BORISLAV PEKIĆ
Ko su naši
najveći pisci? Pitam,znatiželjan da čujem šta misle ljudi koji,tako bar kažu,
dosta čitaju.Uvek dobijam iste odgovore : Andrić, Crnjanski, Kiš, Selimović,
Bora Stanković, Dobrica Ćosić.. Ima li još ko? Pa..nema..to je to. A, Pekić?
A..da..zaboravio sam ..i..Pekić. Zašto se Pekić stalno zaboravlja? I danas,
kada treba da obeležimo dvadeset godina od njegove prerane smrti, Pekić se
ponovo zaboravlja.
Branko Dragaš
Beograd
obeležava Miroslava Krležu. Nemam ništa protiv. Svi znaju da sam krležijanac
i da sam 1993. isfinansirao časopis ITAKA koji je bio posvećen
stogodišnjici rođenja Krleže.Niko nije u Zagrebu u to vreme smeo da govori o
Krleži, dok smo mi, Srbi, obeležili godišnjicu rođenja najvećeg hrvatskog
pisca. Kada sam zakupio celu stranicu VJESNIKA i objavio plaćeni oglas o
toj godišnjici, Miroslav Tuđman Njofra je, kako mi pričaju hrvatski prijatelji,
poludeo.
Krleža je
presudno uticao na moje intelektualno odrastanje i sazrevanje, otkrio sam ga u
trenucima velike intelektualne gladi šesnaestogodišnjeg gimnazijalca, al moje
intelektualno uobličavanja sam dobio tek sa Pekićem. Imao sam mnogo rasprava u
Zagrebu osamdesetih godina prošloga veka sa hrvatskim malograđanima, koji su
svi odreda prezirali Krležu, dok sam ga ja, Srbin, rođen u Beogradu, koji vodi
poreklo iz Strmice kraj Knina, iskreno branio. Zamislite branio sam najvećeg
hrvatskog pisca od napada i pljuvanja malograđanske hrvatske inteligencije ili,
kako bi Krleža rekao, od homo cilindrakusa koji su na svet gledali iz
ptičije perspektive, ali mi znamo da je mozak u ptica mali i da nije dovoljno
razvijen.
Branio
sam Krležu od malograđanskih hrvatskih kverulanata koji, gle čuda,
uopšte nisu ni čitali Krležu. Nisu ga čitali jer je prosrpski fakin i težak je
za čitanje. Krleža me je naučio da logično mislim, otvorio mi je vidike neke
nove kritičke misli, naučio me je da polemišem, privukao me je svojom napadnom
erudicijom, borbenim stavom, polemičnim prkosom, vulkanskom energijom i socijalnim
krikom nad sudbinom unesrećenoga čoveka. Naučio sam od Krleže da je ljudska
glupost svemirska pojava i da se ona vuče za dvonožnim homo erectusom kao kakva olinjala repina iz mračnih pećina
Altamire. Kada sam mislio da superiornost Krležinog misaonog aparata nema
nikakvu alternativu, spoznao sam pekićevsku fantasmagoriju.
Borislav
Pekić je bio sušta suprotnost Krleži. Ne samo da su se fizički razlikovali,
Pekić je imao neku aristokratsku crtu ruskoga hrta, lagano valovite i kovrdžave
kose, ponosne i samosvesne prirode, distanciran, dobroćudan i uravnotežen,
miran, osećajan i trpeljiv, dok je Krleža bio kao rotvajler, borben,
temparamentan, spreman za akciju, neustrašiv i uverljiv, promišljen, visokog
stepena samopouzdanja, egocentričan, čvrst u borbi, ne odstupa, uporan, snažnog
socijalnog instikta i pasivarske želje za uspehom i pobedom. U gimnazijskim i
studentskim danima mi je odgovarao Krleža, jer smo delili istu pasivarsku
prirodu, temparament i energiju, dok mi je kasnije, kada sam postao bankar i kada
sam zaokružio svoj pogled na svet, Pekić bio bliži. Pekić je nosio građansku
doslednost, principijelnost skakavaca koji su temeljno pojeli izgubljene godine
naših zabluda i lutanja, intelektualnu vrcavost čoveka koji je pojeo smrt,
lepršavi let Ikara Guberkijana, metodičnost upokojenog vampira i njegovansku
trgovačku kalkulaciju, koja nije uspela, uprkos svim svođenjima računa, da nas
dovede do potopljene, obećane Atlantide i nedostižnog Zlatnog runa iz
zaboravljene drevne baštine.
Pekić me
je naučio da ljude i događaje gledam iz drugih dimenzija, da Krležinu
ozbiljnost i borbeni stav zamenim apsurdnošću neke životne situacije u kojoj
smo se našli i podsmehom samom sebi. Taj podsmeh samom sebi je
najveličanstvenije priznaje da smo se uzdigli iznad svoje egocentrične
narcisoidnosti i da imamo snage da se borimo za zajednicu slobodnih i jednakih
ljudi. Meni je izuzetno teško bilo da se naučim toj veštini, jer violentni
dinarski mentalitet nije mogao da upokoji sve svoje vampire, nego je stalno u
svojim beskrajnim dokazivanjima i hodočašćima podignutim krležijanskim
barjacima ustajao u odbranu poslednjih dana uzvišenog života u Novom
Jerusalimu, verujući da je to jedini dan za koga se vredi žrtvovati.
Pekić me
je naučio da Hristovo stradanje može da se tumači sa neke druge, ljudske
strane, da Lazarevo vaskrsnuće može biti dosadno manipulisanje i da je Biblija
otvorena i nezavršena povest o nama samima. U vremenu čuda i besnila Borislav
Pekić je meni zasvetlio kao svetionik sa Atlantide koja je izronila na pučinu
ljudskog duha, zasijao je kao kometa u srpskom nokturnu, obasjavajuću
najskrivenije ljudske slabosti, pomogao mi je da shvatim kako graditelji podižu
vekovne generacijske interese, kako se prenosi umeće kentaurskog
stvaranja profita, kako se pokreću lađe ljudske taštine i pohlepe, kako se
planira izgradnja jedne nove 1999. godine, kakav je to vidoviti mislilac bio
kada je tu godinu našeg stradanja označio kao vreme smaka sveta, kada će vreme
postojati ali neće postojati ljudi, dakle, Pekić je izoštrio moju misao,
izbrusio moju sumnju, civilizovao moju neadrtalsku prirodu, proširio moj pogled
na svet, ublažio i kultivisao moj socijalni prezir, uljudio je moju rečenicu,
opustio je moj pasivarski ego i oslobodio moju misao za vreme poslepodnevnog
ispijanja čaja u pet.
Čitava
korešpodencija između Pekića i mene odvijala se od sentimentalne povesti,
uspona i padova, pisama iz tuđine, dnevnika, vreme reči, odmora od istorije,
graditelja, u traganjima, političkim i filosofskim sveskama, marginalijama i
moralijama, raspravama o moralu i demokratiji, pa sve do razmišljanja o tome
kako zabaviti gospodina Martina. Najlepših stopedeset strana napisanih u
srpskoj literaturi je šminkanje mrtvog Sulejmana Veličanstvenog pod Sigetom.
Borislav Pekić je najveći srpski pisac. Nema tu nikakvo umetnuto, podlo,
ljubomorno i zaboravno - i. Nema, gospodo drugovi, nikakvo skriveno - i. Istina
je da je Borislav Pekić najveći srpski pisac. Ne može da se preskače i
zaboravlja svetski pisac koji dokazuje da pripadamo svetskoj kulturi. Borislav
Pekić je srpski Tomas Man. Borislav Pekić je naš Tolstoj. Borislav Pekić je
Balzak naše kentaurske povesti. Borislav Pekić je balkanski Džojs.
Kada me je ugledni
švajcarski bankar u Ženevi krajem 1990. pitao, zaprepašćen da tako mlad i
stručan bankar dolazi iz komunističke zemlje, u kojoj se smatralo da banka ne
može da bude u privatnom vlasništvu, gde sam učio bankarstvo, misleći da sam
školovan u Londonu, Frankfurtu,Cirihu ili Njujorku, rekao sam mu da
pogodi.Nabrajao je sve finansijske centre i ugledne bankarske škole. Na kraju
je morao da odustane. Rekao sam mu istinu. Bankarstvo sam učio od Balzaka i
Pekića.
Za
Balzaka je znao, ali da Srbi imaju svoga Balzaka to mu je bilo nepoznato. Posle
nekoliko godina, kada smo se ponovo sreli, po kazao mi je u novčaniku desetak
novčanica od jednoga dolara. Smejao se zarazno, tresući ramenima i simeonski
trljajući ruke: " Znate, dragi moj mladi gospodine, vidite ove novčanice
od jednoga dolara, to je opklada, da, opklada, na dosadnim bankarskim večerama,
kada svi poziraju, kada se valjaju ordinarne fraze i gluposti, ja se, znate,
kladim, da, za jedan dolar, opklada, sa mojim odabramim kolegama, velikim
bankarima, postavim pitanje - šta misliš od koga je mladi srpski bankar učio
bankarstvo, vidite, dobro mi ide, niko ne može da pogodi, he-he, nemaju pojma,
nikada se ne bi setili, da im samo vidite ta lica, he-he, divno,..da, izvinite,
još nešto, pronašao sam Pekića u Njujorku u antikvarnici: TIME OF MIRACLES,
pravo otkrovenje, hvala lepo".
Borisa
Pekića nisam imao prilike da upoznam. Nažalost.Mada sam 1989. učestvovao u
osnivanju prve opozicione stranke, pomagao Đinđiću, ali nisam prisustvovao
njihovim zajedničkim sastancima. Početkom 1992. dao sam veliki intervju u
specijalnom dodatku Književne reči o mom poimanju umetnosti i
književnosti. Govorio sam o Pekićevoj fantasmagoriji. Supruga pisca, gospođa
Ljiljana Pekić, rekla mi je da je on, već narušenog zdravlja, pročitao taj moj
intervju, da je bio prijatno iznenađen da intervju dolazi od bankara, najmanje se
tome nadao, pekićevski paradoks, i vidovito joj je rekao da će je, posle
njegove smrti, pozvati bankar da joj pomogne. Neverovatno. I ja sam bio
zaprepašćen kada mi je to ispričala.Tako se uistinu i dogodilo. Kada je 02.jula
1992 godine u Londonu umro najveći srpski pisac, osećao sam potrebu, neka kentaurska
sila me je gurala, da pozovem gospođu Ljiljanu Pekić. Nemam nikakvog
objašnjenja. Jednostavno, to sam morao da uradim. Gospođa Ljiljana Pekić je
prihvatila ideju o formiranju Fonda Borislava Pekić.
Prijateljstvo
sa porodicom Pekić je moj dug piscu, koji me je uobličio. Piscu koga stalno
zaboravljaju. I ovaj tekst je pisan protiv toga zaborava. Zašto se srpski
intelektualci zaboravljaju Pekića? Zašto srpski nazovi intelektualci ne vole da
govore o Pekiću? Gde je problem? Poznajem neke koji su se družili sa njim, koji
su bili njegovi bliski politički saborci, ali koji ga nisu čitali.
Najbolja
metafora odnosa prema Pekiću je podsećanje da ga je njegova Demokratska stranka
kandidovala u radničkoj Rakovici kao protivkandidata Šešelju. Još
paradoksalnije je da prva odabrana dela Borislava Pekića objavljuje - Partizanska
knjiga. To je podlost provincijalne palanke. Srpska malograđanska
inteligencija ne čita Pekića. Smeta im Pekić jer je intiligentan, vrcav, posvećenik,
asketa, jer je srpski kosmopolita, jer je nedostižan, astralan, logičan,
sveobuhvatan, jer je pronicljiv, mudar, kritičan, jer je moralan, uzvišen i
duhovan, jer je postavio visoke standarde u književnosti, jer ne može da bude
prizeman, banalan i narcisoidan, jer zna od koga potiče i kuda ide, jer je
shvatio svu tragičnost pogrešnog smera civilizacije i hoće da je promeni.
Borislav
Pekić je ta večita težnja za promenama. Borisla Pekić je odiseja naših srpskih
traganja, stremljenja i lutanja. Svima vama koji pratite moj rad priznajem - ja
sam pekićevac. Pozivam vas da se pridružite našoj koloniji odabranih pekićevaca.
Šta da radite? Čitajte Pekića! Kako da izađete iz nevolja? Čitajte Pekića! Gde
je izlaz iz ove agonije? Čitajte Pekića! To je jedini recept. To je jedini lek.
Pekićevski rečeno - ako već padamo sa 52 sprata na pločnik, onda treba
da mašemo rukama, možda ćemo da naučimo da letimo. Mašite rukama! Neko mora da
nauči da leti.