Feljton

Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak (4)

Rastavljanje Jugoslavije

Jedan od vodećih intelektualaca sve jačeg antiglobalističkog pokreta u svetu, Mišel Čosudovski, profesor ekonomije na univerzitetu u Otavi (Kanada), svojom knjigom "Globalizacija siromaštva i novi svetski poredak" pruža neposredan uvid u pogubni ekonomski uticaj velikih sila na sve zemlje koje su geopolitički i ekonomski bitne za njih. Čosudovski se posebno osvrće i na pitanje kako je surovi ekonomski rat razbio Jugoslaviju i koje su dalekosežne posledice "dobronamernih ekonomskih paketa pomoći" MMF-a i Svetske banke. Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti najinteresantnije delove iz ovog izuzetno važnog publicističkog dela.

Mišel Čosudovski

Dok su teško naoružane američke i NATO jedinice nametale i održavale mir u Bosni, novinari i političari portretirali su zapadnu intervenciju u bivšoj Jugoslaviji kao plemenit, iako bolno zakasneli odgovor na izbijanje etničkih masakra i kršenja ljudskih prava. Neposredno po potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma iz decembra 1995. godine, Zapad je želeo retuširati i doraditi svoj autoportret spasitelja Južnih Slovena i nastaviti "posao na izgradnji" novonastalih "suverenih država".

No, sledeći predložak zacrtan već u početku, javnost na Zapadu vešto je navođena na krivi trag. Po općeprihvaćenom shvatanju, pojačavanom tekstovima i knjigom bivšeg američkog veleposlanika u Jugoslaviji Warrena Zimmermanna, stradanja na Balkanu bila su posledica "agresivnog nacionalizma", neizbežan rezultat duboko uvreženih etničkih i verskih napetosti sa starim istorijskim korenima. Isto tako, mnogo se govorilo i o "balkanskim političkim poigravanjima", kao i sukobima političkih ličnosti: "Tuđman i Milošević cepaju Bosnu i Hercegovinu na komadiće."

Ekonomski i socijalni uzroci sukoba ostali su zagubljeni u navalama slika i raščlanjivanju koje su same sebi bile svrhom. Duboko ukorenjena ekonomska kriza, koja je prethodila građanskim ratu, odavno je zaboravljena. Strateški interesi Nemačke i SAD-a u postavljanju temelja za raspad Jugoslavije se ne spominju, kao ni uloga vanjskih kreditora i međunarodnih finansijskih institucija.

U očima globalnih medija, zapadne sile ne snose nikakvu odgovornost za osiromašenje i uništenje države od 24 miliona stanovnika. No, težeći ostvarenju nacionalnih i kolektivnih strateških interesa, dominacijom nad globalnim finansijskim sistemom, zapadne su sile pripomogle u bacanju jugoslovenske privrede na kolena i potpirivanju tinjajućih etničkih i socijalnih sukoba. I sad je došao red na ratom uništene zemlje naslednice da osete blagost i milost međunarodne finansijske zajednice.

Dok je svet pažljivo motrio pokrete vojski i obustave vatre, međunarodne su finansijske ustanove od ostataka država užurbano sakupljale vanjske dugove bivše Jugoslavije, istodobno pretvarajući Balkan u sigurno utočište slobodnog preduzetništva. Dok su topovi NATO saveza bdeli nad prvim danima bosanske mirovne nagodbe, Zapad je potkraj 1995. godine obznanio program "obnove", koji je toj napaćenoj zemlji porekao i oduzeo suverenitet do stupnja kakav nije u Europi zabilježen još od kraja Drugog svetskog rata. Taj se program u biti svodio na pretvaranje Bosne u podeljeni teritorij pod vojnom okupacijom NATO saveza i zapadnom administrativnom upravom.

Neokolonijalna Bosna

Oslanjajući se na sporazum iz Daytona, kojim je stvoren i bosanski "Ustav", SAD i evropski saveznici uveli su potpunu kolonijalnu upravu nad Bosnom. Na čelu te uprave stajao je njihov imenovani Visoki predstavnik, Karl Bilt, bivši predsednik švedske vlade i predstavnik EU-a na mirovnim pregovorima o Bosni. Bilt je imao svu izvršnu vlast u civilnim poslovima, s pravom da nadglasava i menja odluke vlada i bosanske Federacije i Republike Srpske. Kako bi se stvari učinile kristalno jasnim, u mirovnom se spo- razumu izrekom kaže kako "Visoki predstavnik (ima) najviše, konačnu vlast na terenu kad je reč o tumačenju sporazuma". Visoki predstavnik sarađuje s Visokim zapovedništvom multinacionalnih Vojnih snaga za provedbu sporazuma (IFOR - Implementation Force), kao i kreditorima i donatorima.

Kao osobu podređenu Visokom predstavniku, Savet bezbednosti UN-a imenovao je i "komesara", koji je zapovedao međunarodnim komandama civilne policije. Irski policijski službenim Piter Ficdžerald (Peter Fitzgerald), sa iskustvom što koje je stekao kao policijski službenik UN-a u Namibiji, Salvadoru i Kambodži, stao je na čelo 1.700 policajaca iz 15 različitih zemalja. Po potpisivanju Dejtonskog mirovnog sporazuma u novembru 1995. godine, međunarodne policijske snage poslane su u Bosnu nakon programa petodnevne obuke u Zagrebu.

Novi "Ustav", koji je kao poseban Dodatak pridodan Dejtonskim sporazumima, uzde ekonomske politike dao je u ruke ustanovama nastalima iz Bretton Woods-a i Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD) sa sedištem u Londonu. MMF je imao nadležnost da imenuje prvog guvernera bosanske Centralne banke koji, jednako kako i Visoki predstavnik, "neće biti državljanin Bosne i Hercegovine, ili neke susjedne države" (uzgred, bio je to Piter Nikol, bankar sa Novog Zelanda, prim. red.)

Pod starateljstvom i upravom MMF-a, Centralnoj banci nije dopušteno delovati kao svaka druga centralna banka: "...Prvih šest godina...(bosanska Centralna banka) ne smije odobravati zajmove stvaranjem, odnosno emisijom novca, te u tom smislu djeluje kao valutni odbor." Bosni nije dopuštano niti da ima vlastitu valutu (pa je novac štampala jedino kad je emisija potpuno bila pokrivena deviznim sredstvima), niti joj je dopuštano da mobiliše sopstvena unutrašnje resurse. Bosni je od početka uskraćena mogućnost da samofinansira vlastitu obnovu, polazeći od nezavisne monetarne politike.

Dok je Centralna banka bila zatočenik MMF-a, EBRD je stajala na čelu Poverenstva za javne korporacije, koje je još od 1996. godine nadgledalo delovanje svih javnih preduzeća u Bosni, uključujući energetiku, vodosnadbevanje, poštanske usluge, telekomunikacije i promet. Osim što imenuje predsedavajućeg poverenika, predsednik EBRD-a bio je nadležan i za restrukturiranje javnog sektora - odnosno, rasprodaju državne i društvene imovine, kao i pribavljanje sredstava za dugoročna ulaganja. Zapadni kreditori su tako i stvorili EBERD kako bi nesumnjivo "kreditiranju dali vrlo jasnu političku dimenziju".

Dok se Zapad zaricao u potporu izgradnji demokratije, stvarna politička moć prešla je na paralelnu bosansku "državu" u kojoj je izvršna vlast bila u rukama stranaca a ne bosanskih državljana. Zapadni su kreditori u Ustav, koji je na brzinu napisan u njihovo ime, ugradili i svoje interese. To su učinili bez sazivanja ustavotvorne skupštine i sudelovanja organizacija bosanskih građana. Njihovi planovi o obnovi Bosne, čini se, bolje odgovaraju udovoljavanju htjenjima kreditora nego zadovoljavanju čak i najosnovnijih potreba Bosanaca. Ponovna kolonizacija Bosne logičan je korak u naporima Zapada da se prekine jugoslovenski eksperiment s "tržišnim socijalizmom" i radničkim samoupravljanjem i nametne diktat "slobodnog tržišta".

Istorijska pozadina

Multietnička, socijalistička Jugoslavija nekad je bila regionalna industrijska sila i privredno uspešna zemlja. Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, ukupni društveni proizvod rastao je po stopi od 6,1 posto godišnje, zdravstvena nega bila je besplatna, stopa pismenosti dosegla je 91 posto, a prosečan životni vek 72 godine. No, nakon decenija zapadne ekonomske pomoći, kao i decenije raspada, rata, bojkota i embarga privrede, bivše članica Jugoslavije našla su se na kolenima, a industrijski sektori su im se raspali.

Urušavanje Jugoslavije delimično je posledica američkih mahinacija. Uprkos nesvrstanoj politici Beograda i snažnim trgovinskim odnosima s Evropskom zajednicom i SAD-om, Reaganova administracija uzela je na nišan jugoslavensku privredu u Uputstvu o odluci iz područja nacionalne bezbednosti (NSDD - National Security Decision Directive) od 1984. godine, pod nazivom "Politika SAD-a prema Jugoslaviji" , a koja je nosila oznaku "tajno-osetljivo". U cenzurisanoj verziji, sa koje je 1990. godine uklonjena oznaka tajnosti, govori se sa više pojedinosti o NSDD 64 o Istočnoj Evropi, objavljenoj 1982. godine. Ovo poslednje Uputstvo zagovara "širenje napora na delovanje 'tihe revolucije' i svrgavanju komunističkih vlada i stranaka", te potom ponovnog uključivanja istočnoevropskih zemalja u tržišno usmerene ekonomije.

Neposredno pred smrt maršala Tita, Sjedinjene Države su se početkom 1980. godine, pridružile ostalim međunarodnim kreditorima Beograda u nametanju prvog kruga makroekonomskih reformi. Ta je početna runda, zapravo, već bila zacrtala put celog "preustroja".

Secesionistička nastojanja, pothranjivana socijalnim i etničkim podelama, uzimala su maha upravo u razdoblju surovog osiromašivanja stanovništva Jugoslavije. Nezaustavljive reforme "izazvale su privredno i političko pustošenje...Sporiji rast, gomilanje vanjskog duga i posebno troškove njegovog servisiranja, kao i devalvaciju, doveli su do pada životnog standarda prosečnog Jugoslovena...Prvredna kriza zapretila je političkoj stabilnosti, a zapretila je i pogoršavanjem tinjajućih etničkih napetosti."

Zajedno sa potpisivanjem sporazuma o preinačenjima rokova otplate dugova sa službenim i komercijalnim kreditorima, izazivajući političke podele između Beograda i republika i autonomnih pokrajina, te su reforme, takođe poslužile slabljenju ustanova savezne države. "Predsjednica (savezne) vlade Miika Planinc, kojoj je poveren zadatak provođenja tog programa, morala je obećati MMF-u da će smesta povećati diskontne stope, kao i još mnogo toga, kad je riječ o merama iz arsenala 'reganomike'..." A tokom osamdesetih godina, dok je jugoslavenska ekonomija polako zapadala u sve dublju komu, MMF i Svetska banka periodički su propisivali daljnje doze gorkih ekonomskih lekova.

Od samog početka, nekoliko MMF-ovih programa u sledu ubrzalo je i pospešilo raspad jugoslovenskog industrijskog sektora. Posle uvodne faze makroekonomskih reformi iz 1980. godine, rast industrijske proizvod- nje u razdoblju 1980-87. urušavao se do stope od 2,8 posto godišnje, da bi 1987-88. pao na nulu i do 1990. godine ostvario negativan rast, odnosno pad od deset posto. Taj proces pratilo je zamiranje i nestajanje socijalne države sa svim predvidivim socijalnim posledicama. U međuvremenu, sporazumima o restrukturiranju povećavala se zaduženost prema inostranstvu, a obvezna prateća devalvacija nanela je dodatni udarac životnom stan- dardu Jugoslavena.

Ante Marković ide u Washington

U jesen 1989. godine, pred sam pad Berlinskog zida, jugoslovenski savezni premijer Ante Marković sreo se u Washingtonu s predsednikom Georgeom Bushom kako bi zaokružio pregovore o novom paketu finansijske pomoći. U zamenu za pomoć, Jugoslavija je prihvatila još dublje i sveobuhvatnije ekonomske reforme, uključujući i novu devalvaciju, još jedno zamrzavanje plata i nadnica, oštre rezove vladinih izdataka te zatvaranje preduzeća u društvenom vlasništvu kojima su upravljali radnici.

Unapred provodeći brojne od zatraženih reformi, uključujući i veliku liberalizaciju zakona o inostranim ulaganjima, uz pomoć zapadnih savetnika, nomenklatura u Beogradu postavila je temelje za Markovićevu misiju. U januaru 1990. počela je "šok-terapija". Premda je inflacija pojela velik deo zarada, MMF je naredio da se zarade i nadnice zamrznu na razini iz sredine novembra 1989. godine. Cene su nastavile nesmetano rasti, a stvarne su se zarade u prvih šest meseci 1990. godine strmoglavile za 41 posto.

MMF je takođe uspostavio stvarnu kontrolu nad jugoslavenskom (centralnom) Narodnom bankom. Njena stroga emisijska politika dodatno je umanjila mogućnost i sposobnost zemlje da finansira vlastite privredne i socijalne programe. Prihodi središnje države, koji su inače doznačivni republikama, počeli su se usmeravati na servisiranje beogradskog duga Pariskom, odnosno Londonskom klubu. Republike su uglavnom ostale prepuštene same sebi. U sklopu stand-by aranžmana s MMF-om (SBA) te Zajma za strukturalnu prilagodbu (SAL II), koji je dala Svetska banka, u januaru 1990. započelo je sprovođenje paketa ekonomskih mera. Budžetski rezovi izazvani nužnošću preusmeravanja prihoda savezne države u servisiranje duga, imali su za posledicu i obustavljanje prenosa i doznačivanja sredstava centralne vlade u Beogradu na republičke i vlade autonomnih pokrajina.

U jednom surovom naletu reformatori su izazvali konačni krah saveznog fiskalnog sistema i naneli smrtni udarac jugoslovenskim saveznim političkim ustanovama. Presecajući finansijske arterije koje su Beograd povezivale sa republikama, reforme su potakle secesionističke težnje - koje su se pothranjivale ekonomskim činjenicama, kao i etničkim podelama - i time otcepljenja republika de fakto učinile izvesnima. Kriza budžeta, koju je izazvao MMF, izazvala je nastajanje jednog ekonomskog fait accompli stanja, kojim je utrt put formalnom otcjepljenju Hrvatske i Slovenije u junu 1991. godine.

Zdrobljeno nevidljivom rukom (tržišta)

Reforme provođene po zahtevima kreditora Beograda udarale su u samo srce jugoslovenskog sistema u kojem su radnici upravljali preduzećima u društvenom vlasništvu. Kako je primetio jedan posmatrač, "cilj je bio podvrgnuti jugoslovensku privredu masovnoj privatizaciji i gašenju javnog sektora".

"...Sa birokratskim aparatom Komunističke partije, posebno njenim vojnim i obaveštajnim sektorom, ciljano se raspravljalo te im je ponuđena politička i ekonomska potpora uz uslov da uvedu i nametnu masovno ukidanje sistema socijalne zaštite jugoslovenske radne snage." Takvu ponudu beznadežna Jugoslavija nije mogla odbiti. Do 1990. godišnji rast BDP-a urušio se do minus 7,5 posto. Tokom 1991. BDP je pao za još 15 posto, a industrijska se proizvodnja urušila za 21 posto.

Program restrukturiranja, koji su zahtevali kreditori Beograda, imao je za cilj ukidanje sistema preduzeća u društvenom vlasništvu. Zakon o preduzećima iz 1989. godine zahtevao je ukidanje osnovnih organizacija udruženog rada OOUR-a. To su bile proizvodne jedinice u sastavu samoupravljanja sa radničkim savetima kao najvišim organima odlučivanja. Zakonom o preduzećima iz 1989. zahtevalo se pretvaranje OOUR-a u privatna kapitalistička preduzeća u kojima bi radničke savete zamenila "socijalna veća" pod kontrolom vlasnika preduzeća, uključujući i predstavnike kreditora tog preduzeća.

Temeljita preinaka pravnog okvira

U duha saveta zapadnih pravnika i savetnika, na brzinu je usvajan celi niz zakona. Zakon o finansijskom poslovanju iz 1989, zamišljen da odigra ključnu ulogu u orkestriranju kraha jugoslavenskog industrijskog sektora, trebao je ponuditi "nepristrasan" i "transparentan pokretački mehanizam", koji bi tzv. nelikvidna preduzeća vodio u stečaj ili likvidaciju. S tim povezani Zakon o prinudnoj nagodbi, stečaju i likvidaciji imao je za cilj "zaštititi prava kreditora". Kreditori su mogli zatražiti pokretanje stečajnog po- stupka, koji im je omogućavao preuzimanje i/ili likvidiranje imovine i aktive preduzeća opterećenog dugovima.

Nešto stariji Zakon o stranim ulaganjima iz 1988. dopuštao je neograničeni ulazak stranog kapitala ne samo u industriju već i bankarstvo, poslove osiguranja i uslužne delatnosti. Pre stupanja tog zakona na snagu, strane su investicije bile ograničavane na zajednička ulaganja (Džoint venčer) sa preduzećima u društvenom vlasništvu. Nadalje, Zakon o upravljanju društvenim kapitalom iz 1989. godine, kao i Zakon o društvenom kapitalu iz 1990, dopuštao je prodaju imovine i izlazak (zapravo, države - op. pr.) iz preduzeća u društvenom vlasništvu, uključujući i prodaju takvih preduzeća stranom kapitalu.

Zakon o društvenom kapitalu takođe je omogućavao stvaranje "Agencija za restrukturiranje i dokapitalizaciju" da pre privatizacije organizuju "vrednovanje" aktive i imovine nekog preduzeća. Međutim, kao i u Istočnoj Europi i u bivšem Sovjetskom Savezu, procena vrijednosti aktive temeljila se na zapisanoj "knjigovodstvenoj vrednosti" izraženoj u lokalnoj valuti. Ta knjigovodstvena vrednost obično je bivala neopravdano i neshvatljivo niska, pa je omogućavala prodaju društvene imo- vine po najnižim cenama. Slovenija i Hrvatska su do 1990. već usvojile nacrte vlastitih privatizacijskih zakona.

Napad na socijalističku ekonomiju uključivao je i nove zakone o bankama i bankarskom poslovanju, koji su imali za cilj pokretanje likvidacije tzv. udruženih banaka u društvenom vlasništvu. U roku od dve godine, u toj je zemlji nestalo više od polovine banaka, a zamenjivale su ih novoosnovane "samostalne ustanove okrenute ostvarivanju profita". Do 1990. godine pod nadzorom Svetske banke raspao se celi "trostupni bankarski sistem", koji se sastojao od Narodne banke Jugoslavije, narodnih banaka osam republika i autonomnih pokrajina te poslovnih banaka. Savezna agencija za osiguravanje i sanaciju banaka, uspostavljena u junu 1990, bila je ovlaštena, pod nadzorom Svetske banke, restrukturirati i reprivatizirati već restrukturirane banke. Taj se proces trebao rastegnuti na razdoblje od pet godina. Valjalo je podsticati i razvijanje nebankarskog posredništva, uključujući mešetarske firme za upravljanje ulaganjima i osiguravajuće kompanije.

Program stečajeva

Industrijska preduzeća pomno su svrstana u kategorije. Saglasno reformama provođenima pod pokroviteljstvom MMF-a i Svetske banke, zamrznuto je odobravanje kredita industrijskom sektoru kako bi se ubrzali stečajevi. Takođe, saglasno odredbama Zakona o finansijskom poslovanju iz 1989. godine ustanovljeni su takozvani izlazni mehanizmi. Po tom novom zakonu, ako neko preduzeće nije moglo podmirivati svoje račune duže od 30 dana bez prekida, ili 30 dana u razdoblju od 45 dana, vlada je pokretala stečajni postupak najkasnije 15 dana po isteku tog razdoblja.

Taj je mehanizam omogućavao kreditorima (uključujući nacionalne i strane banke) da svoja potraživanja, odnosno dugove rutinski pretvaraju u udele u nelikvidnim preduzećima. Po tom zakonu, vlada nije smela intervenisati. Ako se ne postigne nagodba, pokretao bi se stečajni postupak - a u tom slučaju, radnicima obično nisu isplaćivane otpremnine.

Prema službenim izvorima, tokom 1989. godine 248 firme su oterane u stečaj, ili je likvidirano, a 89.400 radnika otpušteno. Tokom prvih devet meseci 1990, neposredno po usvajanju programa MMF-a, nad još 889 preduzeća, s ukupno 525.000 radnika, pokrenuti su stečajni postupci. U manje od dve godine tzv. pokretački mehanizam Svetske banke (predviđen Zakonom o finansijskom poslovanju) uzrokovao je otpuštanje 614.000 radnika (od ukupno 2,7 miliona zaposlenih u industrijskom sektoru). Najveća koncentracija firmi koje su završile u stečaju, odnosno otpuštenih radnika i službenika, zabeležena je u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji te Kosovu.

Brojna preduzeća u društvenom vlasništvu pokušala su izbeći stečaj neisplaćivanjem ličnih dohodaka. Pola miliona radnika, odnosno nekih 20 posto radne snage u industrijskom sektoru, tokom prvih nekoliko meseci 1990. godine nisu primali plate kako bi se, saglasno procedurama "nagodbe" propisanima odredbama Zakona o finansijskim organizacijama podmirili zahtevi kreditora. Stvarne zarade zahvatio je slobodni pad, a socijalni su programi krahirali. Zbog stečajeva industrijskih preduzeća, rasplamsala se nezaposlenost i u narodu stvarala osećaj socijalnog očajanja i beznađa.

Paket mera MMF-a usvojen u januaru 1990. godine pridonio je sve većim gubicima privrednih subjekata, a brojna elektroenergetska preduzeća, naftne rafinerije, fabrike mašina i alata, te inženjering kompanije i preduzeća iz hemijske industrije naterao je na stečaj.

(Kraj u sledećem broju)