Raboš

Šta je to policijska "recka", i kako ovaj primitivni način vrednovanja policijskog rada opstajava više od pola veka

Pare brojim, kriminalce gojim

Koliko je stanje u kriminalističkoj policiji i danas neadekvatno vremenu u kome živimo, vidi se po tome da je još uvek, uprkos promenama raznih sistema i ideologija, zadržan jedan prastari sistem vrednovanja rada policije, uveden pre skoro pola veka. Reč je o takozvanom principu učinka  policajca u suzbijanju kriminaliteta, među policajcima poznatom kao "recka".

Josip Bogić

 Verovatno je "stručnjak" koji je uvodio statistiku kao jedinu istinu u vezi sa policijskom "učinkovitošću", duboko verovao da je na liniji ondašnjeg samoupravnog shvatanja tržišne ekonomije i udruženog rada kada je na taj način pokušao da izmeri mesečni i godišnji učinak policajaca.
Neverovatnom alhemijom komandnog i tržišnog privređivanja,  taj anonimni "genije" dao je prilog zbiru ondašnjih jugoslovenskih čudesa, odlučivši da kao uspeh u suzbijanju kriminaliteta uvede princip učinka, na osnovu koga je svaki policajac morao svake godine da nadmaši rezultate u odnosu na prethodnu godinu!
Na primer, ako je policajac prošle godine imao u rezultatu deset krivičnih prijava i isto toliko krivičnih dela da bi bio uspešan, on je sledeće godine morao da ima učinak preko tog broja.
Ako je slučajno njegova lična statistika bila negativna, dakle, ako je imao manje napisanih krivičnih prijava i rasvetljenih krivičnih dela, on je bio neuspešan i bio je izložen kažnjavanju, pa čak i nazadovanju u karijeri. I tako svake godine u nedogled. Na žalost, takav naopak sistem vrednovanja u policiji važi i danas.

Ipak, ma koliko ovaj način prikazivanja rezultata može biti donekle i merodavan, lako se nameće pitanje: gde je granica?
Zaista, šta je za srpsku policiju merilo uspeha: suzbijanje istinskih kriminalnih pojava, kriminalnih organizacija i pojedinaca ili povećavanje kriminala statističkim putem?
U proteklom periodu ovakva anomalija, naime, veštačka proizvodnja kriminala radi dobre plate, dobrog položaja i napredovanja u policiji nanela neprocenjivu štetu stvarnim naporima da se kriminal istinski suzbija i iskorenjuje.
Decenijama je uspešan policajac bio onaj kome je, o paradoksa, stalno povećavan broj kriminalnih dela koje je razotkrivao, a ne njegovo eventualno predupređivanje i preventivno delovanje na ovu društveno opasnu pojavu.
Sama statistika je davala, i dan-danas daje lažnu sliku o kriminalitetu pri čemu se ovakvim načinom nije započinjala niti rešavala sama suština njegovog suzbijanja.
Mnogi policajci su, jureći "recku", da ne bi bili neuspešni i kažnjavani, neke već rešene slučajeve delili u više dopuna kako bi imali radni učinak, čime bi stvarali probleme u tužilaštvu i u istrazi. Pri tome, mnogi komplikovaniji slučajevi nisu nikada započeti sa razrešavanjem jer nije bilo vremena zbog svakodnevne potrage za kakvim takvim sitnim nedelom kako bi statistika bila zadovoljena, a rejting policajca stalno rastao. Naravno, veliki slučajevi se rešavaju i po nekoliko meseci, a možda i godina, na njima treba ozbiljno raditi, a u ovakvim okolnostima gde je trka za zadovoljenjem statistike najvažnija, takav policijski. Ista princip vrednovanja je zadržan i  nakon promena u naziva u Upravu kriminalističke policije.

Mnogi su se pitali zašto se kriminal ne smanjuje? Tragikomično zvuči, ali takav poduhvat neće biti moguć sve dok je jedino merilo policijskog rada  što više prikazanih krivičnih dela. Za uspešnog policajca bi, najprirodnije, trebalo smatrati onoga na čijem se području rada permanentno smanjuje broj kriminalnih dela.
Tvorac dosadašnjeg načina vrednovanja se, ako je još uopšte među živima, verovatno stidi svog plitkoumnog izuma. Na žalost, proći će još dugo vremena da se ovo besmisleno i štetočinsko "vrednovanje" izbaci iz glava policajaca i drugih merodavnih u policiji.

Dokle god u policiji ključne odluke u pogledu reforme i pozitivnih promena budu donosili ljudi koji nikada nisu uhapsili nijednog kriminalca niti pak podneli krivičnu prijavu sa svojim potpisom, nego se "proslavili" brojnim anonimnim prijavama protiv kolega, od promena nema ništa.
Naime, u policiji ima dosta ljudi koji su pribavljali kojekakve diplome raznih neadekvatnih fakulteta ili diplome fakulteta iz mesta koja nisu vidljiva ni na geografskim kartama, neće biti napretka ni u suzbijanju kriminaliteta, niti u istinskom vrednovanju stručnog policijskog rada.
Na žalost, isti ti ljudi godinama opstajavaju u svim strukturama zamajavajući ministre raznim glupostima, "belim knjigama" i sličnim "epohalnim projektima". Na primer, jedna od najordinarnijih gluposti smišljena u glavama ovakvih poluinteligenata i nestručnjaka je širenje fame o tome da je višestruko isplativije baviti se piraterijom nego trgovinom narkoticima! Još niko nije čuo da se neko predozirao CD-om ili umro od istoga, ali je notorna istina da se narkomanija širi i da od nje u Srbiji svakodnevno umiru. Tržište narkotika i tržište piratske muzike i filmova, prema prihodima, daleko su hiljadama milja. Onaj ko se "isprsio" da dokaže ovu naopaku teoriju, ili nikada nije istinski istraživao kriminalne gangove, ili je obični prevarant kome je cilj napredovanje u karijeri i što veći kabinet.

Treba uvesti novi način vrednovanja rada gde će se istovremeno uvesti i preventivno delovanje kao rezultat rada policajaca i merilo da se kriminal prati po uspešnosti suzbijanja određenih slučajeva i pojavnih oblika kriminaliteta. Pred izazovima savremenih tendencija kriminaliteta sve više se ukazuje potreba za timskim radom a ne pojedinačnim kao i za rešavanjem suštine kriminala. Takođe bi se moglo uvesti i pravilo da svaki policajac predlaže i na zakonodavnom planu predloge u cilju poboljšanja suzbijanja stope  kriminaliteta.

Privrednici iz sveta i Evrope koji prate zbivanja u zemljama u kojima planiraju svoja novčana ulaganja sigurno prate i stanje kriminaliteta. Ukoliko prate stanja kod nas videće da je svake godine stopa kriminaliteta  u porastu barem što se tiče statistike i "recke". Ovi podaci će sigurno destimulisati potencijalne ulagače jer ko je taj koji će ulagati u zemlji u kojoj je kriminalitet u stalnom porastu gde njegov kapital nije na sigurnom?

Plata i naplata

Saobraćajna policija u pogledu fenomena policijske "recke", ima neuporedivo lakši posao od ostatka "plave braće". Naime, kad komandir saobraćajne policije naredi svojim potčinjenima da svakog meseca moraju da naplate kazne u visini od 60.000 dinara kako bi u ukupnom zbiru i on sam bio uspešan komandir, onda to u Srbiji i nije neki problem. Većina ovdašnjih vozača ima problem sa neispravnim vozilima, ali i nedisciplinom i drskošću na putevima.
 Naravno, kad toga nema, uvek je moguće izvršiti spretnu zasedu na putevima koji nemaju urednu signalizaciju, pa na osnovu pretpostavke da je prekršen Zakon o bezbednosti saobraćaja naplatiti kaznu. Poznate su i pojave čistog drumskog razbojništva od strane saobraćajne policije na međunarodnim auto putevima kroz Srbiju.
 Jedna od omiljenih "disciplina" je zaustavljanje vozila iz kontra smera na otvorenom auto putu, najčešće u vreme sezone godišnjih odmora kad radnici na privremenom radu u zemljama Evropske unije dolaze u većem broju. Tada je lako ispuniti i "recku", a još lakše primiti iznuđeno mito.