Epizoda 97
Nismo mi od juče
"...Najveći sine malog naroda
poklanjam ti ovaj auto koji si već vozio, jer se meni ne dopada njegova boja.
Imaćeš najveći auto u selu i moći ćeš u našu belu prestonicu da prevezeš mnogo
veče količine rakije koju budeš ispekao.
-Hvala, sine!
-Nema na čemu, hvala tebi, tata!"
Ova emotivna priča iz male i
naprednije, a nama prijateljske i daleke zemlje, pokazuje koliko je taj mali i
napredni narod predodredio svoju sreću, jer je i u ustav uneta odredba: "Vladajućeg
predsednika nasleđuje njegov sin, jer je od oca ostanulo sinu...".
I sada razmišljam zašto i mi ne
koristimo pozitivna iskustva prijateljskih zemalja, pogotovu što ni ova ne
priznaje nezavisnost Kosova? Kako? Nema uslova? Jel naš predsednik peče rakiju?
Peče! Jel ima sina? Ima dva, hvala je Bogu!
Misleći na sreću naroda iz ove, gore
navedene poučne priče, smatrali da se naš narod bespotrebno žali na visoke
cene, male plate i gubljenje posla.
Kao, nismo do sada bili u velikoj nuždi
(čitaj: fekalijama!), nego smo se sada zabezeknuli. Izgleda da u današnje vreme
ostajemo čitavi samo mi koji imamo uvećani treći krajnik i hroničnu upalu
sinusa, pa smo imuni na zaudarajući dah današnjeg mirišljavog vremena.
Kada smo kod priče o narodnoj sreći, muči
me pitanje zašto mnogi Srbi još uvek vole "druga Tita"? Dilemu mi je
razrešio Drakče Bakalin.
-Od pedesetih godina kod druga Tita
su često privodili grupe pionira. Nekom prilikom jedan pionir je pitao:
"Druže Tito koliko ti imaš dece?" Drug Tito ga očinski pogladi po
kosi: "Svi ste vi moja djeca!"
-Pa, šta? -u nedoumici sam sam.
-Kako, pa šta, iako iako su pioniri
izrasli, krv nije voda!
Sjajna analiza lika i nedela Biljane
Srbljanović iz pera moga drugara Nikole Vlahovića nagnala me na pomisao da bih
možda konačno dobio neku književnu nagradu kada bih postao pristalica
"Kolektivnog plana" u profesorskim kadama. Ali, ne biva! Ja sam od
sirotinje na koju je kalemljeno: "Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti
dušu!"
"Tucite svoju decu čim počnu da liče
na vas!". Oduvek imam problema sa ovom misli čika Duška Radovića. Ovo je
poruka deci: "Ne prihvatajte roditeljsko vaspitanje, ono je zastarelo,
prihvatite ulično vaspitanje, ono je moderno!" I sada imamo profesore koji
"valjaju" drogu đacima, koji se potom bodu noževima.
Znači da nam čika Duško nije ostavio takve
želje, ali omiljeno levičarenje srpskih pesnika u prethodnim decenijama je literarna
od starijih da ustupe mesto u autobusu. "Da si kao mlad sedeo u autobusu,
ne bi te pod stare dane bolele noge!"
- Majstore, dovikujem šoferu GSP-a,
isključi grejanje, napolju je plus petnaest!
Ostali putnici ćute, sve im je potaman.
Bilo im je toplo, bilo im je hladno, zakopčani su do grla, ozbiljni ulicu.
Takav miran poslušan narod bi svaka vlast poželela. Samodopadajući "vojvoda"
Bora Đorđević "četnikovao" u emisiji kod samodopadajućeg
Milomira Marića. Videla se vila u čem nije bila, iliti "Proviricaja",
kako su govorili Srbi između dva rata kada bi u razgovoru prepoznali komunistu.
Zeleni jed mi ide iz ustiju kada slušam
kako se bitange i probisveti koturaju glavama vojvode Putnika i Čiča
Draže.
Dobitnik NIN-ov nagrade i Gatalica priznao
da je napravio grešku u dobitničkom romanu pišući kako su oficira srpske vojske
u prvom ratu nosili ručne satove, a nosili su isključivo džepne. G. Gatalica,
zbog notornog cinizma, svakako neće vratiti nagradu. A zašto bi? Nije pisao da
su srpski oficiri učili na akademijama da guslarima pevaju drugi glas.
Voleo bih da napiše, zbirku savremenih
pripovedaka. Na primer: "Prostitutka i premijer"...
"Premijeru nema ko da došapne",
priča kako je koferče izraslo u zlatan kovčeg!" Ove njima slične moderne basne(!)
možda bi me uvrstile u kandidata za novog G. Gatalicu. Ministar
neuropsihijatar, Slavica Đukić - Dejanović izjavila: "Mi nismo najkorumpiraniji!"
Ja ovako glup razumem da je rekla da su svi korumpirani, samo SPS nije najgori
u tome. I ovo je tema za modernu basnu. Pod terminom "basna"
podrazumevam način ponašanja junaka "basne"!
Inostrani dopisnik sa KiM, srpskog
porekla, pokazuje mi fotose Irine Gudeljević, pripadnice lezbejskog lobija iz
Prištine, o kojoj je pisala i Jelena Bjelica. Slepljena kosa, bleda i beskrvno
lice iz koga izviruju oči sa podbulim očnim kapcima. Na jednom fotosu Irina se
smeje. Iz njenog osmeha vidi se "radost smrti". Ne tražite da
objasnim taj "osmeh" se mora videti.
Na Kosovu ništa novo! I laži su zastarele,
pa nam stižu nove. Sačuvajte osmeh na svom licu, on razvuče usne pa se lakše
diše.