Uvodnik
(Pr)osudite sami
Bez aplauza
Milovan Brkić
Snegovi beli
opet veju i prete da
nas zaveju. Ko zna kako
bi iz ovog belaja izašli,
da se, kojim slučajem, Voljeni Vođa nije zaputio
u bespuća, da napravi prtinu, da zavejani mogu
da prođu.
Teško hodajući, Voljeni
Vođa je odlučio da siđe u narod.
A raja, ko raja, nezahvalna...
Ne dočekuju ga ni deca,
ni mladež, ni momci, ni
devojke. Roditelji su ih na
vreme sklonili od očiju, zagrljaja
i poljubaca Voljenog nam Vođe. Idući preko zemlje
Srbije, Vođu okružuju prilično unezvereni čuvari. Oni sprečavaju da ne dođe do jedinstva naroda i Vođe.
Opasni su to momci, znaju da
sirota raja može da potegne guju
iz potaje. Znaju oni koliko
je Voljeni Vođa žrtvovao sebe, svoje
zdravlje i svoju budućnost,
zarad sirote raje. I nije dobro da ga
proburaze u nekom zavejanom selu, ili varoši.
Na ovoj studeni
Voljeni nam Vođa poručuje da gasimo sijalice, da budemo poslušni, a njegovi
saveti para vrede, ako već novca nemamo, i ako nam je njegova kamarila skinula
i gaće. A Boris nas o svemu podučava, preko ''Javnog servisa evropske
Srbije", koji, po ceo dan prenosi njegove pouke i pokude. On se razume u
proizvodnju sivog livenog gvožđa, zna da krava sa većim vimenom daje više mleka
od krave sa manjim vimenom, samo što su farme i bez krava ostale, Vođa zna kako se mogu
napuniti čardaci ako se zaseje veća površina zemljišta, on nas savetuje da više
radimo, i tako zaradimo, a zna da posla niotkuda, pogotovu ako niste član
njegove partije, uči nas da će posle ovakvih snežnih padavina doći do velikih
poplava, a zna da je voda mokra i a možemo da se ukvasimo, i prehladimo, da
nabujali potoci i reke mogu da odnesu našu nepokretni i pokretnu imovinu, i da
ni on, svojim autoritetom, ne može puno da učini protiv stihije.
Znaju psihoterapeuti
kako da upotrebe svog predsednika. Vode ga po opštinama u kojima su na vlasti
njihovi partijski drugovi i koalicioni partneri. Kod svojih je sigurniji.
A "Javni
servis evropske Srbije'' prekida Dnevnik da se Vođa javi sa terena. Ako nam on
ne saopšti da je sneg hladan i da je mokar, ostaćemo zauvek siromašni sa
pameću. I to traje danima.
Lako je
predsedniku da ga vodaju po Srbiji u blindiranim automobila i uz pratnju koja
je takođe u blindiranim vozilima. Njegovom mlohavom telu, ophrvanom teškim bolestima,
i bolesnom umu, treba terapija. Šetati, pričati, lupetati, samo biti u centru
pažnje, pomaže da se produži život ludoj glavi.
Sneveselio sam se
posmatrajući nastupljivost predsednika u ovim teškim danima, kada je Srbija u
vanrednom stanju. On
putuje, savetuje, poručuje, upozorava, proriče, naređuje. Oko njega, sve
ljudi po službenoj dužnosti i poneki starac.
Svi beže od njega, kao da je gubav. Kao da je oboleo od
kolere....
Kad je krenuo
putem ustoličenja, Boris Tadić je mlatarao rukama, pretio je, bio je energičan,
spreman da nas povede u Evropu i budućnost, putem bez alternative! Lakoverni
građani su verovali njegovim obećanjima. Aplaudirali su mu, klicali mu.
Danas, kada nam
je teško, a Vođa želi da nam pomogne, podanici se ne osvrću na njega kao na
smrdljiv sir. Dočekuju ga bez aplauza, bez klicanja.
Tužan kraj jednog
zlog čoveka čije telo je oprhrvala sida, koji ne sme ni jači korak da učini, da
se ne bi srušio. Iza njega će ostati mnoga zlodela, dve milijarde opljačkanih
para.
Put kojim se
kreće Voljeni Vođa vodi u pakao. E, pa srećan ti put Borise!