Tabloid istražuje
Tetanus i
antitetanus: bolje da te ujede "besno" kuče, nego da te
"leči" savremena medicina
Babaroga uvek prepozna naivne
Vakcinacija protiv tetanusa je kod nas obavezna, dok je
strah od ujeda nepoznatog psa ili mačke postao poslednjih godina masovna pojava
upravo zbog straha od tetanusa. Ali, malo ljudi zna za stvarne efekte ove
vakcine
Piše: Ivona Živković
Psi lutalice i briga komunalnih službi u rešavanju ovog
"problema" poslednjih godina tema je koja se često u Srbiji otvara u
informativnim medijima. Dramatičan način na koji se izveštava o tome kako je
neki pas (koji uglavnom i nije lutalica već veštački "rasni" hibrid
koji ima vlasnika) ujeo nekog čoveka, posebno dete, doprineo je da se među
građane, naročito roditelje, useli paničan strah od ovih životinja, čak do
nivoa histerije, ako se samo pojave na ulici.
Iako su hiljadama godina domaći psi prisutni u ljudskim naseobinama (kao i
mnoge ptice, insekti, mačke, goveda itd.) kao prirodni čistači otpadaka ljudske
ishrane, kao da je zavladala moda da se susret sa ovim životinjama doživljava
sa nelagodom i strahom. A strah kod ljudi upravo i menja prirodan odnos čovek -
pas, jer je poznato da se psi, kada osete strah kod ljudi, osile i - kidišu.
Malo je, međutim, poznato da je ovakvo dramatično izveštavanje medija samo
diktirano plansko izveštavanje kao deo jedne šire perfidno smišljene psihološke
operacije. Ona se vešto diktira iz nevidljivih poslovnih centara moći i
njihovih agenata (preko podobnih urednika i neupućenih novinara).
Ko od toga ima koristi?
U ovom slučaju farmakobiznis i proizvođači vakcina protiv tetanusa i
"besnila". Jer, ljude najviše plaši
mogućnost da od ugriza pasa ili mačke dobiju "opasno" besnilo
ili "opasan" tetanus. Obe ove bolesti se u medicinskoj literaturi i
poslednji 100 godina opisuju kao dve najopasnije bolesti koje izazivaju
određeni virusi, odnosno mikroorganizmi.
O tome da virus besnila ne postoji i da je "besnilo" čista
izmišljotina, pisali smo u jednom od prethodnih brojeva. Sada ćemo vam
predstaviti i šta je tetanus i koliko je on zaista opasan. U stvari ono
što je u čitavoj priči najopasnije je upravo vakcina protiv tetanusa.
Šta
je tetanus?
U jednoj od mnogih popularnih brošura za zdravstvene radnike i roditelje
koje je napravljene u skladu sa podacima i stavovima koje zvanično proklamuje
Svetska zdravstvena organizacija, i koje je finansirala država, za tetanus
stoji ovakav natpis, bolje reći proglas:
Tetanus je teško, često smrtonosno oboljenje, koje se lako i sigurno
sprečava vakcinacijom!
Vakcinacija protiv tetanusa je zato zakonom obavezna za decu. To valjda treba da znači
brigu države o deci. Nažalost, videćete da je u pitanju čist
zločin prema deci.
Istina je međutim, da je tetanus veoma retko oboljenje, ne postoji test
koji pokazuje da je u pitanju baš tetanus, a ne neko drugo trovanje, procenat
smrtnosti je oko 50 posto kada se pojave simptomi za koje se vezuje ova bolest,
i ne postoje nikakvi naučni dokazi da se vakcinacijom može sprečiti niti
izlečiti (kako se to od strane Svetske zdravstvene organizacije tvrdi). Ali,
postoje brojni pokazatelji da antitetanus vakcine mogu indukovati mnoge
druge bolesti.
Bakterije
clostridium tetani su potpuno bezopasane
Postojanje tetenusa se dugo vezivalo za nalaženje u organizmu bakterija
Clostridium tetani.
Ova teorija o bakterijama je u medicinskim knjigama više puta menjana i
razvijana. U vreme kada je u modi bila teorija Luja Pastera o patogenim
mikroorganizmima verovalo se da je uzročnik bolesti sama bakterija, pa su i
mnogi medicinski udžbenici tada tako pisali.
Ali, savremena mikrobiologija nastoji da zna šta se tačno događa na
ćelijskom nivou i u samim ćelijskim organelama (jer ljudski organizam je samo
skup ćelija) kad dođu u dodir sa ovakvim bakterijama. I našli su da se ne
događa ništa, pa je još 1920. ser Leondard Hil u jednom izveštaju
Medicinskom istraživačkom komitetu napisao: "Bacili tetanusa i gasne
gangrene koji su očišćeni i ubrizgani u organizam su - bezopasni".
Takođe, u elaboratu objavljenom u A System of Bacteriology (Vol III,
strana 307) doktori Bosanquet i Eyre tvrde: "Bakterije (clostridium
tetani) u čistoj živoj kulturi su nesposobne za vegetiranje. To znači da se u
takvom okruženju ne mogu ni razmnožavati".
U knjizi Zvanična istorija rata (Patologija) iz 1923. navodi se:
"Tetanus bacili su pronađeni u 20 posto ratnih rana, ali simptomi tetanusa
nisu bili prisutni. U 50 posto nesumnjivih slučajeva tetanusa bacili nisu mogli
da budu pronađeni."
Takođe se navodi u medicinskoj literaturi i slučaj da su clostridium
tetani bakterije uzete od osobe koja nije bila zaražena tetanusom i
veštački su kultivisane u laboratoriji 882 dana. Izveden je tada dobro poznat
zaključak da ove bakterije i njihove spore mogu biti prisutne u ranama, a da ne
izazovu tetanus, odnosno da su u čistoj kulturi potpuno bezopasne.
I, ove bezopasne bakterije su zaista svuda oko nas. Ima ih u zemljištu,
posebno poljoprivrednom (medicinska nauka ovakvo zemljište i dalje dramatično
naziva "tetanogenim"), nalaze su u životinjama i kod ljudi, uglavnom
u crevima, a mogu se naći i na koži.
Dakle, da samo prisustvo ovih bakterija u ljudskom organizmu ne predstavlja
opasnost odavno je poznato. Ono što može da izazove tetanus je toksični produkt
ovih bakterija, i to samo ako se on nađe u određenim uslovima, odnosno ukoliko
nema kontakt sa kiseonikom koji ga sagoreva. U zavisnosti od efekta koji takav
toksin izazove, definisana su dva tipa toksina: tetanospazmin, koji
napada ćelije nervnog sistema, i tetanocilin, koji napada crvena krvna
zrnca. I jedan i drugi tip toksina spadaju među najotrovnije toksine (ukoliko
do njih ne dopire kiseonik).
U slučaju da tetanospazmin ne sagori, on se preko krvnih sudova
prenosi do nervnog sistema i tada nastaje bolest nazvana tetanus, koja
se manifestuje grčom mišića, paralizom pojedinih organa i ishod može biti
smrtonosan.
Sam način delovanja ovih toksina nije dovoljno poznat, neki tvrde da uopšte
nije poznat, ali u svakom slučaju simptomi tetanusa su simptomi trovanja krvi.
Zanimljivo je da ne postoji ni specifičan test kojim se utvrđuje baš
prisustvo ovog toksina, pa se tetanus i dalje utvrđuje samo na osnovu prisustva
bakterija clostridium tetani, što ne znači da je njihov toksin uvek i
uzročnik onoga što se dijagnostikuje kao tetanus.
Mali
je broj obolelih od tetanusa
U svakom slučaju, svaki lekar danas zna da je uzrok mnogih bolesti, pa i
tetanusa - nehigijena, prodor u organizam prljavštine, koja zatvori put
kiseoniku i dovede do nagomilavanja ovog toksina, koji je, opet, produkt života
opšteprisutnih bakterija clostridium tetani. Zato je tetanus izuzetno
retko trovanje u civilizacijski razvijenim zemljama, u kojima kod ljudi postoji
znanje i svest o higijeni.
U SAD se registruje samo oko 50 slučajeva godišnje, a u Nemačkoj je 1994.
bilo samo 17 obolelih. U Australiji se godišnje ne registruje više od 12
slučajeva, a polovina obolelih je prethodno bila i imunizovana protiv tetanusa.
Očito - neuspešno.
Po zvaničnim podacima Instituta za javno zdravlje Srbije, 2007. je od
tetanusa umrlo sedam osoba, a obolelo 11.
U Vojvodini, koja se smatra izuzetno "tetogenim" područjem (!),
na 100.000 stanovnika procenat obolelih je "čitavih" - 0,3 posto.
Koliko njih je bilo prethodno imunizovano ne postoje podaci. U svakom slučaju,
radi se uglavnom o starim ljudima, higijenski nedovoljno prosvećenim, koji se
na nešto ubodu i to im se inficira.
U zemljama sa veoma lošom higijenom oboli od tetanusa godišnje oko 33
posto, i to su uglavnom Afrika i Azija. Najviše trovanja od tetanusa je kod
beba kojima se pupčana vrpca seče prljavim makazama ili nožem, i gde se žene
porađaju često u štalama pored stoke.
Dakle, ako je higijena danas na visokom novou, ako svako zna čemu služi
alkohol, vodonik-peroksid, jod, voda i sapun, i ako je mali broj obolelih,
zašto se onda vrši masovna zakonom obavezna "preventivna" vakcinacija
protiv tetanusa? Još bolje pitanje je koliko ona zaista ima efekta? Jer,
poznato je da onaj ko preživi trovanje tetanusom ne ostaje imun na pomenuti
toksin nakon toga, pa se logično svako ko razmišlja mora zapitati - kako se ta
imunost stiče vakcinom?
Odgovor je - nikako.
Čitava ujdurma oko tetanusa je samo vešto smišljena propaganda
farmaceutskog biznisa.
Formiranje
antitela ne predstavlja imunizaciju
Da bi se lekari što više zamajavali, perfidno su u medicinske naučne
krugove plasirane izopačene teorije o imunizaciji koja je povezana sa
aktivnostima antitela koja se proizvode u krvi kod svakog čoveka u određenim
okolnostima u manjoj ili većoj koncentraciji.
I, napravljena je teorija o antitelima kao važnim faktorima imunizacije,
bez ikakvih dokaza, da bi se onda iz ove teorije izmislili i plasirali razni
testovi za utvrđivanje koncentracije ovih antitela u odnosu na prisustvo neke
supstance.
Po ovim testovima su utvrđivani efekti raznih vakcina i medikamenata.
Ova laž je u pre dvadesetak godina došla do apsurda, kada je veštački
indukovana bolest AIDS (gde je ubačena sintetizovana mikoplazma određenoj
rizičnoj populaciji) počela da se vezuje za jedan ovakav test. Tako je po testu
definisano da je izuzetno visoka koncentracija antitela preduslov za sticanje
bolesti AIDS (pozitivan test). Kod imunizacije se međutim upravo povećavanjem
antitela u krvnoj plazmi smatra da je rizik od dobijanja bolesti smanjen. Pa se
i opravdanost i efikasnost vakcina merila brojem stvorenih antitela. Ako se
antitela stvore nakon ubrizgavanja seruma, organizam je zaštićen, a ako se ne
stvore vakcina nije efikasna. O tome da pojedina stanja organizma, kao na
primer trudnoća, uvek pokazuju veliki broj antitela, tvorci AIDS histerije su
prećutkivali.
I to je očito bila jedna
perfidna izmišljotina. Jer, nezavisna istraživanja su dovela do drugačijih
zaključaka.
Ono
što se zapravo nalazi u vakcinama protiv tetanusa je takozvani toksoid. To je
upravo toksin bakterije clostridium tatani koji i izaziva tetanus, ali
se on specifičnim tretmanom (titracijom) na neki način "oslabi",
odnosno dovoljno razblaži tako da mu trovačka moć drastično opadne, ali ne
savim već ostaje dovoljno otrovan da može da izazove neku reakciju organizma
(!) Ovaj najmanji iskazani efekat trovačke snage su "stručnjaci"
nazvali titre.
Dakle,
on i dalje mora da ima efekat toksina (da izazove reakciju organizma u koji se
ubaci) ali naučnici kažu da je u toj i toj koncentraciji on bezopasan (!) I to
je još jedan apsurd. Jer, ako je "bezopasan" on nema nikakav efekat,
ako pak ima efekat on je znači i dalje otrov. Ako je nešto otrovno i dalje je
otrovno bez obzira koliko je razblaženo i organizam taj otrov može razgraditi i
eliminisati ga ili ne može. Dakle, "mudra" teorija da imuni sistem
ovako razblažen otrov ne razgrađuje već ga valjda "stručno analizira"
i "zapisuje" sve podatke o njemu, vodi evidenciju u svojoj bazi
podataka o otrovima i sl, samo je zatupasta vizija onih lekara koji prihvataju
ovu nebuloznu teoriju o tome da se ubacivanjem "oslabljenog toksina"
indukuje imunitet. Nažalost, mnogi naučnici, a posebno obični lekari,
jednostavno veruju svojim knjigama koje im se plasiraju kao skupi udžbenici i
zaslepljeni "velikim" naučnim istraživanjima i teorijama uopšte ne
uključuju sopstveni mozak i ne razmišljaju logički. Još ako im farmaceuti za tu
"zaslepljenost" plate skupa turistička putovanja na razne simpozijume
za još veće zatupljivanje, onda su posledice takve da sumanute ideje i teorije
postaju naučne smernice u dugom nizu godina. Tako su se i vakcine protiv
tetanusa nametnule kao primarni lek i profilaksa, daleko ispred higijene.
Ali, kada je u pitanju
ubacivanje toksina organskog porekla u krv, efekat je mnogo razorniji nego kada
su u pitanju hemikalije. Jer, poznato je da je u prirodi sve povezano (planeta
Zemlja je jedan živ organizam), pa će se organska supstanca kad-tad u nešto u
živom ljudskom organizmu (koji stalno stvara i u kome se stalno vrše
elektrobiohemijski procesi) u nešto ugraditi. Dakle, organski otrov se u
organizmu može negde smestiti i dugo može biti neaktivan, a može se u određenom
trenutku aktivirati. Sve organske čestice primaju prirodni energetski impuls.
Koja je frekvencija impulsa na kojoj će on (organska čestica) početi da radi, a
na kojoj da spava, najveći je izazov današnje vrhunske nauke koja se time bavi,
ali se od javnosti takva istraživanja i dalje skrivaju. Posebno, treba istaći
da svi otrovi posebno organski deluju kumulativno, a antitetanus serum je
upravo toksin koji se iz više puta vakcinacijom i revakcinacijom unosi u organizam.
I to je neko perfidno smislio.
Medicinska propaganda
Za spravljanje ovog
seruma (gajenje toksina bakterije clostridium tetani) koristi se konjska
plazma (pročišćena od crvenih krvnih ćelija), ali su u ovoj plazmi itekako
nalaze brojni proteinski parčići. I oni nisu mrtvi (ništa nije mrtvo što je
priroda stvorila), već samo "uspavani" proteini bez dovoljnog
energetskog impulsa, ali čim ga dobiju oni se aktiviraju i počinju sa
stvaralačkim radom. Lekarima je poznato da upravo ovi konjski serumi proizvode
više anafilaktičkih reakcija (teške alergijske reakcije), nego drugi serumi.
Nije ni čudno, jer se očito tada jedna životna forma aktivira u drugoj. I tada
se rad napadnutog organizma mora maksimalno pojačati - ubacivanjem adrenalina.
To je propisana terapija kod anafilaktičkog šoka.
Takozvane alergijske
manifestacije pojavljuju se nekad odmah nakon ubrizgavanja seruma ili mogu sa
zakašnjenjem do 14 dana. Rane reakcije na antitetanus vakcinu uključuju
anafilaktički šok, gubitak svesti i, ne retko - smrt. Kasnije reakcije mogu
biti groznica, jeza, urtikarija, anginoneurotični edem, natečene limfne žlezde,
bolovi u mišićima i zglobovima.
Da medicinska
pseudonauka i Svetska zdravstvena organizacija lažu i obmanjuju najbolje
pokazuje to što se za ovakve reakcije organizma na razne vakcine i njihove
toksine krivica uvek prebacuje na sam organizam pacijenta pa se kaže da je neko
više ili manje "senzitivan". Ako neko baš burno odreaguje na neki
toksin ili hemikaliju na kojoj stoji naziv "lek", pa od nje i umre,
onda se za njega u ovoj medicinskoj pseudonauci kaže da je bio hipersenzitivan
ili da se lekar nije držao propisane doze. Kakva glupost! U svakom slučaju farmaceutski
otrovi nikada nisu krivi za nečiju bolest ili smrt, to je zakon koji nameće
farmaceutski biznis preko svojih plaćenih pseudonaučnika. Lekari koji ovu
perfidnu i ubitačnu igru ne prihvate ne mogu dobiti licencu za rad.
Da se formiranjem
antitela stvara imunost organizma najobičnija je izmišljotina koja nikada nije
dokazana. Inače, antitela se nakon primanja antitetanus vakcine počinju
stvarati tek nakon četiri dana.
Neke studije su pokazale
da je koncentracija antitela koja su stvorena nakon vakcinacije daleko manje od
one koja bi se stvorila prirodnom infekcijom. Toksini ne reaguju u organizmu
samo svojom koncentracijom, već njihovo aktiviranje zavisi i od drugih faktora,
na primer prisustva i nekog drugog toksina koji takođe može da utiče na
stvaranje antitela. Odavno je otkriveno da postoji različit, ali specifičan
odnos toksina koji je kritičan za svaku pojedinu vrstu. Ono što je otrovno za
čoveka nije i za majmuna i pacova i sl.
Svako statističko
prikazivanje smanjenja broja obolelih od tetanusa zbog primene antitetanus
vakcina je samo obična propaganda i ona nema veze sa stvarnom medicinskom
naukom.
Vakcinacija je
trovanje i ništa osim trovanja
Takozvana imunizacija je ustvari mehanizam za kvarenje
imunog sistema. Jer, imuni sistem ima dva režima rada, kao dva pola (celularni
i humoralni), i oni su u recipročnom odnosu. Kada je jedan stimulisan da se
aktivira i kada ćelija proizvodi antitela, koliko god se ona više stvaraju
drugi pol radi slabije, a upravo na njemu su citotoksične T ćelije (ubice
toksina).
Tako je, ustvari, ubrizgavanje agensa (toksoida) sa vakcinom
koji podstiče stvaranje antitela, rezultira time da čitav organizam postane
onesposobljen da toksine neutrališe pomoću T ćelija i oni se talože.
Dr Rebeka Karli na ovo skreće pažnju i kaže: " Mimoići mukozni aspekt
imunog sistema i ubrizgati toksin ili mikroorganizme direktno u krv vodi
razaranju samog imunog sistema, pri čemu se IgA (imunoglobulin A) transmutira u
IgE (izotop odnosno antitelo) i B ćelije postaju hiperaktivirane i počinju da
proizvode patološke količine antitela koja napadaju sam organizam, a zaustavlja
se rad citotoksičnih T ćelija "potajno adaptiranih" (mutiranih).
"Ovakve ćelije (potajno adaptirane) su formirane kada
su se virusi iz vakcine (čitaj proteinski genski parčići iz vakcina)
kombinovali sa virusima (proteinskim genskim parčićima) iz tkiva upotrebljenog
da se oni uzgajaju (životinjsko tkivo), ili kada bakterija izgubi svoj ćelijski
zid, a što se događa kada neko pije antiobiotike i transformiše ćelijski zid u
L formu. To vodi do nedostatka važnih antigena koje celularni sistem normalno
mora da raspoznaje. Drugi primer su potajno adaptirani (mutirani)
citomegalovirusi koji rastu na bubrezima afričkog zelenog majmuna u njihovim
ćelijama i koje su bile korišćene da bi se na njima uzgajala kultura polio
virusa za vakcine. Tako, ne samo da su mnoge vakcine bile inokulirane sa
virusima polia, već i sa citomegalovirusima".
Vakcinacija očito nije ništa drugo do perfidno smišljano
trovanje uz perfidno plasiranu teoriju o imunizaciji, ali koja je samo puka
teorija. Teorije su samo izmišljotine i ništa više.
U Srbiji psi
napadaju i grizu baš kad nema seruma protiv besnila
Aprila 2011, baš kada su zalihe vakcina protiv besnila bile
u nekim ustanovama potrošene ili na izmaku (a neko je to evidentirao), usledilo
je nekoliko dramatičnih napada pasa lutalica (ispostavilo se kasnije - samo
jednog), najpre u Kuli (gde gluvonema majka nije mogla da objasni ko je napao
njeno dete, a dete odlučilo da se "brani ćutanjam"), a zatim u
Kuršumliji. Mediji su o tome senzacionalno izvestili, a ministar zdravlja Zoran
Stanković je odmah naložio da se vakcine protiv besnila "hitno
nabave". I građani su tako perfidno zastrašeni i uvereni da su troškovi
oko kupovine vakcina nešto savim normalno i korisno, a besnilo, tetanus i psi
su nešto od čega se treba plašiti kao od babaroge.
Ako se pitate kako to da ni jedan ministar zdravlja još nije
podigao svoj glas protiv obaveznog zakonskog trovanja dece vakcinama (koje
sadrže razne organske i neorganske toksine) ili pak upoznao javnost sa mogućim
negativnim efektima vakcinacije, to je samo zato što ne bio bio ministar. Mogao
bi samo da bude običan lekar, ali bez licence za rad.
A da su vakcine "majka" mnogih bolesti pokazuju i
podaci dr Berta Klasena,
imunologa iz US centra za kontrolu bolesti (US Centers for Disease Control)
iznetih na jednom savetovanju o uzrocima nastanka dijabetesa u Kanadi 2000. Dr
Klasen je izneo da sledeće vakcine procentualno učestvuju kao uzročnici
stvaranja dijabetesa: vakcina hepatitis B (50 odsto), hemofilius
(25 odsto), vakcina za tetanus (20 odsto), protiv difterije
(devet odsto), protiv velikog kašlja (23 odsto). Sve ove vakcine,
odnosno toksini u njima, imaju i kumulativan efekat, naglasio je dr Klasen.