Nasilje

U Vučićevom strahu su velike oči

Neka visi...

Naprednjački režim, a na prvom mestu njegov vođa Aleksandar Vučić, nalaze se na izdisaju. Krug oko njih se steže, napuštaju ih i dojučerašnji zaštitnici iz inostranstva. Oni, međutim, ne nameravaju da sami odu, već žele da u propast gurnu što veći broj građana koji im otkazuju poslušnost. Intenziviraju se napadi na ono malo slobodnih medija što je preostalo, novinarima se preti kako će proći kao Ćuruvija, čija je krv na rukama Aleksandra Vučića...

Milan Malenović

Mustafa Golubić je bio jedan od saboraca Dragutina Dimitrijevića Apisa, osuđenog i pogubljenog 1917. u takozvanom „Solunskom procesu". Golubić je od tada javno govorio kako će osvetiti svog prijatelja, a već tada se znalo da je inspirator ove sudske farse bio prestolonaslednik i regent Aleksandar Karađorđević.

Ni policija, a ni pravosuđe nisu ove pretnje uzimali za ozbiljno i Golubić zbog toga nije bio privođen. Priveden je bio jednom drugom prilikom, posle Prvog svetskog rata, kada je Aleksandru u lice rekao kako je izdajnik i da će ga zbog toga ubiti. Za ovo delo je u zatvoru proveo 21 dan.

Skoro vek kasnije, Srbija grca pod jednim drugim Aleksandrom, samodršcem Vučićem, koji hapsi, osuđuje, ali i ubija svakog ko mu se ispreči na putu. Njegove omiljene žrtve su novinari i obični građani koje ni jedna strana ambasada neće uzeti u zaštitu. Osećajući kako mu se bliži kraj Vučić je odlučio da u pakao ne ode sam, već da za sobom povuče što je moguće više ljudi i to tako što će im pakao prirediti još za života. U tome ima zdušnu podršku onog dela pravosudnog aparata koji je do srži korumpiran.

Pre godinu dana, početkom februara 2019. Srbija je svetu podarila najmlađeg političkog zatvorenika, kako se tada tvrdilo, tada još maloletnog Nikolu Pilipovića. Njegov „greh" je bio što je zajedno sa još jednom osobom, Slobodanom Glišićem, na jednoj od protestnih šetnji subotom u Beogradu nosio maketu vešala. Na vešalima nije pisalo kome su namenjena, ko na njima treba da visi, ali su dežurni čuvari lika i dela Aleksandra Vučića u tome prepoznali pretnju za svog idola.

U stilu rečenice iz vicva „Šta ti misliš da mi ne znamo ko je zaslužio vešala" policija je odmah uhapsila mladog Pilipovića, a dežurni sudija za prethodni postupak mu je hitno odredio pritvor. Mladi i fizički sitni Nikola je preko noći postao najveća pretnja za režim naprednjaka.

Istog dana je i njegova samohrana majka Sanja dobila otkaz. Neko je njenom poslodavcu skrenuo pažnju kako nije pametno zapošljavati (i to na crno) roditelja državnog neprijatelja broj jedan. Režim naporednjaka ne propušta ni jednu priliku da kazni onoga ko im se suprotstavi, a po metodama koje su svetu, osim iz Srbije, poznate još samo iz Severne Koreje, za antirežimsko delovanje pojedinca kažnjava se cela porodica.

Protiv Glišića nije podignuta optužnica, a postupak protiv Nikole Pilipovića još uvek nije okončan. Niko, međutim, iz srpskog „pravosuđa" javnosti nije smeo da objasni kako je moguće da se jedna te ista radnja, obavljena istog dana, na istom mestu u jednom slučaju tretira kao krivično delo, a u drugome ne.

Pilipovićev „greh" je otvoreno pismo njegove majke samodršcu Srbije Aleksandru Vučiću u kome, između ostalog, piše: „Od Vas ništa ne tražim, niti Vas molim za bilo kakvu uslugu. Samo Vas obaveštavam, kao najodgovornijeg čoveka za stanje u državi, da znate da u Srbiji nema pravosuđa i nema pravde i da su sudstvo i tužilaštvo najveći problem naše države... Moj otac i ja se vodimo kao sigurni glasovi Vaše stranke. Redovno nas obaveštavaju o aktivnostima i šalju vozilo da nas vode na glasanje. Ne morate to više da radite. Naše glasove više nemate."

Izlazak iz naprednjačke sekte se tek ne prašta, pa mladi Nikola mora da bude najsurovije kažnjen kako drugima ne bi palo na pamet da, kao njegova majka, dođu svesti i spoznaju nepravdu koja se čini i njima i drugim građanima.

Srbija je Evropi podarila i najstarijeg političkog zatvorenika, Radoša Mićevića (67 godina) iz Banje Koviljače. Njgov „greh" je, kako je utvrdilo tužilaštvo za visoko tehnološki kriminal, što je na internetu pronašao, zatim u svom kompjuteru sačuvao i, konačno, objavio na svom fejs-buk profilu montažu koja izgleda kao umrlica, a na kojoj se, pored fotografija Aleksandra Vučića nalazi tekst: „Umro je naš Vučić. Dragi naš Vučiću, neka te anđeli večno čuvaju u sumpornom jezeru." U „potpisu" je navedeno: „Ožalošćeni: mi mudri i pametni sendvičari iz Centralne ljubavne uprave".

Radošu je sudija za prethodni postupak Višeg suda u Beogradu Zoran Đorđević 28. jula 2019. odredio kućni pritvor iz koga ga je policija 5. decembra odvela u beogradski CZ, navodno jer je prekršio uslove pritvora. Rešenje o preinačenju nikada mu nije uručeno. Radoš je jedina osoba koja se do tada brinula o 96 godina starom ocu.

Potpisniku ovih redova se u međuvremenu obratio Branislav Filipović iz Beograda koji tvrdi kako je on autor jedne slične „umrlice" koju je na svom fejs-buk nalogu objavio u više navrata u periodu 2014. i 2015. godine, ali da zbog toga nikada nije odgovarao. Ponovo su iste radnje nekada kažnjive, a nekada ne. Filipović se izvukao, jer pre pet godina Vučić još nije verovao kako je smrtno bolestan i da mu je kraj blizu. Tada je još mogao da se pretvara kako je tolerantan.

U svakom slučaju, „umrlica" koju je objavio Radoš ima sve atribute satire i u njoj se ni na jedan način ne preti Aleksandru Vučiću niti je njome ugrožena njegova sigurnnost, kako tvrdi nadležni tužilac. Radi se o jednom drugom „krivičnom delu" koje je, međutim, postojalo pre više stotina godina - uvreda veličanstva.

U Srednjem veku se smatralo da je puko pominjanje mogućnosti da vladar umre ne samo uvreda, već i ugrožavanje njegove sigurnosti. Za vladara je moralo da se smatra kako je besmrtan. Ovo pravilo danas važi samo za dvojicu vladara na svetu: Kim Džong Una i Aleksandra Vučića.

Branko Kovač je momak iz Zrenjanina. Miran, tih, neupadljiv, nenametljiv. Lepo vaspitan. U noći između petka i subote 15. i 16. aprila 2017. bacio je ručnu bombu na zgradu uprave grada u kome živi. Učinio je to iz krajnjeg očaja, izazvan ponašanjem sugrađana koji su ćutke trpeli teror vlasti koja im nije obezbedila ni pitku vodu. Tačnije: Zrenjaninci iz svojih vodovodnih cevi ne dobijaju ni industrijsku vodu, već neku otrovnu tečnost.

U svom otvorenom pismu javnosti, napisanom pred novu 2018. godinu, Branko je, između opstalog, napisao: „Gde ste Zrenjaninci, večito nezadovoljni situacijom, a u isto vreme večito nespremni za pobunu, pozdravlja vas Branko Kovač Menson, ovoga puta iz tvrđave u srcu Beograda, ozloglašenog Centralnog Zatvora. Prebacili me iz bezbednosnih razloga u ovu džunglu, jer je zrenjaninski zatvor postao premali za mene... Mogu vam reći da sam prilično razočaran vašom reakcijom, očekivao sam da ćete da me podržite, ne u smislu da ćete vi da nastavite da bacate bombe, daleko bilo, obična petarda otkida prste, a ručna bomba čupa ruku sa sve ramenom i usput otkida i glavu, nego da ćete da psujete Vučića preko društvenih mreža jer tu nema specijalaca žandarmerije da vas udaraju kundacima."

Pominjanjem otpora Vučiću Kovač je dodatno pogoršao svoj položaj, jer naprednjaci sve mogu da oproste, ali ne i napad na svog vođu.

Vrativši se kući on je na svom fejs-buk profilu objavio fotografiju na kojoj drži ručnu bombu. Ubrzo je uhapšen i u međuvremenu osuđen na tri godine zatvora, između ostalog i za nedozvoljeno posedovanje oružja, odnosno pomenute ručne granate, za šta je kao dokaz korišćena fotografija sa njegovog FB naloga.

Kada je po izricanju presude pušten iz pritvora, Kovač ponovo objavljuje istu fotografiju i ponovo biva uhapšen i optužen za ilegalno posedovanje oružja!?! „Ne bis in idem" je staro pravilo u krivičnom postupku i znači „Ne može se dva puta suditi za isto delo". Ono je zagarantovano i našim Ustavom.

U Zrenjaninu Ustav Srbije ne važi, pa je tako Kovač dva puta u pritvoru zbog jedne te iste ručne granate. Osim toga, tužilaštvo uopšte ne može da dokaže kako je predmet na fotografiji zaista bomba, a ne njena maketa. Ovo je, međutim, manje važno za pravosuđe koje jednostavno mora da uništi momka koji se drznuo da javno pozove na otpor Vučiću.

Kovačev branilac, beogradski advokat Feđa Dimović, potvrdio je autoru ovog članka kako je u međuvremenu optužni predlog izmenjen i sada glasi - nasilničko ponašanje. Krivični zakonik u članu 344 stav 1. ovo delo kvalifikuje na sledeći način: „Ko grubim vređanjem ili zlostavljanjem drugog, vršenjem nasilja prema drugom, izazivanjem tuče ili drskim ili bezobzirnim ponašanjem značajnije ugrožava spokojstvo građana ili teže remeti javni red i mir, kazniće se zatvorom do tri godine."

Kako se u to uklapa fotografija na kojoj optuženi možda drži predmet koji liči na ručnu granatu nije poznato, a nije ni bitno. Važno je da se svirepim progonom onih koji su se javno izjasnili protiv Vučića zastraše oni koji se tek spremaju da to učine.

Pomenuta tri slučaja su samo neki u moru sličnih. Režim poslednjim trzajevima u samrtnoj agoniji gazi sve koji mu stanu na put. Surovi obračuni sa neistomišljenicima, koji uključuju prebijanja i ubistva, tek nas očekuju.

Iskusni lovci kažu kako je pogrešna narodna izreka po kojoj je najopasniji ranjeni vuk. Oni tvrde kako se vuk koji je pogođen, ali nije mrtav, cvileći povlači i krije. Najopasnija je ranjena divlja svinja koja onda kreće u nemilosrdni obračun ne samo sa lovcima, već i sa svakim ko joj se nađe na putu.

Tako je i potpisnik ovih redova proveo šest meseci, prvo u prtivoru, a potom u kućnom pritvoru, zbog navodne pretnje Vučiću. Viši sud ga je pravnosnažno oslobodio od krivične odgovornosti. Prvi osnovni sud u Beogradu je presudio da mu ne pripada pravno na naknudu zbog neosnovanog lišenja slobode!

Po svom mentalitetu Aleksandar Vučić i njegovi saborci sliče divljoj svinji, a ne vuku.