Na nišanu

Narodna skupština Srbije: liderska, stranačka i parlamentarna komedija naprednjačkih vlastodržaca

Masa glasa, dok Skupština ne stasa

Srpska napredna stranka i njene vođe, uverene su u svoju parlamentarnu i vanparlamentarnu dominaciju. Ali, svako od njih, vidi sebe kao važnijeg i moćnijeg. U međuvremenu, i stranka i država, raspadaju se po svim šavovima. Dok unutra, među vladajućom klikom vladaju zavere, podele i otvoreni sukobi, dotle Aleksandar Vučić, Maja Gojković i drugi koji predstavljaju vlast u ovoj zemlji, žive kao Rim pred propast. Istina je da država propada, ali je jasno da ovo nije Rim. Sve će se desiti mnogo brže. O instutucionalnom, moralnom i vladarskom haosu pod naprednjacima, piše piše naš novinar Predrag Popović, bivši urednik Vučićevog dnevnog lista Pravda

Predrag Popović

Adolf Hitler je morao da spali Rajhstag kako bi zaveo diktaturu. Aleksandru Vučiću to nije potrebno, isti rezultat je postigao uništavanjem Skupštine iznutra, preko tzv. narodnih poslanika, svojih vernih podanika, iz skoro svih stranaka. U aktuelnom skupštinskom sazivu Vučićeve lične interese zastupa 240 poslanika, minimum. Većina je, naravno, s liste njegovog naprednjačkog kartela. Iako ih ima čak 136, svi misle jednom glavom. Ne svojom. Tako i glasaju, srećni što im je vođa dopustio slobodu da sami izaberu da li će skupštinske tastere pritiskati levim ili desnim palcem. Svedeni na nivo marioneta, poslanici Srpske napredne stranke služe samo za stvaranje privida demokratskog načina odlučivanja, kao i za lečenje kompleksa omiljenog im gospodara.

Ko ne veruje, neka pogleda snimak Vučićevog ulaska u Skupštinu. Čim je kročio u salu, poslanici su skočili na noge lagane i dugim, bučnim aplauzom dokazali svoje fanatično idolopoklonstvo. Njihovi moralni preci su na isti način u istom zdanju dočekivali diktatore, ali ni Tito, ni Sloba nisu doživeli ovakve izlive ljubavi. Ili straha.

Iako ponekad tako izgledaju, ti prevaranti nisu naivni. Zato aplaudiraju iz sve snage, znaju da Vučić može, dok lupi dlanom o dlan, da ih smeni, najuri, uništi. Da ne bi rizikovali, složno su mu podilazili sramnim aplauzom od koga će, čim on padne, oprati ruke. Neće im biti prvi put. Većina njih već nekoliko puta je prala biografije i odricala se bivših, propalih vođa kojima su služili do poslednjeg dana. Da nisu takvi, Vučić ih ne bi ni uzeo u svoje okruženje.

Na listi SNS-a našli su se razni konvertiti, kriminalci, propaliteti i lažovi. Poslaničke mandate Vučić je podelio svojim sekretaricama, šoferima, slugama, kreaturama bez zanimanja i znanja... Samo zahvaljujući njemu, mesta u Skupštini dobili su lideri stranaka koje praktično ne postoje, kao i mnogi nesrećnici iz mračne prošlosti.

Na toj deponiji najistaknutija mesta zauzimaju bivši radikali. Maja Gojković je zaslužila funkciju predsednika parlamenta. Pre Vučića i Tomislava Nikolića napustila je Vojislava Šešelja i preporučila se moćnicima sa Zapada. Simpatije tadašnjeg američkog ambasadora Kamerona Mantera i njegovog zamenika Dženifer Braš pokušala je da osvoji klevećući Šešelja i hvaleći sebe. Dok je ogovarala bivšeg šefa, Ameri su je možda i ozbiljno slušali, ali sigurno su se čudom čudili kad im se predstavljala kao „vojvođanska princeza", koja, prema njenim saznanjima, ima „podršku više od 62 odsto građana". Pored političkih kvaliteta, dokazanih spremnošću da izda Šešelja, isticala je i druge vrline, posebno fizičke. Iako nikada nije prežalila što se nije realizovala kao balerina, ponosila se što izgleda tako seksi da bi i u ovim godinama mogla da pozira za „Plejboj".

Da je spremna na svaku žrtvu samo da bi izgledala seksi, dokazala je u kampanji „Naša Maja" za gradonačelnika Novog Sada, kad je za jedno veče smršala čak šest kilograma. Depilirala se. Umesto dijagnoze, Amerikanci su joj dali podršku. Zasela je u fotelju predsednika Skupštine, ali nije se izlečila. Naprotiv. U naletu vučićevskog licemerja, predložila je da se donese zakon koji će sprečiti preletače da menjaju partije! Za pretpostaviti je da će taj zakon biti ilustrovan njenom fotografijom, kao pedagoški pretećim primerom najprljavijeg konvertita na našoj političkoj sceni. U javnoj raspravi o Majinom predlogu trebalo bi objaviti i njene članske karte svih stranaka u kojima je bila, kao i svih šefova i koalicionih partnera koje je izneverila, počev od Veljka Guberine, preko Šešelja, Koštunice, Tadića, Dinkića...

U sličnom kontekstu ističe se i Zoran Babić, zvani Manulać, predsednik poslaničkog kluba SNS-a. Poput neodoljive princeze Maje, i on je lečeni radikal, ali najšarmantniji zajednički imenitelj nije vezan za politiku, već za provokativan seksi imidž. Ne njegov, nego njegove supruge Nataše, koja je nedavno postala zvezda društvenih mreža. Lavovska frizura, tigraste haljine, pripijene suknjice i bujni dekolte... Blago Manulaću. Ipak, on nikada neće steći popularnost kakvu ima njegova lepša polovina. Osim ako ne angažuje istog stilistu. S providnim majičicama i mrežastim čarapicama sigurno bi privukao više pažnje nego nespretnim skupštinskim replikama u kojima vrti dve-tri vučićevske teze o tome kako je za sve zlo ovog sveta odgovorna bivša vlast.

No, za uspeh u Vučićevoj dvorskoj sviti nije neophodan estradizovan izgled. Ličnim primerom to dokazuje Aleksandra Đurović. Kao tinejdžerka, politički je, a i ne samo tako, debitovala u Srpskoj radikalnost stranci. Daleke 1995, kad je Šešelj ugostio ruskog brata Vladimira Žirinovskog, radikalska portparolka se na svečanom koktelu pojavila u luksuznoj firmiranoj haljini. Diskretno, svim gostima objasnila je da ta večernja toaleta košta 9.000 maraka. Tiha i skromna, ipak je priznala da ta haljina nije njena. Pozajmila joj je Vesna Zmijanac. Što i ne bi, kad je Sandra, u to vreme, bila predsednik fan-kluba popularne pevačice. Sandra je bila fan i nekih istaknutijih radikala. Oženjenih. No, to je druga tema.

Uglavnom, danas, još uvek mlada i lepa, ona ima značajno mesto u naprednjačkoj hijerarhiji. Kao predsednica srpske Delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope dostojno reprezentuje aktuelnu vlast i širom sveta pronosi Vučićevu političku mudrost, koju je Vesna Zmijanac davno opevala stihovima „Davala ne davala, umrećeš svejedno".

Iako je ponikao u istom radikalskom miljeu, naprednjački poslanik Vladimir Đukanović ne liči na „Plejbojevu" zečicu i sumo-balerinu Maju. O tome svedoči i nadimak - Bizon. Iako bi, sudeći po gabaritu, mogao da menja odeću s Babićevom Natašom, čedni Đuka se uzdržava od svih modnih eksperimenata, sva njegova pažnja posvećena je samo službi mentora Vučića.

Novinarstvom se bavio u nekoliko redakcija. Uvek na Vučićevu preporuku. Međutim, zanat mu nije išao od ruke. U pokušajima da napravi normalan intervju, blistao je s pitanjima kao što su „da li noćne more mogu da budu na kopnu" ili „da li se u Sahari može dobiti voda u kolenu". Mnogo uspešnije obavljao je propagandne zadatke. Kad bi ga Vučić napujdao na, recimo, Tadića, Đuka bi pisao jasno, odlučno i rafalno. Ako gazdu iznervira Vjerica Radeta, Đuka ne bi demolirao samo nju, nego i njenu sestru Željku, koja, sram je bilo, kao član Republičke izborne komisije uzima pare iz džepa siromašnih građana. Tako agresivan, dok bi ujedao radikalke, ne bi se ni setio da je i njegova mama (Biljana, ako se dobro sećam imena) član iste Komisije, na predlog iste partije i da ima ista primanja. Naravno, mamu nije ofirao po novinama.

Bezrezervnu odanost vođi, Đukanović godinama širi kroz sve medije u koje ga Vučić instalira. Isti refren - Vučić je bog - kao nekada na radio „Fokusu", danas vrti na TV Kopernikusu, pa i u Narodnoj skupštini. Valja priznati, uspešan je u tome. Nije bitno što nervira sve koji više veruju svojim očima nego Vučićevim lažima, oni mogu samo da se ljute i pričaju kako je Đuka glup, ovakav i onakav. Pa, i da je to tačno, nema veze. I glupi birači zaslužuju da ih neko predstavlja u parlamentu.

U ovom sazivu ima i pojedinaca koji su nekada govorili istinu o Vučiću. U vreme raskola među radikalima, niko nije žešće napadao naprednjake od Aleksandra Martinovića. Brutalniji od Šešelja, gorljivo je uveravao građane da su Vučić i Nikolić podli izdajnici, strani plaćenici, ogrezli u kriminalu i korupciji, da su spremni da se odreknu Kosova i Metohije i do kraja unište Srbiju. Tri godine je ponavljao te optužbe, da bi, čim je SRS pala ispod cenzusa a on ostao bez poslaničkog mandata, pao na kolena pred Vučićem, pokajao se što je govorio istinu i zamolio oprost grehova.

Dobio je sve što je tražio. Vučić ga je vratio u parlament i omogućio mu nekoliko funkcija u raznim institucijama. Zatrpan milošću i parama, Martinović se transformisao u naprednjaka baš onakvog kako ih je nekada opisivao.

Sličnu političku sudbinu ima Igor Bečić. Neposredno posle puča u SRS, SNS je debitovala na lokalnim izborima u Bečićevom Vrbasu. Pošto je ostao među radikalima, našao se na meti dojučerašnjih kolega. Vučić ga je optuživao za sve i svašta, opisujući ga kao kriminalca koji je karijeru počeo kao kradljivac kokošaka, da bi na kraju postao jedan od najbogatijih ljudi u Vojvodini. Čim su izbori završeni, neslavno za obe stranke, Bečić se transferisao na Vučićevu deponiju. Dobio je funkciju potpredsednika Skupštine i status jednog od najistaknutijih naprednjaka.

Kao Martinoviću i Bečiću, vođa je oprostio stare grehe i pridošlicama iz drugih partija. Uhlebljenje u Skupštini, preko liste SNS-a, našli su Dragan Šormaz, Marjan Rističević, Milovan Drecun...

Tomislav Nikolić je, ranije, u parlamentu dokazivao da se u Šumadiji ljudska glupost označava mernom jedinicom „jedan Šormaz", a za Rističevića je tvrdio da je nakaza na koju „ne vredi ni sablju okrvaviti". Vučić je u istom pežorativnom stilu ocenjivao lik i delo Drecuna, „koji na srpskom jeziku tečno i tačno zna da izgovori samo dve reči: dolar i evro".

Sličnim kvalifikacijama Vučić je čašćavao i Sašu Mirkovića, aktuelnog gradonačelnika Zaječara. Najuspešniji srpski estradni menadžer, u saradnju s Vučićem i Nikolićem, koji su tada, u maju 2008, već bili na izlaznim vratima iz SRS-a, uneo je evropsku šampionku u pevanju Mariju Šerifović. „Molitvom", s kojom je pobedila na Eurosongu, Marija je ulepšavala mitinge radikalskog predsedničkog kandidata Tome. Molitva nije uslišena. Ne samo što je pobedio Tadić, nego je zapelo i s isplatom honorara, pa je usledio buran prekid saradnje Šerifovićeve i Mirkovića. Vučić se diskretno držao po strani, ne želeći da se meša u njihov spor jer, kako je govorio, „ne želi da se izjašnjava o tome šta misli o pripadnicima te etničke grupe".

Izjasnio bi se Vučić, samo kad se ne bi plašio Mirkovića. Kao pametan manipulant, vođa SNS-a zna da bi se u tom sukobu loše proveo. Kao i svi bivši Mirkovićevi poslovni i politički partneri. Kad je prekinuo saradnju sa Šerifovićevom, napisao je knjigu „Molitva za patriote" u kojoj je izneo brojne pikanterije o njenoj homoseksualnosti, ne štedeći ni njenu pijanu majku Vericu. Mirković se zaklinjao u bratstvo s Boškom Ničićem. Dok se nisu posvađali. Od tada Ničić nema sna, progone ga najteže uvrede kojima ga javno i tajno zasipa brat Saša. Istu torturu, garniranu krivičnim prijavama i pravosudnim progonom, trpi i Aca Lukas.

Za razliku od Vučića, koji dobro zna s kim ima posla, Radomir Nikolić, bajčetinski princ-prestolonaslednik, nije shvatio da mu nije pametno dirati u Sašu Mirkovića. Nedavno, mladi Nikolić neoprezno je na sednici Izvršnog odbora SNS-a doneo odluku o izbacivanju Mirkovića iz stranke jer, navodno, nije hteo da vrati jedan mandat, poslanički ili gradonačelnički. Istog trena, Rade je postao bahati Marko Milošević, a Toma dokazani prevarant. Klanu Nikolića teže će pasti sukob s Mirkovićem nego sa bivšim kumom Šešeljem. Zaječarski gazda ne troši vreme i energiju na opšta mesta, on udara nemilosrdno, tamo gde najviše boli.

Kad za to dođe vreme, a doći će, Mirković će se na isti način obračunati i sa Vučićem. Mala je Srbija za njih dvojicu. Za sada, primirje se održava usled krhke ravnoteže straha, koju može da poremeti i najmanji konvertibilni nesporazum. Oni to znaju, zato odlažu neizbežni sukob. Vučić ne sme da dirne u Mirkovićev poslanički mandat. Zauzvrat, Zaječarac svu energiju troši na medijsko masakriranje porodice predsednika države.

Aleksandar Vučić je na vlast došao 2012, kada je SNS osvojila 300.000 glasova manje nego SRS četiri godine ranije. Sticajem okolnosti, odličnih po njega i katastrofalnih po Srbiju, okupirao je scenu, preuzeo potpunu vlast i zaveo diktaturu. Zloupotrebom policije, pravosuđa i medija, već skoro tri godine vlada u uslovima vanrednog stanja.

I, uživa u ulozi tiranina. Ličnu gardu uveseljava hvaleći se kako je stvorio stabilnost u državi, niko ne sme ni da pisne. Samozadovoljstvo često ne može da sakrije ni u obraćanju poslanicima.

- Ovde niko nema hrabrosti da me pogleda u oči i da me bilo šta pita - rekao je Vučić pre nekoliko dana, odgovarajući na poslanička pitanja.

U pravu je. U ovom skupštinskom sazivu gotovo svi poslanici znaju da ih imunitet ne može zaštititi od diktatorove histerije. Između elementarnog ljudskog dostojanstva i straha od osvete, izabrali su mišju rupu. Poniženi, aplaudiraju i slepo izvršavaju diktatorova naređenja. Kad bi se njemu prohtelo, mogao bi da predloži ukidanje Ustava i svih zakona, poslanici bi glasali „za" i niko ne bi primetio razliku u odnosu na trenutno stanje. Optimisti među narodnim predstavnicima, ako ih uopšte ima, mogu samo da se nadaju kako nikada neće biti pozvani na odgovornost, a ako se to ipak dogodi braniće se tvrdnjom da su donosili odluke bez svog znanja.

A, imaće za šta da odgovaraju. Pokorni i revnosni u ispunjavanju prohteva zlog gospodara, glasanjem za izmene zakona o radu i, naročito, neustavnog akta kojim su smanjene penzije, naneli su štetu građanima koje predstavljaju u Skupštini. Istovremeno, dok su zadovoljavali lične interese, omogućili su Vladi da uzima skupe kredite koje će otplaćivati nekoliko sledećih generacija nesrećnika kojima sudbina odredi život u Srbiji.

Kad ih narod, u borbi za goli opstanak, počisti s političke scene - već na sledećim izborima, nadajmo se - uzalud će da lažu kako nisu znali šta se radi i da je za sve kriv gospodar kome su služili. Ko god se nije suprotstavio diktatoru, postao je njegov saučesnik u ratu protiv građana, demokratije i zdravog razuma.

Retke tragove otpora Vučićevoj samovolji u zapisnicima sa skupštinskih sednica ostavilo je tek nekoliko opozicionih poslanika. Borko Stefanović, Zoran Živković, Vladimir Pavićević... Nedovoljno za ozbiljnije drmanje kaveza vladara, ali nema veze, bar se neko osmelio da kaže istinu. I plati cenu.

Zoran Živković je, upravo na sednici koja je počela frenetičnim aplauzom voljenom vođi, obavestio javnost o spornom poslovanju firme Andreja Vučića. Usledila je žestoka osveta, koju je strateški i logistički podržao diktatorov konsiljere Vladimir Beba Popović, u čijem Institutu za javnu politiku je konstruisana optužba protiv Živkovića za saučesništvo u pokušaju ubistva.

Lider Nove stranke je, navodno, pre nekog vremena negde nekome ispričao doživljaj iz mladih dana, kada je iz voza izbacio neidentifikovanog stranca, koji ga je iznervirao jer je govorio engleski. Monstruoznom optužbom, potkrepljenom samo osvetničkim porivima, javnosti se nameće zamena teza - hajde da se raspravlja o Živkovićevom zločinu, a ne o poslovnim avanturama članova vladajuće porodice.

Da ne bi na isti ili sličan način bili provlačeni kroz medijsko blato, Živkovićeve kolege iz skupštinskih klupa uplašeno i bestidno ćute. Ne štite ni lični, ni integritet svojih glasača. Na njihovu nesreću, građani to vide, zato su na internetu pokrenuli peticiju kojom zahtevaju da se onaj huligan - brojač putnika koji je u autobusu pretukao starca, hitno angažuje u Skupštini, da tamo broji poslanike.

A 1.

Ko ne plati, ima da se mlati

Srpska vlast preko Interpola juri Bogoljuba Karića, kriminalca u bekstvu. U srpskoj vlasti učestvuju Bogoljubova supruga Milanka i brat Dragomir.

Tu političku perverziju, nezabeleženu u svetu, osmislio je Aleksandar Vučić, samoproklamovani borac protiv korupcije i kriminala. Vučićeva vlast dere kožu s leđa osiromašenih građana, isključuje im struju zbog duga većeg od pet hiljada dinara, sudski progoni zbog neplaćenih računa, smanjuje penzije i tera u bedu. S druge strane, na listi naprednjačkog kartela poslaničke mandate dobili su supruga i rođeni brat kriminalca koji je, prema optužnici, oštetio Srbiju za više od 66 miliona evra.

Pre deset godina, kada je ušao u politiku, Bogoljub Karić se opasno zamerio tadašnjim radikalima Vučiću i Nikoliću, koji su ga optuživali da je lopov, prevarant i mafijaš „koji bi ukradenim novcem kupovao tuđe žene i sinove". Vučić se otvoreno zalagao za zabranu Karićevog Pokreta „Snaga Srbije", a i novinare je vodio sa sobom u policiju, kad je išao da prijavi Bogoljuba za korupciju i kupovinu poslanika.

- Ja sam jedini čovek koji sme da optuži Karića - rekao je tada Vučić.

- Ja sam jedini čovek koji sme da optuži Kosmajca - rekao je nedavno isti Vučić.

Dragoslav Kosmajac je uhapšen, uskoro će mu biti oduzeta imovina, procenjena na vrednost od oko 10 miliona evra. Normalno, pošto nema Vučićevu zaštitu. Da je, kao Karić, na vreme vladaru platio indulgenciju, danas je mogao da ima poslanički mandat, niko mu ne bi taknuo u imovinu.

Kosmajcu, kao i svim drugim optuženima, sudiće se po zakonu za koji su glasali Dragomir i Milanka. Oni, članovi porodičnog ganga najznačajnijeg kriminalca u egzilu, glasali su za Vučića, za smanjenje plata i penzija i za povećanje prihoda strankama.

KNJIGU PREDRAGA POPOVIĆA „ISTINA O VUČIĆU" NARUČITE NA 063/123-2702