Postdemokratija

Tako to počinje

Učestali građanski protesti zbog različitih socijalnih problema, najavljuju ozbiljnu pobunu sa kojom će se suočiti ovaj Vučićev autoritarni režim, baš kao što je to bio slučaj sa onim Miloševićevim, ispod čijeg se šinjela ispilio. Lažna je dilema da li su spontani ili od opozicije podstaknuti, jer i najspontanije proteste neko uvek pokreće i organizuje. Spontanost protestima daje spremnost građana da u njima uzmu učešće na jedan poziv, bez ubeđivanja i neke posebne pripreme, tako da uopšte nije bitno ko je to smislio. Ako postoje debeli razlozi i naboj nezadovoljstva, čak ni dezorijentisana i kilava opozicija ne može to da upropasti, ni ako je tu, ni ako nije. A, ako je dovoljno prefrigana, može da uzjaši te talase i surfujući na njima stigne do vlasti, jer oni će svakako srušiti barikade režima, kao Ćele kula sazidane od žrtava iz ratova koje su vodili i još uvek vode, sa svim komšijama i celim svetom, a najviše sa građanima Srbije, zaklučuje kolumnista Magazina Tabloid Mile Isakov, bivši potpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Već nekoliko nedelja, na ulicama, drumovima i prugama naše zemlje ponosne smenjuju su kolone nezadovoljnih radnika, malinara, penzionera, da bi se konačno ujedinili sa ojađenima iz brojnih drugih profesija u blokadi saobraćaja zbog poskupljenja benzina, u čijoj ceni više od polovine učestvuju akcize koje uzima država.

U prvi mah, vlast je odgovorila podcenjivački, jer takozvana šačica neodgovornih neradnika ne zaslužuju pažnju, a onda represijom i pretnjama, što samo povećava nezadovoljstvo, masovnost i odlučnost poniženih i opljačkanih. Sve već viđeno krajem devedesetih, a znamo i kako se to završilo. Možda u ovom trenutku neće doći do eksplozije jer će vlast, kad shvati da je đavo odneo šalu, sigurno smanjiti svoj udeo u ceni benzina i tako je privremeno oboriti, kao što je izboksovala povećanje cena malina, ali time neće promeniti ništa, jer suština nezadovoljstva sve većeg broja građana je mnogo dublja i ozbiljnija. Ovo je samo jedan od povoda za bunt, do kojeg će svakako doći pre ili kasnije. Pitanje nije ko će to organizovati, nego ko će i kako stati na čelo već formirane kolone, kao što je to učinila nejaka i zavađena opozicija devedesetih udružujući se u DOS.

Vremena su se promenila, a time i tehnologija vlasti i uslovi za otpor, ali jedna je konstanta, ponižavajuća beda u kojoj se živi, egzistencijalna, duhovna i moralna, koja se ne može istrpeti.

Prema tome, nagomilano nezadovoljstvo će samo da raste i buknuće sasvim neočekivano nekim drugim povodom, po pravilu tamo gde se najmanje očekuje. Tako je bilo i 1997, kada je na ulice izašla prva „šačica nezadovoljnih" posle krađe glasova na lokalnim izborima. Miloševićev režim se tada malo duže opirao nego što će ovaj Vučićev izdržati, ali je ipak odustao i predao vlast u većini gradova, pa nastavio po starom, misleći da je time rešio problem. Dao je parče državnog kolača opoziciji uveren da će je time primiriti, ali nije računao na onu „šačicu" građana koji nisu rezonovali kao partijski kalkulanti koji su faktički bili podmićeni tom mogućnošću da pljačkaju gradske budžete. Da je zavisilo samo od tako korumpirane opozicije, Milošević još dugo ne bi bio oboren, ali nezadovoljstvo građana ju je nateralo da se ujedini i nastavi borbu do kraja.

DOS je, dakle, nastao kao iznuđena koalicija pod pritiskom građana. Mada su ga formalno osnovale i predvodile političke stranke, postao je svenarodni pokret otpora, tako da više nije bilo važno ko ga sve sačinjava. Jedva slažući rogove u vreći osnovao ga je Vuk Drašković , kao lider najjače i najpopularnije opozicione partije, SPO, ali i kad ga je on napustio, DOS je neočekivano nastavio da raste i jača. Bilo bi, naime, logično da oslabi pošto je ostao bez partije koja je jedina imala podršku građana nešto preko deset odsto, dok su svi ostali, uključujući i Đinđićev DS i Koštuničin DSS, bili ispod cenzusa od pet posto, a mnogi samo sa jednim procentom potencijalnih glasača ili manje. Ali, DOS je postao više simbol opozicije nego njen prosti zbir. Pobedio bi čak i da su iz njega izašle sve stranke koje su ga osnovale, sa svim njihovim liderima.

Međutim, bio je to dug i trnovit put, od 97, do ujedinjenja 2000-te, sa mnogo uspona i padova, tako da je režim bio uljuljkan u uverenju da mu tako iscepkana i međusobno zavađena opozicija, ništa ne može. Tako je posle NATO bombardovanja, koje je cela nacija osudila i dostojanstveno izdržala, uveren da je jedinstvo protiv agresije učvrstilo pozije vlasti, bio potpuno zatečen protestima protiv njega, koji su sasvim neočekivano počeli u Čačku i Novom Sadu, a ne u Beogradu.

Kao jedan od organizatora ispričaću vam kako je došlo do prvih protesta u Srbiji posle bombardovanja, pod parolom „Dole Milošević", sasvim spontano, mada su iza toga stajale dve lokalne partije. Više je razloga koji me navode na to, najpre zbog toga što je poučno pa tako i danas aktuelno, a ovih dana će biti i 19-ta godišnjica.

Naime, kad Vučić optužuje opoziciju, koja nije u stanju ni sama da se organizuje, da je organizovala ove današnje proteste, on time, baš kao Milošević, pokušava da kompromituje i minimizira građansko nezadovoljstvo sve češće izražavano na ulicama. Čak i da je tačno, da su neki lideri današnje opozicije podsticali i pomogli proteste, od onih u Nišu do blokade saobraćaja širom zemlje, time se ni na koji način ne umanjuje značaj tih protesta, koje bi bilo nemoguće pokrenuti da nije dubokog nezadovoljstva građana opštim stanjem u zemlji i društvu. U principu, opozicija ne treba da se meša u proteste koje su samoinicijativno pokrenuli građani, jer bi ih zaista mogla kompromitovati, ali treba da stane iza njih i preuzme odgovornost za zaštitu njihovog prava na proteste.

Evo primera iz daleke1999, kako čak i protesti inicirani od političkih lidera mogu biti potpuno spontani. Lokalnu vlast u Novom Sadu, koji je bio najčešće bombardovani grad u Srbiji, zapravo svakodnevno, sačinjavale su u to vreme opozicione stranke sa najviše predstavnika SPO i DS.

Nenad Čanak i ja, kao predsednici LSV i RV, koje su imale po jednog člana gradske vlasti, predlagali smo da upravo iz ovog grada bude pokrenuta akcija za rušenje Miloševića kao najodgovornijeg za ratove koji su se završili NATO agresijom. Smatrali smo da to ne treba da bude partijska stvar i zato tražili da prvo protestno okupljanje organizuje gradska vlada, ali većinski partneri u njoj na to nisu pristali, pa smo odlučili da to učinimo sami i to lično.

Prvog jula smo napisali kratak i jednostavan letak u kojem smo pozvali građane na protestno okupljanje za sutradan, 2.jula, pod nazivom „Dole Milošević". Potpisali samo ga samo imenima, Nenad Čanak i Mile Isakov, bez stranačkih obeležja i naših funkcija. Partije koje smo predvodili bile su, naravno, angažovane na rasturanju letaka po gradu, s obzirom da osim radija 021, nismo imali pristup nijednom drugom mediju, a tad još nije postojao internet. Neki momci iz Lige bili su zaduženi da odnesu prijavu okupljanja u MUP, ali su se vratili neobavljena posla jer su im tamo rekli da skup ne mogu prijaviti u ime stranaka jer ih one ne organizuju, nego da to moraju učiniti samo organizatori lično. Nije bilo druge nego da nas dvojica odemo mečki na rupu, mada je postojala bojazan da nas tamo mogu i zadržati. Pošto nas u MUP-u, očigledno nisu očekivali, morali smo da sačekamo nekih sat vremena da nas neko primi. Kasnije smo saznali da su za to vreme trajale konsultacije sa Beogradom o tome šta da rade sa nama.

Na kraju su rešili da nam ne daju odobrenje za skup, ali da nas ne hapse odmah, ubeđeni da za jedan dan ne možemo okupiti kritičnu masu, pa su odlučili da nas puste da se sami izblamiramo. Za hapšenje nije kasno ni sutra ako slučajno zagusti.

Sutradan, pred sam miting strahovali smo da li će odziv biti dovoljan da se ne obrukamo, jer samo jedan dan smo ga najavljivali i to na samo dva načina, letkom i preko radija 021, a pri tome, zbog srušenih svih mostova, brojni istomišljenici iz Sremske Kamenice i naročito Petrovaradina, nisu mogli da dođu. U sedam sati popodne, kad je miting trebalo da počne, na trgu u centru grada, gotovo da nije bilo nikoga. Samo par grupica okupljenih članova Lige i Reformista. Katastrofa!?

Istovremeno, strahovali su i organi vlasti, koji su imali zadatak da spreče veće okupljanje. Brojni policajci, što u uniformama, što u civilu, raspoređeni po ulicama koje se ulivaju na centralni trg, imali su uputstvo da po mogućstvu odvaraćaju građane od učešća u protestu, ali da ih ne sprečavaju ako su u manjim grupama. Trebalo je da zaustavljaju samo veći priliv demonstranata, kojeg nije bilo sve do početka mitinga. Tako su direktive radio vezom uglavnom glasile da se ne interveniše jer ih nema mnogo. A onda, u sedam sati i pet minuta, usledila je panična naredba, mnogo ih je, stopiraj, stopiraj, da bi već za minut-dva, glasila, sad je već kasno, previše ih je.

Ni danas mi nije jasno, odakle su izmileli, gde je taj silni narod, njih oko 20 hiljada, bio u sedam sati kad nikoga nije bilo ni na trgu, ni po glavnim ulicama. Kako su, u samo 5-10 minuta, uspeli da se u tolikom broju sliju na trg i da ga zakrče.

Liči na savršenu organizaciju, a zapravo bila je to sasvim spontana reakcija na pokušaj vlasti da ih spreči. Čista improvizacija. Neki su bili po okolnim kafićima, neki šetali po pasažima, a neki su tobož razgledali izloge po sporednim ulicama, ali svi su jednim okom motrili na dešavanja na trgu. Kad su se oko Miletića, bez većih problema formirale prve grupe, kao po komandi su krenuli sa svih strana da im se pridruže i to više nije bilo moguće zaustaviti bez većeg nasilja.

Nema te partije koja bi bila u stanju da tako nešto izrežira i izvede. Sve što se tako munjevito dogodilo spontano je delo mudrih i tradicionalno opreznih Novosađana. Mi smo im samo dali povod da iskažu svoju odlučnost, spremnost i sposobnost prilagođavanja uslovima. Sve to postoji i danas u nešto izmenjenim okolnostima, potrebna je samo inicijalna kapisla, a to može biti bilo šta u bilo kom trenutku. Opozicione partije treba prevashodno da rade na sebi, da se ujedine i organizuju, kako bi bile spremne da budu na usluzi pobuni građana koju će režim već sam isprovocirati.