Podsećanje

Jubilej nepokorenih: pedeset godina od studentskih demonstracija 1968. godine

Slučaj zarobljene slobode

Na dan 2. juna 2018. godine, navršava se tačno 50 godina od kako su izbile najveće posleratne studentske demonstracije u Beogradu, a koje su potresle ne samo ondašnju Jugoslaviju i njen tadašnji režim, nego i oba zavađena bloka u "hladnom ratu" koji je trajao između Zapada i tadašnjeg komunističkog SSSR-a. Mada su trajale samo osam dana, studentske demonstracije 1968. ostavile su snažan trag u političkoj travestiji kojom se Tito obilato služio, vodeći politiku "Zapada na Istoku" i obrnuto. Pola veka kasnije, vidi se to i na životima glavnih učesnika i ideologa ove pobune. Oni koji su još uvek živi, dele se na uspešne saradnike svih režima, uvažena "božanstva" nevladinog sektora plaćenog zelenim dolarima, i na one koje su svi potonji režimi gazili zbog žilavog otpora koji su pružali.

Nikola Vlahović

Studentske demonstracije 1968. godine, najavile su pad kulta ličnosti, odlazak ideološke države i skoro ustoličenje zelenaškog kapitalizma i kolonijalnog ropstva. Ali, u trenutku dok su se ova čuvena "lipanjska gibanja" (kako su ih u Hrvatskoj zvali) dešavala, nije izgledalo tako.

Šok za javnost i za tadašnju političku vrhušku, bio je preveliki da bi se išta moglo zaključiti u realnom vremenu i sa lica mesta. Ipak, pokazalo se da je i ova revolucija imala dve frakcije. Jedna je krenula putem apologije tadašnjeg i svih dolazećih režima, a druga je završila u zatvorima, društvenoj marginalizaciji ili bekstvu u zaborav.

Onima koji su prvi poveli "Kozaračko kolo" u Studentskom gradu, nakon Titovog televizijskog obraćanja i poziva da se "sa mladima radi, da se uvide greške", otvorila su se sva vrata. Mnogi od njih igraju to kolo i danas, nad otvorenim grobom domovine i naroda koji su izdali. Pojedini "Titovi šezdesetosmaši" koji su još živi, imaju status liberalističkih Dalaj Lama. Svaki zapadnjački srbomrzitelj koji se ovde pojavio, barem jednom se poklonio pred njima, fasciniran njihovim monstruoznim, ultralevim projektima o masakriranju ostataka nekad slavne i države i nacije.

Teško je pomenuti na jednom mestu sva imena vodećih buntovnika 1968. godine, ali, "prvi među jednakima" bili su Vladimir Mijanović (zvani Vlada Revolucija, vođa pobunjenih studenata 1968.), slavni "trockista" Pavluško Imširović, braća Stojan i Stanko Cerović, Neda Nikolić, Jelka Imširović, Miodrag Milić, opštepoznat kao Mića Doktor, Vuk Drašković, Ilija Moljković, Goranko Đapić...Ali, nikako ne treba zaboraviti i ovu činjenicu: u toj studenstkoj omladini bilo je anononimnih heroja, radničke i seljačke dece sa iskrenim, velikim idejama. Svi su oni odlučili smo da budu slobodni i da kažu šta im je "na duši". Neki su zbog toga bili surovo kažnjeni potpunom društvenom izolacijom i marginalizacijom. Srećniji su otišli na robiju i postali slavni.

Iz grupe pomenutih, osam godina kasnije, nekoliko njih je na temelju takozvane Treće korpe ljudska prava Helsinške povelje (iz 1975) nastavilo borbu sa jednoumljem. Ali, i iz te grupacije, jedni su otišli u službu nastupajućim režimima, a drugi na socijalno dno.

Hronika događaja

Studentske demonstracije u Beogradu 1968. godine, počele su u noćnim satima, 2. juna, u novobeogradskom Studentskom gradu, a završene su sedam dana kasnije, 9 juna. Sve je počelo prilično bezazleno, gostovanjem muzičko - scenskog "Karavana prijateljstva", koji je te sezone obilazio sve velike gradove u Jugoslaviji. Da ironija bude kompletna, režiser ovog putujućeg spektakla (koji će se završiti opštom tučom) bio je tada najbolji TV reditelj, Anton Marti, koji je iz straha da te večeri ne bude kiše, odlučio da predstava bude u sali tadašnjeg Radničkog univerziteta "Novi Beograd", umesto pod otvorenim nebom.

Na nesreću, salu su već zauzeli brigadiri Omladinske radne akcije, koji su uređivali Novi Beograd, pa je usledio sukob sa studentima. U sve se umešala i policija, pa je "rat" mogao da počne. Studenti su se povukli prema "Studenjaku", a pre toga je potpuno demoliran Radnički univerzitet, pa je usledilo i gađanje kamenim kockama. U međuvremenu je tadašnja brigada milicije sa šlemovima i vatrogasnim kolima (što d tada nije viđeno!) vodenim topovima i šmrkovima pokušala da rastera studente.

Čulo se i da je jedan student ubijen, što je razbesnelo oko 3.000 studenata koji su u jurišu rasterali policiju koja se dala u bekstvo. Studenti zauzimaju i jedna vatrogasna kola sa kojih kasnije drže govore, ukazuju na brutalnost "narodne milicije". Ti govori su bili prepuni žuči i očaja zbog stanja u društvu, govore o socijalnoj bedi bedi, pominju nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata...

Slede događaji kod novobeogradskog podvožnjaka, blizu sadašnje opštine Novi Beograd. Tu studente dočekuje kordon milicije "spreman da postupi po naređenju". Novi Beograd, tada je bio veliko gradilište, pa je i cigli i kamenja bilo na pretek, pa njima studenti gađaju sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Pale se vatrogasna kola. Stiže naređenje. Udri! Bez milosti milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži.

Zvanično saopštenje milicije glasilo je kratko: "...Za sve su krivi studenti!"

Unutar sistema, vlada velika briga. Partijske vođe, na čelu sa Josipom Brozom, suočene su sa opasnošću da pobuna ne dobije šire razmere. A, parole studenata su: "Dole ubice!", "Ua, batinaši!", "Hoćemo posao", "Radnici-studenti!"

Zbog tog "radnici-studenti" u "radne kolektive" stižu naređenja da se ne dozvoli kontakt sa pobunjenim studentima. Tu su i lične drame zaposlenih roditelja čija deca studiraju. Studenti hoće u centar Beograda, da sa Trga Marksa i Engelsa pošalju zahteve Skupštini. Parole su lako razumljive svakome: "Mi smo sinovi radnog naroda", "Dole socijalistička buržoazija". Kasnije je stigla i parola "Živeo Crveni Univerzitet Karl Marks" ali su tu parolu skovali oni koji su hteli više socijalizma (a, pojedini od njih, i priliku za političku afirmaciju u tom socijalizmu).

Akcioni odbor studenata proglašava sedmodnevni štrajk. Političari ne dopuštaju studentima prelaz mosta preko Save, barikade su i dalje i kod podvožnjaka. Prvi koji se usudio da izađe pred studente, bio je Veljko Vlahović, španski borac, izašao kao invalid iz toga rata. Visok dva metra, šta štapom u ruci, hramajući, stao je pred njih i tražio da iznesu svoje zahteve. Čulo se sa druge strane, "Veljko, vodi nas", a onda je neko na dugačkom transparentu napisao: "Veljko, seti se Španije!" I kad su emocije obostrano proradile, pojavio se stari politikant Miloš Minić, tada predsednik Skupštine i počeo da upozorava studente da njihovo nezadovoljstvo "može da iskoristi - neprijatelj". Zatalasala se masa studenata, ponovo komanda milicije: "Udri po njima!" Ispaljuje se suzavac. Sevaju pendreci, mnogi padaju. Ipak, studenti su prešli most, zauzeli fakultete. Epicentar studentskog nezadovoljstva postaje Kapetan Mišino zdanje. U dvorištu projekcija "Krstarice Potemkin" i srodnih, revolucionarnih filmova. Operativac je i Dragoljub Mićunović koji formuliše zahteve, Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Nebojša Popov...U stalnom zasedanju je i Studentski parlament.

Podršku pružaju pisci Branko Ćopić, Vasko Popa, Stevan Raičković, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Borislav Mihajlović, Duško Radović...

Oglasila se i Desanka Maksimović rečima: "...Draga deco, zapamtite kakvi ste danas, jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji u svom životu..." Znala je mudra pesnikinja da zlo tek dolazi i da će kičma i ovoj, kao i svakoj revolucionarnoj ideji, biti slomljena, pre ili kasnije. Podršku studentima daju i filmski i pozorišni stvaraoci: Žika Pavlović, Želimir Žilnik, Dušan Makavejev, Stevo Žigon, Ljuba Tadić, Mira Stupica, Branko Pleša, Stojan Dečermić, Živan Saramandić...Kada se pronela vest da bi Kapetan Mišino zdanje moglo biti napadnuto tenkovima(!).

Vest je bila podmetnuta, a i Dragoljub Mićunović je svojom izjavom pokazao iz kog pravca dolazi njegov "pragmatizam": Rekao je, i to su mu dobro zapamtili: "...Ja nisam nikakav heroj, ako dođu tenkovi, ja ću reći studentima: deco, bežimo! Ali, najpre hoću da vidim taj tenk kako razara Kapetan Mišino zdanje. Jer, to bi bio trenutak nezabeležen u kulturnoj istoriji bilo kog naroda..."

Sasvim u drukčijem tonu, obraća se Dušan Radović studentima: "...Nemci su u ovoj zemlji postavili, jednog dana, jedan rekord u ubijanju đaka. Ako je nekome stalo da taj rekord premaši, večeras mu je prilika, jer ovde ima više od pet hiljada đaka..."

Parole studenata bile su "Proterajmo kljusinu istorije!" i "Leva, leva, leva!". Na licu mesta komponovana je i muzika koračnice "Crvenog univerziteta".

Događaje u Kapetan Mišinom zdanju, Borislav Pekić video je drugačije. U svoj dnevnik zapisuje: "...Dvorištem Filozofskog fakulteta 'unterhaltuje' se beogradska crvena džet-elita. Ta crvena buržoazija, protiv koje se demonstrira, pljeska studentima s istim oduševljenjem s kojim se prvi red partera u pozorištu smeje žaokama za koje misli da su na tuđ račun upućene...Izvesni političari dolaze ovamo kao što se nedeljom pre podne ide u zoološki vrt...Radikalne univerzitetske aule, gde se još nešto zbiva, gde je bengalska vatra zamenila onu pravu, ali se to ne vidi - postaju mesto za izlazak uveče, ide se kod studenata umesto u operu ili na prijem u nekoj ambasadi, premijeru nekog filma ili na kartanje..."

Punih osam dana se Josip Broz nije oglašavao povodom studentskih nemira. A, ustali su i studenti Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Niša, Ljubljane...Sve više se osećala uznemirenost u fabrikama, među radnicima. Broz je tog osmog dana, posle višečasovnog većanja sa najvišim rukovodiocima na temu kako da se stanje normalizuje, naredio da se naprave zaključci "u duhu rasprave". Napustio je skup. Do neko doba noći su ti rukovodioci raspravljali o "duhu". Broz je, međutim, ne obaveštavajući učesnike dotadašnje rasprave kojima je dao "domaći zadatak", otišao u Televiziju Beograd i obratio se javnosti.

Njegov govor je odjeknuo: "...Revolt kod mladih ljudi došao je spontano, ali je posle došlo do izvesnog infiltriranja raznih nama tuđih elemenata, koji su hteli to da iskoriste u svoje ciljeve...Međutim, ja sam došao do uverenja da je ogroman deo, mogu da kažem 90 odsto studenata, poštena omladina o kojoj nismo vodili računa, i koju smo videli samo kao učenike, za koje još nije vreme da se uključe u društveni život. Tu grešku moramo da ispravimo. Mislim da su događaji do kojih je došlo na Novom Beogradu mnoge od nas udarili po glavi..."

Da bi jugoslovenskom društvu i ovom prilikom dao na posebnosti (a, ono i jeste bilo posebno po mnogo čemu) Tito je rekao da studentske demonstracije u Jugoslaviji nisu odraz onoga što se događalo u Francuskoj, Nemačkoj, Čehoslovačkoj..."To nije uticaj izvana" - naglasio je Broz i dodao: "Studentske demonstracije su odraz naših slabosti koje su se nagomilale i koje moramo otkloniti..."

Nakon njegovog TV nastupa, krenula je provala oduševljenja. Titove reči studenti su dočekali kao potvrdu ispravnosti svojih protesta. Izašli su iz svojih aula i uhvatili se u Kozaračko kolo. Čule su se parole: "Mi smo Titovi, Tito je naš!" i pesma "Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladna cela..."

Sutradan, 10. juna 1968. godine, svi najznačajniji svetski listovi su na prvim stranicama objavili da je Tito jedini državnik na svetu koji je dao za pravo pobunjenoj omladini u inače uzburkanom proleću, u kome su se širom sveta dešavale pobune i demonstracije mladih i ne tako mladih ljudi.

Veštom kombinacijom represije, demagogije i apologije, Titov režim je ugušio studentske pobune 1968. u Beogradu i drugim univerzitetskim gradovima bivše Jugoslavije. Taj režim je kasnije gušio emancipatorske pokrete u medijima, kulturi i umetnosti, sprečavao razvoj radničkog štrajkačkog pokreta...U takvoj situaciji, vođe navodne trockističke grupe Pavluška Imširovića i Jelke Kljajić, Milana Nikolića, Vladimira Mijanovića, Danila Udovičkog, Mihaila Đurića i drugih, tražile su način da dođu do javnosti, da progovore o realnosti u kojoj se tada živelo. Ali, prilike im nisu bile naklonjene. Progonjeni, osporavani, a neki i zatvarani, polako su odlazili u prošlost kao i događaji iz juna 1968. No, neki od njih su "pod stare dane" vaskrsli u raznim nevladinim organizacijama, pa i kao savetnici u vladama Zorana Đinđića i Borisa Tadića. Posebno Milan Nikolić, Sonja Liht, pokojni Lazar Stojanović i nekoliko drugih. Osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu učesnika studentskih demonstracija 1968. godine, kazna je stigla sedam godina kasnije - Skupština ih je udaljila sa Univerziteta. U toj grupi bili su: Dragoljub Mićunović, Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Zagorka Golubović, Miladin Životić, Svetozar Stojanović, Nebojša Popov i Trivo Inđić.

Ponosan sam na 1968 - rekao je u poznim godinama akademik Mihajlo Marković, jedan od ključnih učesnika studentskih protesta 1968. godine: "...To je bio pošten, hrabar postupak - potez dobre nade za sve ljude u državi. Tražili smo demokratizaciju zemlje, ukidanje birokratskih prava, rešavanje problema nezaposlenosti, reformu Univerziteta. Bila je to prava studentska pobuna, na talasu istih pobuna u celom svetu, posebno u Parizu te 1968, koje su paralisale Francusku, a Šarl de Gol čak razmišljao o ostavci..."

Celu nedelju trajala je studentska pobuna, a onda je, kako je duhovito konstatovao Marković, "Tito odlučio da se sve završi - lepo...Tito je iznenada izjavio da se slaže sa većinom studenata, da je zajedno sa studentima i da će, ako ne bude rezultata, dati ostavku Svi fakulteti su prekinuli štrajk, osim Filozofskog fakulteta..." I zaista, osmoro profesora sa tog fakulteta kasnije će biti izbačeni sa posla, a ostaće zajedno, do početka devedesetih, a onda će krenuti različitim političkim putevima. Jedni levo, drugi desno, ali, uglavnom, u kolektivnu provaliju.

Revolucija pita da li sam živ

(iz svedočenja Goranka Đapića, jednog od prvoboraca studentskih demonstracija 1968)

Ono što se dešavalo nakon 1968. g. i borba koja je nastavljena na čelu sa Fakultetskim odborom Saveza studenata Filozofskog fakulteta mnogo je interesantnije od samih burnih zbivanja u proljeće 1968. g. Bila je to borba mnogo ozbiljnija i teža. Akteri su bili na velikim iskušenjima i uskoro su mnogi doživjeli akte represije od šikaniranja do sile,,zakona", suđenja i osuda. Bila je to mala hrabra grupa uvjerena u svoja prava na različitost i spremna da podnese i žrtve.

Ja sam kao student u Splitu uzbuđeno slušao o zbivanjima u Beogradu. Od mojih kolega iz gimnazije koji su studirali u Beogradu čuo sam mnogo uzbudljivih priča. Donešeni su prvi brojevi ,,Studenta" sa proglasom Crvenog Univerziteta Karl Marks. Organiziran je skup studenata na Elektrotehničkom fakultetu i bilo je prijedloga da se uputi poruka podrške studentima u Beogradu. Čuli su se podaci iz Zagreba i Sarajeva. Tamo su kolege iz Beograda podržane.

U Sarajevu je bilo nemira i grube policijske intervencije. A onda su iz OOSKH istupili sa pričom da se Beogradom nose slike kralja Petra, kokarde na kapama i razne druge gluposti. Tako su sami komunisti vrlo grubo obmanjivali svoje članstvo i ostale studente. Došlo je do nevjerice, neki su vjerovali, a neki nisu. Tako je prošlo vrijeme do kozaračkog kola. Drugovi komunisti su mogli da odahnu. Širili su najcrnji nacionalizam samo da bi satanizirali pokret u Beogradu.

Konačno sam se u jesen 1968. godine upisao na Filozofski fakultet, grupu za sociologiju. Mjesec ili dva slušao sam sporadične priče od kolega i širio znanje o događajima. Onda sam otišao na Skupštinu SSFF i dobrih tri sata slušao polemike i žučne rasprave. Prvi put u životu sam čuo tako nešto. To nije djelovalo kao,,Alisa iz zemlje čuda". Ljudi su slobodno govorili kao da nismo u jednoj komunističkoj državi, gdje se suprotna mišljenja kažnjavaju. Budući da sam bio veoma zainteresiran, prišao mi je visoki mladi čovjek i predstavio se kao Vladimir Mijanović i postavio mi je pitanje - ,,Da li si živ čovjek"? Zbunjen odgovorio sam potvrdno. Nakon Skupštine upoznao sam desetak studenata i začas sam bio u njihovom društvu pažljivo slušajući razgovore. Od toga dana svaki sam dan bio u društvu tzv. "ekstremista", kako ih je štampa nazivala. Ubrzo su počeli napadi na list ,,Student". Fakultetski odbor je pripremao odbranu lista. Bili su spremni govornici Danilo Udovički, Đorđe Malavrazić i drugi. Na koncu u sali na Mašinskom fakultetu samostalno sam istupio i dobro sam prošao. Nisam bio više nepoznat i želio sam da idem dalje, da se borba nastavi. Na žalost, država je bila jača i ,,Student" je otišao. Izglasana je nova redakcija i nova koncepcija. Partija će ubrzo uvidjeti da pobjeda nije trajna i da problem više ne može biti jednostavno riješen.

Na izborima za novi Fakultetski odbor SSFF bio sam znatnom većinom izabran za sekretara FOSS. Mijanović je i od ranije bio predsjednik FOSS i sada u novom odboru. Upoznao sam Nedu Nikolić, Rodoljuba Rakića, Velimira Ćurguza, Dušana Kuzmanovića, Ljiljanu Jovičić i mnoge druge.

Mnogo godina je prošlo od tada i neka bi bude oprošteno što se ne mogu odmah svih sjetiti. Vladimir Mijanović me je upoznao sa Dragoljubom Ignjatovićem, pjesnikom i publicistom, veoma elokventnim i nesvakidašnjim čovjekom kome mnogo dugujem.Tu sam upoznao Pavluška Imširovića i mnoge druge.

Na ljeto 1970. godine, FOOS je organizirao štrajk glađu u znak solidarnosti sa štrajkom Kakanjskih rudara. Režim se sada riješio da udari po Odboru. Ja sam uhapšen jula mjeseca u Trogiru kod majčine rodbine, a Mijanović je uhapšen u Moskvom kod Trebinja. Poslije desetak dana, ja sam pušten iz pritvora u istražnom zatvoru, a Mijanović koji uhapšen poslije mene upravo je stigao u istražni zatvor. Imali smo zajedničku optužnicu i to za djela protiv naroda i države član 118KZ. Advokat mi je bio Srđa Popović. Već u avgustu, opet sam uhapšen i ponovo sam bio u CZ-u, ovaj put mjesec dana. Ponovo sam pušten i odmah smo organizirali veliki štrajk u kome je bilo uključeno 12000 studenata u znak protesta protiv osude Vlade Mijanovića na dvije godine strogog zatvora. Kazna mu je smanjena na 20 mjeseci. Štrajk je pokazao da smo politički i dalje živi. Vlada je nažalost ostao u zatvoru do kraja. Država nije htjela odstupiti. Tužilaštvo je odustalo od mog gonjenja uslijed ,,nedostatka dokaza" i malo kasnije, već sam bio u vojsci.

Nakon izlaska iz vojske povukao sam se iz FOSS-a.Tada su upravo uhapšeni Danilo Udovički i Pavluško Imširović kao nekakova ,,trockistička grupa". Već slijedeće godine po padu liberala uhapšen je u vojsci Vlada Mijanović, a njegova supruga Ljiljana Mijanović uhapšena je u Herceg Novom, kamo je bila profesor u gimnaziji. Vlada je opet izdržao do kraja bijes države. U to vrijeme održavali smo žive kontakte sa istomišljenicima iz Zagreba. Odlazili smo u Zagreb kod Sunčice i Nenada Peternaca, Marije Rebca, Marije Rubije, Buze, Kube, Bobinca i Lina Veljaka.

Bili su to divni dani i sjećat ću ih se po optimizmu da ćemo svi izbjeći ružan scenario koji nam oligarhija priprema.Vjerovali smo u razum.Ono što smo smatrali vezivnim tkivom zajednice, partijska oligarhija je upravo uništavala. Nismo uspjeli.

Još ranih sedamdesetih godina na fakultetu sam upoznao radnika i vrijednog čitatelja Radomira Radovića. Kao građevinar mnogo bolje od nas poznavao je realnost radničkih života i mnogo nam je značilo njegovo iskustvo. Jednog dana, doveo mi je tadašnjeg srednjoškolca Milovana Brkića. Taj, još uvijek dečko, iznenađivao je živim duhom, prirodnom inteligencijom, prodornošću i brzim shvatanjem sredine u kojoj je živio i radio. Pokretan i neumoran, Brkić je baš počeo da piše o životu svojih kolega kroz radničku štampu čijoj bi tiraži pozavidjele danas ,,vodeće novine". Brkić je imao utjecaja na jedan broj svojih mladih kolega koje sam također upoznao u svom domu. Tako se oko Ignjatovića stvorio jedan krug mladih mislećih ljudi, uz nas malo starijih. Poslije je Brkić krenuo sa PKB novinama kada je gigant imao 40.000 zapošljenih i skoro isto toliko čitalaca!

Na žalost, Radomir Radović je nakon upada policije 1984. godine u stanu Knez Miletinoj ulici, u čuvenoj akciji na sesiju Slobodnog unverziteta, poslije nekoliko dana nestao i nađen je mrtav u tetkinoj vikendici u Draževu kod Obrenovca. Nikada nije otkrivena prava istina, niti je vlast ikada, uključujući i onu tkzv. ,,demokratsku" išta bila spremna da otkrije. To mnogo govori o ovim vremenima.

Nisam se više bavio nikakovom politikom. Sudjelovao sam u svim protestima i svjedok sam kako je golema energija građana protraćena. Zemlja je danas na samom dnu i ugrožena je po svim osnovnim parametrima koji bi trebalo da obilježi iole normalnu državu. Od dalekih vremena 1968. godine do danas, pređen je strašan put sunovrata nezamislivog inteziteta. Na ruševinama negdašnje Jugoslavije nema niti jednog srećnog društva. Da li je to slučajno?