Prevare
Najezda srpskih preprodavaca turističkih snova
Biznis a la Dalas
Nakon gotovo dve decenije, naši turisti
i poslovni ljudi ponovo mogu da krenu u svet. Vize su ukinute, ali je nažalost
mentalitet ljudi dobio neku novu formu za sve ovo vreme zatvora i
omalovažavanja. Pomalo smo i mi postali prevaranti i velike jajare.
Profesionalci pogotovo, oni koji organizuju putovanja u najlepše gradove sveta.
Raskorak sa Zapadom je veći, finansijske mogućnosti su manje, a profita nikad
dosta. Štedi se na službenicima i njihovim platama, na hotelima i vodičima. Toliko se štedi i ukida da su putovanja
prava mučenja a program gotovo
nikakav. Nestručni ljudi otvaraju kućne agencije, a velike i poznate pokušavaju
da im pariraju niskim cenama i mini uslugama, svi od Kon Tikija do
poslednje seljačke zadruge koja iznajmi autobus da provoza nekoliko desetina
Mongola do Beča ili Pariza
Mile Urošević
dopisnik iz Pariza
Gledano iz svetske
prestonice turizma, Pariza, koji broji oko 27 miliona turista godišnje, izgleda da smo najgori i najkvarniji prema
ljudima željnim da nešto vide i nauče u belom svetu. Svuda po svetu turizam je
nauka i postoje škole i fakulteti za one koji se njime bave. Bez diplome nema turizma i nema dozvole za
rad. I najmanji vodič na Zapadu ima bar
diplomu istoričara umetnosti i
specijalnu dozvolu za muzeje. Razgledanje grada je malo slobodnije, ali treba
poznavati istoriju, jezik, put i svaku ulicu da bi se turisti osećali u
sigurnim rukama i bili dobro obavešteni. Jedini problem je što sve to košta i niko u Parizu neće da vodi grupu od 60 putnika bez 150 do 200 evra na dan.
Niko ko ima prava i vodi se kao lokalni vodič. Ali hoće domaće jajare i sitne duše koje i za 30 evra rade isti posao - isti na prvi
pogled, ali gotovo uvek nestručno i nelegalno. Krijući
ili tajno, po zapovesti gazde, naravno.
Mešetarenje
Srpska agencija Kon
Tiki, koja je uvek tražila najbolje lokalne vodiče, slala je u isto vreme
pratioce koji su hvatali beleške i tako krali znanje, i nakon nekoliko tura po
ulicama i bulevarima Pariza ti špijuni su dobijali titulu eksperta i zadatak da
od aerodroma do hotela recituju i prepričavaju istoriju Grada svetlosti i svih
spomenika kraj kojih prolaze. Tako na svakom putovanju uštede 100 evra ili dva
evra po putniku, a vrlo važno što mu vodič iz Srbije prepričava ono što je tri
puta čuo od lokalca. U više navrata beogradski vodiči su plaćali lokalce iz
svog džepa da bi utvrdili znanje i još po jednom čuli šta će im biti uslov za
opstanak na poslu.
Zamislite francuske grupe,
koje inače često krstare po Dunavu i obilaze Beograd, i sada da im njihov vodič
priča o Karađorđu i Svetom Savi onako kako je pročitao u knjizi ili čuo na
prethodnom putovanju? Nijedan pravi turista ne bi pristao na tako amatersku
improvizaciju i tražio bi pare nazad.
Ali Kon Tiki može i da
"prođe" u odnosu na ostale nazoviagencije, koje na put kreću
autobusima, putuju noću i putnici im spavaju u sedećem položaju, a danju
razgledaju gradove. Kada spavaju u hotelu, onda je to u najjeftinijim i
najgorim kvartovima gde ni policija ne zalazi. Samo iz Srbije je za uskršnje
praznike stiglo do Pariza nekih 40 autobusa, ne računajući šest redovnih linija
koje su pojačale broj svojih vozila. Neki su putnici već na ulazu u hotel doživeli prepad crnačkih secikesa i u startu ostali bez tašni, pasoša i
novca. Takav je to kraj i nije badava spavanje u takvim rupama 20 evra. Gotovo
svako proveravanje diskova šofera koje policija obavlja, završava se
kažnjavanjem pa i imobilizacijom autobusa zbog prekoračene satnice vožnje.
Na Zapadu postoji zakon i red jer
je turizam ozbiljna stvar, a ne samo biznis amatera i profitera. Poseta
muzejima i dvorcima je gotovo uvek fakultativna i plaća se posebno, na licu
mesta, ali vrlo često nema ni vodiča niti bilo kakvih objašnjenja osim malo
nabadanja ispred zdanja ili u autobusu. Evo karte, izvol'te, i za dva sata se
nalazimo na istom mestu! To je realnost našeg turizma i već su nas mnogi ovde
upoznali kao ljude koji ne poštuju nikakva pravila ni običaje.
Za prvomajske praznike će biti
još veća navala i sigurno još više problema zbog krađa po radnjama, izgubljenih
torbi ili tuča po diskotekama. Neki su ostajali u Francuskoj ili Nemačkoj
nadajući se nekom poslu i gomili deviza. I toga je bilo ovih meseci, mada ni
Poljaci, Rumuni i Bugari ne zaostaju za našima, ali su oni Evropa i imaju pravo
na rad.
Klijent je
car
Sa završetkom rata na prostoru
bivše SFRJ u Parizu su se pojavile dve-tri agencije koje su se specijalizovale
za naše turiste. Uspostavljena je saradnja sa hotelima gde se govori naš jezik
i sa vodičima koji su obučeni da ljude vodaju profesionalno, uz stručna
objašnjenja. Uloženo je novca i znanja u nešto što je domaćim jajarama
poslužilo kao neka vrsta besplatnog kursa i čim su pokrali malo znanja i
nakupili vizitkartice i adrese hotela, počeli su sami da rade posao na koji
nemaju legalno pravo niti moralno opravdanje. Ali Pariz nije jedini primer bahatog ponašanja organizatora
grupnih putovanja. Slično je u Beču, Minhenu, Barseloni, Londonu ili Amsterdamu.
Dobiti profesionalnu
licencu u Amsterdamu nije mala stvar. Da bi se dobila licenca potrebno je
polaganje ispita na brodu, polaganje u autobusu, polaganje u muzeju, polaganje
šetnje u gradu, proučavanje najmanje desetak stručnih knjiga i kada se konačno
sve prepreke savladaju i dobije licenca oblivena znojem, onda tek predstoji
usavršavanje. Svake sezone od oktobra do marta predstoji dopunsko
doškolovavanje. Profesionalni vodič svake sezone prati po dvadesetak predavanja
i ekskurzija kako bi produžio licencu i kako bi svuda i na svakom mestu ulepšao
boravak svima onima koji su mu se obratili za profesionalno vođenje po
Holandiji. Jer kako kažu na trulom Zapadu: - Klijent je car. Kod nas je izgleda
car govedar.
U Holandiji postoji samo
jedan jedini profesionalni, licencirani vodič za srpsko jezičko područje. Ona
je pre nekoliko godina napisala i prvi vodič na srpskom jeziku "Amsterdam - grad na vodi".
Otvorila je i svoju agenciju i uložila kapital, vreme i znanje da bi svom
narodu pružila samo kvalitet i da mu širom otvori vrata u svet ove zemlje. Taj
narod to i zaslužuje, posle svih maltretiranja. Jeste, za Holanđane je klijent
car i zaslužuje prvoklasnu uslugu, ali
naše agencije potcenjuju svog turistu od koga žele da izvuku i poslednju
crkavicu i smatraju ga paradajz-turistom i ovcom za šišanje.
Kon Tiki kada reklamira Amsterdam,
citira iz knjige vodiča sa kojim više ne radi! Ne treba im više. Sada šalje ljude na
licu mesta, onda im podmetne neprofesionalce i mačku u džaku. Kvalitet ni od korova. Uzme se neko ko
pošteno ne govori ni srpski, ko je uspeo da ukrade nekoliko istorijskih
činjenica i to je to. Idemo sada na jedno mesto da kupite dijamante ili vas
vodimo u kupleraj ulicu da nešto kresnete ili popušite po travu, a zna se kome
ide provizija. Jer to je ključ priče, provizija za onog ko privede turistu da odreši
kesu. A raja ko raja, posle dugog i prinudnog sedenja u zemlji ionako je više
navikla na sankcije nego na putovanja, pa neće ni primetiti razliku između
profesionalizma i amaterizma. Ako agencija Kon Tiki koja kao važi za
neku renomiranu firmu pravi budale od svojih putnika, šta se onda očekuje od
sitnih inkognito turističkih agencija?
Po svemu sudeći svi love u
mutnom, dok Evropa ne uslovi naše turizmologe standardima i udari rukom o sto:
stop ekspedicijama, vreme je da srpske turističke agencije poštuju zakone i
pravila koji važe u međunarodnom turizmu.
Kakva, bre, etika?
Agencija u Beogradu i
širom Srbije ima mnogo i konkurencija je ubitačna. Treba ubiti cenu, treba ubiti profesionalnost, treba
ubiti kvalitet, treba zgaziti tuđi entuzijazam i rad. Pošalju brze momke i cure
u izvidnicu da pokradu znanje, da snime rad
profesionalnog vodiča, da zabeleže sve što se može zabeležiti, da otmu
sve što se može oteti i da podmetnu mućak svom turisti od koga dobro žive. Gde
je kolegijalnost, gde je poštovanje prema kolegama i gde je etika? Izgleda da
je nestala u vihoru rata. Da ostave dobar utisak ili da odbrane ugled u svetu -
ni to se ne trude. Radi se hajdučki i na principima mafije. To im je u krvi. Gde stignu,
tu opustoše. Opljačkaju znanje, otimaju tuđi znoj i muku i misle da je to vrh
mudrosti i snalažljivosti. Oni sve bolje znaju i sve bolje rade od glupih
zapadnjaka i naših gastarbajtera koji tamo žive. Ni ugled nam nije potreban.
Ionako smo ga izgubili, a zašto bismo se trudili da ga vratimo i da dokazujemo
da dolazimo iz civilizovane zemlje? Iz pravoslavnog sveta. No, važno je vratiti
se s puta sa što više para u džepu.