Evrozona

Planetarni dug i ostale prevare

Mogu li se gladni otarasiti od nezasitih

Stvar ne može biti jednostavnija - ko pozajmljuje taj duguje, a ko duguje mora da vraća novac i uz kamate na koje je pristao. To je toliko očigledno i postavlja se pitanje zašto u svojoj redovnoj kolumni u Njujork tajmsu, nobelovac Pol Krugman tvrdi da niko ne razume dugovanje, pre svega ono na državnom nivou. Krugman insistira da ne samo da se ne razume stezanje kaiša, već da je takva fiskalna politika u suštini veoma pogrešna. O tome piše urednik Tabloida MIlan Balinda, dugogodišnji novinar američkog dnevnika Majami Herald

Milan Balinda

Nobelovac Pol Krugman zaključke o dugovanju izvodi iz neoborivih činjenica da Planeta nikada nije bila ovoliko zadužena i da preterana štednja niti je išta pomogla u smanjenju dugova, niti će ikad to uspeti da uradi. Tvrdi da je to „zato što je moja potrošnja tvoj prihod, a tvoja potrošnja je moj prihod, tako da ako svi istovremeno smanje potrošnju, prihod se smanjuje širom sveta". Jedna je stvar štedeti na porodičnom nivou, čak i kod malih biznisa, trebalo bi takođe prištedeti u manjim, ekonomski slabijim državama, ali kad zemlja kao Nemačka počne da štedi, onda to nije dobro ni za koga. Na svetskom nivoima svako svakome duguje, a Planeta duguje samoj sebi i preteranom štednjom samo se postiže krah svetske ekonomije.

Podaci pokazuju da mnogim zemljama državni dugovi rastu iako njihova domaćinstva u većini primenjuju mere štednje. Ti podaci takođe pokazuju da državni dugovi rastu više nego što se privatni smanjuju. Kada će onda svetska ekonomija da se vrati na „normalu", koliko je učinjeno napretka? Nikakvog! Krugman tvrdi da se političari baziraju na lažnom shvatanju duga, a napori da se on smanji samo pogoršavaju situaciju.

Gde su granice stezanja kaiša

Ovih dana sve su oči uprte u Grčku i njen dug. Helenska država bi morala malo da prištedi, ali Nemačka nikako to ne bi trebala da radi! Nemci mogu da pozajme novac, koji bi mogli da investiraju i pokrenu ekonomiju, pod nikad povoljnijim uslovima.

Mogli bi, ali neće jer se gospođa Merkel ponaša kao „švapska domaćica", kako je to već opisao Krugman u svojoj kolumni od 9. februara.

Politika Berlina gura Nemačku, i ostatak Evrope, u deflaciju i recesiju. Kada bi Grčka, na primer, vratila sve dugove, to ne bi njihovu ekonomiju učinilo bogatijom. Dugovi predstavljaju finansijsku opasnost, ali ta se opasnost ne smanjuje kada se čine napori da se dug vrati, a ne da se poboljša ekonomija. Vračanjem duga otvaraju se veće mogućnosti da država nastavi sa zaduživanjem, a to je ono što banke mnogo vole jer od toga i žive i stvaraju velike profite. Kako stvari sada stoje, bogate države su skresale potrošnju i to utiče na produženje svetske ekonomske krize. Samo je Amerika, mada s malom zadrškom, shvatila da doštampavanje novca u pravom trenutku je jedini lek. Naravno, Američka ekonomija je dovoljno jaka da može da akumulira svaki dolar na svetu i da pri tome drži inflaciju pod kontrolom.

Zaduživanje uz korupciju

Lako je zadužiti se u korumpiranim sistemima, kakav je, to je važno istaći, Grčki. Banke naprosto jure da daju kredite jer to im je u prirodi postojanja. Banke ne mogu da štede, ugasile bi se. Dakle, banke znaju da će se u korumpiranim zemljama novac brzo potrošiti, ukrasti, da će nestati i da će biti novih zaduživanja, ali sada sa većim kamatama. A zašto se kaže „dužan kao Grčka". Zato što je Grčka u poslednjih 100 godina mnogo puta bila u bankrotu i glavni razlog za to je da im je sistem korumpiran. Korupcija je glavni razlog grčkog prezadužavanja, a ne toliko nestručnost, što bi moglo da bude u nekim drugim zemljama koje su i korumpirane i slabašne sa stručnim finansijskim kadrom. Po pitanju grčkog duga postoje neke stvari koje su jasne i neke koje to nisu. Prvo što je jasno je da Grčka taj dugo ne može da vrati ni na bilo koji način.

Vraćanje nemogućeg

Ono što nije jasno je zašto Evropska Unija, odnosno, Nemačka insistira da Grci taj dug vrate, mada u Berlinu veoma dobro znaju da je to nemoguće. Ipak se tu radi o politici za domaću upotrebu; Nemačka će zbog svog građanstva da izigrava strogog gazdu koji traži da se novac vrati, a Grčka će da izigrava „buntovnika bez razloga" tvrdeći da im neće dati ni prebijenu kintu. Ta će gluma da potraje, makar nekoliko meseci, sve dok se ne proceni da su domaće publike zadovoljne stavovima svojih vlada. Na kraju će se dogovoriti i Grčka će dobiti neku mogućnost da isplati nešto duga u doglednom roku, ili isplati skoro sve na duge staze. Veoma duge i proporcionalno stopi privrednog rasta.

„Evro je kao kuća od karata", izjavio je novi grčki ministar finansija Janus Varufakis. „Ako izvučeš grčku kartu, sve će se srušiti". Postavio je pitanje da li Grčka zaista hoće da se Evropska Unija raspadne i odgovorio da im to ne pada na pamet. Podvukao je da Grčka ne može biti amputirana iz Evrope. Da je to opasna ideja jer ko će biti posle Grčke? Portugal? Italija? Sa svoje strane, italijanski ministar finansija, Pjer Karlo Padoan, tvrdi da su komentari o italijanskoj finansijskoj krizi bez osniva jer je „italijanski dug stabilan i održiv". Ipak opasnost postoji jer deflacija povećava kamate brže nego što raste italijanski, portugalski i španski bruto nacionalni dohodak. Ukoliko se ne postigne dogovor oko grčkog duga, pokrenuće se lančana reakcija na svetskom nivou i Siriza igra na kartu da to evropski moćnici veoma dobro znaju i da će biti prisiljeni da odgovarajuće reaguju, bez obzira što javnosti iznose neka druga scenarija.

Moćnici Evropske Unije počeli su da paniče još pri samim procenama da bi Siriza mogla da pobedi na izborima, a sada idu ko muve bez glave i puni pretnji. Stvar je u tome što su političari i finansijski lideri sve lepo osmislili kada je Evro u pitanju, ali su zaboravili na dve stvari. Prvo, Evropska Unija nije samo, i ne bi trebala to da bude, ekonomski i finansijski savez, ona je proizvod evropske socijalne istorije, težnje za ličnu slobodu njenih građana. Drugo, zaboravili su na glasače. Odnosno, mislili su da glasači nisu dovoljno ni organizovani, ni politički obrazovani, ni hrabri da bi im pokvarili sve što su „lepo smislili". Možda bi mogli da sve dovedu u red da je samo Grčka u pitanju, ali nije. Daleko od toga. Nije nigde zapisano da jedino levi ili desni centar moraju da dobiju na svim izborima. Strah je opravdan - ako su mogli Grci, što to isto ne bi mogli Španci!?

Španija je sledeća

Da nešto, odnosno mnogo toga, nije u redu u Evropi može jasno da se shvati posmatrajući elementarne činjenice. Dovoljno je uzeti za primer Španiju. Skoro 13 miliona Španaca na ivici su siromaštva, tj. gladovanja ili marginalizacije. To bi bilo nekih 27,3 odsto građana jedne od prirodnim bogatstvima najbogatije zemlje Evrope. Od 2009. godine taj broj se povećao za 1.320.216 ljudi. U Španiji, kao i u ostatku Evrope, nije bilo apokaliptičkih prirodnih katastrofa, nije bilo epidemija kuge, tuberkuloze ili lepre. Nije bilo ratova. Sve je bilo mirno i lepuškasto. Kako onda početkom 21. veka neki Evropljani gladuju, a drugi se slabo hrane? Evropa, u društvu sa Amerikom, je najrazvijeniji deo na svetu. Tehnološki, naučno, edukativno, zdravstveno... Negde mora da se krije ogromna greška! To je ljudski faktor i to onaj deo koji je smislio pogubni finansijski sistem.

Ovo što danas imamo nije toliko industrijski, koliko finansijski kapitalizam. Od velikih profita banaka, drugih finansijskih institucija i oligarhije, malo ko ima koristi. Siromaštvo je pre svega posledica velikog broja nezaposlenih i niskog nivoa socijalne politike. Moćnici su smeli s uma činjenicu da ako država ne vrši svoju socijalnu uslugu, onda čemu uopšte postoji!? A koliko dugo ova takozvana ekonomska kriza u Evropi može da potraje? Siriza, a isto to tvrde i mnogi svetski ekonomisti, kaže da ukoliko bi se nastavila striktna finansijska štednja, Grčka bi nekoliko sledećih decenija bila na aparatima za održavanje u životu. Zašto bi Grčka, ili bilo koja druga nacija, pristala na tako nešto!? Samo zato što je uzimala, ili su je gurali, kredite pod nepovoljnim uslovima!? Samo zato što je taj novac uglavnom pokraden i završio tamo odakle je i krenuo, u nekoj od velikih evropskih banaka? Nešto će morati da se menja.

To ne znači da bi nova grčka vlada jednostrano mogla da odluči da ne vraća novac koji duguje. Ne znači jer tako nešto nije realno. Ali znači da će dugovi morati da se preispitaju i da će neljudska štednja morati da ustupi mesto humanijim finansijskim obavezama. Siriza ipak jeste neka vrsta političkih iznenađenja jer je do sada krajnja desnica najviše profitirala u teškim ekonomskim situacijama koristeći ljutnju i strah glasača. Ovoga puta u Grčkoj profitirala je levica, a njoj su među prvima čestitali iz Francuske i to veoma jaka ekstremna desnica Nacionalnog fronta Marine Le Pen. Politička scena se menja, nema više političkog centra, ako ga je ikad bilo, već samo levi i desni centar, plus radikalna levica i krajnja desnica. Običan građanin bi uglavnom glasao za čisti politički centar, ali kako tako nešto ne postoji i nisu spremni da ponovo glasaju za levo ili desno od centra, onda sve veći broj glasa za ekstremnije partije. Za bilo koga koji obećava da će se boriti protiv status kvo, odnosno diktata iz Brisela i Berlina.

Da bi se glasači za tako izbor opredelili, prvo je moralo da se pokaže da „uobičajena" politika ne funkcioniše. A drastično stezanje kaiša ne donosi značajne pozitivne rezultate, ali zato „legalizuje" siromaštvo. Kako vođe Sirize, tako i moćnici Evropske Unije, tačno znaju kakvo je stanje u evro zoni. Ne može tu niko nikoga da prevari, jer su obe strane dovoljno obrazovane i dovoljno pametne da bi bilo koja strana onoj drugoj uvalila mačku u đaku. Ovo važi samo u situacijama kad ne postoji namera krađe i kada ni jedna strana nije korumpirana. A korupcija može da bude lepo zamaskirana. Na primer, ako neka zemlja pozajmi milijardu evra sa namerom da osnuje vladin Institut za posmatranje promaje, ona će se taj novac podeliti u obliku plata, bonusa, privilegija itd. Problem je što posmatranje promaje nije ekonomski korisno i dodatni problem što taj novac mora da se vrati, a u zavisnosti od toga ko je pozajmio i uz nepovoljne kamate.

Prva koja je javno nagovestila da grčko stanje mora da se sredi bila je austrijska vlada i to zahvaljujući činjenici da je njima Balkan najbliža teritorija i da imaju upečatljivo istorijsko iskustvo kako kriza na Balkanu može uvek da svima zagorča život. Austrijski kancelar Vermer Vajman, pre susreta sa novim grčkim premijerom Ciprasom, izjavio je da „moramo da spasemo Grčku i Evropu od grekzita (grčkog napuštanja evro zone ili Evropske Unije)". Iz Vašingtona takođe stižu poruke, odatle je predsednik Obama upozorio elitu evro zone da budu oprezni: „Ne možete da nastavljate da stiskate zemlje koje se nalaze usred depresije. U nekom trenutku mora da postoji strategija rasta da bi mogle da otplate svoje dugove, da eliminišu nešto od deficita". Tim američkog ministarstva finansija stigao je u Atinu sa uputstvima da ubedi lidere obe strane da moraju da se dogovore.

Vašington ne želi da Grčka isklizne iz NATO saveza i da kao „propala država" unosi haos na Balkanu i traži pomoć Rusije. Da li će Amerika ponuditi neku finansijsku pomoć još se ne zna, ali uzevši u obzir da im je ishod sukoba u evro zoni od velikog značaja, moguće je da Vašington u svemu tome aktivnije učestvuje. I mada još niko ne zna kako će se sve ovo završiti, sigurno je da su lideri evro zone pogrešno procenili, odnosno potcenili, snažnu grčku odlučnost da istraju. Brisel će morati da se vrati u sobu za razmišljanje i izađe sa nacrtima za „plan B". Grčki ministra finansija izjavio je da „mi se nećemo pokoriti". Politički ulozi su visoki i neće biti „lako ćemo rešenja". Ako evropski autoriteti misle da je ovo do sada po njih najgori scenario, nek sačekaju rezultate glasanja u Španiji, Portugalu, Irskoj i Italiji. Možda će na kraju balade mnogo toga morati biti promenjeno.

Pablo Iglesias, vođa španske partije Podemos, u autorskom tekstu objavljenom 11. februara u britanskom dnevniku Gardijan, između ostalog ističe da „evropski problem nije to što su Grci glasali za različitu opciju od one koja ih je odvela u propast; to je jednostavno demokratska normalnost. Stvarni problemi Evrope su nejednakost, nezaposlenost i dugovanja - a ovo nije ništa novo, niti tipično grčko". Iglesias ističe da je grčka vlada predložila jedan sporazum o „mostu" koji bi obema stranama dao vremena do juna meseca da bi mogli da se posvete problemima koji su skoro na nivou „nacionalne katastrofe" za većinu grčkog stanovništva.

Siriza, za razliku od desničarske nemačke stranke Alternativa za Nemačku, ne zagovara napuštanje evra, a još manje Evropsku Uniju. Atina ne beži od svojih finansijskih obaveza, ali smatra da uslovi moraju da se prilagode realnosti. Logično gledano, a ovo bi trebalo podvući, nije ni blizu pameti insistiranje da Grčka pod postojećim uslovima otplaćuje kredite i to samo iz jednog razloga - Grčka ne može te pare da vrati! Em ih nema, em ih neće ni imati. Nikad, ukoliko se nastavi s gušenjem njihovog privrednog rasta.

Šta je alternativa za evrozonu

Evropska Unija mora pre svega da prikoči deflaciju i postigne inflaciju od najmanje dva odsto je bi to pomoglo da se umanji realna vrednost duga. Evropska centralna banka, pod rukovodstvom Maria Draga, najavila je upumpavanje svežeg novca u ekonomije evro zone. Radi se o milijardama evra, ali mnogi misle da ni to neće biti dovoljno. Jake evropske ekonomije moraju da iskoriste niske kamate i pozajme novac za velike investicije. Ako se ne investira u ovom trenutku - kada? Ne postoji bolje vreme da se to uradi! Nemačka kancelarka mora da pogazi svoje obećanje koje je dala glasačima i da pozajmi novac. Kako je to rekao Džozev Štiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, „ako se Evropska Unija raspadne za ostatak Evrope bolje bi bilo da je napusti Nemačka, nego Grčka". Dodao je pri tome da je evro uveden jer su se svi nadali da će uz zadničku valutu svi ravnomerno rasti.

Grčka će se na jedan ili drugi način izvući iz finansijskih problema i ojačati sopstvenu ekonomiju. Pri tome će morati da sprovede i značajne reforme u zemlji. A jedan od velikih grčkih problema je korupcija. Istina, to nije samo problem u Grčkoj, ali će Siriza morati ozbiljno da se s time pozabavi. Veliki deo novca koja Grčka duguje, kao i veliki deo neplaćenog poreza, završio je na privatnim računima na skrivenim računima širom sveta. Čitav svet zna da postoje tajni računi, ali je jedan službenik banke, Franko-Italijan Erve Falsijani, ukravši tajna bančina dokumenta, izneo prevare na svetlost dana. Naime, on je radio za švajcarsku filijalu privatne britanske banke HSBC, a dokumente koje je odneo pokazuju da je ta banka pomagala bogatim klijentima da utaje poreze u svojim zemljama. On je te dokumente ukrao još 2007. godine i prosledio ih francuskim vlastima, ali su podaci procurili u javnost tek početkom februara. Falsijani je morao da se krije od policije u Švajcarskoj i to mnogo puta maskirajući se kao u špijunskim filmovima.

Vlade širom sveta radile su, neke manje, neke više, na otkrivanju prevaranata, ali alarmantne vesti nisu javno objavljene sve dok nekoliko novinarskih organizacija nisu sprovele svoje istrage. HSBC je još 2012. platio kaznu u iznosu od 1,9 milijardi dolara nakon što je istraga američkog Senata pokazala da je banka „oprala" velike svote meksičkog narko kartela. Među klijentima nalaze se i 38 srpskih državljana, a uložena suma dostiže 46,6 miliona dolara. Vlada u Beogradu tvrdi da zna o kojim se građanima radi, ali nije bila voljna da njihova imena objavi. Tako nešto najverovatnije neće biti slučaj u Španiji gde su se lider Podemosa Pablo Iglesias i bivši službenik banke Falsijani dogovorili da zajedno nastupaju u razotkrivaju fiskalnih prevara. Inače, Falsijani je podvukao da su podaci o proneverama koji su do sada objavljeni samo vrh ledenog brega.

A.1 Na Islandu zatvaraju bankare

Islandski Vrhovni sud osudio je četvoricu šefova jedne njihove banke na robiju u trajanju od četiri do pet i po godine. Oni su bili optuženi da su sakrili činjenicu da je jedan katarski investitor, koji je kupio deo njihove banke, u stvari ilegalno pozajmio novac od te banke. Samo nekoliko meseci pre nego što se ta banka urušila, dotični je navodno kupio 5,1 odsto udela sa ciljem da se poveća poverenje u banku o kojoj su kružile priče da je upala u probleme.

Ovo su bile najteže sudske kazne u istoriji islandskih finansijskih prevara. I nekolicina drugih zaposlenih u Kaupting banke moraće da se pojave pred sudom zbog prevara. Islandski sud nije imao milosti za bankare koji su izmislili lažnog arapskog investitora da bi poboljšali svoj rejting.

A. 2 Privatizacija luke Pirej

Nova vlada Grčke odlučila je da ipak privatizuje pomorsku luku u Pireju, gradu na domaku Atine. Odluka je u suprotnosti sa izjavama grčkog premijera Aleksisa Ciprasa, koji je insistirao u predizbornoj kampanji da će Grčka stopirati sve privatizacije. Biće prodato 67 odsto akcija luke koje su u posedu grčke vlade. Odluka o prodaji čini deo programa koje je zacrtala trojka.

Među zainteresovanim kupcima ističe se kineska kompanija KOSKO, koja od 2009. godine upravlja sa nekoliko lučkih terminala pod ugovorom o koncesiji na 35 godina. Pre izbora prethodna vlada dogovorila se da će tokom ove godine privatizovati društvene kompanije u vrednosti od 2,8 milijardi evra. Plan je uključivao i prodaju koncesija 14 grčkih aerodroma, distributera prirodnog gasa i nekoliko hotela.