriminalizovanu policiju i pravosuđe, klanice nekog novog Velje Nevolje ili, još gore, bande javnih izvršitelja, Hrkalovićku i Gašića u policiji, Babiće na naplatnim rampama, firme za proizvodnju i prodaju narkotika poput "Jovanjice", pedere na rukovodećim mestima u svim državnim institucijama, Jovanu i Kristijana na Pinku, Bokana na univerzitetu, Kokezu na Floridi... Šoferi, šloseri i konobari na ministarskim funkcijama novcem građana čašćavaće naprednjačke drolje u skupim kompletićima i firmiranim tašnama. Taj sistem je stvorio tridesetak milijardera i hiljade milionera, naravno konvertibilnih, koji iz "meklarena" i "lamborginija" glasače uveravaju da nema ništa bolje od parizera i "sirka".

Vučić je, u poslednje tri godine, tri puta izvodio Srbiju na parlamentarne, dva puta na beogradske i jednom na predsedničke izbore. Svaku kampanju je kitio obećanjima o prosperitetu, stabilnosti, boljitku za koječiju decu. Ispod tih mamaca, kad bi mu podsvest proradila, plasirao je poruke u kojima je opisivao prave posledice svoje vladavine: "Groblja će nam biti mala". Treba mu priznati da, za razliku od svega ostalog, to nije slagao. Pretvorio je Srbiju u groblje, pa sad zombirane glasače podmićuje novcem koji im je ukrao. Penzionerima pred izbore nudi 20.000 dinara, srednjoškolcima 10.000, studentima po jednu crvenu, a naći će se i mrvice za mučenike koji primaju socijalnu pomoć.

I Vučić prima mrvice. Ljudske, ako tako može da se kaže za njih. Na svoju političku i moralnu deponiju je primio Dejana Tomaševića, Marka Kešelja, Janka Tipsarevića i, u poslednjoj seobi preletača Dejana Bulatovića, Tatjanu Macuru, Radoslava Milojičića Kenu... Kartel je imao i predizborne gubitke u biološkim resursima. Iz njega su otpali Zorana Mihajlović, Dragan Šormaz, Stanislava Pak, Rade Basta...

Tobože da bi sanirao štetu, Vučić je pred izbore pozvao u pomoć Tomislava Nikolića, prvog predsednika SNS-a. Zapravo, Nikolić je insistirao da Vučić to razglasi, kako bi javnost saznala da je još živ, ali i da bi sakrio tragove spornog poslovanja Filipa Bačevića.

Francuska policija je, početkom oktobra, uhapsila srpskog državljanina Branimira Vujovića Bracu, koji je osumnjičen za šverc droge i pranje novca stečenog kriminalom. Za Vujovića se tvrdi da je povezan s narko bosom Filipom Koraćem, ali francuski istražni organi su otkrili i njegove sumnjive poslove s pojedincima iz vrha vlasti u Srbiji. Prema tim informacijama, Vujović je u Francuskoj, unazad desetak godina, otvorio nekoliko preduzeća preko kojih je prao novac stečen prodajom marihuane i kokaina. Među njegovim poslovnim partnerima nalazio se i Filip Bačević, sin Milana Bačevića bivšeg naprednjačkog ministra i ambasadora u Kini. Vujović i mlađi Bačević su bili partneri u firmi "SCI B&V Group", koja se bavila izdavanjem nekretnina. U tu mrežu je uvezan i Novak Nedić, generalni sekretar Vlade Srbije, ali on nije bitan za ovu temu, kao ni za Tomu Nikolića.

Osim potrebe da zaštiti Bačevićevog sina, Nikolić je nameravao da se vrati na političku scenu kako bi zaštitio i voljenog sebe. U to vreme je iz pritvora pušten Zoran Marjanović, koji je prvostepeno osuđen na 40 godina robije zbog ubistva svoje supruge Jelene Marjanović. U sudskim spisima se ne pominje ime Tomislava Nikolića. Međutim, u javnosti su određeni pojedinci, poput Katarine Ostojić, koja je vodila samostalnu istragu, pominjali optužbe da je upravo Nikolić ubio pevačicu iz Borče. U to vreme, Nikolić je bio na vlasti, pa je uspeo da sa interneta ukloni fotografiju na kojoj se videlo kako Jelena Marjanović sedi njemu u krilu. Sama po sebi, fotografija nije nikakav dokaz, ali da nisu čista posla dokazuje angažman Bezbednosno informativne agencije na njenom uklanjanju sa svih društvenih mreža i portala.

Nikolićev strah je bio nepotreban. Vučić je zabranio obe teme, i onu koja je vezana za Bracu Vujovića i sve oko Zorana Marjanovića. Naravno, Vučić je to uradio zbog sebe, ne zbog Nikolića. Čak i Dragica Nikolić može da shvati da Novak Nedić ne bi ni pomislio da se samostalno, bez Vučićevog odobrenja, upušta u kontakte sa švercerom droge iz Francuske. Isto tako, Vučić želi da marginalizuje priču o Zoranu Marjanoviću jer mu je Dijana Hrkalović izazvala probleme pričom o tome kako ima pouzdane informacije da Jelena Marjanović nije ubijena na nasipu u Borči, nego u jednom stanu. Hrkalovićka je tvrdila da ima saznanja da je pevačica ubijena u trenutku kad je klečala pred ubicama i molila za život. Ako to zna, logično je i da zna ko su ubice. Nažalost, u Srbiji je logično i da se tužilaštvo ne bavi tim iskazom bića koje je bilo postavljeno na mesto državnog sekretara u Ministarstvu unutrašnjih poslova i koje je rukovodilo Upravom kriminalističke policije. Da se to klupko ne bi odmotavalo, Vučić je pristao da javno pozove Nikolića da mu pomogne u izbornoj kampanji. Istog časa ga je opet medijski mumificirao i vratio u sarkofag na Dedinju, gde vojvoda Tomson nezakonito uživa, sve o trošku građana Srbije.

Za razliku od Nikolića, koji se nepotrebno plašio kostura u ormaru, Vučiću je i u ovoj izbornoj kampanji ispao Vladimir Cvijan. Hrvatski nezavisni novinar Domagoj Margetić objavio je 1. decembra knjigu "Dosije Cvijan", u kojoj je opisao kriminalnu šemu Aleksandra Vučića. Na osnovu dokaznog materijala, na više od 8.000 stranica dokumenata, Margetić je napravio rekonstrukciju afera, koje su Srbiju koštale više milijardi evra, a Cvijana života.

- Cvijan mi je 2014. godine dao crni stik u Mekenzijevoj ulici, kod Slavije. Radi se o ukupno 61. skeniranom registratoru dokumentacije, što je preko 8.000 stranica. Cvijan je registratore vodio kao 1.K3832-10, od broja 1 do registratora broj 61. U uvodnom delu postoje podaci koje je Cvijan sakupio o odnosima sa kriminalnim miljeom i u Srbiji u u Hrvatskoj, kako su dogovarani poslovi. Aleksandar Vučić najveće naftne, energetske, gasne poslove radi sa Vanjom Špiljkom - naveo je Margetić na Tivteru i svom You Tube kanalu, uz konstataciju da je "Cvijan učestvovao sa pojedinim zagrebačkim tajkunima i hrvatskim generalima u tim aferama, a sve u ime Aleksandra Vučića" i zaključak da je "Cvijan, po svemu sudeći, ubijen".

Margetićevu knjigu "Dosije Cvijan" možete da naručite preko njegovih naloga na društvenim mrežama i You Tube. Ne treba sumnjati, Vučić je to već uradio.

Vučić nema mogućnosti da ukloni Margetića makar iz javnosti, pa to pokušava s trojicom domaćih političkih protivnika: Aleksandrom Šapićem, Vukom Jeremićem i Borisom Tadićem. U tom poslu svesrdno mu pomaže Dragan Đilas.

Šapić se zamerio Vučiću i Đilasu gašenjem koruptivne kombinacije "Bus plus", koja je 12 godina isisavala novac iz Gradskog saobraćajnog preduzeća. U tom poslu, "Bus Plus" je, navodno, zarađivao oko deset miliona evra godišnje. Kad im je Šapić izvukao te pare iz džepa, Vučić i Đilas su rešili da ga eliminišu s političke scene. Đilas je uključio sve raspoložive resurse u kampanju protiv Šapića. U oštroj, često i opravdanoj i argumentovanoj, kritici postupaka sad već bivšeg gradonačelnika, isticale su se optužbe zbog haosa u javnom prevozu. U tom kontekstu, opozicija je plasirala i umobolnu tezu da su građani oštećeni time što sada autobusku kartu plaćaju 50, umesto 89 dinara, koliku cenu je držao "Bus plus". Šapić je Beograđane zadužio i time što je rejting SNS-a spustio ispod 37 odsto, čime je značajno zakomplikovao postizborne Vučićeve kombinacije. Pored toga, Šapić je kompromitovan nelegalnom gradnjom i korupcionaškim aferama u kojima su učestvovali njegovi rođaci, stranačke kolege i najbliži saradnici iz gradske vlasti. Uslovljen skromnim intelektualnim kapacitetima i bujnim primitivizmom, Šapić, verovatno, još nije ni shvatio šta mu se sprema. Svoj pokret SPAS, kojim je osam godina suvereno vladao opštinom Novi Beograd, utopio je u SNS. Iako je ličnim primerom dokazao da u srpskoj politici postoji samo jedna konstanta - zgrtanje novca na sve načine, u bilo kojoj stranci - Šapić se sada iznenađuje što su ga napustili svi stari saradnici iz SPAS-a, na koje je računao u slučaju raskida saradnje s Vučićem. Ako se ne desi čudo na beogradskim izborima, a neće se desiti, Šapić će morati da podvije rep, prizna poraz i okonča neslavnu naprednjačku epizodu.

Isti tandem, Vučić-Đilas, uporno i agresivno udara po Vuku Jeremiću. Na razne načine, upotrebljavajući sujetu i novac, godinama razbijaju Narodnu stranku. Na podsticaj tog tandema, a pre svega Đilasa, iz Jeremićevog najbližeg okruženja su otišli Nikola Jovanović, Zdravko Ponoš, Dijana Vukomanović i, na kraju, Miroslav Aleksić. Ponoš i Aleksić su ozvaničili koaliciju sa Đilasom. Jovanoviću je transfer propao zbog dugog jezika. Đilas mu ne bi zamerio što je najprimitivnijim rečnikom vređao Jeremića, ali rečenicom u kojoj je tvrdio da je "Marinika Tepić kurac na bicikli", zatvorio je vrata Stranke slobode i pravde, bar na neko vreme. Kad je objavljen kompromitujući snimak Jovanovićevog pokušaja da vrbuje tadašnje kolege iz Narodne stranke da s njim pređu kod Đilasa u kuloarima se pričalo da ga je tajno snimio Ponoš. Sad i taj general, koji se ponosi svojim doprinosom u odbrani SR Jugoslavije od NATO agresije, stoji u stavu "mirno" dok Radomir Lazović ponavlja refren o tome kako Srbija treba prihvatiti tzv. francusko-nemački plan za priznanje nezavisnosti albanske države Kosovo. Pred Lazovićem, 44-godišnjim studentom, ćuti i Aleksić, koga naprednjački mediji predstavljaju kao "tvrdog Srbina, koji želi da Srbija bude od Milvokija do Tokija". Ponoš, Aleksić, Ćuta Jovanović i ostali članovi trgovačkog preduzeća pod nazivom "Srbija protiv nasilja" pred Đilasom, Grbovićem, Zelenovićem, Lazovićem i sličnim promoterima kosovske nezavisnosti pokazuju zube samo kad jedu kolenicu. Do izbora - tišina. Od tih stavova distanciraće se kad dobiju poslaničke mandate i udenu se na budžet.

- Zbog ovoga je letos cepana Narodna stranka. Mi na ovakve stvari nikada ne bismo pristali. Oni koji jesu, tamo su gde im je i mesto - ocenio je Vuk Jeremić.

Osim podrivanja Jeremića, Aleksić se istakao i sabotažom Socijal-demokratske stranke Borisa Tadića. U ulozi specijalnog izaslanika Đilasa, Aleksić je vodio pregovore o uključivanju Tadićevog SDS-a u koaliciju "Srbija protiv nasilja". Pregovori su završeni tako što je Aleksić otkačio Tadića i uzeo trojicu njegovih najbližih saradnika, kojima je dao funkcije u svojoj stranci.

Usluge na razbijanju opozicionih stranaka, kojima se istakao Aleksić, nisu dovoljne da ga zaštite od napada Vučićevih satelita. Za tu potrebu, kao i za još neke specijalne zadatke, povampireni su Vojislav Šešelj i Čedomir Jovanović. Obojica su se s udarničkom strašću prihvatili posla.

Jovanović je odmah izvređao Aleksića, koji je jedan poslanički mandat stekao u istom poslaničkom klubu. Jovanović tvrdi da je Aleksića, kao slepog putnika, u parlament uveo Tadić.

- Miroslav Aleksić je bio dobar poslanik. Kao predsednik poslaničkog kluba, ja mu kažem: "Javi se za reč", onda se on javi, baš je bio dobar. Ali, imao je jednu užasnu manu, za koju nisam znao. Voleo je da kocka. To je bolest ozbiljna. Pokušao sam s njim da razgovaram: "Daj, prekini s tim, čoveče". On me gledao, otprilike: "Da li znaš šta od mene tražiš?" Zavisnost od kocke je gora od bilo koje droge - rekao je Jovanović, koji se u tu temu odlično razume.

Kocka je, kaže Jovanović, izazvala prekid njihove saradnje.

- Aleksić je jedne noći napravio krš i lom u kockarnici u hotelu Jugoslavije. Kad sam čuo za to, pozvao sam ga i rekao mu da više ne može da bude poslanik kod nas, da je prešao sve granice, da će uništiti sebe. On me gledao onako... Čak je bila neka suza, ali nisam hteo da popustim. Od mene je otišao kod Tome Nikolića u poslanički klub i pitao: "Jel mogu ja da dođem kod tebe, Čeda me oterao?" Toma mu je rekao da dođe u stranku, ali da vrati mandat. Aleksić je onda otišao kod Dinkića, koji mu je rekao: "Neću da te pitam o čemu se radi. Dobar si poslanik, dođi u našu stranku, naći ćemo ti neki posao, ali prvo vrati mandat. Sad je pregovarao sa Tadićevim ljudima. Prevario je Tadića i uzeo ih za svoje potpredsednike. Muljator jedan - zgrožen je Jovanović Aleksićevim muljanjem i, naročito, zavisničkim slabostima.

No, u Jovanovićevom opisu obaveza Aleksić je samo sporedan džak za udaranje. Glavna meta je, naravno, Đilas. Povratak na političku scenu, ako je s nje uopšte odlazio, Jovanović je najavio u stilu Milana Radoičića, porukom: "Ja sam se vratio". Kaže, vratio se po svoje, ono što mu je uzeo Đilas. Tačno je da Đilas u poslednje vreme koketira s Jovnovićevim izdajničkim idejama, ali ako je neko ukrao LDP-ovu politiku o priznanju nezavisnosti albanskog Kosova, bezuslovnog izvršavanja naloga zapadnih gospodara, pa i kriminalizacijom sebe i svoje stranke, onda je to Vučić. Zo zna i Jovanović, zato kao opravdanje nudi delimično tačnu tezu: "Preko Đilasa ću stići do Vučića".

- Đilas je u mišjoj rupi. Opet je prodao promene. Vraćam se po ono što mi je oteo. Po politiku 5. oktobra i Zorana Đinđića. Dok Dačić pljuje i Đinđića i Srbiju, koja je tada pobedila, Đilas ćuti zato što bi opet u krevet sa Dačićem. Rekao sam vam, seks u šiframa - tvrdi Jovanović.

Povratak u politiku obeležio je mahanjem sekirom, ali i jezikom, tj. rečnikom koji bi šokirao i sve posetioce bazena u Šilerovoj.

- Zdravo, miševi! Opet samo serete. Isto kao i svih prethodnih godina serete o meni kao srpskom izdajniku. I opet, miševi, isto sranje. Prošao je život čitav, a vi ste i dalje u toj mišjoj rupi. Vidite li svoju decu, svoje porodice, ovaj grad, ovu zemlju? Možete li dalje da dobacite od pljuvanja po meni? Ima dovoljno vremena, izađite, pogledajte svakog oko sebe u oči. Predstavite se. Ne krijte se iza lažnih profila ili zaćutite i povucite se. Odjebite jednom zauvek. Mora drugačije!"

Jovanović je tu u pravu. Da se miševi iz politicije, tužilaštva i sudova nisu sakrili u svoje rupe, da su ga pogledali u oči, pa i svedoke njegovih kombinacija sa zemunskim kriminalcima, on bi do danas, verovatno, u Zabeli odradio dug prema državi i zakonu. Ovako, kontaminiran, može samo da posluži Vučiću u obračunima sa svakim ko mu zasmeta.

Đilas dobro dozira smetnje koje na ovim izborima pravi Vučiću. Ne pominje Belivuka, Koluviju, Kokezu, Hrkalovićku, Acu Rošavog, Papića i ostale simbole naprednjačkog kartela. Umesto da udara tamo gde diktatora najviše boli, Đilas kritiku usmerava na probleme koje su izazvani Vučićevim ekonomskim avanturama, prošaranim pljačkaškim pohodima na budžet.

- Zašto mi imamo inflaciju duplo veću nego što je prosečna u Evropskoj uniji? Zašto imamo rast cena najveći u Evropi, posle Mađarske i Turske? Pa, zbog štampanja para i zaduživanja. Ko je u budžetu za 2024. godinu najveći korisnik? Moglo bi se pomisliti da je to MUP, vojska, socijala, ekonomija ili obrazovanje. Ne, najveći korisnik budžeta za sledeću godinu je Uprava za javni dug. Preko devet milijardi evra treba da sledeće godine platimo glavnice, od čega ide 1,6 milijardi evra na kamate na kredite. Kad je SNS došla na vlast ukupan dug Srbije je bio 15 milijardi evra, sada je 35,6 milijardi evra. Samo novac koji je namenjen za plaćanje kamata, tih 1,6 milijardi evra, veći je od svih subvencija koje su određene za privredu, poljoprivredu, obrazovanje i sve ostalo - tvrdi Đilas, koji se ponekad usuđuje i da direktno prozove Vučića: "Kakav to treba da budeš čovek pa da za nekoga ko radi za 50.000 dinara, kao ovi poštari, kad zatraže povećanje plate za 15.000 dinara, kaže da ruši svoju državu, da je izdajnik, da ga je neko podmitio da štrajkuje? Sa 50.000 dinara ljudi ne mogu da prežive. Poštara, koji se pobunio, napadaju jer ima auto, "dačiju". A njegov kum vozi "meklaren" od 300.000 evra, a kumče "lamborgini" od 200.000 evra. On pokazuje svoju garderobu, sakoe koji koštaju 5.000 evra, kao i njegova supruga. Onda kaže: "Zaboga, otkud poštaru pare da kupi 'dačiju'? U takvoj zemlji živimo."

Dobro kaže Đilas, čudna je ovo zemlja. Da čudo bude veće, Đilas za gradonačelnika Beograda kandiduje Vladimira Obradovića, čoveka koji je bio savetnik premijerke Ane Brnabić, ministra Nenada Popovića i kuma Nikole Petrovića. Pritom, dok je Đilas bio gradonačelnik, otac njegovog aktuelnog kandidata za tu funkciju, Ljubivoje Obradović je hapšen u aferi sporne preprodaje 300 stanova u beogradskom naselju Filmski grad i utaje poreza 69 miliona dinara. Krajem 2008. godine uhapšen je Aleksandar Lukić, vlasnik građevinske firme "Delta legal" i sedmoro njegovih saučesnika u tim krivičnim delima. Među uhapšenima je bio i stariji Obradović, inspektor iz opštine Rakovica. Da je poštovao zakone i propise, Obradović je trebalo da naredi obustavu izgradnje stambenih zgrada "Delta legala", ali on je dozvolio nastavak poslova, čime je, kako se navodilo, počinio zloupotrebu položaja.

Koliko je Srbija čudna zemlja pokazuje i opuštenost s kojom se Boško Obradović i Bojan Kostreš, blizanci sa suprotstavljenih polova političke scene, rugaju glasačima. Obojica su u kampanju ušli s namerom da se predstave kao "nova lica". Obradović je 1999, kao osnivač pokreta Dveri, stupio na političku scenu. Na izborima je osvajio dva poslanička mandata i dve propale predsedničke kandidature. Posle četvrt veka gicanja na političkoj sceni, kaže: "Vreme je za nove ljude, za novu garnituru političara". Isto misli i Kostreš, koji je prvi odbornički mandat u gradskoj skupštini Zrenjanina dobio 1996, da bi kasnije nekoliko puta bio republički poslanik i četiri godine predsednik Skupštine Autonomne pokrajine Vojvodina. Kostreš sada vodi kampanju sa sloganom "Novo lice Vojvodine". Lepo je početi kampanju šalama, ali ne i sprdanjem s glasačima.

U Srbiji je sve moguće, samo ne da Vučić promeni ćud. Vučić je pre 25 godina pokrenuo smrtonosnu hajku na Slavka Ćuruviju. Čim je dobio prvi komadić vlasti, 1997. godine, kad su radikali osvojili vlast u opštini Zemun, Vučić je štampao porno-pamflet u kome je objavio desetak fotografija seksa nepoznatog čoveka s televizijskom voditeljkom Aleksandrom Juras, a sve u režiji Petra Panića. Pokušao je da obruka Ćuruviju, a uništio je karijeru i zagorčao život toj devojci. Mnogo vremena je prošlo od tada, Vučić se modernizovao, pa sada objavljuje video snimke političkih protivnika. Za kompromitaciju je izabrao Đorđa Miketića, poslaničkog kandidata sa Đilasove liste. Miketić je bio laka meta. Nisu mogli da ga odbrane ni njegova supruga Virdžinija, kojoj nije smetao pornić s pripadnicom manjinske etničke zajednice, pa ni politički simpatizeri, koji su mu ekspresno oprostili upotrebu kokaina i ostala krivična dela koja su zabeležena na tom snimku. Miketić se povukao iz kampanje. Pametno. Da Ćuruvija nije nastavio borbu posle onog porno-letka, možda nebi dobio 17 metaka u leđa i jedan, za overu, u oko.

Vučić, kao i cela Srbija, zna da od svih porno fotografija i snimaka sablasnije izgledaju slike na kojima se njegov prvenac Danilo grli sa Acom Rošavim ili fotke Andreja Vučića sa Zvonkom Veselinovićem. Dok album sa slikama tih faca ne osvane na zatvorskim zidnim novinama, Srbija neće biti slobodna. Nažalost, ovi izbori neće doneti promene, slobodu i pravdu.

U svom remek-delu "Underground", Emir Kusturica je, još 1995. godine, nehotice opisao način na koji će doći do oslobođenja Srbije. Pokvareni manipulant, željan vlasti i novca, godinama je držao grupu mučenika zatočene u podrumu. Lagao ih je da im je bolje tu, u podzemlju, nego gore, gde besni rat. Vremenom, ljudi su se navikli na takav život, proizvodili su oružje, koje je zlikovac prodavao Ukrajini, za šta su dobijali hranu tek da prežive. Nije im padalo na pamet da se pobune. Slobodu im je doneo majmun Soni. Majmun je ušao u tenk i, igrajući se, ubacio granatu u cev. Granata je raznela zid. Uplašeni ljudi su videli da postoje neki hodnici, pa su istrčali na slobodu.

S obzirom kakva je danas opozicija - nezainteresovana da predvodi narod u borbi za oslobođenje od naprednjačke diktature - samo majmun može da donese spas Srbiji. Ta uloga će, izgleda, pripasti Aleksandru Vučiću. On se stalno igra strpljenjem građana, kriminalom i aferama, koje svakog časa mogu da eksplodiraju i naprave rupu u njegovom kartelu. Nažalost, takav scenario je izvesniji od promene olovkom i glasačkim listićem. Mafija nikad nije raspisala izbore koje može da izgubi.