Kriminal
Kako je
opljačkan nekadašnji ponos srpske i jugoslovenske industrije, Rekord iz
Rakovice
Otimačina u rekordnom roku
Dobro
organizovana grupa domaćih i međunarodnih mešetara i kriminalaca, sa odličnim vezama u državnoj administraciji i
pravosuđu Srbije, uspela je da opljačka
fabriku Rekord iz Rakovice i tako zaradi sedam puta više
od uloženog kapitala. Tako je država ostala uskraćena za poreze i
doprinose, a bivši radnici, kojima je oteta
generacijama sticana imovina, nikada nisu dobili plate za svoj pošteno obavljeni rad.
Milan Malenović
Preduzeće Fabrika gumenih proizvoda Rekord
holding DP iz Rakovice postoji još od 1925. godine. Nakon impresivnog
posleratnog razvoja, posebno u domenu pneumatike, kompanija je tokom
sedamdesetih i osamdesetih godina postala ravnopravan partner sa vodećim svetskim proizvođačima, pa tako uspešno izvozi u Italiju,
Francusku, Nemačku, Ujedinjeno Kraljevstvo, SAD,
Kanadu, Dansku, Norvešku, Belgiju, Finsku, Alžir, Iran, Irak, Keniju, Etiopiju...
U tom
periodu fabrika postaje najveći proizvođač poljoprivredne
pneumatike u bivšoj Jugoslaviji, ali i među najvećima u Evropi. Izvoz tokom
osamdesetih godina prošlog veka dostiže cifru od 22 miliona dolara godišnje, pa
tako Rekord postaje jedan od najvećih srpskih izvoznika.
Pored pneumatike za poljoprivrednu mehanizaciju, proizvode se i gume za mašine koje rade u građevini i šumarstvu, kao i
u industrijskom transportu, zatim se proizvode i obnovljene pneumatike, gumena
creva različitih namena i dimenzija i širok asortiman gumeno-tehničke
robe.
Čak i u vreme međunarodnih sankcija Rekord
nalazi načina da izveze svoju robu, a po
ukidanju zabrane trgovine vraća se na većinu ranijih tržišta. Onda dolazi privatizacija i konačni slom ovog nekada uspešnog
preduzeća.
Pre
same privatizacije, tadašnji ministar Mlađan Dinkić daje izjavu kako su
mašine i tehnologija Rekorda, navodno, zastarele. Ovo je rečeno samo da bi se fabrika što
jeftinije prodala, jer te iste mašine i dan danas uspešno rade, ali ne više u Rekordu, već u Ruma Gumi, Trajalu, Aleksandrovcu
i u drugim fabrikama koje su ih budzašto kupile posle navodne privatizacije rakovičkog preduzeća, a posebno za vreme stečajnog postupka pokrenutim nad njegovim navodnim kupcem.
Posle dvoipogodišnjeg
postupka restruktuiranja Rekord je 2005. godine u do tada nezabeleženom
postupku „prodat" rusko-srpskom konzorcijumu Vizahem za samo
5.200.000 evra i to bez obaveze plaćanja poreza, iako je dotadašnja
godišnja proizvodnja iznosila osam miliona evra. Pored Agencije za
privatizaciju u ovome je učestvovala i privatna konsultantska
kuća Faktis iz Beograda. Sam postupak
privatizacije je bio nesvakidašnji...
Obezbeđen
novac kupcu bez novca
Na
strani prodavca se, naime, pojavljuje FGP Rekord, iako je
postupak vodila i ugovor potpisala Agencija, kojoj je i uplaćen novac nakon prodaje. Kupac je imao obavezu da preuzme
svih 770 Rekordovih radnika i da nastavi primarnu delatnost, ali bez
jasno regulisanog investicionog programa. U suštini, Agencija se ponašala kao agent za nekretnine, jer su prodati samo pogoni Rekorda
i njegovi radnici, dok je samo društveno preduzeće Rekord nastavilo da postoji do dana današnjeg i sada je u stečaju?!
Za
svoje „usluge" Agencija za privatizaciju je naplatila pet odsto provizije
od kupoprodajne cene, odnosno 260.000 evra, koliko je uzela i firma Faktis.
Odgovorni za ovaj posao iz agencije su Milan Josipović i Mirko Cvetković, kao i tadašnji ministar Predrag Bubalo.
Odmah
posle ovakve „privatizacije" inspektor Poreske uprave Rakovica Mirjana Pribić vrši kontrolu i konstatuje niz
nepravilnosti. Između ostalog, Agencija se nije ni
potrudila da proveri poreklo kapitala kupca, niti njegov bonitet. Nakon podnošenja izveštaja inspektorka po
kratkom postupku biva smenjena.
U
stvarnosti, Rekordova prodaja navodnom srpsko-ruskom konzorcijumu
dogovorena je mnogo pre same privatizacije. Tadašnji generalni direktor Vladimir
Marinković još od 2001. blisko sarađuje sa preduzećem Nafta LTC registrovanog na adresi Dositejeva 21
u Beogradu. Direktor tog preduzeća bio je Zoran Ćopić, u međuvremenu nepravnosnažno osuđeni saradnik pljevaljskog narko-bosa Darka Šarića!
Na
istoj toj adresi je bio registrovan i Vizahem, fantomski
konzorcijum koji će kupiti imovinu Rekorda.
Direktor Vizahema je tada bio Miloš Malinović, a među vlasnicima se nalazi i Svetlana Marinković, supruga tadašnjeg generalnog direktora FGP Rekorda.
Vizahem
je u trenutku kupovine Rekordove imovine imao osnivački ulog od samo 4.443,69 dolara, što mu je istovremeno
bila i celokupna imovina, a trebao je da plati 5,2 miliona evra.
Da bi
obezbedio novac Vizahem šalje profakturu firmi Zao Smarts
iz Samare, Ruska Federacija i to na iznos od 10.000.000 dolara za isporuku
poljoprivrednih guma. U trenutku slanja profakture Vizahem ne raspolaže
ni jednom jedinom gumom, a još manje proizvodnim kapacitetima. I pored toga,
navodni kupac iz Rusije 30. marta 2005. uplaćuje sedam miliona dolara
na račun „prodavca" kod Societe
Generale Yugoslav bank sa šifrom osnove plaćanja 506.
Već 1. aprila Vizahem podnosi banci zahtev da izvrši otkup deviznih sredstava u visini od 6.050.000 dolara i
da dinarsku protivvrednost usmeri na račun broj 153-7700811-01
kod iste banke. Odmah posle toga Vizahem na račun Agencije za privatizaciju prebacuje svotu od
377.690.092 dinara, kolika je bila dogovorena cena za kupovinu imovine DP Rekord
Holdinga.
Ugovor
između Vizahema i Zao Smartsa
predviđao je rok isporuke guma za 30
meseci, a u slučaju da „prodavac" ne ispuni
ugovorne obaveze plaćeni avans bi se tretirao
kao komercijalni kredit uz godišnju kamatu od 12 odsto. Dakle,
sve je već unapred bilo
pripremljeno kako bi se nesolventnom kupcu Rekordove imovine obezbedio
novac.
Da li treba naglasiti da plaćene gume nikada nisu bile
isporučene, uprkos činjenici da je pre privatizacije Rekord proizvodio
iste u godišnjoj vrednosti od osam miliona evra, a posedovao kapacitete za 50
miliona evra godišnje proizvodnje?
Ubrzo posle
ovoga novi vlasnici otpuštaju Vladimira
Marinkovića i na mesto generalnog
direktora dovode Mileta Kondića. Udeo svoje supruge u Vizahemu
Marinković prodaje za skupe pare i novac
ulaže u osnivanje preduzeća Rekord Asiv d.o.o. koje je i danas
registrovano na adresi Pilota Mihajla Petrovića 53d,
apartman A u Beogradu. Ovo preduzeće u Kini proizvodi damper
gume marke Rekord, koje zatim prodaje po svetu koristeći prepoznatljiv brend.
Pošto su očerupali DP Rekord
uzevši mu svu imovinu, rukovodioci Vizahema
odlučuju da je vreme da svoj plen unovče. Glavni snabdevač
Vizahema sirovinama za
proizvodnju guma bila je firma LB Merchants LLC iz države Delavar u SAD, koja je poznati poreski raj. Zbog
neplaćenih računa za isporuku sirovina LB Merchants jula 2007.
od Trgovinskog suda u Beogradu traži pokretanje stečajnog postupka nad Vizahemom. Zanimljivo je da
je u to vreme predsednik Upravnog odbora preduzeća iz Delavara bio jedan od tadašnjih suvlasnika Vizahema i raniji direktor Rekorda
Miloš Malinović!
Iako
je Vizahem zahvaljujući mašinama i tehnologiji kupljenoj od DP Rekorda mogao
bez problema da iz sopstvene proizvodnje namiri nastalo potraživanje, proizvodnja se obustavlja i kreće se u rasprodaju imovine.
Fantomska
skupština poverilaca
Na
prvoj skupštini održanoj 28. oktobra 2008. godine, u odbor poverilaca biraju Zvonimira
Antonića, Bojana Simića Milorada Dudukovića, Sretka Maslešu i Predraga Šljivića. Već na prvoj sednici Odbora 20. januara 2009. Masleša, Šljivić i Simić isključuju Antonića i Dudukovića uz obrazloženje da su oni radnici
stečajnog dužnika, što bi bilo protivno
odredbama iz člana 25. Zakona o stečajnom postupku. Umesto pomenute dvojice kooptiraju se Aleksandar
Stanić ispred firme Invesys
(potraživanje prema Vizahemu od samo 0,004 odsto ukupnih potraživanja) i
Vojislav Simić kao predstavnik poverioca
Tranšped Pro Team (0,0119 odsto od ukupnih potraživanja).
Istovremeno, bivši radnici, čiji su predstavnici isključeni,
imaju potraživanja od preko 50 odsto, te su
samim tim i najveći poverioci.
Pravni
problem isključenja Antonića i Dudukovića leži u činjenici da oni u
trenutku pristupanju Odboru više nisu bili zaposleni u Vizahemu,
kao uostalom ni ostali radnici upošljavani pre pokretanja
stečaja. Isto tako, ne postoji ni
jedna jedina odredba u Zakonu o stečajnom postupku koja omogućuje članovima Odbora
poverilaca da sami menjaju sastav Odbora - to je isključivo pravo Skupštine poverilaca! Skupština, međutim, posle one prve
nikada više nije ni bila sazivana.
Postoji,
istina, jedna fantomska Skupština poverilaca navodno
održana 2009. godine, kojoj je
prisustvovala samo malobrojna zaverenička grupa, dok većina poverilaca nije ni
znala da se Skupština održava, pa tako na istoj nisu ni mogli da uzmu učešće.
Nezakonito izabrani Odbor poverilaca 5. novembra 2012. održava sednicu i donosi zaključke
na osnovu kojih je tri dana kasnije razrešen dotadašnji stečajni upravnik Zoran
Milovanović.
Najveći Milovanovićev greh je taj što je radio isuviše savesno suprotstavljajući se štetnim odlukama Zorana
Simića, osobe za koju se ne zna koja
joj je stvarna funkcija u ovom galimatijasu, budući
da se nekada predstavlja kao zamenik stečajnog upravnika, dok je
po potrebi i običan stručni saradnik angažovan po ugovoru o delu.
Karakterističan primer štetočinskog delovanja Simića je i to što je na svoju ruku, bez
konsultacija sa stečajnim upravnikom, angažovao preduzeće Eko Zom da
otkloni kvar na električnoj instalaciji Vizahema
i to za cenu od 441.845 dinara.
Milovanović je odbio da plati ovaj račun
smatrajući da je ugovorena cena previsoka,
zbog čega je razrešen dužnosti, a protiv Simića nikada nije poveden postupak zbog samovoljnog ponašanja i sklapanja štetnih ugovora.
Kada
je Vizahem kupovao imovinu FGP Rekorda on je bio oslobođen obaveze da radnicima nadoknadi ranije nastala potraživanja. FGP Rekord DP, koji je preostao potpuno lišen bilo kakve imovine, nije bio u stanju da izmiri ova
potraživanja. U međuvremenu su nastali i novi dugovi prema 770 radnika, jer Vizahem
nije uplaćivao doprinose na plate koje
radnicima ionako nije delio. Tako svaki radnik u proseku potražuje 300.000 dinara. Pošto predstavljaju najveću grupu poverilaca radnici su se udružili i pokušali da podnesu prigovor
na zapisnik Odbora poverilaca od 5. novembra 2012, što se pokazalo kao nemoguća
misija.
Umesto
predstavništva LB Merchantsa, preduzeća koje je pokrenulo stečajni
postupak nad Vizahemom, po evidenciji službe
988 na adresi Braće Baruh 2/17 (prijavljenoj kod
Agencije za privredne registre) nalazi se Jugofrigo a.d, matični broj 7454406, čiji je jedan od akcionara
i Mila Zeković u međuvremenu zastupnik Eastcom LTD-a u Odboru
poverilaca Vizahema.
Još je interesantnija činjenica da su dva poverioca
koji imaju predstavnike u Odboru, Eastcom LTD i Invesys kod APR-a
prijavljeni na istoj adresi u Gospodara Vučića 62 u Beogradu. Postoje još i
druge činjenice koje povezuju ova dva
preduzeća: Eastcom je vlasnik Invesys-a,
a ni jedno ni drugo preduzeće nisu fizički na adresi na kojoj su prijavljeni kod Agencije za
privredne registre. Krajnji vlasnik Eastcoma je sakriven iza jedne of-šor
firme na Kipru, a ne zna se ni ko je stvarni vlasnik LB Merchants-a.
U
svakom slučaju, radnici nisu uspeli da
otkriju adrese na kojima se nalaze članovi Odbora poverilaca
i da im tako uruče svoj prigovor.
Pošto
su iz Odbora poverilaca odstranili predstavnike većinskih poverilaca, dobro organizovani i čvrsto međusobno povezani pljačkaši nekadašnjeg Rekorda mogli su da počnu
svoj završni pir. Sve mašine i sva roba koja se zatekla u Vizahemu prodati
su, uprkos konstataciji Mlađana Dinkića od neku godinu ranije kako je sve to zastarelo. U međuvremenu se i sam Vizahem, potpuno očišćen od radnika, mašina i robe nudi na prodaju za 35 miliona evra.
O ovoj
nezabeleženoj pljački obavešteni su i državni vrh Srbije, kao i nadležni istražni organi, ali se do
danas još ništa
nije preduzelo. Ni Agencija za privatizaciju se ne smatra nadležnom, iako je kupoprodajni ugovor flagrantno prekršen obustavom
proizvodnje posle samo dve godine. Agencija tvrdi kako je, navodno, FGP
Rekord DP sam prodao svoju imovinu uprkos činjenici
da se na ugovoru nalazi potpis nadležnog saradnika Agencije za
privatizaciju. Tako je potvrđeno pravilo da su u Srbiji sve institucije i svi
funkcioneri bespogovorno bili složni, samo oko pljačke
nekadašnje državne i društvene imovine.
A1.
Lešinari,
domaći i strani
U
trenutku kada je preuzimao imovinu FGP Rekorda DP Vizahem je imao
sledeće vlasnike: Vitalij Zikov
(801,91 evro, odnosno 18 odsto udela), Svetlana Marinković (797,43 evra ili 18 odsto udela), Miloš Malinović (263,51 evro ili 6
odsto), Genadij Kirusin (1.514,72 evra ili 34 odsto), Konstantin Kirusin
(176,14 evra ili 4 odsto), Sergej Girev (88,07 evra ili 2 odsto) i Mihail
Vajnštajn (801,91 evro ili 18 odsto).
Konsult-Invest d.o.o. iz Ruske federacije,
danas ima 32 odsto vlasničkog udela, a ostatak Sulby
Holdings Corp sa Devičanskih ostrva, koji je
svoj udeo 29. novembra 2012. (dakle pošto je Vizahem već petu godinu bio u stečaju) preuzeo od preduzeća Tulip participation corp, takođe sa Devičanskih ostrva i takođe nepoznatog vlasnika.
Dana
21. novembra 2012. odlučujući po zahtevu koji je podneo Radiša Šulić, registrator APR-a Miladin Maglov donosi rešenje kojim se briše dotadašnji stečajni upravnik Zoran
Milovanović i na njegovo mesto
postavlja pomenuti Šulić.
Kao
direktor FGP Rekord holdinga DP, muž
suvlasnice Vizahema
Svetlane Marinković, Vladimir Marinković sa Opštinom Rakovica 2. aprila
2007. potpisuje ugovor o prenosu vanknjižnog prava korišćenja nepokretnosti na kojima je Rekord imao pravo
korišćenja.
Osim
poljoprivrednog zemljišta (kako je tada
navedeno) Rekord je izgubio i niz objekata, i to: upravnu zgradu površine 181 kvadratna metra, magacin đubriva od 256 kvm, nastrešnicu
za mašine površine 201 kvadtarnih metara, zatvoreni trap od 245 kvm, i
benzinsku pumpu nepoznate kvadrature. Zauzvrat, Opština se obavezala da garantuje pravnu sigurnost zavisnog
preduzeća Rekord Agrar d.o.o. i
preuzme obaveze prema trojici zaposlenih: Nenadu Caniću, Radoslavu Grboviću i Milosavu Jakovljeviću.
A 2.
Menica
blanko, a poverenje tanko
Glavni
poverenik Sindikata FGP Rekord Nezavisnost Dragan Milić je 27. juna 2008. tadašnjem Okružnom javnom tužilaštvu u
Beogradu podneo krivičnu prijavu protiv tada aktuelnog
generalnog direktora Vizahema Mileta Kondića, zbog zloupotrebe službenog položaja.
Po
obrazloženju prijave Kondić je izdao blanko menicu bez meničnog ovlašćenja i bez zapisnika o
primopredaji, kao i bez saglasnosti vlasnika preduzeća u vreme kada je račun privrednog društva uveliko bio u blokadi. Ovako izdata menica je poslužila direktoru predstavništva
LB Merchants LLC u Beogradu Mirku Marjanoviću da protiv Vizahema pokrene stečajni postupak.
Uvođenje stečaja, međutim, nije sprečilo Kondića da nastavi da slobodno raspolaže imovinom Vizahema kao da je njegova privatna. On
tako prodaje prodavnicu u ulici Pilota Mihajla Petrovića, kao i magacin u ulici Stevana Filipovića u Železniku. Kondić uredno naplaćuje ove kao i ostale izvršene prodaje, ali novac ne koristi za otplatu dugovanja,
posebno ne za isplatu radnicima koji plate nisu primili od septembra 2007.
godine.
Generalni direktor Kondić je istovremeno bio
osumnjičen i za prodaju proizvoda preduzeću Commerc agent čiji
je vlasnik njegov rođak, i to ispod cene iz
cenovnika i bez knjiženja i fakturisanja,
odnosno „na crno". Iz tih razloga državi nije plaćen ni pripadajući porez.
A 3.
Iza
kupovine srpskih firmi, pranje narko-dolara
Međunarodna Organizacija za borbu protiv korupcije i
organizovanog kriminala (OCCRP) na svom sajtu o Zoranu Ćopiću, sa kojim je Marinković najtešnje sarađivao pre, a posebno u toku postupka „privatizacije"
Rekorda, navodi sledeće:
"...Srbin iz Bosne, Zoran Ćopić, kontrolisao je veliki broj kompanija u Srbiji i Bosni i
Hercegovini i u periodu od 2005. do 2008. kupuje najmanje 15 preduzeća u postupku privatizacije. Od njih je devet bankrotiralo,
a dva su zaplenjena posle optužbi da su služila za pranje novca. Dokumenta
pokazuju da je u nekim velikim privatizacijama Ćopićev partner bio Anton Stanaj iz Crne Gore, optužen
za šverc cigareta...".
I sam Ćopić je bio optužen za šverc cigareta u procesu
iz 2004. koji nije privukao veliku medijsku pažnju. Dok je bio dostupan
organima gonjenja Srbije ovaj postupak protiv njega nije bio priveden kraju.
Srpsko
tužilaštvo je 2009. Ćopića optužilo da je član organizovane grupe
koja je prala novac za Darka Šarića. Posle toga Ćopić beži u BiH, čiji je državljanin, gde biva uhapšen 2011. godine. Suđenje pred Višim sudom u Banja Luci još
uvek nije okončano.
Između ostalih, Ćopić je kupio i Zmaj a.d. i Industriju kotrljajućih ležajeva (IKL) u Beogradu. U obe
privatizacije, po saznanjima OCCRP-a, pomagao mu je Gordan Bašić, vlasnik preduzeća: Agency For
Crisis Management, Quantum,
Megatronic Trade and Tandem Financial. Gordan je
rođeni brat Pavla Bašića, vlasnika Finpro LLC-a i
predstavnika konzorcijuma koji je kupio Zmaj a.d.
Oktobra 2010. godine, Gordan je
uhapšen pod optužnicom da je sudelovao u nelegalnoj prodaji zgrade u vlasništvu
privatizovanog IKL-a, kao i da je nezakonito potpisao ugovor kojim je Zmaj
a.d. oštećen za 812.441 evra. Istovremeno je optužen i Pavle Bašić, koji je
po navodima policije od saradnje sa Ćopićem protivzakonito stekao imetak od 9,
2 miliona evra.
Ćopić je u razgovoru sa
predstavnicima OCCRP-a negirao da su mu braća Bašić poslovni partneri,
priznajući jedino da ih je povremeno angažovao da za njega kupuju akcije
različitih preduzeća. Upućeni smatraju kako je ceo galimatijas
preduzeća iz Rusije, SAD, sa Devičanskih ostrva i Kipra poslužio da se prikrije da iza
kupovine imovine FGP Rekord holdinga DP stoji Zoran Ćopić, odnosno kapital
narko-bosa Darka Šarića.
GLOSA
Kako je
moguće da je imovina nekadašnjeg Rekorda vredela samo 5,2 miliona evra, a da danas Vizahem
bez pomenute imovine vredi sedam puta više?