Spor(t)
Zrenjaninski sport
- talac "demokratskog"
rasturanja grada
Ni lopta neće po oranici
Surova ekonomska tranzicija proizvela je i u Zrenjaninu vlast koja deset
godina živi od prodaje ugleda
nekada trećeg najjačeg ekonomskog
centra bivše Jugoslavije. Usput dosledno pokazuje kako se (ne) voli grad od kojeg se tako
lagodno živi
Zrenjaninski sport
je tragična posledica brljotina večitih lokalnih vođa kojima
još niko nije šapnuo da
je po sugrađane opasna njihova prečica na putu
tranzicije komunjara u transparentne demokrate. Samoprivilegovani (o)pozicionirani
očajnici koji nikada nisu zaplakali
nad sopstvenim minulim radom prepunom
blistavih talenata prepuštenih njima
na nemilost, danas su bezbrižni
vlasnici dobrih plata i urušenih sportskih klubova bez ikakve
perspektive. Lokalni drmatori demokratije "uspeli" su da ugase nekadašnji sjaj legendarnog
grada sportova,
prepunog zaštitnih znakova poput Vilmoša Locija, Irene i Tibora Kaločaja, Zvonka Vujina, Mare Torti, Milorada Stanulova, Dejana Bodiroge, Miloša, Vladimira i Nikole Grbića,
rukometnog kluba Proleter - Naftagas...
Tiranija nad zrenjaninskim sportom od prisvajača
Petog oktobra otpočela je zločinom. Pre sedam godina ubijen
je fudbalski klub Proleter. Uprava bivšeg zrenjaninskog
sportskog miljenika kroz koju je prodefilovala
većina tadašnjih najuticajnijih funkcionera nije mogla da se odupre
unutrašnjim neprijateljima, lokalnim izvršiocima zakona
sablje. Umesto konkretne podrške i spasavanja
od gašenja,
potrošači demokratije u Zrenjaninu surovo su kaznili
krizu i razjedinjenost
klanova i frakcija u sada već bivšem
fudbalskom klubu. Nakon bankrota, na sav užas
nikad pasivnije javnosti, demokratski transparentno je proglašeno gašenje
kluba.
I, nikom ništa.
U mikrofone i kamere lokalnih, u demokratiju preobraženih medija, bivši
gradonačelnici i njihova sportska sabraća po funkcijama
rekli su da im je veoma
žao zbog gašenja kluba,
ali... Zrenjaninu su "darovali" novi, do juče seoski fudbalski
klub ambijentalnog naziva - Banat. Sa Mirkom
Vučurevićem kao vlasnikom i
Gradskim stadionom u miraz. "Pomoć" zrenjaninskom
fudbalu stigla je i iz državne
kuće fudbala od tadašnjeg
predsednika Terzića
i kompanije u iznosu od nekoliko
stotina hiljada evra. Novac namenjen
saniranju travnatog terena u raspadajućem stanju završilo je bogapitajgde, jer fudbaleri ni
dan-danas nisu sigurni da li
će lopta nakon dužeg pasa po
oranici od zemlje završiti
baš tamo gde je upućena.
Danas
se na Gradskom stadionu u Zrenjaninu, na džombastoj podlozi,
igra Prva liga Srbije. Na terenu i rezervnim
klupama, sa redarima i službom
hitne pomoći, ima više ljudi
nego na tribinama.
Navijači pokojnog Proletera ne zaboravljaju ljagu koja je bačena
na grad.
Sramno likovanje nad odrom
gradskog sportskog čeda najavilo je obračun vlasnika gradske kase sa
retkim neprijateljima njihovih, kako su naveli, "iznuđenih demokratskih rezova". Gradski sportski savez iz godine u godinu
ima sve manje
sredstava i objekata u funkciji, ali njegovi večiti
funkcioneri uporno ponavljaju samohvalospeve da se radi dobro
i da se čine "ogromni napori u cilju normalnog funkcionisanja klubova i takmičara".
Međutim, prećutkuju da je gradski bazen,
danas ruglo grada, zatvoren do daljnjeg zbog realne
opasnosti da se krov ne obruši
u vodu, mogao pravovremeno spasavati ulaganjem relativno malih sredstava. Time je izrečena i presuda
plivačkom klubu Proleter koji je snagom pokojnog pokretača, profesora Miloša Popova, kao i njegovih vernih
sledbenika od novog predvodnika zrenjaninskog i državnog sporta spao na beskućnika, čije posledice
trpe samo novčanici beskrajno požrtvovanih roditelja talentovanih plivača.
Kako danas uopšte
funkcioniše i opstaje zrenjaninski sport? Za njegove vlasnike,
večite nosioce lokalne politike, nema dileme. Sami sebi dele pare po klubovima. Za velike,
po inerciji, ima, za male, kuš!
Rukometni klub Proleter-Naftagas, bivši sportski gigant
bivše države, danas je i doslovno,
provincijski klub. Dok je bilo sponzora
i reke para,
drmalo se naveliko. Danas
je ovaj klub, sa skromnim ambicijama
da izbori opstanak u drugoligaškom društvu,
liferant sinova lokalnih moćnika u inostrane klubove. Nekolicina sinova zrenjaninskog rukometa, danas renomiranih igrača, pronašlo je uhlebljenje u velikim klubovima, ali je u njihovom fanatičnom forsiranju žrtveni jarac (p)ostao klub. Sada, do mile volje igraju domaća
deca, jer para za dođoše
nema. Nema ni za sportsku
opremu pa se igrači snalaze od nemila
do nedraga. Kako im čelnici klubu
ponavljaju, igraju za ponos i
čast zrenjaninskog rukometa. Pod uslovom da kupe patike.
Zašto nema dovoljno para?
Kriza? Naravno, ogromnih je razmera, ali je simptomatično da direktori firmi
koje još kako-tako posluju u Zrenjaninu redom odbijaju saradnju s izvikanim gradskim sportskim veličinama. Kažu da ti
i takvi, glavni u klubu, redovno dolaze po sponzorstvo, pa se pomoć prosleđuje i u gorivu u buradima.
Posle jedne slučajne provere ustanovljeno je da se gorivo retko sipa
u klupske autobuse, jer završava...
ko zna gde.
I tako nedeljama, mesecima, godinama, decenijama...
Voja Matić, predsednik Gradskog sportskog saveza, bivši vrhunski
rvač, kaže da situacija u zrenjaninskom sportu i nije tako
loša. S jedne strane, on je
u pravu, ima vetar u leđa, lokalne novinare
koji se "ubiše od hvalisanja rada
ovdašnjih požrtvovanih sportskih pregalaca". S druge, opet je u pravu jer o njegovoj sudbini i opstanku
na funkciji odlučuje niko drugi
no stranka u kojoj je Voja Matić postao
istaknuti član. Bilo bi krajnje neprimereno i neumesno
da zbog amaterskog
rada i potpunog
kolapsa zrenjaninskog sporta ogrezlog u kriminalu i korupciji
Voja Matić samog sebe smeni,
ili, ne daj bože, ponudi ostavku.
Jer, na partijskim
sastancima ne raspravljaju
o teškoj situaciji u zrenjaninskom sportu, već o daleko
važnijim temama, na primer, o izboru keteringa za stranačku
proslavu u jednom sportsko-rekreacionom objektu u gradu.
Ima li nade za
zrenjaninski sport? Nemoguća
misija. Od svih ovdašnjih
koji hvale svoj osnovni proizvod - ništa, ostaje i
biće - ništa. Praktična
dobit pojedinaca na račun neuspeha
i vršenje
zla nad talentovanom
sportskom decom proizvodi velika mažnjavanja beogradskih i novosadskih klanova.
Sistem negativne selekcije nema snažniji otpor ni u Zrenjaninu, pa se uništavanje talenata
i dobara sprovodi po želji
bahate i osione vlasti. Lokalna opozicija je po meri vlasti
potkupljiva. Grlata u kritikama, ali njihovi čelnici stignu da se, tu
i tamo, u dosluhu s onima koje javno prozivaju,
"ugrade" u projekte
poput izgradnje nove Kristalne hale sportova.
Skandalozan je podatak da niko od
bivših zrenjaninskih
vrhunskih sportista nije otpočeo ozbiljan
biznis u rodnom gradu. Na pitanje zašto, Voja Matić
i kompanjoni po sportskim funkcijama
sležu ramenima i kratko kažu
da to najverovatnije nije u redu.
Sakrili su jedan naznatan podatak da im
je nedavno jedan sportista koji je Zrenjanin proslavio širom planete, istina
nezvanično, u brk skresao da im
ne bi uzeo ni orah iz ruku.