Francuska

Pariz strahuje zbog jedne crne žene

Seks bombašica

Pariz je u panici od islamskog terorizma. Noćna mora Parižana postala je žena u crnom. Bilo da je opasnost realna ili samo virtuelna, red je da nacija ostane solidarna i udružena protiv zajedničkog neprijatelja. Sarkozijeva vlada igra na tu kartu i odmah reaguje ako neko samo pomene da možda ima imalo političke igre u ovoj preventivnoj zaštiti zbog jedne crne žene

 

Mile Urošević

dopisnik iz Pariza

Sve tajne i javne službe Francuske tragaju za ženom u crnom, izgleda samoubicom. Ova dama, navodno, treba da eksplodira negde, jer je, po svoj prilici, kao ljudska bomba poslata u Pariz da osveti nekoga ili možda da se žrtvuje za nešto, javljaju sa velikom preciznošću svi pariski mediji. Strani dopisnici sve to verno prenose i strah ode po celoj planeti.

Nekada bi ti isti mediji možda i ćutali sve dok ne dobiju više informacija od ovih koje imaju - možda, verovatno, nekoga ili negde, po svoj prilici... Ali pošto je strah često jači od razuma, to logika više nema pristupa u analizi realne situacije. Francuskoj su pune gaće, a kad su ovako pune onda svako pretpostavlja da je ta žena sto posto član Al Kaide i da je sigurno Alžirka, pa je sasvim izvesno da će nekome od nevinih građana odleteti glava iz čista mira.

Rat bez rata

Pretpostavki više nema, sve je postalo totalno ubeđenje, neprikosnovena istina. Eto kakve misli okupiraju Parižane ovih dana, pa i ovih noći. I svako se pribojava da se baš on ne nađe negde u metrou pored kamikaze, u momentu kada eksplodira. To se zove psihoza i najjače je oružje terorizma. To su momenti Pariza kada se radije na posao ide kolima i provodi po dva sata u gužvi, nego da se ulazi u metro. To su trenuci kada se više ne ide u bioskop, nego se naručuje DVD. To su dani kada turisti odlažu put do Grada svetlosti sve dok se tamo ne vidi malo bolje kakva je situacija i gde je ta žena što ispod burke ili oko struka nosi atomsku bombu.

Kada bi intervjuisali nekog ogrezlog teroristu, on ne bi poželeo bolji rezultat od ovoga. Da parališe ljudske misli i državnu ekonomiju. Tako je rat bez rata sasvim moguć i pokazuje da su u ovakvom sukobu slabiji bolje naoružani od jedne atomske sile. Ima ih koji sanjaju tu tajanstvenu crnu ženu, koja toliko voli da mrzi Francuze da je spremna da se razleti u paramparčad samo ako može malo da im naudi. Smeli bi se zakleti da je ta žena crna. Jer, kako drugačije može da izgleda jedan ubica? Crn, garav, dlakav. Ah, mora i da je dlakava kao đavo. Pa da, ona je đavo. Ima i rogove ispod marame. Nabudžila joj se feredža.

Sećam se dok sam bio dete, po Beogradu se vozio jedan crni mercedes nemačke registracije. Ti Nemci su usred bela dana hvatali decu i vadili im krv. Jedna je prijateljica kevine drugarice čula lično od komšinice jedne žene čija je najbolja prijateljica svojim očima videla na Senjaku jednu ubijenu devojčicu, belu ko sneg, bez kapi krvi. Sve odneli Nemci u mercedesu. I tako, zbog psihoze, nismo smeli nigde da izlazimo.

Ovo ne znači da u Parizu neće biti atentata. Bilo ih je i ranije. Poslednji pre 14 godina, pa se zaboravi. Psihoza je već jedna bomba koja je pukla, a Francuska vlada ne čini mnogo da izbegne i druge, prave bombe i realne žrtve.

Da se narod zaplaši

Napad na bazu Al Kaide u Africi i ubistvo sedmorice mladih terorista svakako je uspeh za francusku tajnu službu i samu armiju. Sedam odjednom, kao u onoj poznatoj bajci. Razlika je samo što u bajkama uvek pravedan pobedi, nažalost ne i u Africi. Tamo je oko za oko, ili bolje rečeno glava za glavu. Teroristi Al Kaide su jedne noći došli po svoje, kako bar oni misle, podigli ljude iz kreveta i odveli ih u zarobljeništvo. Ni manje ni više nego sedam talaca, kao sedam njihovih žrtava. Odmah se vidi da se tim ljudima, koji su radili u rudniku uranijuma, ne piše dobro. Njihov je život u opasnosti možda samo zbog nekog nepromišljenog poteza koji je vlada Sarkozija povukla u želji da se dopadne biračkoj publici i podigne popularnost koja je na dnu.

Zvanično, napad na Al Kaidu u Africi odlučen je da bi se oslobodio jedan talac, Mišel Žermano, ali je operacija propala i teroristi su streljali svoga taoca. I sad da se narod ne bi mnogo pitao ko je kriv za neuspeh i zbog čega je Al Kaida odabrala da kidnapuje baš sedmoro ljudi, crna žena sa početka priče pada u šemu ko kec na jedanaest. Sve se poklapa, operacija opreznosti pirat, kako se zove ova nova vrsta policijskog uređenja koje kontroliše, hapsi i proteruje na sve strane. Čistka Cigana je i dalje u toku, radi bezbednosti, njihove i naše. Operacija kontrola dokumenata, svuda i bilo kada. Svi su dužni da paze i da prijave ako nešto vide. A Francuzi vole da gledaju i da prijavljuju već sami po sebi. Prirodno, neki se pitaju: a šta onda radi opozicija?

Stvar je vrlo delikatna kada je u pitanju terorizam. Bilo da je opasnost realna ili samo virtuelna, red je da nacija ostane solidarna i udružena protiv zajedničkog neprijatelja. Sarkozijeva vlada igra na tu kartu i odmah reaguje ako neko samo pomene da možda ima imalo političke igre u ovoj preventivnoj zaštiti od terorizma i psihozi oko crne žene, koja nije seks bomba već više bomba oko seksa.

Sledeći izbori su za godinu i po dana, a to je taman distanca da se stvari stave na svoje mesto. Da se narod zaplaši, da se Le Penovi glasači pridobiju i da nacionalisti priđu Sarkoziju, kapitalisti. Vlast je najgora droga i ko je jednom proba postaje rob. I za to vreme, dok se ratuje u Avganistanu, a po Africi se hvataju taoci, u Parizu se jedna žena mirno vozika u crnom i "pije krv deci", pre nego što se popne na Ajfelovu kulu i eksplodira. I sad kako Parižani da budu spokojni u takvom okruženju, gde vlada rat bez rata i gde sva policija, žandarmerija, Legija stranaca i atomska odbrana ne mogu da izađu na kraj sa jednom fatalnom crnom ženom?

 

 

 

Napad na bazu Al Kaide u Africi i ubistvo sedmorice mladih terorista svakako je uspeh za francusku tajnu službu i samu armiju. Sedam odjednom, kao u onoj poznatoj bajci. Razlika je samo što u bajkama uvek pravedan pobedi, nažalost ne i u Africi.

 

Kada bi intervjuisali nekog ogrezlog teroristu on ne bi poželeo bolji rezultat od ovoga. Da parališe ljudske misli i državnu ekonomiju. Tako je rat bez rata sasvim moguć i pokazuje da su  u ovakvom sukobu slabiji bolje naoružani od jedne atomske sile.

 

Psihoza je već jedna bomba koja je pukla, a Francuska vlada ne čini mnogo da izbegne i druge, prave bombe i realne žrtve.