Vojska
Evroatlantski pioniri i
pionirke u Ministarstvu odbrane Srbije ili...
Na neprijatelja
dignutih nogu
Sedi Sneška na kamen studencu,
digla noge i daje se Nemcu. Ovi stihovi
najbolje opisuju učinak onih koji
već deset godina uništavaju
Vojsku Srbije. NATO pakt prati, kažnjava,
ali i nagrađuje.
Kažnjava masovno, a nagrađuje pojedinačno. To je ovih dana shvatila
i Snežana Samardžić-Marković, službenica evroatlantskih poslova u Srbiji. Kao nagradu za njen
višegodišnji trud u pokoravanju Srbije NATO paktu, dobila je od te
alijanse preporuku za mesto generalnog
direktora za razvoj demokratije u Savetu Evrope. Naravno, ovo pre svega zato što Srbiji "po rotaciji" i pripada ta funkcija,
pa je Vlada Srbije nekoga morala da
izabere. A ona se učinila idealnom. Tako je NATO, kao nadnacionalna vojna hunta, dobio još
jednog službenika na istaknutom mestu
u EU, a Srbija još jednu "kancelarku" koja će da sprovodi
okupacionu ideju po najsavremenijim metodama. Ali, problem je u tome što broj
takvih i sličnih u Ministarstvu odbrane i Vojsci
Srbije nije mali. Tabloidov vojni analitičar istraživao je, između ostalog, i neke
od puteva na kojima su
nestajale vojne i državne tajne,
a sa njima i odbrambena moć Srbije
Piše: pukovnik Milan Jovanović
Bivša pomoćnica za politiku odbrane u kabinetu ministra
odbrane (od 2005. do 2007. godine) nadležna za strategijsko planiranje,
međunarodnu vojnu saradnju, verifikacioni centa, i kopredsedavajuća grupi
Srbija-NATO za reformu odbrane, Snežana Samardžić-Marković, iznenada je, uoči
predstojećih izbora, odlukom Vlade Srbije a na preporuku "prijatelja"
iz evroatlantskih kabineta u Briselu, izabrana za generalnog direktora za
razvoj demokratije u Evropi! Rotacijom funkcija, došao je red i na Srbiju da
pošalje svoga predstavnika. Sve se lepo harmonizovalo...
Naime, goruća je potreba istaknutih članova G17 za
bekstvom van zemlje, kao što je, uostalom, to slučaj i sa drugim visokim
funkcionerima takozvane demokratske koalicije. Izbor koji je pao na Snežanu
Samardžić-Marković govori da je proces potrage za jatacima odmakao. Evropi je
ionako svejedno...
Tamo u Briselu sigurno znaju kakav je učinak imala ova
gospođa dok je, prethodno, službovala u Ministarstvu spoljnih poslova, od 2001.
do 2005. godine, i to u Sektoru bilaterale kao zamenik direktora Direkcije za
susedne zemlje, a onda i kao zamenica šefa misije i savetnica u ambasadi u Oslu
(gde je kao političarka i stvorena, voljom ambasadorke Vide Ognjenović) i
savetnica u Direkciji za Evropu.
Njen potonji demokratski agnažman u Ministarstvu sporta i
omladine bio je teren za neke druge poslove...
Danas, kad Snežana Samardžić-Marković odlazi na tako
značajnu funkciju direktora za razvoj demokratije u Evropi, treba se upitati:
čime je to ona zadužila Srbiju i preporučila se gospodi u Briselu?
Uprkos pravu Srbije na upražnjeno mesto "direktora
za demokratiju", u komandi NATO pakta ime Snežane Samardžić-Marković
ostalo je trajno zabeleženo kao ime heroine čijom je strategijom izvršena
masovna "seča" civilnih kadrova na službi u tadašnjoj Vojsci Srbije i
Crne Gore, kad je otpušteno njih 8.000, bez ideje o socijalnom programu, ali sa
čvrstom komandom NATO pakta da Srbija, kao suština te zajednice, bude
razvojničena, razoružana i u svakom smislu "pacifikovana" do
ponižavajuće mere.
Mada je bilo izgovora da ona tada nije bila zadužena za
"ljudske resurse", jasno je kakva je mogla biti funkcija osobe koja
se bavila "strategijskim planiranjem i politikom odbrane".
Ovde treba napomenuti da je ministar odbrane (posle
Prvoslava Davinića) u periodu do 2007. godine bio današnji ministar zdravlja,
general Zoran Stanković, kome je Snežana Samardžić-Marković tada dodeljena u
ime apsolutnog nepoverenja u njegovo shvatanje vojske i odbrane. Ovo pre svega
jer je bio blizak kolega i prijatelj sa skoro celokupnom vojnom elitom iz
devedesetih. Ali i kao znak nepoverenja prema tadašnjoj vladi Vojislava
Koštunice koji je otvoreno prezirao NATO pakt i njegove aktivnosti u Srbiji.
Te detalje komanda NATO u Briselu nije mogla da podnese.
Doneta je odluka da se izvrši pritisak na vladu u Beogradu kako bi Ministarstvo
odbrane dobilo i neki unutrašnji, civilni mehanizam, posmatračkog tipa, ali sa
jakom izvršnom ulogom. Rešenje je pronađeno u Snežani Samardžić-Marković, koja
je već prethodno "overena" kroz diplomatski sektor bilaterale.
Kao članica koalicione partije (G17), lako je dobila
svoje parče kabineta u Ministarstvu odbrane. Usledio je pravi geostrateški
masakr. Dotadašnja moćna armija koja je pokrivala teritoriju od Dunava do
Jadrana, nestala je operacijom raspada državne zajednice koja je vođena kao
vojnopolitička akcija NATO pakta, sa idejom istorijskog pokoravanja srpske
vojne tradicije. Drugim rečima, nije moguće opisati ono što se zaista i
desilo...
Cenovnik veleizdaje
Upravo u vreme kad je Snežana Samardžić-Marković instalirana u vrh
Ministarstva odbrane sa idejom da tamo zavlada potpuna evroatlantska
dominacija, organizovana je i ciljana pobuna protiv ondašnjeg ministra Zorana
Stankovića i protiv samog ministarstva, i to tako što je Sindikat zaposlenih u
MO zapretio da će podneti tužbu "zbog toga što zaposleni imaju
tretman kao civili a ne kao državni
službenici, te im se na taj način uskraćuju
odgovarajući status i plata".
Tadašnji načelnik Uprave za odbranu Republike
Srbije Milan Popadić
stao je u odbranu sindikata, čudeći se što član 348. tada važećeg Zakona o Vojsci nije bio primenjivan, mada su sporna
pitanja tim članom bila regulisana. Ali, ova nevidljiva ruka NATO pakta uskoro
će postati veoma vidljiva...
Portparol Ministarstva odbrane u to
vreme, Zoran Puhač (koji je kasnije, kao i mnogi drugi bivši visoki
oficiri "prešao na rad u kladionicu"!), pomenuo je potpunu nemoć
vojske, namerno izazvane formalno-pravnim položajem Ministarstva odbrane koje nije bilo punim kapacitetom deo Vlada
Srbije, te tako nije bilo moguće
uspostaviti ni potpuni pravni status svih zaposlenih u sistemu odbrane, posebno
u domenu njihovih zvanja.
Naravno, i ovo je bila ujdurma evroatlantskih uništitelja Srbije, koji su
tada tek projektovali na šta treba da liče Vojska Srbije i Ministarstvo odbrane
nakon razbijanja državne zajednice sa Crnom Gorom. Ideja je bila više nego
jasna: postaviti kadrove koji odgovaraju komandi u Briselu, useliti u
Ministarstvo odbrane što više ljudi iz takozvanog civilnog sektora, prekrojiti
sve postojeće, od uniformi i činova do zakonskih akata, svesti vojni potencijal
Srbije na nivo male nacionalne garde upotrebljive kao deo logistike bez mnogo
naoružanja, i to u misijama NATO pakta po svetu, a u "zemlji porekla"
za vanredne situacije, poplave, zemljotrese, vremenske nepogode...
Uskoro je počelo i doslovno skidanje
gaća svakoj ćeliji u sistemu odbrane. Najpre su preko Haškog tribunala
zatražena "određena vojna dokumenta" koja bi pomogla hapšenju ratnih
zločinaca. Usledio je dogovoreni odgovor: Srbija nema novca da sredi vojnu
arhivu.
Tek u trećem činu ove tragikomedije pojavio se Tomas Džeferson
institut iz SAD, koji je odrezao donaciju vrednu 185.000 dolara, a namenjenu
"digitalizaciji arhivske građe u
Vojnom arhivu Srbije". Na taj način je američki donator postao vlasnik
svih dokumenata sa oznakama tajnosti i poverljivosti! Samo Haškom tribunalu dostavljeno je više od 12.000 stranica (kopija) dokumenata, a više od 70.000 stranica
stavljeno je na uvid ovom sudu, koji, kako je vreme pokazalo,
"službuje" u tesnoj saradnji sa komandom NATO pakta u Briselu.
Nagrade pevačima
Ipak, uprkos donaciji Instituta Džeferson kojim je očito kupljena određena
količina interesantne vojne arhive, najveći broj dokumenata ostao je u
haotičnom stanju, u 3.600 metalnih kovčega, koji su za vreme bombardovanja
1999. godine bili razmešteni na desetak lokacija.
Čim je američki kursista Dragan Šutanovac postao ministar vojni,
"milosrdni" donator iz Instituta Džeferson digitalizovao je i uzeo sa
sobom sva dokumenta zatečena u Vojnom arhivu Srbije. Sve je bilo
"pokriveno" jednim ugovorom kojim se "regulišu odnosi"
između Vojnog arhiva Srbije i Instituta Džeferson.
U integralnom tekstu ugovora, u
preambuli, jasno piše da je do njegovog zaključenja došlo "na
osnovu dosadašnje
uspešne saradnje u okviru
reforme sektora odbrane između ugovornih strana", te
da je Institut Džeferson
razvio softver sa specijalnim karakteristikama Vojnog arhiva pod nazivom ADA
(Archive Digitalization Application - Primena digitalizacije arhiva), "...radi brže,
potpunije i kvalitetnije digitalizacije (prenošenje u elektronski digitalizovani zapis) arhivskih informativnih sredstava
i arhivske građe
Vojnog arhiva".
Na taj način je samo do jula 2008. godine snimljeno ni manje ni više nego
36 miliona stranica vojnih dokumenata i arhivske građe skladištene u Vojnom arhivu Srbije!
Snishodljivo, Ministarstva odbrane se obavezalo da će, "čim prestane
donacija", nadalje troškove snositi budžet Republike Srbije i da će Vojni
arhiv da nastavi sa digitalizacijom. Predviđeni su i troškovi za održavanje opreme i finansiranje lica "koja su angažovana na poslovima skeniranja" (dva oficira, dva
lica sa VSS-om, tri lica sa SSS-om i petnaest službenika po ugovoru o delu ili
vojnici na civilnom služenju vojnog roka)".
Na taj način je "donator" za 185.000 evra pokupio nesagledivo
bitne informacije, a Ministarstvo odbrane sebe obavezalo da Džefersonu
omogući šetnju po najdelikatnijim dokumentima, i to bez vremenskog ili bilo
kakvog drugog ograničenja.
Naravno, ima i goreg od ovoga: takozvanu digitalizaciju dokumenata sa
oznakom "Vojna tajna", "Poverljivo" i "Strogo poverljivo", u Vojnom arhivu vršili su i dalje vrše službenici angažovani po ugovoru o delu preko Instituta Džeferson koji su "obučeni za skeniranje". Bilo je i blesavih izgovora iz ministrovog
kabineta: da je prethodno "izvršena
bezbednosna provera, a u toku rada organizovan je i video-nadzor i neposredni
nadzor u prostorijama u kojimase vrši
skeniranje..."!
Reč je bila o tridesetak ljudi koju su svakodnevno "orali" po
vojnoj arhivi, a za taj posao nije bilo dovoljno samo "obučen za
skeniranje". To je bilo savršeno jasno...
No, nije Institut Džeferson bio prvi i poslednji put u Srbiji... Od dolaska Dragana Šutanovca na mesto ministra odbrane, ova institucija koja je u najdubljoj vezi sa američkim Pentagonom i svim vojnim strukturama SAD i NATO, davao je novac "...za reformu sektora odbrane Srbije". A o kakvom je milosrđu reč, govore i kursevi tipa: "Viši kurs strategijskog i operacionog istraživanja za pripadnike Ministarstva odbrane i Vojske Srbije" u kome su deljene lekcije pod nazivom: "Divlja granica" (borbeni poredak Avganistana), "Stegnuta pesnica" i slično...
Čak je i kontrolu interneta na Vojnoj akademiji uspostavio upravo Institut
Džeferson, donacijom od 60.000 britanskih
funti (za uvođenje "brzog interneta"), dobijenoj "zalaganjem britanskih vojnih diplomata"!
Vrhunac ove obaveštajno-obrazovne misije sa idejom rasturanja "ranijih
shvatanja" odbrambene moći Srbije, desio se kad je Institut Džeferson
počeo da deli nagrade za razne "lokalne inicijative", pa su se tako u
žiriju našli Miljenko Dereta i Sonja Liht (naravno, u ime njene
"političke izuzetnosti").
Generali,
dame i foliranti
Nažalost, dok vojnu politiku u Srbiji vode profesionalni cinkaroši (ukoliko
grubo zvuči "strani plaćenici"), dok na čelu Ministarstva odbrane
stoji bivši izbacivač iz noćnih klubova i kursista koji nikada nije služio
vojsku, dotle se njegove (njihove) kolege u regionu nekadašnje Jugoslavije
biraju po stepenu obrazovanja i po ratnim zaslugama. U Srbiji su svi po ratnim
zaslugama završili u Haškom tribunalu, pobijeni su ili su pomrli...
"...Ne postoje informacije koje su tajna, a mogu pomoći..." Ovu neobjašnjivu mudrost izgovorio je niko
drugi nego državni sekretar u Ministarstvu odbrane Igor Jovičić, rođeni
Zagrepčanin, koji je prelaskom u Beograd svoju diplomu pravnika dobro upotrebio
"uz malu pomoć prijatelja". Naime, 1997. godine, sa tek napunjenih
trideset godina života, postao je inspektor u ondašnjem Saveznom ministarstvu
pravde (SRJ), a već 2000. godine bio je i generalni sekretar tadašnje savezne
vlade. Kako je ovaj mladi službenik bivšeg režima dogurao do državnog sekretara
u "demokratskom" Ministarstvu odbrane Srbije (na dužnosti od 2007.
godine)?
Ali, ovo isto pitanje moglo bi da bude postavljeno brojnoj znanoj i
neznanoj mlađariji koja je prošetala kroz Ministarstvo odbrane od 5. oktobra
2000. godine. Počelo je, simbolično, tako što se tih "revolucionarnih
dana" u MO ušetala mala, plava, zaobljena, anonimna gospođica Kovačević.
Najpre "dovedena na viđenje" kod pokojnog premijera Đinđića,
"odobrena", dakle, sa najvišeg mesta, i ekspresno imenovana za prvu
"demokratsku" načelnicu Uprave za odnose sa javnošću. Potom i za
savetnicu Borisa Tadića dok je on bio ministar odbrane bez ikakvog vojnog
iskustva (vojsku, kao i Šutanovac, takođe nije služio).
Mnogo je takvih gospođica i gospođa prošetalo kroz kancelarije Ministarstva
odbrane, ali i kroz krevete i apartmane korisnika evroatlantskih donacija i
budžeta. Ali, kao po pravilu, na čelu MO nikako nisu mogli da se zadrže oni
koji su bili istinski vojnici i kojima je to bila profesija.
U susednoj Bosni i Hercegovini i u Hrvatskoj, gde se vodio rat prvom
polovinom devedesetih godina, ministri odbrane su pripadnici tadašnjih jedinica
koje su se okrenule protiv već propale JNA i skrpljenih srpskih vojnih i
paravojnih jedinica.
Pobedom hrvatskih levičara i dolaskom vlade Zorana Milanovića, za ministra
je izabran Ante Kotromanović koji je u periodu 1991-1992. bio
"zapovjednik satnije u specijalnim snagama, član Glavnog stožera HV 1992-1993. zapovjednik bojne, zapovjednik
Operativne grupe Sinj i zapovjednik 126. brigade HV 1996-2001. zapovjednik 4.
gardijske brigade HV Split 2001-2002. načelnik stožera u Zbornom području Dubrovnik - umirovljen u činu stožernog brigadira..."
Na čelu bosanskohercegovačkog Ministarstva odbrane je Selmo Cikotić,
inače rodom iz Crne Gore, iz Berana, vojnik po obrazovanju, završio Vojnu
gimnaziju "Bratstvo i jedinstvo", u Beogradu (1978-1982), a kasnije i
vojnu akademiju u Zadru (1982-1986). Bio je i vojni ataše BiH u Vašingtonu
1994-1997. godine, dok se rešavala američka strategija o ovom delu Balkana.
U Crnoj Gori i Makedoniji ministri odbrane su lica iz civilnih službi, ali
su služili vojsku. Očito da su jedino u Srbiji na čelu Ministarstva odbrane
dobrodošli poslušni klovnovi i diletanti. Da je tako po volji NATO paktu, bilo
bi drukčije. Istovremeno, u BiH i Hrvatskoj na čelu vojnih ministarstava bez
problema mogu da budu učesnici u građanskom ratu bivših Jugoslovena, samo je u
Srbiji to proglašeno najvećim jeresom. I to je po standardima NATO pakta.
Epilog rata sa NATO paktom iz 1999. godine se još nije desio. Srbija,
očito, prema američkom shvatanju rata i pokoravanja, još nije dovoljno
ponižena. Njeni plaćenici tek treba masovnije da stanu u prve borbene redove u
nečasnim ratovima tuđe imperije.
Žena
koja uvek može još
Sada već bivša ministarka
sporta i omladine, Snežana Samardžić-Marković na neverovatan način je posle
Petog oktobra dospela na visoke funkcije u Ministarstvo odbrane i Ministarstvo
spoljnih poslova po dolasku iz Norveške, gde je privremeno emigrirala. Sve je
počelo tako što je doslovno obrlatila tek postavljenu ambasadorku u Norveškoj
Vidu Ognjenović, kojoj se predstavila kao "izbeglica iz bespuća" u
potrazi za poslom u domovini. Ali, sa kakvim je instrukcijama ušla u ambasadu
tadašnje SRJ, teško da je znala i sama Vida Ognjenović. Njen cilj bio je vrlo
jasan: uz preporuku uvažene književnice i opozicionarke, najlakše se otvaraju
najveća vrata! Tako je i bilo. Ubrzo je Snežana Samardžić-Marković krenula na
visoke funkcije u zemlji iz koje je pobegla. U petooktobarskom ludilu, kad je
počeo juriš na ispražnjene kabinete državnih institucija, sve je bilo moguće...
Prošetala je, dakle, kroz
dva delikatna ministarstva, da bi, konačno, i sama postala ministarka sporta i
omladine. Sa te pozicije počela je da se ponaša kao baronesa, očitio odrešenih
ruku da čini šta joj je volja. Za njenog mandata omladina je doslovno
podivljala, a škole su postale najopasnija mesta - u kojima se dešavaju
silovanja, ubistva, narkomanija, prostitucija, masovne tuče i užasan teror nad
nezaštićenim pojedincima koji nisu deo čopora.
Nije zapamćeno da je takvim
povodima ikada imala bilo kakvu suvislu koordinaciju sa Ministarstvom prosvete
(što nije usamljen slučaj nego praksa i u drugim ministarstvima). Naprotiv,
osmeh joj nije silazio sa lica, bacila se u zagrljaj svakom srpskom šampionu
koji bi prošao pored nje, da bi, na kraju, potpuno izluđena od ljubavi prema
vaterpolisti Nikoli R,, predala dušu poroku preljube. Nikolina službena supruga, pevačica Ana K., u
nekoliko navrata je žestoko reagovala na ponuđene dokaze o ovoj skandaloznoj
vezi sa "gospođom ministarkom", ali je neko iz "obaveštajne
zajednice" hitno reagovao i sprečio da ime Snežane Samardžić-Marković
postane deo estradnih skandala. Umesto toga, u "šarenoj štampi" je
osvanuo naslov: "Ljubav jača od tračeva".
Svedoci tvrde da njeno
vlastohleplje i volja za moć nisu ništa u poređenju sa njenom nezasitom
potrebom za mladićem takvih gabarita i takve snage kakav je Nikola R.. Mada
igra za Hios, klub iz Grčke, dolazi letnja Olimpijada u Londonu. Ne treba biti
previše pametan pa zaključiti gde će se bivša gospođa ministarka naći ovog leta
i kojim povodom.
Naravno, ona nije jedina,
ali je svakako najistaknutija državna funkcionerka Srbije koja je u službu
svojih potreba spojila moć, seks i novac. Idealno za evroatlantske obaveštajce
i distribuciju njihovih naloga na adresu srpskih institucija.
U
BiH i Hrvatskoj je poželjno da na čelu vojnih ministarstava budu dokazani
učesnici u građanskom ratu na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U Srbiji bi
takav izbor bio siguran znak da "unutrašnji neprijatelj ne miruje".
Zato su klovnovi i diletanti na čelnim funkcijama uvek dobrodošli.