Razaranje

Za kakve sve "zasluge" bi Ministarstvo kulture trebalo da dobije nagradu "Zlatni k.... kulturološkog štetočinstva"

Ministartsvo kulture treba staviti pod prinudnu upravu

Za šta se sve dodeljuju nagrade poput Zlatne palme gluposti, Zlatnog medveda blamaže, ili, pak, Velike nagrade žirija sramote. Šta je objavljeno u Blicu od 15 maja ove godine. Na šta je Ministarstvo kulture spiskalo skoro 4,5 miliona eura. Kako se ministar kulture bavio zaštitom nečijeg lika i dela. U kakvom su stanju ustanove kulture od izuzetnog značaja. Kada je otvoren prvi depo Kinoteke, kada su bila obezbeđena sredstva za gradnju narednih depoa , šta je bilo sa obezbeđenim parama i ko je sve i kako otimao novac kinoteci...

Stanislav Živkov

Kao sinonim za nečije budaštine, glupost i idiotizam, kao i za nečiju nebuloznu odluku često se navode "nagrade" poput Zlatne palme gluposti, Zlatnog medveda blamaže ili, pak Velike nagrade žirija sramote". Ipak dešava se da nečija glupost bude toliko velika da prevazilazi sve ove tri gorenavedene nagrade a u tom slučaju bi adekvatna nagrada svakako bila "Zlatni k... štetočinstva" a nakon izlaska dnevnog lista "Blic" od 15. Maja 2019 godine, apsolutni dobitnik "Zlatng k... kulturološkog štetočinstva" za svoje permanentne zasluge za trajno i neizbrisivo štetočinstvo je Ministarstvo kulture i medija, koje se ionako do sada nikada nešto nije "proslavilo" svojom delatnošću ali ipak kruna svega svakako je skaredni oglas objavljen preko cele 7. strane pomenutog broja "Blica", a ovde se konkretno radi o raspisivanju skarednog konkursa za finansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti za 2019 godinu, što nije prvi put. O tome o kakvim se nebulozama zapravo radi najbolje govore sledeće činjenice:

Predmet konkursa je finansiranje ili sufinansiranje umetničkih dela iz oblasti vizuelnih umetnosti nastalih u proteklih pet godina, kao i finansiranje ili sufinansiranje nastajanja novih umetničkih dela savremenih umetnika. Cilj konkursa je podsticanje razvoja vizuelnih umetnosti putem osavremenjivanja umetničkih zbirki (kolekcija) i jačanja kapaciteta ustanova kulture, podrška savremenim vizuelnim umetnicima i osnaživanja sistemskog razvoja umetničkog tržišta, razvijanja vizuelne kulture, kao i kroz razvijanje intersektorske (javni, civilni i privatni sektor) i interresorne saradnje (kultura-prosveta, kultura- zdravstvo itd.).

Konkurs je osmišljen u pet sledećih kategorija: Finansiranje ili sufinansiranje umetničkih dela nastalih u proteklih pet godina za umetničke zbirke ustanova kulture kojima je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave (muzeji, spomen-zbirke, galerije, kulturni centri, arhivi, biblioteke, zavodi itd.), kao i za umetničke zbirke organizacija civilnog društva od posebnog značaja. Finansiranje ili sufinansiranje umetničkih dela nastalih u proteklih pet godina za opremanje prostorija ustanova kulture, prosvete, zdravstva itd.

Finansiranje ili sufinansiranje projekata koji imaju za cilj nastajanje novih umetničkih dela (murali, mozaici, grafiti, ambijentalne postavke i druga umetnička dela) za potrebe ustanova kulture čiji je osnivač autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave (muzeji, spomen-zbirke, galerije, kulturni centri, arhivi, biblioteke, zavodi itd.).

Finansiranje ili sufinansiranje projekata koji imaju za cilj nastajanje novih umetničkih dela (murali, mozaici, grafiti, ambijentalne postavke i druga umetnička dela) za potrebe ustanova čiji je osnivač Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave (ustanove prosvete, kao što su osnovne i srednje škole, fakulteti, ustanove zdravstva kao što su bolnice i druge ustanove), osim ustanova kulture.

Finansiranje ili sufinansiranje projekata koji imaju za cilj nastajanje novih umetničkih dela u javnom prostoru (murali, mozaici, grafiti i druga umetnička dela), uglavnom nakon čitanja svega ovoga postavlja se osnovno pitanje kome je uopšte palo na pamet ovako nešto, a drugo pitanje je pitanje mentalnog zdravlja mnogih, pre svega autora ovog teksta, zatim kompletnog Sektora za savremeno stvaralaštvo ministarstva kulture, potom onoga koji je predložio eminentne članove još eminentnije komisije za izbor ovakvih vizuelnih sranja a posebno onog koji je svojim potpisom odobrio formiranje komisije i koji po službenoj dužnosti potpisuje sve odluke koje je donela komisija i koji potpisuje rešenja i ugovore o dodeli para. A on ministar kulture Vladan Vukosavljević lično i prilično.

E, ako se zna da je za 2018 godinu za ovakve ludorije bilo iskeširano26.021.138,00 dinara postavlja se pitanje koliko će biti iskeširano za ovu godinu?

U svakom slučaju potpuno je jasno da para za kulturu itekako ima ali i da ih treba spičkati na najgori mogući način što se pak potvrđuje rešenjem Ministarstva kulture kojim je za potrebe učešća Srbije na venecijanskom Bijesranju u 2019 godini određeno da se skarednom Udruženju građana "Nedelja dizajna" za nekakvo vizuelno ludovanje izvesnog Đorđa Ožbolta pod bizarnim nazivom "Gubitak memorije" iskešira 22.500.000 dinara

Međutim, to nije sve. Ministarstvo kulture donelo je i rešenja o dodeli sredstava za sufinansiranje mobilnosti umetnika i profesionalaca u oblasti kulture i umetnosti u 2019. godini sa 5.555.000,00 dinara, zatim rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje programa jedinica lokalnih samouprava koji se sufinansiraju kroz Program Ministarstva - Gradovi u fokusu 2019, ukupno 133,000,000 dinara , zatim rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti MUZIKE (stvaralaštvo, produkcija, interpretacija) u 2019. godini.

Ukupno za oblast muzike 65.900.000,00, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti filmska umetnost i ostalo audio-vizuelno stvaralaštvo u 2019. godini i to 75.500.000,00 dinara.

Naravno tu je i rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata za konkurs u oblasti izdavačke delatnosti - kapitalna dela koja se objavljuju na srpskom jeziku iz oblasti kulture i vredna dela iz oblasti domaće i prevodne književnosti u 2019. godini 15.700.000 dinara, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti književnosti - manifestacije i nagrade u 2019. godini 15.050.000 dinara, zatim reenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata za konkurs u oblasti izdavačke delatnosti - periodične publikacije iz oblasti umetnosti i kulture 11.975.000,00 dinara.

Zatim rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata za konkurs u oblasti kulturnih delatnosti dece i za decu i mlade 21.350.000,00 dinara, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata za konkurs u oblasti kulturnih delatnosti nacionalnih manjina u Republici Srbiji 16.558.000,00 dinara, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata za konkurs u oblasti kulturnih delatnosti osoba sa invaliditetom 6.901.000,00 dinara, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti likovne, primenjene i vizuelne umetnosti, dizajna i arhitekture u 2019. godini 54.300.000,00, rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti pozorišne umetnosti (stvaralaštvo, produkcija i interpretacija) u 2019. godini 64.000.000,00 dinara te rešenje o dodeli sredstava za sufinansiranje projekata u oblasti Umetnička igra - klasičan balet, narodna igra, savremena igra (stvaralaštvo, produkcija i interpretacija) u 2019. godini ukupno 25 miliona dinara.

Sve u svemu preko raznoraznih konkursa za ovu godinu do sada je raskrčmljeno 510.789.000 dinara, odnosno 4.365.717,95 eura, a svi ovi konkursi manje više prolaze nezapažen,o osim ako se ne napravi javni skandal poput poslednjeg nastalog na relaciji Aja Jung, odnosno Festival igre - ministastar kulture Vladan Vukosavljević, a i ako do tako nečega dođe, ministru je najlakše da mrtav hladan lupi kako je sredstva dodelila komisija, a da pri tome zaboravi da kaže ko je i na osnovu kojih kriterijuma formirao istu tu komisiju.

Tim pre, jer je javna tajna da su apsolutno svi članovi svih komisija na ovaj ili onaj način međusobno uvezani, te da se preko članova komisija zapravo prelamaju postojeći odnosi u raznim strukturama kulture. po sistemu "da drugome crkne krava" .

Stoga se postavlja veoma važno pitanje šta zapravo radi samo Ministarstvo kulture, a šta radi sam gospodin ministar, koji se u poslednje vreme, recimo, svesrdno uključio u sveopšte napore za zaštitu imena i dela Mirjane Menković.

I to tako što je najpre na samom početku skandala sa hapšenjem ex direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković, pod hitno razrešio dužnosti dotadašnju pomoćnicu ministra za kulturnu baštinu Fulgosi Aleksandru, da bi samo koji mesec kasnije ista ta Fulgosi osvanula kao savetnik ministra kulture. Osim u slučaju zaštite imena i dela Mirjane Menković, ministar kulture svesrdno se uključio i u još jedan skandal vezan za Fulgosi. I to svojim nečinjenjem.

Iako je nekoliko godina neometano trajao udruženi zločinački poduhvat takozvane rekonstrukcije Golubačkog grada, koji je zapravo idealna mešavina diletantizma, korupcije, devastacije, štetočinstva koji je do sada imao jednu ljudsku žrtvu, samog projektanta rekonstrukcije i obnove Mariju Jovin, koja je preminula pošto joj je otet i prepravljen veoma kvalitetan projekat a sve uz blagoslov sa najviših mesta, počevši od ministarstva turizma i ministra Rasima Ljajića, pa sve do Ministarstva kulture, gde je neko veoma visoko pozicioniran sve veoma dobro amortizovao, kako bi se štetočinstvo ministarstvu direktno podređenog Republičkog zavoda za urnisanje spomenika nastavilo i dalje.

tome da je Ministarstvo direktno podržavalo lopovluk, diletantizam i kriminal tokom izvođenja radova, najbolje potrvrđuje činjenica da je nekome veoma zasmetalo prisustvo Olivere Marković, višeg savetnika Ministarstva kulture, pa je stoga pod hitno uklonjena iz skupštine preduzeća Golubački grad DOO.

Ako se zna da je u Ministarstvu kao pomoćnik ministra kulture radila upravo Aleksandra Fulgosi, koja je svojevremeno „pokrivala" sve nepodopštine skandalozne ex direktorke Etnografskog muzeja Mirjane Menković, a koja je slučajno imala i veze sa arhitektonskom tehničarkom Zagorkom Petrović alias Zagom Ornament, koja je vlasnica preduzeća Ornament invest inženjering, koje je slučajno izvodilo sve moguće radove za račun Zavoda za urnisanje spomenika kulture graa Beograda, zatim Manakove kuće i koje već 5 godina fušeriše radove u Golupcu, stvari postaju mnogo jasnije.

Međutim, ono što i dalje ostaje potpuno nejasno je činjenica da se nakon hapšenja Menkovićke pre pola godine i smene Aleksandre Fulgosi odmah potom, u Golupcu apsolutno ništa nije promenilo, jer se i dalje radilo uz pomoć štapa i kanapa, a preko svih mogućih medija se proturaju sve noviji i noviji rokovi za završetak radova, a iz Ministarstva kulture i dalje nije reagovao apsolutno niko, iz čega postaje jasno da je u samom Ministartstvu kulture u čitav lopovluk, osim Fulgosi bio umešan još neko.

A ministar je mudro ćutao, a takođe nije ni reagovao na svojevremenu opstrukciju radova na rekonstrukciji Narodnog muzeja, koju je u samom ministarstvu vršio jedan od njegovih najbližih saradnika a sve je to bilo puj pike ne važi se!

Postavlja se stoga pitanje šta je zapravo prioritet ministarsva kulture: finansiranje svega i svačega, ili je prioritet obezbeđivanje normalnog rada ustanova kulture republičkog značaja, koje su prema Zakonu o kulturnim dobrima, krovne ustanove u svojoj oblasti: dakle Republički zavod za zaštitu spomenika kulture kao centralna ustanova za zaštitu nepokretnih kulturnih dobara (inače već decenijama u totalnom kolapsu i rasulu), Narodni muzej Beograda, kao centralna ustanova za zaštitu pokretnih kulturnih dobara (rekonstruisan i u punoj funkciji nekima uprkos), Narodna biblioteka Srbije, centralna ustanova za zaštitu stare i retke knjige (fušerski rekonstruisana, akutan problem sa smeštajem knjiga i otrovnim gasovima), Arhiv Srbije (centralna ustanova za zaštitu arhivske građe) i Jugoslovenska kinoteka, centralna ustanova za zaštitu fimske građe koja izuzetno dobro funcioniše, uprkos brojnim problemima sa kojima se suočava.

Na žalost, malo je poznato da je i pored jednog rekonstruisanog depoa još 2003 godine i to zahvaljujući donaciji iz Francuske, osnovni problem Jugoslovenske kinoteke danas, kao i svih sličnih ustanova u oblasti kulture, jeste nedostatak sredstava.

Obnavljanje i čuvanje filmova je veoma skup posao, a bogatstvo Jugoslovenske kinoteke nameće troškove koji nisu mali. Ministarstvo kulture i Grad Beograd čine svoje u datim mogućnostima.

Dragocena je i pomoć donatora iz inostranstva (Agencija za razvoj Evropske zajednice, vlada Francuske, Japan i drugi). Nisu zanemarljivi ni sopstveni prihodi. Ali - pravi sponzori su u stvari svi zaposleni u Kinoteci, oni koje pokreće ljubav prema filmu i filmskoj prošlosti. Jer se za srazmerno male plate zalažu do krajnosti, u teškim uslovima odlaze na radna mesta u Filmskom arhivu u Košutnjaku, uspešno obavljaju svoje zadatke i doprinose da se održi sedamdesetogodišnji kontinuitet delatnosti Jugoslovenske kinoteke.

A sve je počelo 2003. donacijom francuske vlade, kada je prvih 145.000 evra otišlo samo za takse za građevinsko zemljište, Direkciji za izgradnju... Sve to trajalo je do pred kraj 2005. sa sumnjom da će izgradnja ikada započeti, a onda je ipak potpisan ugovor, raspisan tender i odabran izvođač koji je ispunio i više od onoga što su u Kinoteci očekivali.

U vreme dok je novi depo bio u izgradnji istovremeno je vršena nabavka polica, a pomogla su i sredstva iz Nacionalnog investicionog fonda, od kojih je izgrađena i vlastita trafo-stanica Kinoteke. Početnih 460.000 evra od francuske vlade i Ministrstva kulture, koje se u međuvremenu priključilo, naraslo je na kraju do sume od milion i 50.000 evra za izgradnju depoa, police, trafo-stanicu i protivpožarnu zaštitu.

Francuska vlada dala je 361.000 evra, a ovdašnje Ministrstvo kulture 688.000 evra. Izgradnju depoa pomogli su i gradski sekretarijat za kulturu, kao i Direkcija za izgradnju.

Odobrena su sredstva za izgradnju još pet ovakvih depoa na Košutnjaku u iznosu od dva miliona i 160.000 evra, a iz Nacionalnog investicionog fonda i 2.3 miliona evra za zgradu Kinoteke u Uzun Mirkovoj koja bi mogla da bude otvorena za Dan Kinoteke iduće godine.

Bilo je predviđeno da u jednom od novih pet depoa bude i prostor za direkciju Arhiva, izložbeni prostor i deo biblioteke, a u planu je bio i prostor za amfiteatar u kome bi se leti prikazivali filmovi.

Cilj pravljenja ovih depoa je i da se deponuju na čuvanje filmovi iz drugih arhiva, pre svega onih iz bivših jugoslovenskih republika koji takođe imaju probelma sa prostorom i uslovima za čuvanje filmova.

Na sam Dan jugoslovenske kinoteke (pedeset osma godišnjica), zakazano je svečano otvaranje nove zgrade depoa filmskog arhiva u Košutnjaku. Novinari su pozvani da pre visokih zvanica razgledaju zgradu, čijim završetkom su odsanjani svi snovi rukovodećeg kadra našeg Arhiva, kako su rekli tadašnji direktor Radoslav Zelenović, šef Arhiva Aleksandar Erdeljanović i tadašnji upravnik Muzeja JK Dinko Tucaković.

Svi su se nadali da će pored novoizgrađenog objekta nići još pet lamelnih zgrada (biće i dodatnih sadržaja, izložbeni prostor, biblioteka, letnji bioskop), a sve je bilo spremno za početak gradnje, čime bi najveći problem arhiva Kinoteke, nedostatak prostora za skladištenje arhivskog blaga, koji kinoteku prati decenijama - bio rešen.

U toj meri da će kinotekama iz bivših jugoslovenskih republika, a pre svega slovenačkoj sa kojom je upravo na tu temu razgovarano, biti ponuđeno čuvanje njihovih materijala po najvišim standardima filmske arhivistike. Zato je Dinko Tucaković svečano otvaranje depoa, čija je gradnja započela 2003. godine donacijom francuske vlade (trećina ukupnog iznosa od milion pedeset hiljada evra realizovanih sredstvima Ministarstva kulture), označio velikim događajem u oblasti filmske arhivistike i kulture u našem glavnom gradu, državi i okruženju. Čelni ljudi kinoteke, uz nešto nezadovoljstva iskazanog odnosom države (procedura, visoke dažbine za takse, građevinske dozvole, razne papire) prema francuskoj donaciji i gradnji objekta od izuzetnog nacionalnog značaja, izrazili su veliku zahvalnost republičkim i gradskim organima.

Iz nacionalnog investicionog plana odobreno je ukupno 10,300.000 evra za gradnju preostalih pet depoa u Košutnjaku i završetak reprezentativne poslovne zgrade u Uzun Mirkovoj.

Umesto presecanja crvene vrpce, prve kutije sa filmskom trakom u novi depo uneli su reditelj Srđan Karanović, čiji je otac bio prvi direktor Kinoteke, i Boris Todorović, predstavnik CNC, centralne francuske kinematografske institucije, čovek najzaslužniji za pomenutu donaciju.

Novi depo, projetkovan na Arhitektonskom fakultetu, površine preko 700 kvadratnih metara, sa dve etaže pod zemljom i dve nad zemljom, tim simboličnim gestom bio je svečano otvoren. Njegovom izgradnjom rešen je pre svega problem skladištenja filmova u koloru koji traže posebne uslove zaštite i čuvanja na temperaturi od oko tri stepena ispod nule.

Idealni uslovi obezbeđeni su posebnom tehničkom opremom koja je stigla iz Francuske. Iznošenje filmske trake u koloru iz postojećih skladišta oslobodiće se prostor za čuvanje crno-belih filmova. Inače, u novom depou biće smešteno nešto malo manje od 50 miliona metara filmske trake ili 120.000 kutija.

Na žalost, i pored obezbeđenih sredstava iz tadašnjeg Nacionalnog investicionog plana od preko 10 miliona eura, još od 2007 godine, dakle već 12 godina se čeka na nastavak radova, a za to vreme su se dešavale i druge strašne stvari, pre svega zahvaljujući nesposobnosti i diletantizmu iz samog Ministarstva kulture, koji su očito igrali na muziku koju su svirali tajkuni, pa se tako desilo da Vlada Srbije i Ministarstvo kulture nisu hteli da zaštite filmsko dobro odnosno Avala Film, koji je prodat za šaku Judinih škuda.

Mi smo sada postali jedina zemlja u Evropi koja je svoje filmsko dobro dala na doboš. Kao što smo čuli, ministar kulture Ivan Tasovac rekao je da nije nadležan za "Avala film", pa se Ministarstvo kulture ovde pokazalo kao "posrednik" između filmskih radnika koji nemaju para da ga kupe, i tajkuna koji imaju novac.

Gde se fizički nalaze filmovi „Avala filma"? U depou Jugoslovenske kinoteke, zato što su po Zakonu o kinematografiji svi producenti bili u obavezi da negativ svakog filma koji proizvedu deponuju u Kinoteci.

Međutim, Kinoteka ima samo obavezu da čuva te filmove, i nije njihov vlasnik. (U njenom depou se nalaze i rolne koje su u Kinoteku prenete kada je propao krov u prostorijama u kojima je „Avala" čuvala kopije istih filmova).

Onda se našao lično Tasovac da pokrene odjednom napad na Kinoteku da „nije donela nijedno rešenje kojim se filmska građa utvrđuje za kulturno dobro i definišu adekvatne mere zaštite" a sve to kako bi strategijom napda kao najbolje odbrane skrenuo pažnju javnosti sa sopstvenog štetočinstva? Samo neki od filmova čiji se negativi nalaze u Kinoteci imaju status kulturnog dobra od izuzetnog značaja. Šta to uopšte znači za dalja producentska prava?

Ko odlučuje koje filmove treba zaštititi, kako izgleda ta procedura, šta znače termini „nacionalno dobro" i „zaštićeno kulturno dobro" u oblasti kinematografije, izgleda da je stvar tumačenja. Kakve tačno veze ima kontrola o tome kako je Kinoteka „zaštitila negative" sa pravima na eksploataciju filma koju ima novi vlasnik?

Umesto da rasvetli odgovore na ta pitanja, Ministarstvo kulture se mesecima proglašavalo nenadležnim i nezainteresovanim. I umesto da, iz gore pomenutih razloga, preduzme sve neophodne korake da se spreči prodaja producentskih prava na „Avaline" filmove,

Ministarstvo kulture je naprasno izašlo sa saopštenjem da je Kinoteka kriva za nepropisno čuvanje filmova, i šalje inspekciju u depo Kinoteke da istraži kako oni brinu o „kulturnim dobrima", istog dana dok se na drugom kraju grada na aukciji prodaju prava na te filmove.

Koja institucija je nadležna da preispita razloge što se nije reagovalo i da utvrdi da li se radi o regularnoj ili pljačkaškoj privatizaciji? A niko nikada nije postavio pitanje gde je završilo onoh 10 miliona eura iz Nacionalnog investicionog plana.

Naravno, već 12 godina se čeka na gradnju novog depoa, prvog od najavljenih još 5 od čega nema ni traga ni glasa a u isto to vreme privremeni smeštaj u magacinu u Luci Dunav je pun i prepun doslovce kubika filmske trake kao i ogromne količine stare i novije kinematografske opreme koje Kinoteka po službenoj dužnosti prikuplja, a sve je toliko puno da će uskoro magacin početi da puca po šavovima.

Naravno, tu je i klasičan državni lopovluk o čemu najbolje govori skandal nastao vezano za donaciju supruge proslavljenog reditelja Saše Petrovića koja je preko Fondacije Aleksandra Saše Petrovića ostavila 50.000 evra za izradu novih kopija filmova svog supruga. Posle nekoliko dana u Kinoteku je ekspresno stiglo Rešenje Ministarstva finansija za plaćanje poreza na poklon!

Kada neko iz inostranstva hoće da vam nešto pokloni, vrlo mu je teško objasniti da u vašoj zemlji važi ovakav zakon. Šta se tek onda može očekivati ako se ikada realizuje ideja o donaciji kolekcionara Žan Maria Bursikoa, inače svetski poznatog kolekcionara reklamnih filmova koji želi da instituciji od renomea, a Jugoslovenska kinoteka koja spada među 10 najvažnijih u svetu, a možda je i najbolja kada je reč o raznovrsnosti građe koju čuva (više od 100.000 filmova) to jeste, zavešta kolekciju od 1,2 miliona reklamnih filmova koje skuplja od svoje 10 godine.

Međutim, realizacija ove ideje podrazumeva dobru logistiku, kao i podršku sa više strana. Evo o čemu je reč: preseljenje ogromne kolekcije koja je trenutno uskladištena u Švajcarskoj do Beograda (za šta je Bursiko spreman da snosi troškove) podrazumevalo bi da šleper ili šleperi sa osetljvom filmskom trakom na putu do depoa na Košutnjaku imaju neprestano uključena " zelena svetla".

Zadržavanje na granicama, carinjenje i sve procedure mogle bi da ugroze celuloidne filmske trake jer se u kolekciji nalaze i reklame s kraja 19. veka. Ali to neće biti jedini izazov pošto bi shodno aktuelnim propisima u Srbiji, bilo potrebno platiti i porez na poklon, iako je reč o vanrednom kulturnom dobru. Ko bi platio taj porez?

Bursiko je spreman da snosi troškove transporta, Jugoslovenska kinoteka ne raspolaže sredstvima za tu namenu, pa ostaje da se potraži neko drugo rešenje, recimo da država primeni diskreciono pravo da ovaj vredan poklon stigne do Beograda.

Sve u svemu očito je da se poslednjih 12 godina redom svi ministri ne mešaju u svoj posao i arče pare na pizdarije o čemu smo već govorili. Doduše rešenje za depo kinoteke je veoma jednostavno: umesto da na konkurse Ministarstvo nekulture ove godine spiska 510.789.000 dinara, odnosno 4.365.717,95 eura , bolje neka uzmu tu lovu, i sagrade prva dva od planiranih pet depoa, a na Bijesranje neka autori idu o svom trošku, a možda će ih sponzorisati pančevačke femi