Postdemokratija

Nepodnošljivi optimizam ubeđenog pesimiste, ili ...

Vučić protiv Vučića

Vučić pesimista je u sukobu sa Vučićem optimistom. Radoholičar Vučić je u sukobu sa Vučićem koji samo priča. On je, kako uporno ponavlja, po prirodi pesimista, ali ga eto njegovi rezultati prosto prisiljavaju da bude optimista. On bi da radi 24 sata, ali nema šta, jer, kako kaže, Srbija nema ideja, nema preduzetničkog duha, nema projekata. I da imamo para, ne znamo šta bi sa njima, reče sa krova Srbije, Kopaonika. Ali još nije skočio. Još se ne predaje, jer niko nije jači od države. Osim Zvezde i Partizana, odnosno njega, zaključuje Tabloidov kolumnista Mile Isakov, novinar i bivši potpredsednik u Đinđićevoj vladi, a potom ambasador Srbije u Izraelu

Piše Mile Isakov

Posle Vučićeve izjave da bi bilo najbolje da se fudbalski klubovi Zvezde i Partizana privatizuju, ali da se on boji da za to nemamo snage, mediji su u glas povikali: Ko je to jači od države? Pitanje je, naravno, retoričko, jer i vrapci to znaju, jači od države je sam Vučić. Prema tome, kad on kaže da država nešto ne može, to znači da on neće. Stoga, pravo pitanje je zašto on to neće? Ili ne sme?

Bio sam se zarekao da neću komentarisati sve Vučićeve poteze, bar jedno vreme, ali ne vredi. Ne da on. Očigledno nije živ ako nije na televiziji, pa ne prestaje da mi skače po živcima, pričom o sebi kao čoveku i patrioti. Te ovakav je, te onakav je, vredan, častan, pošten, iskren, neustrašiv i nepotkupljiv, strog ali pravičan, i nadasve uspešan. Mada pesimista!? To od početka svog drugog političkog života posebno naglašava.

Pa kad već insistira, hajde da vidimo koliko je to sve baš tako. Najpre da raščistimo sa tim već poslovičnim pesimizmom. Kako može biti pesimista čovek koji je obećavao Srbiju do Tokija i hleba za tri dinara, a sad najavljuje bolji život za dve tri godine ili velelepni Beograd na vodi? Bez obzira da li je to realno ili nije, pesimista to nikad ne bi radio.

I baš u tome je kvaka, pesimista je uloga koja mu je dodeljena zbog boljeg plasmana. Očigledno reč je o dobro smišljenoj reklamnoj poruci njegovog vrlo sposobnog i vrlo pokvarenog tima za pranje mozga na ruke.

Ta američka ekipa spin doktora, sad pojačana i svetski dokazanim prevarantom Blerom, napravila je kroki uspešnog vladara Srbije, kako i Vučić treba da izgleda, odnosno da se predstavi u svom novom političkom životu. Pošlo se od činjenice da su se narodu smučili uvek nasmejani i optimistički raspoloženi mangupi iz sopstvenih redova, koji su ih sa nepodnošljivom lakoćom lagali i pljačkali, dok je država propadala. Dakle, onaj koji želi da stekne poverenje građana, mora biti sušta suprotnost, ozbiljan, uzdržan i u govoru i u gestu, kao i u porukama.

Setimo se samo kako smo svi bili iznenađeni smirenim i zabrinutim Vučićem, kako skrušeno šapuće dok, sa rukama molitveno sklopljenim u piramidu, govori kako su teška vremena i kako će nam biti jako teško jedno vreme. Sve su to poznati propagandni trikovi, jer ta poza sugeriše duhovnu ravnotežu i stabilnost čoveka, koji je spoznao sebe i svet, koji zna sve boljke, ali i lekove za njih.

Posebna prevara je prigušen govor, jer kad neko tiho govori, moraš dobro da načuliš uši da bi ga čuo, što automatski doprinosi većoj pažnji. Istovremeno, utisak da vam šapatom saopštava nešto u poverenju, proizvodi zaverenički osećaj solidarnosti.

A, uloga pesimiste mu je dodeljena da bi stekao i poverenje. Narodu je bilo dosta optimizma bez pokrića, koji su neodmereno, čak drsko, širili raniji vlastodršci i više nije bio sklon da takvima veruje. Ali, ako vam pesimista nešto obeća, to je već sasvim druga stvar. Tome se mora verovati, jer takav nema običaj da daje lažnu nadu, naprotiv. Nije on, kao neki, koji šakom i kapom obećavaju kule i gradove, tako da kad on obeća, naprimer, Beograd na vodi, sa sve kulom u centru, to nisu one kule i oni gradovi...

Međutim, nije dugo izdržao u toj ulozi. Odavno je počeo da brlja, ali sve češće sumnje i pitanja toliko ga nerviraju, da počinje da viče i mlatara rukama. Nije više ni smiren, ni odmeren, već naprotiv, ponovo razjareni fanatik, kakav je uvek i bio. Paradoksalno, ali istinito, on sad fanatično veruje i u izrežiranu predstavu o sebi, pa ga opasno nervira što neki, elita kako ne bez sarkazma voli da kaže, to dovode u pitanje. Tako razdražen sve češće zaboravlja i na svoju ulogu pesimiste, pa da bi dokazao svoje rezultate kojih nema, postaje neumesni optimist. U poslednja dva meseca, skupilo se nešto više para u budžet, pre svega zahvaljujući boljoj naplati dažbina i smanjenjem plata i penzija, a on to proglašava velikim uspehom svojih reformi, koje zapravo nisu ni počele. Proizvodnja je i dalje u padu, kao i životni standard, a on poput Đinđića uzvikuje, Srbija je na dobrom putu. Toliko o njegovom pesimizmu. Ne zameram, jer pesimista ni ne može biti premijer zemlje koja je na ivici bankrota, a njeni građani sve teže žive. Ko ne veruje u čuda ne može ovde ništa ni postići, ali nemoj da se lažemo.

Druga tema za ozbiljno preispitivanje je njegova radišnost. Na sva usta se hvali kako mnogo radi i već sam bio spreman da mu poverujem, jer zaista stalno je u nekoj frci i svuda ga ima. Ali, da li je to rad. I gde su rezultati? Jer rad se meri po rezultatima, a ne po satima provedenim na poslu. Onaj ko puno radi, ne stiže, a i ne mari da se toliko pojavljuje. Njega sve češće viđam na televiziji pa se pitam, kad taj stigne da radi kad stalno negde nastupa, u zemlji ili inostranstvu. Ne propušta ni jedno otvaranje fabričkih pogona, čak i najmanjih. Prisutan je na skoro svim dodelama ključeva za nove kuće u poplavljenim područjima, i svakoj prilici kad se obeležava neki uspeh.

Kad se sabere i put, da bi stigao recimo do Švedske, pa na Kopaonik, a onda oduzme vreme za pripremu onoga što će tamo reći pred kamerama, pa tome doda vreme neophodno da mu prepričaju sve što je o njemu u međuvremenu izrečeno i napisano, na šta obavezno mora da odgovori, pa oduzme vreme potrebno da ipak pročita svoje autorske tekstove i intervjue za novine pre objavljivanja, ne ostaju mu baš puno vremena da nešto i uradi. Osim ako to neprestano hvalisanje sebe, preuveličavanje rezultata i prozivanje onih koji ga kritikuju, ne smatra nekakvim radom. Kad li samo stigne da tako pomno čita novine i gleda televiziju, a vidim da prati i naš „Tabloid" i B92, jer često nas pominje.

Dobro, znam ja da mu drugi to podvlače i snimaju, ali opet i za pregled toga je potrebno vreme, a nepoverljiv, kakav je, verovatno mora i da sve proverava u originalu, da ne bi došao u situaciju kao što je bio Staljin, kojem su svako jutro servirali novine štampane samo za njega, u jednom primerku. Znamo već da je narcisoidan, a kanda je pomalo i mazohista, jer očigledno zna napamet sve pokude na njegov račun, perverzno se držeći pravila da je važno da se o njemu govori, makar i dobro. Ako neće niko drugi da ga hvali, on će sam, a napadi su dobro došli, jer za dobrim konjem se prašina diže. Međutim, preterao je, podigao je toliku prašinu da od nje više ne vidi puta. Ajde Vučiću nešto uradi, nemoj samo raditi.

I naravno fudbal. Treća veoma sporna stvar u Vučićevim poslednjim tvrdnjama je njegova navodna odlučnost da se nagomilani problemi u našem fudbalu reše privatizacijom, za šta država, navodno, nema snage.

I najproblematičnija je, ne samo zato što je u pitanju najvažnija sporedna stvar na svetu. Elem, Vučić kaže da ga svi mrze zbog toga što on traži privatizaciju Zvezde i Partizana, ali država, nažalost, nema snage da to uradi.

Svi mediji, neki poltronišući mu, a neki cinično, odmah su postavili isto pitanje: Ko to može biti jači od države? Poltroni time prozivaju neke, ali samo neke ljude u fudbalu, a iz opozicionih stranaka, a cinici postavljaju to pitanje baš njemu, jer on je jednom već sređivao stanje u Zvezdi, tako što je za uši doveo Džajića sa optuženičke klupe i postavio u direktorsku fotelju. Dakle, kad je hteo, mogao je, a bio je samo prvi potpredsednik. Kako sad ne može, kad svi znaju da može sve što hoće. Druga je stvar kako je tada stvari sredio, kad su problemi i dalje isti. Čak i praksa koju je on uveo, jer kad je otišao Džaja, na direktorsko mesto su izabrali drugog robijaša zbog mućki u fudbalu, Terzića.

Prema tome, jasno je da on to ne želi. Da bismo razumeli zašto, treba se vratiti na njegov početak, a njegovo obnašanje vlasti, započelo je upravo u fudbalu, odnosno Zvezdi. Zašto je prvo otišao baš u Zvezdu? Pa zato što Zvezda ima preko dva miliona navijača, od kojih su mnogi vrlo fanatični i borbeni. Spremni na svašta. Uostalom, poznata je njihova značajna uloga u rušenju Miloševića 5.oktobra. Ali, neka i nisu svi takvi, neka ima među njima i maloletnih, opet je to armija birača, od bar milion glasova.

Ne računajući njihove potencijale za pritisak, pa i nasilje, dakle, samo sa njihovim uticajem na svoje najbliže, majke i očeve, babe i dede, žene ili devojke, moglo bi se računati i na dva miliona birača, a to je već sigurna pobeda. Naravno, tu se vrti i velika lova, koja je takođe neophodna za izbore. Zašto bi on sad sekao granu na kojoj sedi, zašto bi se zamerao navijačima i posebno ekstremistima u njihovim redovima, i zašto bi tu zlatnu koku prepuštao nekim privatnicima, koji možda imaju sasvim drugačije planove od njegovih. Zašto bi sređivao stanje koje mu savršeno odgovara. Šta će mu rešenja koja eliminišu probleme. Kako će onda loviti u mutnom i kako će se pravdati za neuspehe.

A pošto je fudbal kod nas više od igre, na njegovom primeru može se objasniti i zašto nema reformi i nema boljitka, jer tako je sa celokupnim javnim sektorom, od kojeg sve zavisi.