Tabloid istražuje
Alfred Harmsvort je osnivač dnevnog lista Daily
Mail koji je prvi put izašao 1896. Ova novina se pojavila u formi tabloida,
što znači novine koja je trebalo da bude popularna među novoopismenjenim
stanovnicima Britanije , a čije masovno opismenjavanje je
podsticala britanska vlastela u nameri da pokrene industrijalizaciju u svim
britanskim državama.
Inovacije u oblikovanju novine
Daily Mail je zato imao jednostavnije tekstove za čitanje
u skraćenoj formi, za razliku od ranijeg načina izeštavanja
kada su novine prvenstveno bile namenjene vlasteli i višoj srednjoj klasi...
Inovacija
u Harmsvortovom tabloidu je bio veliki naslov u obliku banera koji je išao
tačno preko čitave strane. Mnogo
više prostora je davano sportu i raznim drugim interesantnim pričama o običnim
ljudima. To je bila i prva dnevna novina koja je imala posebne stranice za žene
sa tekstovima o modi i kuvanju. Iako mu je novina bila namenjena najširoj
publici, Harmsvort je nastojao da zapošljava najkvalitetnije i najobrazovanije
novinare i urednike.
Da novina ne bi bila
previše "prosta" Harmsvort je prvi u dnevnu novinu uveo feljtone. To
su bili tekstovi koje je on lično nadgledao, a koji su u proseku imali oko
100.000 reči.
Veoma brzo Daily Mail
je dostigao tiraž od 500 000. primeraka. U vreme britanskog angažovanja u Boerskom
ratu 1899. on je svojim tekstovima i feljtonima
podigao tiraž na čak milion primeraka. Svojim nacionalističkim stavovima on je
podsticao Britance da čitaju njegov list stavljajući im do znanja da je takav
njihov čitalački angažman "znak moći, nadmoći i veličine Britanske
imperije".
Dnevna novina za žene -
promašaj
Harmsvort je pokrenuo i
prvu dnevnu novinu za žene tabloidnog tipa nazvavši je Daily Mirror, ali
je doživeo neuspeh.
Taj promašaj koji ga je
koštao tadašnjih 100 000 funti i skoro ga finansijski dotukao, priznao je kao
sopstvenu grešku. "Ako je neko
rekao da žene u stvari nikada ne znaju šta hoće, sad je bar jasno da neće Daily
Mirror, duhovito je komentarisao svoj promašaj Harmsvort.
Napisao je i da je
"sposobnost prihvatanja poraza daleko vrednija od razmišljanja da nisi
poražen kada to zaista jesi".
Ipak, uspeo je da se
finansijski izvuče iz ovog debakla i ubrzo proširi svoj medijski uticaj.
Kupuje i druge medije
Kada je 1905. kupio
uticajni The Times i Sunday Observer, bilo je očito da je Harmsvort
postao madijski magnat broj jedan u Velikoj Britaniji. Tada je u svojoj četrdestoj
godini dobio i plemićku titulu i postao je Lord Nortklif. Kao najmlađi plemić Harmsvort
je postao ne samo gospodar medija, već gospodar britanskog javnog mnjenja.
Njegov uvek kritičan
stav prema događajima i želja da uvek ima informaciju iz prve ruke, davala je
posebnu težinu vestima koje je on plasirao. Na primer, u vreme potonuća
"Titanika" 1912., Harmsvort nije hteo da se osloni samo na saopštenja
koja su davali zvaničnici kompanije "White Star Line", već je
poslao svog novinara u SAD da o ovoj nesreći sazna što više podataka. Tako je Nortklif
bio taj koji je obelodanio da je na "Titaniku" bilo daleko manje
čamaca za spasavanje, nego što je bilo potrebno i u tome je video glavni razlog
za tako veliki broj stradalih putnika. I oštro je kritikovao kompaniju zbog
nemara.
Takođe je u vreme
američke prohibicije alkohola, Nortklif koji je u to vreme boravio u SAD u
jednom svom tekstu ovaj potez vlade vidi kao besmislen, jer se alkohol po
američkim barovima i dalje točio u ogromnim količinama., ali tobože krišom. To
je u društvu podsticalo hipokriziju.
Naravno, Harmsvort tada
nije znao da je ovaj potez američke vlade bio iznuđen kako bi se jedan moćni
mafijaški kartel prizvođača alkohola na dobro organizovanom poslu obogatio.
Feljtoni o pripremama
nemačke za Prvi svetski rat
Već 1897. prateći
pažljivo dešavanja u Nemačkoj, Harmsvort je poslao pisca G. W. Steevensa u Nemačku da mu
napravi feljton od 16 delova pod naslovom: "Pod gvozdenom štiklom".
Članci su sa fascinacijom prikazivali svu veličinu i silinu tadašnje nemačke
vojske i njenog veoma naprednog naoružanja za to vreme, čime je Harmsvort želeo
da upozori britansku vladu koliko je Nemačka moćna zemlja te da bi u slučaju
rata sa njom Britanija lako bila poražena.
Oktobra 1909. Harmsvort
(sada već lord Nortklif ) zaposlio je Roberta Blečforda, urednika društvene rubrike "Clarion-a"
da i on poseti Nemačku i da napiše seriju članaka za novinu nastojeći da
predstavi običnim ljudima kakva je sila postala Nemačka.
Blečford se slagao sa Nortklifom po ovom pitanju i u jednom članku je napisao:
" Verujem da se Nemačka namerno priprema da razori Britansku
Imperiju".
Tri godine kasnije u
svojim kolumnama Harmsvort je već predviđao rat sa Nemačkom i konstantno
pozivao britansku vladu da mora bolje da
se naoruža i da se za to izdvoji veći novac iz budžeta.
U određenim krugovima u
Britaniji je zato dobio epitet ratnog huškača.
Ubrzo nakon izbijanja
rata urednik konkurentskog "The Star-a" tvrdio je da: "Pored
Kaizera, Lord Nortklif je učinio više od bilo koga drugog da prouzrokuje ovaj
rat".
Da li je Nortklif tada
dobijao instrukcije iz svog plemićkog okruženja da piše ovakve upozoravajuće
tekstove ili je ratna dešavanja stvarno predviđao, ostaje nepoznanica. Ono što
danas znamo i što će se istorijski veoma brzo pokazati kao tačno je da su na
ovaj rat sa Nemačkom u Londonu odavno u nekim vlastelinskim krugovima kovani
tajni planovi, a otkriće ih istorija tek sa obelodanjivanjam dokumenta nazvanog
Balofourova deklaracija.
U svakom slučaju uticaj Nortklifa
na javno mnjenje je bio takav da je njegov Daily Mail određen da bude zvanično
glasilo za britansku vojsku. Svakoga dana 10 000 kopija je išlo na zapadni
front vojnim kolima. Lord Nortklif je imao i originalnu ideju da za informacije
sa lica mesta angažuje same vojnike u prvim borbenim redovima. Tako je 14.
avgusta 1914. objavio oglas kojim je nudio pozamašne honorare za svaki članak
dostavljen iz prvih borbenih redova.
Alatka u rukama imperijalista
Tako je Lord Nortklif postao odlična propagandna
alatka za potrebe kreatora politike Britanske imperije sve dok je radio u skladu sa njihovim interesima.
Ali, u trenutku kada je počeo da naslućuje da se u ovoj politici skriva neka
tajne klika koja se kao zmija uvukla na Ostrvo i u samu vlast i da o tome
upozorava javnost, postao je nepoželjan.
Osnivanjem Bank of England krajem 16.veka
ova vlastelinska klika više orođenih porodica, potpuno je preuzela monetarne
poslove u Britaniji i otpočela kolonizaciju Indije, Afrike i onda SAD. Kada je
otkrivena nafta koja je obećavala veliki biznis, grupa je odlučila da svoj
uticaj vrati u područije Sredozemnog i Kaspijskog regiona. Trebalo je dotući
tursku i rusku vlastelu i postaviti apsolutnu kontrolu nad strateškim putevima
Srednjeg i Bliskog Istoka.
Tako su vojnim intervencijama na Severu
Afrike i na Dardanelima nastojali da
podele teritoriju zarad lakše kontrole i preuzmu ključne tranzitne puteve.
Bitka kod Galipolja je bila jedan takav
poduhvat, loše izveden u kome je stradalo preko 141 000 britanskih
vojnika. Jadni Englezi nisu ni znali da
su postali kolonijalna pešadija zarad interesa vatikanskih krstaša preobučenih
u engleske plemiće.
Čerčil je bio tada
glavni pomorski admiral koji ej pravio mnogo "grešaka". On se veoma
zalagao da britanska mornarica koristi naftu umesto uglja. To je izazvalo
i žestoku debatu u parlamentu gde su
neki Englezi zapanjeno pitali šta će biti sa Britanijom kada umesto resursa
koji imaju - uglja, mornaricu počne da
pokreće nafta koju nemaju i za koju je trebalo ratovati. Ali, malo ko je tada
znao da je Čerčil bio agent u službi vatikanske bankarske porodice Rotšild. Rotšildi
su dobili od Vatikana zadatak da investiraju u naftu i da se čitava britanska
industrija preorijentiše na naftu.
Napadao i vladu i
generale
Lord Nortklif je
tako koristio svoje novine da napadne
britansku vladu za propale operacije kod Galipolja 1915. u nastojanju Francuske
i Britanije da zauzmu strateške pozicije na Bosforu i Dardanelima. On je pisao
o "140 hiljada ubijenih, nestalih i utopljenih i tri stotine miliona blaga
koje je bačeno". Da bi se dobio rat protiv Nemačke, njihove pozicije na
zapadnom frontu moraju biti uništene, pisao je Nortklif. Nortklif očito nije
znao da su isti ti venecijanski potomci bili finansijeri naoružavanja i Nemačke
i Britanije.
Napadao je i lorda Kičenera
kao glavnokomandujućeg generala i državnog sekretara za rat Velike Britanije
optužujući ga da je vojsku snabdeo pogrešnom municijom. U članku koji je
objavio Daily Mail 21. maja 1915. napisao je:
"Lord Kičener je uskratio našoj vojsci na frontu u Francuskoj broj visokoeksplozivnih
granata. Činjenica je da je on naredio pogrešnu vrstu granata - u stvari
koristio je istu vrstu granata koju je obilato koristio protiv Boera 1900. Ustrajavao
je u slanju šrapnela koji su beskorisni u
rovovskoj borbi. On je više puta bio upozoren da je njima potrebna vrsta
granata koja bi bila eksplozivna bomba i kojom bi dinamitom probijali sebi put
kroz nemačke rovove i omogućila našim hrabrim ljudima bezbedno napredovanje.
Ova vrsta granata šrapnela prouzrokovala
je smrt hiljada naših jadnih vojnika".
Ovo je bio veoma hrabar
napad Nortklifa jer je lord Kičener tada uživao ogroman ugled u narodu kao
veliki heroj. To je uznemirilo mnoge čitaoce ili "čitaoce" koji su
počeli kampanju protiv Nortklifa spaljujući njegove novine. Tiraž Daily Maila
ubrzo opao za 80 posto. U znak protesta štampani su plakati na kojim je pisalo:
"Daily mail- saveznik Huna".
Kada je Nortklif čuo da
je Kičener mrtav (kada su Nemci navodno potopili brod kojim je on išao na
pregovore u Rusiju 1916. a što je priča i danas puna kontroverzi) zapisao je:
"Britansku imperiju je upravo zadesio istorijski težak udarac sreće".
I nekim drugim krugovima u Britaniji je Kičenerov nestanak odgovarao. Na primer Čerčilu. Ali, ovo je tema kojom se još bave mnogi
istoričari.
Nakon toga se lord Nortklif koncentrisao na napade na Herberta Askvita
tadašnjeg premijera nastojeći da se on
skloni sa te pozicije. Askvit je ipak diskretno prihvatio da ta municija nije
bila dobar izbor i imenovao je Dejvida Lojda Džordža kao novog Ministra
za naoružanje i municiju.
Nepotkupljiv, a to je
bio greh
Kada je Dajvid Lojd
Džordž 1916. postao premijer odlučio je da bi mu bilo sigurnije da ima lorda Nortklifa
u svom kabinetu, nego da ga pusti da neometano kritikuje vladu. Ponudio mu je
zato mesto u vladi. Ali, Nortklif je upravo upravo želeo da utiče na javno
mnjenje i odbio je ponuđeno mesto. Pokazao je tako da je kao medijski mag nepotkupljiv.
Istog trenutka Lojd Džorda je počeo da ga kritikuje. U jednom
poverljivom pismu privatnom sekretaru on je napisao"Nortklif je jedan od
najvećih spletkaroša i najbeskrupuloznijih ljudi u zemlji".
Smetnja cionistima
Tako je moralo biti sakriveno nastojanje
pomenutog vladajućeg vlastelinskog kartela da stvore jaku vojnu bazu na područiju
Palestine koja bi štitila naftna izvorišta u okruženju i transportne puteve,
posebno Saudi Arabiju. I tu tajnu ulogu je trebala da dobije država Izrael-
koju je na perfidan način trebalo stvoriti baš tu.
Tako je kao krajem 19 veka počeo da se javlja
takozvani cionistički pokret. Ideja navodnih cionista je bila da se za judejski
narod koji je živeo raštrkan po Evropi, ali i Rusiji (gde su Judejima počeli da
se nazivaju kosooki Hazari) nađe neka teritorija koja bi bila njihova država.
Ovaj pokret stvoren je na klasičnom flozofskom hegelijanskom principu-akcija
plus reakcija jednako solucija. Dakle, čitav svet je trebalo ubediti da je
stvaranje jevrejske države pravo rešenje za probleme ovog "naroda".
Za slamanje ruske vlastele napravljen je komunizam.
Artur Balfour ministar spoljnih poslova (još jedan
pion londonske masonerije) je tako pod njihovim pritiskom 1903. predlagao da se
Jevreji iz Britanije isele u Ugandu. On je još tražio i da se zaustavu
useljavanje Jevreja u Britaniju. Protiv Jevreja je govorio i u parlamentu (House
of Commons). Sve ovo bila je samo
priprema da bi se opravdalo vojno i političko angažovanje Britanije u stvaranju
tobožnjeg jevrejskog "doma" u Palestini.
Lord Alfred Milner, administrativni
upravitelj u nekim afričkim kolonijama, koji je takođe bio u u službi cionističke
propagande, po nekim tvrdnjama istoričara prihvatio je takođe ovu ideju kako bi
se Britanija konačno oslobodila velikog broja Jevreja dajući im državu
hiljadama kilometara dalje.
Tako je smišljena ratna igra (po tvrdnji
jevrejskog biznismena Benjamina Fridmana) da se Britaniji, koja je 1917. već
bila pred kapitulacijom "pomogne" time što će cionisti svojim
uticajnim vezama u SAD uvesti SAD u rat u Evropi i to protiv Nemačke, a da
zauzvrat Britanija posle toga garantuje davanje ove teritorije cionistima za
stvaranje "njihove" jevrejske
države. Ovaj tajni dil u istoriji je postao poznat kao Balfourova
deklaracija, koja zapravo predstavlja pismeni pristanak Artura Balfoura, tada
ministra inostranih poslova, upućen u
formi kratkog pisma baronu Rotšildu.
Američki predsednik Vudro Vilson je bio
na određeni način ucenjen (zbog jedne privatne afere) i uveo je SAD u rat nakon
tobožnjeg nemačkog potapanja trgovačkog
broda Lusitanija koji je prevozio američke putnike i vojnu pomoć Britaniji..
Kasnije se otkriva da su ga verovatno tajno potopili Britanci. Tako je Vudro
Vilson imao veliki razlog da SAD uvede u rat u Evropi protiv Nemačke i "ratobornih
Huna" kako bi Evropljanima obezbedio "mir i sigurnost" i učinio
da "svet bude bezbedan za demokratiju".
Kako su Rotšildi bankari Vatikana, logično je
zaključiti da se iza ove složene spletke nalazi ogromna vojska učenih jezuita
koji su po zadatku mogli da napišu veliki broj "naučnih" radova iz
istorije Jevreja, izrealskog naroda, Davidovog i Solomonovog carstva (bez
ikakvih materijalnih dokaza) i sl.
Naravno,
"materijalni dokazi" su počeli naprasno da se pronalaze po močvarama
Palestine poput Svijutaka iz Mrtvog mora i dr. Isfabrikovan je i takozvani hebrejski
jezik za koji neki etiopski lingvisti
kažu da je kopija jednog starog etiopskog jezika baš kao i legenda o 12 plemena drevnog Kanana i 13-tom izgubljenom
plemenu.
Balfour deklaracijom se dozvoljavala masovna
imigracija Jevreja u Palestinu, uz Britansku obavezu da ovo garantuje, kao i da
zaštiti prava Arapa koji su tamo u ogromnom broju već živeli. Ali, 700 000
Arapa koji su već živeli u Palestini, nisu nikada poverovali u ova obećanja.
Shvatajući da se ovakvom politikom Britanija
uvodi u jedno veoma trusno područje mogućih sukoba u Palestini, lord Nortklif
je počeo da na tu pogubnu politiku Britanije upozorava javnost.
Tako je on 1920. objavio u uticajnom Times-u
delove knjige "Protokoli sionskih mudraca" i naslovio je taj feljton:
"Jevrejska opasnost, uznemirujući pamflet, poziv na istragu". Iako
nigde nije naveo da su ovi protokoli istiniti dokument , smatrao je da Britanci
treba da budu upućeni u ovakav sadržaj, shvate "jevrejku"
filozofiju i sami obave neku istragu i
donesu neke zaključke. Smatrao je da će iznošenjem ovih tekstova podriti ugled cionističkog
lidera Haima Vajcmana (koji će postati prvi predsednik Izraela) i da će
se britanska javnost pobuniti protiv podrške Britanije Izraelu. Nortklif
verovatno nije znao ni da su Vajcmanovi zaštitnici moćna nemačka bankarska
porodica Varburg i Lola Varburg lično te da glavno kormilo u britanskoj
imperiji drži i nemačka vlastela orođena sa potomcima venecijanskih trgovaca. I
tu je stao pravo na žulj onome ko je imao velike planove i veliki
interes.
Neposlušni urednik
Ali, Nortklif je verovao u svoju medijsku moć.
Zato je 1922. gpdine, tražio od svog
glavnog urednika Tajmsa , Vikama Stida da ode u Palestinu i proveri na
licu mesta šta tamo zaista rade cionisti. Ali, čini se da su cionisti na neki
način već imali pod svojom kontrolom Nortklifovog urednika, i Stid je odbio da
tamo putuje. Odbio je naređenje čoveka koji ga je plaćao i koji je bio nauticajniji
medijski magnat u Britaniji. Stid je svoju uredničku poziciju dobio
zahvaljujući cionisti Jozefu Puliceru.
Tada je Nortklif sam otišao u Palestinu.
Predviđajući iz onoga što je vido veliki ratni sukob u kome će se naći
britanski vojnici poslao je telegrafski tekst redakciji, ali Stid nije hteo da
ga objavi. Kada se vratio iz Palestine 26. februara 1922 tražio je Stidovu
ostavku, ali je ovaj nije dao. Naprotiv, zapretio je tužbom svom gazdi zbog
eventualnog nezakonitog otpuštanja.
Počele su tako sve više u novinarskim krugovima
da kruže spletke da sa Nortklifom nešto nije uu redu, da je postao
"lud" i "poslovno nesposoban". Konačno se Stid "usudio" da 31.
marta objavi priču o tome kako je lord Nortkif
"prolupao".
Poznati novinar i publicista Daglas Rid
koji je takođe bio jedan od Nortklifovih urednika, nekoliko nedelja nakon objavljivanje
ovog članka sreo se sa Nortklifom i potvrdio da je on savršeno razuman,
poslovno sposoban i trezven, i da mu je saopštio da "neko" pokušava
da ga ubije.
Nortklif i Stid su se ponovo sreli u Parizu juna
1922. i tada je Nortklif obavestio Stida da će lično preuzeti čitavo uredništvo
Tajmsa. Sledećeg dana su se obojica ukrcala u voz za Švajcarsku. Po nekim
istraživanjima sa njima se u voz tada ukrcao i jedan lekar koji je tokom puta
namamio Nortklifa u svoj kupe. Šta se
tamo događalo ostalo je nepoznato, ali je još jedan "izvrsni francuski
lekar nervni specijalista" koji je navodno imao kontakt sa Nortkifom u Švajcarskoj takođe zaključio da je ovaj
"lud". Na osnovu ovog lekarskog zaključka, Stid je odmah poslao
telegram u londonsku redakciju Tajmsa i naredio osoblju da ne komunicira više
sa gazdom i ne obraćaju pažnju na njegova naređenja ako im se javi.
Kada se Nortklif vratio u London 18. juna 1922.,
stavljen je u kućni pritvor kao "bolesni ludak" bez mogućnosti da sa
bilo kim komunicira. Isečene su mu telefonske veze, a policija je ušla u
redakciju Tajmsa kako bi obezbedila osoblje od njegovog eventualnog upada. Lord
Nortklif nikada više i nije ušao u redakciju svoje novine.
Kada se njegov glas više nije mogao čuti i kada
više nije mogao da da svoj politički komentar
Liga Nacija je 24. jula 1922. u "medijskom mraku" potvrdila
britanski mandat u Palestini koji je imao zadatak da tamo obezbedi cionistima
stvaranje države. Nortklif je umro 14. avgusta 1922. navodno od "ulcerativnog
endokarditisa".
U njegovom testamentu svakom zaposlenom kojih je bilo oko 6000, ostavio tri plate. To je iznosilo oko 533 000 funti i
bila je o ogromna suma u ono vreme. Toliko je lord Nortklif bio posvećen svom
medijskom poslu.
Kada je cionistička
država Izrael stala na svoje noge i priznata u UN . Britanci su isterani
bombama bačenim na hotel King David u kome su bili stacionirani britanski
vojnici.
Terorizam kao političko
sredstvo i kontrola ogromnog broja medija i danas u svetu je pod kontrolom gore
pomenutog londonskog trovačkog kartela i oni su kreatori liberalnog
kapitalizma, cionizma i komunizma. Jevreji su samo njihova međunarodna alatka
za javne i tajne operacije. Masovna mentalna deformacija svesti koja s e danas
sprovodi preko medija, u šta spada i podsticanje homoseksualnosti, agresije,
narkomanije, pornografije i drugih vrsta
mentalne i fizičke izopačenosti - samo je deo operacije koja se sprovodi u
cilju stvaranja novog globalističkog društva.