Svedočanstva

Iz treće knjige trilogije "Narodna buna", Ivana Ivanovića: ideologija, revolucija, zablude, razočarenja, život i literatura (7)

Iz Crne Gore do Crne Trave

Poznati srpski pisac Ivan Ivanović upravo je objavio treću knjigu trilogije "Narodna buna" 1, 2, 3 sa podnaslovom "Partizani". Knjiga govori o partizanskom ustanku na jugu Srbije 1941. godine, a ispričana je kroz kazivanje i pisanje Milivoja Perovića, doktora pravnih nauka i književnika, razočaranog komuniste. Osnovna tema romana je sudbina drugog značajnog ustanika ovoga kraja, Ratka Pavlovića Ćićka, španskog borca, po opštem uverenju stanovnika Južne Srbije, likvidiranog komuniste. Tabloid će u šest nastavaka da upozna čitaoce sa ovim romanom.

Ivan Ivanović

Tajni boravak Petra Karađorđevića u Jablanici u cilju rušenja Obrenovića

O ilegalnom boravku Petra Karađorđevića u Jablanici ne zna se mnogo, pisanih tragova nema a kazivanja su nepouzdana. Tekst koji predočavam Čitaocu napisao sam na osnovu knjige Dobrosava Turovića "Gornja Jablanica kroz istoriju".

Malo se zna da je knez Petar Karađorđević krajem devedesetih godina Devetnaestog veka ilegalno boravio u Jablanici, Toplici, Kosanici... i drugim novooslobođenim krajevima. Turović je zabeležio sećanja starih ljudi tih krajeva na ovaj događaj.

U istoriji je poznato da su neki od naseljenika u Jablanici i susednim krajevima bili učesnici u Bosansko-hercegovačkom ustanku 1875-78. godine. Zna se da je vojvoda Peko Pavlović, koji se kasnije naselio u Toplicu, bio vođa crnogorskih dobrovoljaca na Hercegovačkom ratištu. Mnogi od učesnika Nevesinjske puške su tada upoznali četovođu Petra Mrkonjića, odnosno Petra Karađorđevića, budućeg kralja Srbije.

Verovatno da je knez Petar Karađorđević, tada pretendent na srpski presto, ilegalno prešao srpsko-tursku granicu 1897. godine i jedno vreme se zadržao u novooslobođenim krajevima. Svakako da je tu imao znatne pristalice.

Inače, crnogorski doseljenici u Srbiju bili su nezadovoljni svojim položajem. U početku su bili pristalice kralja Milana Obrenovića, ali posle 1883. godine se taj odnos naglo hladio, pa su se doseljenici okretali ka Karađorđevićima. Poznato je da su se ovi ljudi u tri navrata žalili kralju Milanu na svoj položaj u novoj domovini.

Prvi put su Gornjojablaničani posetili kralja Milana u Nišu, gde je kralju bila druga prestonica. Oni su bili nezadovoljni što za čuvanje granice nisu adekvatno nagrađeni. Osim toga, starosedeoci su ih loše primili. Otvoreno su govorili da su "naseljeni Crnogorci u Srbiju došljaci i da ih treba proterati iz Srbije". Digne se jedna delegacija od oko sto najviđenijih doseljenika kralju Milanu u Niš, na čelu sa radikalskim prvakom Ilijom Božovićem Drpićem i učiteljem iz Retkocera, Miletom Ristovićem. Tražili su da im se reše politička prava. Osim toga, hteli su da čuju iz kraljevih usta šta on kaže o njihovom naseljavanju, da li ih tera iz svoje države. Kralj je bio impresioniran držanjem gorštaka i obećao im je svu podršku. Oni treba da ostanu tu gde su došli i da čuvaju granicu. Vi ostajete na granici Srbije i u mojim nedrima.

Druga poseta se dogodila u Leskovcu. Naseljenike je predvodio Miloš Turović. Oni su zatražili od kralja veću sigurnost, pravo nošenja oružja (bilo je to posle Timočke bune), smanjenje poreze, izgradnju puteva i škola. Razgovor se završio kraljevim obećanjem da će im ispuniti zahteve, ali od toga uglavnom nije bilo ništa, što je docnije uticalo na pojavu opozicije u Jablanici protiv dinastije Obrenovića.

Treća poseta Jablaničana zbila se u Prokuplju i bila je dramatična. Jablaničani su osedlali sto vranih konja i krenuli za Prokuplje. Delegati su birani po pušci i krvavoj ruci. Predvodio ih je učitelj Mile Ristović. Putovali su tri dana, jezdili su preko tri planine i pevali borbene pesme. Kad su stigli u Prokuplje, ulogorili su se ispod brda Hisara, gde su nastavili slavlje, bolje reći šenluk. Kapetan Prokuplja i njegova policija nisu znali kako da postupe, pa su odlučili da se pridošlicama ne dozvoli da priđu kralju Milanu kad ovaj pristigne.

Kad se na drumu pojavio kralj sa svitom i telesnom pratnjom, Jablaničani su provalili kordon i stali pred kralja. Čiji smo mi, gospodaru? Zašto nam tvoji panduri ne daju da ti pristupimo? Sad se kralj našao u čudu, pitao se šta hoće ovi ljudi. Pred njega je istupio Mile Ristović i rekao mu da je doveo Srbe iz Jablanice crnogorskog korijenja da još jednom zatraže svoja prava. Učitelj je razložno objasnio suverenu da su ovi Crnogorci prvi komšije sa Turskom carevinom, uz samu tursku granicu, ali da su mnogo slabije naoružani od turskih nizama i šiptarskih kačaka i da su došli da traže bolje puške, kokinke. Kad je kralj čuo da su mu Crnogorci verni i da jedino traže bolje naoružanje za čuvanje granice, naredio je kapetanu da im se odmah izađe u susret i dodeli sto pušaka kokinki sa džebanom.

Svakako da je Petar Karađorđević bio dobro obavešten o nezadovoljstvu među graničnim Crnogorcima, kad je odlučio da ih ilegalno poseti. Na osnovu pričanja savremenika tog događaja, Dobrosav Turović je napravio maršrutu Karađorđevićevog kretanja.

Knez je prešao srpsko-tursku granicu pod imenom Petar Mrkonjić i najpre stigao u Tulare svom starom poznaniku iz ustanka Šćepanu Radoviću. Zatim je prešao u Retkocer gde je boravio kod Mileta Ristovića. Odatle je otišao u Sponce, pa u Stublu. Zatim je prešao u Gajtan kod uglednih domaćina Ilije Drpića Božovića i Miloša Turovića. Iz Gajtana je otišao u Gazdare, a potom u Statovac gde ga je ugostio predsednik Žitnopotočke opštine Nikola Pejović Cuca. Na kraju se prebacio u tazbinu u Crnu Goru.

Svuda gde je boravio, knez je razgovarao sa narodnim prvacima i govorio o nužnosti dinastičke promene i zatražio je od naseljenika podršku dinastiji Karađorđević. Ma koliko poseta Petra Karađorđevića Jablanici bila tajna i konspirativna, vlasti su za nju saznale. Načelnik Lebana, inače čuveni junak, uhapsio je u avgustu 1897. godine Mileta Ristovića i Miloša Turovića. I pored velikih zatvorskih tortura, Ristović i Turović nisu odali knežev ilegalni boravak u Jablanici.

Kada je, posle prevrata, knez Petar Karađorđević stupio na krvavi srpski presto, 1904. godine, povodom njegovog krunisanja, njegov ratni drug iz Krajine i domaćin u Gajtanu, Ilija Drpić Božović, oterao mu je na poklon u Beograd konja zekana, u ime naroda Jablanice.

Romani o Ratku Pavloviću Ćićku

Već sam naglasio da su dosad napisana dva romana o Ćićku, oba kamuflirana. Iako ne može biti dvojbe da je njihov junak Ćićko, ime u romanu je izmišljeno. Time su pisci romana pribavili sebi alibi u slučaju prepoznavanja, što Milivoje Perović nije namerava da uradi. "Bez obzira na to da li ću uspeti da objavim ovaj roman, i kako će biti primljen ako se to desi, ja zadržavam puno ime i prezime junaka, dakle, Ratko Pavlović Ćićko. Drug Ćićko nije bio čovek koga istorija može da sakrije. A što se tiče pisca romana, kao advokat branio sam toliko ljudi da sam uveren da ću umeti i sebe da odbranim, ako me komunisti tuže."

Radisav Veličković, prvoborac iz topličke Male Plane, Ćićkov saborac, napisao je roman da bi kroz njega kazao istinu o Ćićku. U romanu "Varnice pod pepelom" Ćićko se javlja pod imenom Milan Orlović Veljko, ali je lako prepoznatljiv. Pisac ga predstavlja kao velikog govornika i agitatora komunističkih ideja. "Rođen je u Toplici, samo je po školama već dugo. Pred rat je bio na univerzitetu. Borio se u Španiji za republiku." Taj mladi govornik se obraća okupljenom narodu u selu i upozorava da "Toplica ne sme da stane na stranu reakcionarnog režima". Toplici se sprema uloga srpske Vandeje! Ona ne sme to da postane!

Inače, Veličkovićev roman je preopterećen sitnorealističkim detaljima, o Ćićku se govori iz drugog plana. Slika sela je standardna, pozajmljena iz realističke literature. Pisac ima problema sa stilom i kompozicijom, već na prvi pogled se vidi da je u literaturi samo amater. U prilog mu ide to što je u vreme kad je objavio roman, 1970. godine, Ćićko bio tabu tema, pa je trebalo mnogo hrabrosti da se otvori enigma Ćićko.

Oko ovoga se vodila polemika u Topličkim novinama. Urednik tih novina, pesnik Blagoje Glozić, napisao je o romanu izrazito negativnu kritiku. Iako dotad to nije radio, ovaj tada junoša, kulturni referent u Socijalističkom savezu i obnovitelj ugaslih Topličkih novina, upotrebio je sve svoje pesničko umeće da pokaže kako je romanopisac diletant koji se, eto, drznuo da se uhvati u koštac sa temom kojoj nije dorastao, da rasvetli slučaj Ratka Pavlovića Ćićka. Glozić Veličkoviću odriče estetiku.

Radisav Veličković, u partizanima-Munja, uzvraća kritičaru da on zna da nije Branko Ćopić i da ne treba mladi komunistički aktivista da mu to kaže. Neka Ćopić pravi estetiku, a on je u ulozi berberina cara Trojana koji ne može a da ne kaže šta je video i čuo, makar na svirali od zove a ne na liri. A pesniku, koji, iako tek svršeni student više pedagoške škole, deli političku lekciju prvoborcima Topličkog kraja i ratnim drugovima legendarnog Ćićka, savetuje da se mane stihova o travi i cveću i da zaroni u društvenu problematiku, sa sve estetikom koju je, navodno, izučio na višoj pedagoškoj školi. (Radisav Veličković je, inače, koliko znam, bio diplomirani pravnik.)

Ako Radisava Veličkovića partijski budnici nisu uhvatili na delu, ili su se napravili da nisu videli lopova (urednik Topličkih novina je ipak bio sitna riba), Radoslava Vojvodića jesu. Ovaj književni profesionalac objavio je 1971. godine roman "Knez tame", koji su oni isti budnici odmah dešifrovali. To je napad na Revoluciju, Partiju, Tita!

Kako sam o ovom romanu pisao 1988. godine, neka mi Čitalac dozvoli da citiram samoga sebe. U "Knezu tame", Radoslav Vojvodić je otvorio jednu krajnje osetljivu tabu temu: trockizam u Toplici. Junak romana Mićun Maćinac piše scenario za film o Revoluciji u Toplici i pri tom pokreće pitanje partizanskog komandanta Baće Jugovića, kapetana iz Španskog građanskog rata 1936. godine, koga su njegovi likvidirali 1943. godine u Crnoj Travi.

U impresivnom dijalogu između Maćinca i Spomenika komandantu čitamo ispovest Spomenika, nalik na ispovest duha Hamletovog oca:

"...Shvati: ja sam morao da poginem! Moranje je Revolucije to bilo! Ja sam bio izdvojen, samim tim osamljen, iz stada se revolucionarnog odvojio... Pa sam štrčao, bio sam postao meta za gladne kuršume koji su red sprovodili... Ja sam kao nešto posebno, izvan stroja, jer sam imao svoje ideje, svoj stav, bio sam počeo da vodim bitke na svoju ruku, van direktiva, van Komiteta... ja sam svoju Revoluciju ispovedao!"

I dalje: "...Ja sam počeo ustanak, pre nego ga je Komunistička partija objavila... Onda su počeli da stižu u ovaj kraj neki moji drugovi iz Španije, heroji iz Španije... da, da, evo tu, ispod nas, kosti su onoga najlepšeg partizana iz Toplice, onoga Španca što je došao iz Hercegovine... jeste, tako je! Ratko Korać! Slušaj ti, bilo je naređenje stiglo iz Komiteta, da se on ubije! Mi smo ga ubili, komunisti, naši... neko je javio onima gore, da se na Pasjači okupljaju trockisti... da, da, da sam ja trockist, prišili su mi to još u Pragu, kad sam na sastanku komunista 1936. godine citirao Buharina i Trockog, i bio zamerio Staljinu zbog nekih stvari... jest!

U Španiji su me, posle, zbog toga držali na oku... Čim su ovde došla moja dva druga iz Španije, a nisu, inače, bili iz ovih naših krajeva - neko je javio onima gore: da se Španci okupljaju! Kad su saznali ko su ti iz moje grupe - stigla je depeša: 'To su trockisti... opasni po pokret... što pre ih razdvojiti!' Spomenik komandantu kvalifikuje trockizam kao dečju bolest komunizma. 'Poslednja dečja bolest, levičarska bolest, ali koja nikuda ne vodi. Umesto da objedinjuje, trockizam razjedinjuje partiju, dozvoljava višepartijski sistem, a to ne vodi komunizmu... pa, jeste, možda vodi boljem društvu, ali komunizmu, svakako, ne!"

Mićun Maćinac, koji drži fotografiju iz juna 1941. godine na kojoj su tri druga iz Španije: Baća Jugović, kapetan Španske republikanske vojske, partizanski komandant, Ratko Korać, Hercegovac koji je došao u Toplicu i koga su ubrzo njegovi ubili i Bojanić, koji je danas živ i na visokom položaju, u koga su pucali ali su ga samo ranili, potpuno je utučen razgovorom sa Spomenikom: "...Tvoja grupa, vi, kako su vas krstili - ono što i jeste bili: trockisti! zar niste unosili svežinu, novi duh, obnovu, preporod u Partiju? Kako će mladi sada verovati, kome! Zar u dogmatizam, zar u vrhovnu vlast vođe, koji se izjednačuje sa carem gospodarem! Gde su nove forme, novi duh? Gde je tu duh obnove i duh događaja! Ja sam u tebe verovao!"

Odmah posle izlaska iz štampe "Kneza tame" sledili su na knjigu i na autora žestoki napadi iz Crne Trave. U njima se izmišljeni junak Baća Jugović u potpunosti identifikuje sa istorijskom ličnošću komandanta Drugog južnomoravskog partizanskog odreda Ratka Pavlovića Ćićka. Direktor Osnovne škole u Crnoj Travi Radomir Kostadinović u listu "4. jul" piše da je Vojvodić kao temu uzeo Ćićkovu pogibiju kod Crne Trave 26. aprila 1943. godine.

Pri tome, on navodi napis prvoborca dr Jovana Cekića u knjizi "Tragom Južnomoravskog odreda", koji se može uzeti kao oficijelna verzija Ćićkove pogibije: "...Već je padala noć... Zadnji meci su ispaljivani i s jedne i s druge strane. (Posle proterivanja bugarske fašističke posade iz Crne Trave ogromna bugarska vojska i policija pohitala je u pomoć svom garnizonu u Crnoj Travi i sukobila se sa Drugim južnomoravskim partizanskim odredom kod Orlovca, planini iznad Crne Trave - primedba R. K.) Jedan od zalutalih neprijateljskih kuršuma smrtno je pogodio druga Ćićka. Pored njega su bili drugovi koji su mu pritekli u pomoć, ali je sve bilo kasno. Drug Ćićko je bio mrtav".

Narodni heroj iz crnotravskog kraja (iz Lužnice), za koga se još u toku rata pevala pesma Crna Trava - Brkina država, general Živojin Nikolić Brka, u listu Revija 92 nazvao je Vojvodićevu knjigu klevetničkom: "...Knjiga 'Knez tame' ima i drugi cilj. Glavni junak romana Baća Jugović - odnosno Ratko Pavlović Ćićko - kao i njegova pogibija, Vojvodiću treba da pomognu da još više okleveta Partiju i NOB. On, takođe, želi da probudi antagonizam, koji su u staroj Jugoslaviji stvorili Milutin Dragović i drugi, između Crnogoraca i starosedelaca. On, produžavajući priču četnika, da su Šopovi ubili Ćićka, u stvari nastavlja četničku delatnost na tom planu. Oseća se kod Vojvodića potcenjivanje naroda Leskovca i Vranja, što je takođe svojevrstan šovinizam."

U svojoj, inače, veoma osporavanoj knjizi "Jugoistočna Srbija u revoluciji 1941 - 45. godine" Živojin Nikolić Brka navodi partijske kazne kojima je kažnjavan Ćićko, a koje se ne dešavaju među Šopovima nego među Crnogorcima.

(Ovde moram da napomenem da u "Knezu tame" Radoslav Vojvodić ubistvo partizanskog komandanta Baće Jugovića pripisuje ličnosti koju naziva Vuko Šumljanin odnosno Riđi: "Vuko nije imao kad više da okleva, onamo, na jugu, u Crnoj Travi, jer je Džale imao naređenje u džepu, nije više bilo vremena za čekanje...". Ovim problemom ću da se bavim kad dođe red, a sad samo da napomenem da se već po imenu vidi da ta ličnost ne može biti Šop nego Crnogorac. Kad se već bavimo identifikacijom Vojvodićevih junaka, u Toplici se pod imenom Vuko javlja Petko Vuković, Crnogorac sa Pasjače, koji je jedini iz Topličkog odreda poslat sa Ćićkom u Crnu Travu, da li da mu bude telohranitelj ili likvidator).

Zanimljivo je šta o ovom problemu piše istoričar Vladimir Dedijer u knjizi "Novi prilozi za biografiju Josipa Broza 2", u glavi o retorziji.

Dedijer navodi jedno pismo Aleksandra Rankovića Titu od 13. avgusta 1941. godine u kojem on kaže da je iz Niša dobio izveštaj da su zarobljena tri poznata trockističko - politička agenta. Iz jednog dokumenta koji je napisao dr Radivoje Uvalić Bata, vidi se da je reč o njemu, zatim o hercegovačkom revolucionaru Čedu Kruševcu i španskom borcu Ratku Pavloviću Ćićku.

Dedijer navodi da je Čedomir Kruševac tada mučki ubijen, da Radivoje Uvalić nije streljan, a da o smrti Ratka Pavlovića Ćićka nije pronašao nikakvih podataka. Još navodi da je nekoliko partizana protestovalo zbog ovoga, pa su neki od njih to platili glavom, kao advokat Budimir Buda Gorunović, stari komunista koji je ležao na robiji u Požarevcu zajedno sa Edvardom Kardeljom.

(Nastaviće se)