https://www.youtube.com/channel/UCh1byVR71-7NppEvZETaXCw

Natrag

Tabloid istražuje

Tabloid istražuje

Kobna greška poslednjeg nezavisnog medijskog maga

Avantura slobodne štampe

 

„...Vesti su ono što neko, negde pokušava da prikrije, a ostalo je samo reklama", poznata je rečenica Alfreda Harmsvorta najuticajnijeg medijskog maga početkom 20. veka. Malo novinara u Srbiji danas zna za Alfreda Harmsvorta poznatijeg i po svojoj tituli kao Lord Nortklif iako je on pre tačno devedeset godina bio jedan od najmoćnijih i najuticajnijih ljudi  i Velikoj Britaniji. Taj svoj uticaj, kao i grozničavo nastojanje da svojim čitaocima svojih novina  pruži informacije, a ne propagandu upakovanu sa gomilom  laži, lord Nortklif je na kraju platio životom. Rođen je 1865, a misteriozno je umro 14. avgusta 1922.

 

Piše: Ivona Živković

 

Alfred Harmsvort je osnivač dnevnog lista Daily Mail koji je prvi put izašao 1896. Ova novina se pojavila u formi tabloida, što znači novine koja je trebalo da bude popularna među novoopismenjenim stanovnicima Britanije , a čije masovno opismenjavanje je podsticala britanska vlastela u nameri da pokrene industrijalizaciju u svim britanskim državama.

 

Inovacije u oblikovanju novine

 

Daily Mail je zato imao jednostavnije tekstove za čitanje u skraćenoj formi, za razliku od ranijeg načina izeštavanja kada su novine prvenstveno bile namenjene vlasteli i višoj srednjoj klasi...

Inovacija u Harmsvortovom tabloidu je bio veliki naslov u obliku banera koji je išao tačno preko čitave strane. Mnogo više prostora je davano sportu i raznim drugim interesantnim pričama o običnim ljudima. To je bila i prva dnevna novina koja je imala posebne stranice za žene sa tekstovima o modi i kuvanju. Iako mu je novina bila namenjena najširoj publici, Harmsvort je nastojao da zapošljava najkvalitetnije i najobrazovanije novinare i urednike.

Da novina ne bi bila previše "prosta" Harmsvort je prvi u dnevnu novinu uveo feljtone. To su bili tekstovi koje je on lično nadgledao, a koji su u proseku imali oko 100.000 reči.

Veoma brzo Daily Mail je dostigao tiraž od 500 000. primeraka. U vreme britanskog angažovanja u Boerskom ratu 1899.  on je svojim tekstovima i feljtonima podigao tiraž na čak milion primeraka. Svojim nacionalističkim stavovima on je podsticao Britance da čitaju njegov list stavljajući im do znanja da je takav njihov čitalački angažman "znak moći, nadmoći i veličine Britanske imperije".

 

Dnevna novina za žene - promašaj

 

Harmsvort je pokrenuo i prvu dnevnu novinu za žene tabloidnog tipa nazvavši je Daily Mirror, ali je doživeo neuspeh.

Taj promašaj koji ga je koštao tadašnjih 100 000 funti i skoro ga finansijski dotukao, priznao je kao sopstvenu  grešku. "Ako je neko rekao da žene u stvari nikada ne znaju šta hoće, sad je bar jasno da neće Daily Mirror, duhovito je komentarisao svoj promašaj Harmsvort.

Napisao je i da je "sposobnost prihvatanja poraza daleko vrednija od razmišljanja da nisi poražen kada to zaista jesi".

Ipak, uspeo je da se finansijski izvuče iz ovog debakla i ubrzo proširi svoj medijski uticaj.

 

Kupuje i druge medije

 

Kada je 1905. kupio uticajni The Times i Sunday Observer, bilo je očito da je Harmsvort postao madijski magnat broj jedan u Velikoj Britaniji. Tada je u svojoj četrdestoj godini dobio i plemićku titulu i postao je Lord Nortklif. Kao najmlađi plemić Harmsvort je postao ne samo gospodar medija, već gospodar britanskog javnog mnjenja.

 

Njegov uvek kritičan stav prema događajima i želja da uvek ima informaciju iz prve ruke, davala je posebnu težinu vestima koje je on plasirao. Na primer, u vreme potonuća "Titanika" 1912., Harmsvort nije hteo da se osloni samo na saopštenja koja su davali zvaničnici kompanije "White Star Line", već je poslao svog novinara u SAD da o ovoj nesreći sazna što više podataka. Tako je Nortklif bio taj koji je obelodanio da je na "Titaniku" bilo daleko manje čamaca za spasavanje, nego što je bilo potrebno i u tome je video glavni razlog za tako veliki broj stradalih putnika. I oštro je kritikovao kompaniju zbog nemara.

Takođe je u vreme američke prohibicije alkohola, Nortklif koji je u to vreme boravio u SAD u jednom svom tekstu ovaj potez vlade vidi kao besmislen, jer se alkohol po američkim barovima i dalje točio u ogromnim količinama., ali tobože krišom. To je u društvu podsticalo hipokriziju.

Naravno, Harmsvort tada nije znao da je ovaj potez američke vlade bio iznuđen kako bi se jedan moćni mafijaški kartel prizvođača alkohola na dobro organizovanom poslu obogatio.

 

 

Feljtoni o pripremama nemačke za Prvi svetski rat

 

Već 1897. prateći pažljivo dešavanja u Nemačkoj, Harmsvort je poslao  pisca G. W. Steevensa u Nemačku da mu napravi feljton od 16 delova pod naslovom: "Pod gvozdenom štiklom". Članci su sa fascinacijom prikazivali svu veličinu i silinu tadašnje nemačke vojske i njenog veoma naprednog naoružanja za to vreme, čime je Harmsvort želeo da upozori britansku vladu koliko je Nemačka moćna zemlja te da bi u slučaju rata sa njom Britanija lako bila poražena.

Oktobra 1909. Harmsvort (sada već lord Nortklif ) zaposlio je Roberta Blečforda,  urednika društvene rubrike "Clarion-a" da i on poseti Nemačku i da napiše seriju članaka za novinu nastojeći da predstavi običnim ljudima kakva je sila postala Nemačka.

Blečford se slagao sa Nortklifom  po ovom pitanju i u jednom članku je napisao: " Verujem da se Nemačka namerno priprema da razori Britansku Imperiju".

Tri godine kasnije u svojim kolumnama Harmsvort je već predviđao rat sa Nemačkom i konstantno pozivao britansku vladu  da mora bolje da se naoruža i da se za to izdvoji veći novac iz budžeta.

U određenim krugovima u Britaniji je zato dobio epitet ratnog huškača.

Ubrzo nakon izbijanja rata urednik konkurentskog "The Star-a" tvrdio je da: "Pored Kaizera, Lord Nortklif je učinio više od bilo koga drugog da prouzrokuje ovaj rat".

Da li je Nortklif tada dobijao instrukcije iz svog plemićkog okruženja da piše ovakve upozoravajuće tekstove ili je ratna dešavanja stvarno predviđao, ostaje nepoznanica. Ono što danas znamo i što će se istorijski veoma brzo pokazati kao tačno je da su na ovaj rat sa Nemačkom u Londonu odavno u nekim vlastelinskim krugovima kovani tajni planovi, a otkriće ih istorija tek sa obelodanjivanjam dokumenta nazvanog Balofourova deklaracija.

U svakom slučaju uticaj Nortklifa na javno mnjenje je bio takav da je njegov Daily Mail određen da bude zvanično glasilo za britansku vojsku. Svakoga dana 10 000 kopija je išlo na zapadni front vojnim kolima. Lord Nortklif je imao i originalnu ideju da za informacije sa lica mesta angažuje same vojnike u prvim borbenim redovima. Tako je 14. avgusta 1914. objavio oglas kojim je nudio pozamašne honorare za svaki članak dostavljen iz prvih borbenih redova.

 

Alatka u rukama imperijalista

 

Tako je Lord Nortklif postao odlična propagandna alatka za potrebe kreatora politike Britanske imperije sve dok  je radio u skladu sa njihovim interesima. Ali, u trenutku kada je počeo da naslućuje da se u ovoj politici skriva neka tajne klika koja se kao zmija uvukla na Ostrvo i u samu vlast i da o tome upozorava javnost, postao je nepoželjan.

Osnivanjem Bank of England krajem 16.veka ova vlastelinska klika više orođenih porodica, potpuno je preuzela monetarne poslove u Britaniji i otpočela kolonizaciju Indije, Afrike i onda SAD. Kada je otkrivena nafta koja je obećavala veliki biznis, grupa je odlučila da svoj uticaj vrati u područije Sredozemnog i Kaspijskog regiona. Trebalo je dotući tursku i rusku vlastelu i postaviti apsolutnu kontrolu nad strateškim putevima Srednjeg i Bliskog Istoka.

Tako su vojnim intervencijama na Severu Afrike  i na Dardanelima nastojali da podele teritoriju zarad lakše kontrole i preuzmu ključne tranzitne puteve.

Bitka kod Galipolja je bila jedan takav poduhvat, loše izveden u kome je stradalo preko 141 000 britanskih vojnika.  Jadni Englezi nisu ni znali da su postali kolonijalna pešadija zarad interesa vatikanskih krstaša preobučenih u engleske plemiće.

Čerčil je bio tada glavni pomorski admiral koji ej pravio mnogo "grešaka". On se veoma zalagao da britanska mornarica koristi naftu umesto uglja. To je izazvalo i  žestoku debatu u parlamentu gde su neki Englezi zapanjeno pitali šta će biti sa Britanijom kada umesto resursa koji imaju - uglja,  mornaricu počne da pokreće nafta koju nemaju i za koju je trebalo ratovati. Ali, malo ko je tada znao da je Čerčil bio agent u službi vatikanske bankarske porodice Rotšild. Rotšildi su dobili od Vatikana zadatak da investiraju u naftu i da se čitava britanska industrija preorijentiše na naftu.

 

Napadao i vladu i generale

 

Lord Nortklif je tako  koristio svoje novine da napadne britansku vladu za propale operacije kod Galipolja 1915. u nastojanju Francuske i Britanije da zauzmu strateške pozicije na Bosforu i Dardanelima. On je pisao o "140 hiljada ubijenih, nestalih i utopljenih i tri stotine miliona blaga koje je bačeno". Da bi se dobio rat protiv Nemačke, njihove pozicije na zapadnom frontu moraju biti uništene, pisao je Nortklif. Nortklif očito nije znao da su isti ti venecijanski potomci bili finansijeri naoružavanja i Nemačke i Britanije.

 

Napadao je i lorda Kičenera kao glavnokomandujućeg generala i državnog sekretara za rat Velike Britanije optužujući ga da je vojsku snabdeo pogrešnom municijom. U članku koji je objavio Daily Mail 21. maja 1915. napisao je:  "Lord Kičener je uskratio našoj vojsci na frontu u Francuskoj broj visokoeksplozivnih granata. Činjenica je da je on naredio pogrešnu vrstu granata - u stvari koristio je istu vrstu granata koju je obilato koristio protiv Boera 1900. Ustrajavao je u slanju šrapnela koji su beskorisni u  rovovskoj borbi. On je više puta bio upozoren da je njima potrebna vrsta granata koja bi bila eksplozivna bomba i kojom bi dinamitom probijali sebi put kroz nemačke rovove i omogućila našim hrabrim ljudima bezbedno napredovanje. Ova vrsta granata šrapnela  prouzrokovala je smrt hiljada naših jadnih vojnika".

Ovo je bio veoma hrabar napad Nortklifa jer je lord Kičener tada uživao ogroman ugled u narodu kao veliki heroj. To je uznemirilo mnoge čitaoce ili "čitaoce" koji su počeli kampanju protiv Nortklifa spaljujući njegove novine. Tiraž Daily Maila ubrzo opao za 80 posto. U znak protesta štampani su plakati na kojim je pisalo: "Daily mail- saveznik Huna".

 

Kada je Nortklif čuo da je Kičener mrtav (kada su Nemci navodno potopili brod kojim je on išao na pregovore u Rusiju 1916. a što je priča i danas puna kontroverzi) zapisao je: "Britansku imperiju je upravo zadesio istorijski težak udarac sreće". I nekim drugim krugovima u Britaniji je Kičenerov  nestanak odgovarao. Na primer Čerčilu.  Ali, ovo je tema kojom se još bave mnogi istoričari.

Nakon toga se lord Nortklif  koncentrisao na napade na Herberta Askvita tadašnjeg premijera  nastojeći da se on skloni sa te pozicije. Askvit je ipak diskretno prihvatio da ta municija nije bila dobar izbor i imenovao je Dejvida Lojda Džordža kao novog Ministra za naoružanje i municiju.

 

Nepotkupljiv, a to je bio greh

 

Kada je Dajvid Lojd Džordž 1916. postao premijer odlučio je da bi mu bilo sigurnije da ima lorda Nortklifa u svom kabinetu, nego da ga pusti da neometano kritikuje vladu. Ponudio mu je zato mesto u vladi. Ali, Nortklif je upravo upravo želeo da utiče na javno mnjenje i odbio je ponuđeno mesto. Pokazao je tako da je kao medijski mag  nepotkupljiv.

 

Istog trenutka Lojd Džorda  je počeo da ga kritikuje. U jednom poverljivom pismu privatnom sekretaru on je napisao"Nortklif je jedan od najvećih spletkaroša i najbeskrupuloznijih ljudi u zemlji".

 

Smetnja cionistima

 

Tako je moralo biti sakriveno nastojanje pomenutog vladajućeg vlastelinskog kartela da stvore jaku vojnu bazu na područiju Palestine koja bi štitila naftna izvorišta u okruženju i transportne puteve, posebno Saudi Arabiju. I tu tajnu ulogu je trebala da dobije država Izrael- koju je na perfidan način trebalo stvoriti baš tu.

Tako je kao krajem 19 veka počeo da se javlja takozvani cionistički pokret. Ideja navodnih cionista je bila da se za judejski narod koji je živeo raštrkan po Evropi, ali i Rusiji (gde su Judejima počeli da se nazivaju kosooki Hazari) nađe neka teritorija koja bi bila njihova država. Ovaj pokret stvoren je na klasičnom flozofskom hegelijanskom principu-akcija plus reakcija jednako solucija. Dakle, čitav svet je trebalo ubediti da je stvaranje jevrejske države pravo rešenje za probleme ovog "naroda". Za slamanje ruske vlastele napravljen je komunizam.

Artur Balfour ministar spoljnih poslova (još jedan pion londonske masonerije) je tako pod njihovim pritiskom 1903. predlagao da se Jevreji iz Britanije isele u Ugandu. On je još tražio i da se zaustavu useljavanje Jevreja u Britaniju. Protiv Jevreja je govorio i u parlamentu (House of Commons).  Sve ovo bila je samo priprema da bi se opravdalo vojno i političko angažovanje Britanije u stvaranju tobožnjeg jevrejskog "doma" u Palestini.

Lord Alfred Milner, administrativni upravitelj u nekim afričkim kolonijama, koji je takođe bio u u službi cionističke propagande, po nekim tvrdnjama istoričara prihvatio je takođe ovu ideju kako bi se Britanija konačno oslobodila velikog broja Jevreja dajući im državu hiljadama kilometara dalje. 

Tako je smišljena ratna igra (po tvrdnji jevrejskog biznismena Benjamina Fridmana) da se Britaniji, koja je 1917. već bila pred kapitulacijom "pomogne" time što će cionisti svojim uticajnim vezama u SAD uvesti SAD u rat u Evropi i to protiv Nemačke, a da zauzvrat Britanija posle toga garantuje davanje ove teritorije cionistima za stvaranje "njihove" jevrejske  države. Ovaj tajni dil u istoriji je postao poznat kao Balfourova deklaracija, koja zapravo predstavlja pismeni pristanak Artura Balfoura, tada ministra inostranih poslova,  upućen u formi kratkog pisma baronu Rotšildu.

Američki predsednik Vudro Vilson je bio na određeni način ucenjen (zbog jedne privatne afere) i uveo je SAD u rat nakon tobožnjeg nemačkog potapanja  trgovačkog broda Lusitanija koji je prevozio američke putnike i vojnu pomoć Britaniji.. Kasnije se otkriva da su ga verovatno tajno potopili Britanci. Tako je Vudro Vilson imao veliki razlog da SAD uvede u rat u Evropi protiv Nemačke i "ratobornih Huna" kako bi Evropljanima obezbedio "mir i sigurnost" i učinio da "svet bude bezbedan za demokratiju".

Kako su Rotšildi bankari Vatikana, logično je zaključiti da se iza ove složene spletke nalazi ogromna vojska učenih jezuita koji su po zadatku mogli da napišu veliki broj "naučnih" radova iz istorije Jevreja, izrealskog naroda, Davidovog i Solomonovog carstva (bez ikakvih materijalnih dokaza) i sl.

 Naravno, "materijalni dokazi" su počeli naprasno da se pronalaze po močvarama Palestine poput Svijutaka iz Mrtvog mora i dr. Isfabrikovan je i takozvani hebrejski jezik  za koji neki etiopski lingvisti kažu da je kopija jednog starog etiopskog jezika baš kao i legenda o 12  plemena drevnog Kanana i 13-tom izgubljenom plemenu.

Balfour deklaracijom se dozvoljavala masovna imigracija Jevreja u Palestinu, uz Britansku obavezu da ovo garantuje, kao i da zaštiti prava Arapa koji su tamo u ogromnom broju već živeli. Ali, 700 000 Arapa koji su već živeli u Palestini, nisu nikada poverovali u ova obećanja.

Shvatajući da se ovakvom politikom Britanija uvodi u jedno veoma trusno područje mogućih sukoba u Palestini, lord Nortklif je počeo da na tu pogubnu politiku Britanije upozorava javnost.

Tako je on 1920. objavio u uticajnom Times-u delove knjige "Protokoli sionskih mudraca" i naslovio je taj feljton: "Jevrejska opasnost, uznemirujući pamflet, poziv na istragu". Iako nigde nije naveo da su ovi protokoli istiniti dokument , smatrao je da Britanci treba da budu upućeni u ovakav sadržaj, shvate "jevrejku" filozofiju  i sami obave neku istragu i donesu neke zaključke. Smatrao je da će iznošenjem ovih tekstova podriti ugled cionističkog lidera Haima Vajcmana (koji će postati prvi predsednik Izraela) i da će se britanska javnost pobuniti protiv podrške Britanije Izraelu. Nortklif verovatno nije znao ni da su Vajcmanovi zaštitnici moćna nemačka bankarska porodica Varburg i Lola Varburg lično te da glavno kormilo u britanskoj imperiji drži i nemačka vlastela orođena sa potomcima venecijanskih trgovaca. I tu je stao pravo na žulj onome ko je imao velike planove i veliki interes.

 

Neposlušni urednik

 

Ali, Nortklif je verovao u svoju medijsku moć. Zato je 1922. gpdine,  tražio od svog glavnog urednika Tajmsa , Vikama Stida da ode u Palestinu i proveri na licu mesta šta tamo zaista rade cionisti. Ali, čini se da su cionisti na neki način već imali pod svojom kontrolom Nortklifovog urednika, i Stid je odbio da tamo putuje. Odbio je naređenje čoveka koji ga je plaćao i koji je bio nauticajniji medijski magnat u Britaniji. Stid je svoju uredničku poziciju dobio zahvaljujući cionisti Jozefu Puliceru.

Tada je Nortklif sam otišao u Palestinu. Predviđajući iz onoga što je vido veliki ratni sukob u kome će se naći britanski vojnici poslao je telegrafski tekst redakciji, ali Stid nije hteo da ga objavi. Kada se vratio iz Palestine 26. februara 1922 tražio je Stidovu ostavku, ali je ovaj nije dao. Naprotiv, zapretio je tužbom svom gazdi zbog eventualnog nezakonitog otpuštanja.

Počele su tako sve više u novinarskim krugovima da kruže spletke da sa Nortklifom nešto nije uu redu, da je postao "lud" i "poslovno nesposoban".  Konačno se Stid "usudio" da 31. marta objavi priču o tome kako je lord Nortkif  "prolupao".

Poznati novinar i publicista Daglas Rid koji je takođe bio jedan od Nortklifovih urednika, nekoliko nedelja nakon objavljivanje ovog članka sreo se sa Nortklifom i potvrdio da je on savršeno razuman, poslovno sposoban i trezven, i da mu je saopštio da "neko" pokušava da ga ubije.

Nortklif i Stid su se ponovo sreli u Parizu juna 1922. i tada je Nortklif obavestio Stida da će lično preuzeti čitavo uredništvo Tajmsa. Sledećeg dana su se obojica ukrcala u voz za Švajcarsku. Po nekim istraživanjima sa njima se u voz tada ukrcao i jedan lekar koji je tokom puta namamio Nortklifa  u svoj kupe. Šta se tamo događalo ostalo je nepoznato, ali je još jedan "izvrsni francuski lekar nervni specijalista" koji je navodno imao  kontakt sa Nortkifom  u Švajcarskoj takođe zaključio da je ovaj "lud". Na osnovu ovog lekarskog zaključka, Stid je odmah poslao telegram u londonsku redakciju Tajmsa i naredio osoblju da ne komunicira više sa gazdom i ne obraćaju pažnju na njegova naređenja ako im se javi.

Kada se Nortklif vratio u London 18. juna 1922., stavljen je u kućni pritvor kao "bolesni ludak" bez mogućnosti da sa bilo kim komunicira. Isečene su mu telefonske veze, a policija je ušla u redakciju Tajmsa kako bi obezbedila osoblje od njegovog eventualnog upada. Lord Nortklif nikada više i nije ušao u redakciju svoje novine.

Kada se njegov glas više nije mogao čuti i kada više nije mogao da da svoj politički komentar  Liga Nacija je 24. jula 1922. u "medijskom mraku" potvrdila britanski mandat u Palestini koji je imao zadatak da tamo obezbedi cionistima stvaranje države. Nortklif je umro 14. avgusta 1922. navodno od "ulcerativnog endokarditisa".

U njegovom testamentu svakom zaposlenom  kojih je bilo oko 6000, ostavio  tri plate. To je iznosilo oko 533 000 funti i bila je o ogromna suma u ono vreme. Toliko je lord Nortklif bio posvećen svom medijskom poslu.

Kada je cionistička država Izrael stala na svoje noge i priznata u UN . Britanci su isterani bombama bačenim na hotel King David u kome su bili stacionirani britanski vojnici.

Terorizam kao političko sredstvo i kontrola ogromnog broja medija i danas u svetu je pod kontrolom gore pomenutog londonskog trovačkog kartela i oni su kreatori liberalnog kapitalizma, cionizma i komunizma. Jevreji su samo njihova međunarodna alatka za javne i tajne operacije. Masovna mentalna deformacija svesti koja s e danas sprovodi preko medija, u šta spada i podsticanje homoseksualnosti, agresije, narkomanije, pornografije  i drugih vrsta mentalne i fizičke izopačenosti - samo je deo operacije koja se sprovodi u cilju stvaranja novog globalističkog društva.

 

 

 

 

 

podeli ovaj članak:

Natrag
Na vrh strane