(H)umorna priča

 

Šta se čeka u državi u kojoj je sve u redu?

 

Kako preživeti pritiske - guverner nije uspeo

 

 

Njima bivši guverner Radovan Jelašić više i ne treba. Nikada nije ni bio njihov. Njihovi bankari i guverneri i dalje sede na svojim mestima. Njihov platni sistem funkcioniše. Kod njih nema inflacije. Ne trebaju im garancije za kredite. Za sve što su uradili ili rade kao garanciju i žirante poturili su naše glave

 

 

Piše još uvek Nebojša (čitaju i oni koji se foliraju da ne čitaju)

 

Čudno pitanje mi se mota ovih dana po glavi. Šta se to događa u ovoj državi? Kao da je u prepunom loncu voda stigla do tačke ključanja. Svi deluju lažno smireno - kao, sve je u redu. Smirujući glasovi stižu do nas. Poruke koje ulivaju poverenje.

Normalno je da guverner Narodne banke podnese ostavku, iako su se do pre nekoliko desetina meseci krvavo borili za to da ga sačuvaju na tom mestu - da mu obezbede novi petogodišnji mandat, a on nije izdržao ni dve godine.

Reče, nije bilo političkih pritisaka na njega. Nije bilo pritisaka na njega, ali jeste od njega na nas. Da li je njegov posao da smiruje inflaciju... obuzdava cene, ili je bio paravan za lošu vlast. Čovek se umorio, mogu da ga shvatim, ali šta je sa ostalima? Hoće li neko početi nešto da radi ili će nam samo uvaljivati zakone i propise koji nemaju veze sa životom. I kako koji ministar dođe menja zakon onog prethodnog. On će to bolje. Donesu zakon i... ništa.

Grade puteve koje niko ne vidi. Mostove preko kojih niko ne prelazi. Vojsku koja cipele nema da obuje.

Radnici štrajkuju. Gladuju. Nezadovoljni roditelji, da bi odveli dete kod nezadovoljnih lekara moraju da zakazuju nekoliko dana ranije. Nastavnici nešto ćute. Nezadovoljni policajci. Nezadovoljni taksisti. Nezadovoljni privrednici. Nezadovoljne sudije... Firme posle privatizacije odlaze u stečaj, radnici na ulicu. Svi mediji pod jednom kapom nebeskom... nemoj neko da iskoči iz šablona. Telekom odlično radi... pa zašto su onda dizali cene pretplati i impulsima? Čudo neviđeno: JAT-u će dati pare - pa će ga prodati! Na isti štos i Fijat odlično radi u Srbiji, a u Italiji propao. Srbima treba mnogo automobila, da bi mogli i dalje što više da ih vozaju. NIS ne može da sastavi završni račun dve godine nakon privatizacije. Da ne bude tako i sa Telekomom?

Vlast dozvolila da distributer štampe i trgovina cigaretama Futura plus - Canetova, Šarićeva ili ne znam čija, uništi male izdavače. Da štamparije dovede u problem, da se ne plate dugovi ni fabrikama papira i... ništa. Sve se znalo i kada je sve to pripremano moglo se nešto i preduzeti, ali nije. Zašto?

Ima još narod para, diži cene - šta čekaš?! Sve smo isplanirali kako ovom narodu da otmemo pare. Jer, pare su potrebne za budžet, a iz budžeta uzima kako ko hoće. Jer budžet vam je kao džak Deda-Mraza. Sav iskrpljen od silne upotrebe i bušan na sve strane, a iz njega se vade pokloni i želje kako kome zatreba, pa dok taj džak stigne do nas, nama ne ostaje ništa.

I sva priča se svodi na to kako je sve u redu. A, u stvari, ništa ne funkcioniše kako valja. Osim kriminalaca.

Njihovi bankari i guverneri i dalje sede na svojim mestima. Njihov platni sistem funkcioniše. Njima ovaj guverner i ne treba. Nikada nije ni bio njihov. Kod njih nema inflacije. Ne trebaju im garancije za kredite. Za sve što su uradili ili rade kao garanciju i žirante poturili su naše glave.

Revizori pronašli manjkove u kasama ministara i - ništa... Naravno jer su u pitanju naše pare. Završni računi u privredi za prethodnu godinu se predaju do 28. februara, a oni koji treba da ih kontrolišu o svom završnom računu punom rupa raspravljaju posle godinu dana i ništa...

Oni koje bi trebalo kontrolisati ni ne predaju završne račune. Ne izdaju fiskalne račune.  Jednostavno, oni postoje samo u parolama koje se prosipaju narodu pred oči. Svi vide šta se događa ali kažu - nema dokaza. Oni koji treba da ih pribave poručuju nam: ne ide to tako... Nego kako?! Kada znate onda uradite... Ili idite!

Priče o našim životima u ovom vremenu postaju morbidne. Ništa nas ne dotiče. Zatrpavaju nas raznim pričama o ljudima koji traže pomoć. Niko se na njih više i ne osvrće, jer oni koji bi trebali ili bi mogli da im pomognu i sami očekuju pomoć.

Sve je u redu. Valjda tako treba.

Ne znam šta da mislim? Nesreće se događaju svakog dana. Ljudi stradaju. Ljudi se ubijaju. Uništavaju jedni druge. Propagira se akcija donatorstva organa. Razumem, humanost na delu. Imaš dva bubrega, daj jedan. Koštana srž. Koža i šta ti ja sve znam... Gledam na televiziji priču o devojci koja čeka presađivanje srca. Ukoliko se za nekoliko dana ne pojavi novo srce ona će umreti. Doktor kaže - pripremili su se. Razgovarali su i sa njenim ocem - koji je rekao da je ona prva na listi za presađivanje, i čim se srce pojavi njegova ćerka će živeti.

Odjednom mi se u ustima pojavio gorak ukus, životinjska čula su na delu. Kako preživeti? Da bi devojka mogla da živi neko mora da umre. Slučajno ili namerno, svejedno.

Da li je samo u pitanju srce?

 

 

 

I sva priča se svodi na to kako je sve u redu. A, u stvari, ništa ne funkcioniše kako valja. Osim kriminalaca.

 

 

Zatrpavaju nas raznim pričama o ljudima koji traže pomoć. Niko se na njih više i ne osvrće, jer oni koji bi trebalo ili bi mogli da im pomognu i sami očekuju pomoć.

 

 

Odjednom mi se u ustima pojavio gorak ukus, životinjska čula su na delu. Kako preživeti? Da bi devojka mogla da živi neko mora da umre. Slučajno ili namerno, svejedno.