Feljton

Građanski rat u srbiji u literarnim slikama (5)

Pomirio je harmoniku i gusle

Dobrica Ćosić se u „Deobama" obračunava i sa „četničkim podmladkom", koji u romanu zastupa student Mladen Rakić, čiji dnevnik pisac inkorporira u roman. Već sam rekao da je Ćosić za likove ravnogorske omladine koristio zatvorska saslušanja doktora prava Vojina Andrića, predsednika ravnogorske omladine, koji je posle rata robijao u kaznioni u Sremskoj Mitrovici. Po nekim pričanjima Ćosić je Andrića posećivao u zatvoru i „skidao" ga za likove mladih ljudi u svojim romanima. Kokretno, Mladena Rakića u „Deobama" je gradio po „najmlađem doktoru Beogradskog univerziteta", sada robijašu. Samo da kažem da je Vojin Andrić bio u teškom psihičkom stanju kad ga je njegov vršnjak posećevao u zatvoru. Inače, Andrićev pandan je bio budući veliki srpski pisac Borislav Pekić, koji je Ravnogorski pokret zastupao u okupiranom Beogradu, zbog čega je posle rata dugo robijao. (Vidi Pekićeve Memoare „Godine koje su mi pojeli skakavci")

Ivan Ivanović

Svoj nacionalizam Mladen Rakić pravda zločinima koje ustaše vrše nad srpskih narodom u Hrvatskoj. "Zločini koje oni vrše nad Srbima u Hrvatskoj nemaju presedana u istoriji. Znam pouzdano, na beogradskom pristaništu uhvaćeno je bure puno srpskih očiju, i adresovano: Srbima preko Drine, ustaški pozdrav iz Hrvatske."

Zanimljivo je kako dva studenta četnika gledaju na činjenicu da je sin vojvode Uroša Babovića otišao u partizane. Lukavi i perfidni Mile Savković vidi u tom činu smišljen plan. Otac na jednoj, sin na drugoj strani, pa ko pobedi štitiće pobeđenog. "Seljaci su konstitucionalno pokvareni. Nikad ne igraju na jednu kartu. Uvek igraju tako da sve ne izgube." Mladen Rakić to odbacuje. "Ali vojvoda je čestit čovek, srpski domaćin, junak iz prošlog rata." Uroš Babović je nosilac tragične krivice.

Na kraju, u "Deobama" srećemo koljaše. Tu su jedan istorijski koljaš, iznikao na tradicijama vojvode Voje Tankosića, Lazar Običan; i jedan novonastali koljaš, stvoren na ideologiji ravnogorskog pokreta.

Ćosić predstavlja mitsku ličnost Lazara Običnog u obliku "ogromnog starca koji se nadnosio nad strojem, taman kao cer". Još ga je Voja Tankosić naučio na klanje. On govori studentima: "Komunisti vešaju popove, streljaju gospodu, peku četnike. Jeste, peku, streljaju, deru, vešaju." (Pisac se služi obrnutom ekspozicijom: pošto je sve ovo besmisleno, ova laž se okreće protiv četnika.) "Zapamtite, ovo su vam četničke vrline: junaštvo na prvo mesto; vernost družini i svojoj braći četnicima, kao u pesmi o starcu Vujadinu."

Na primedbu studenata da je tad bilo drugo vreme, Lazar Običan kaže: "Nema za četnika drugo vreme. Tad su bili Turci i Bugari. Tuđa krv, tuđ jezik. Sad treba Srbe". Kad ga Mladen Rakić pita u neverici da li su ih "stvarno klali, preko grkljana", Lazar Običan pada u egzaltaciju: "Kao jaganjce. Brzina mora da bude takva da ne stigne da jaukne. Moraš glas, moraš jauk da mu prekolješ. Ruka mora da ti je laka, hitra i poletna. I nju su u pesmama opevali. (...) Lepe naše tradicije, studentu i Mile Savkoviću. Tradicije otadžbine naše, ponos i slava naša jedina, majčini sinovi. A vaše tradicije su gitare, knjige, škole, bicikli. Vi idete gologlavi, omladino, a mi smo se neprijateljevom krvlju pričešćavali. Postiš lepo, kao hrišćani, nedelju dana pa kreneš ovako noću u neprijateljski položaj, i kad mu zamočiš nož u grkljan onda se prekrstiš i lizneš".

Očigledno je da je Dobrica Ćosić kroz lik Lazara Običnog predstavio ideologiju klanja ovog pokreta, nastalu na srpskoj tradiciji. "Znaš li ti ko je vojvoda Tankosić? I ko je bio najveći junak u srpskoj istoriji? (...) Tankosić je bio vojvoda u ratu protiv Švaba i Bugara. To je naš četnički otac, sine. Pogledaj ovu kamu. To je oružje s kojim su Srbi slobodu zadobili. Nije puška, nije top. Nož je naš spasilac, branilac i hranilac." Taj nož, kojeg Lazar Običan naziva mrgudom, poklon je od vojvode Tankosića. On se obraća četnicima: "Četnici, braćo moja slatka, naoštrite kame. (...) Eh, da je moj pokojni vojvoda Tankosić, naučio bi on tebe od motike zubima da sklepaš nož". A slika tog četnika "bila je u čitankama, njom su bili ilustrovani udžbenici nacionalne istorije, njom su bile ukrašene dvorane za svečanosti i državne praznike".

Ovo je vrh Ćosićeve mržnje prema četnicima, rođene u priči "Carstvo kame", unapređene u "Daleko je sunce", dovedene do kraja u "Deobama". Zaključak je dosta jasan: ako je ovo Srbija, sa kamom kao amblemom, onda je takvu državu trebalo uništiti, takav monstrum od države nema pravo da postoji. Komunistička revolucija je sasvim opravdana. (Interesantno je da se Ćosić u "Vremenu smrti" preobrazio: roman je apologija srpskoj vojsci (vojvoda Živojin Mišić), a u toj vojsci udarnu snagu čine četnički odredi kojima komanduju oficiri-vojvode, Voja Tankosić, Velimir Vemić, Vojvoda Vuk... Austrijanci su Tankosića smatrali svojim glavnim neprijateljem, pa su raskopali njegov grob u Trsteniku kad su okupirali Srbiju 1915. godine. Kao da "Deobe" i "Vreme smrti" nije pisao isti pisac!)

Ljubiša Dačić je novokomponovani koljaš. On je unuk Tole Dačića iz "Korena", bezemljaša i nadničara, preko koga se produžila jalova gazdaška loza Katića. (Nije baš logično, gazdaški sin Dušan Katić vođa partizana, a napoličarski potomak Ljubiša Dačić četnički koljaš!) Najpre pristupa Katićevim partizanima, u partizanskom selu Prerovu ("Mala Moskva"), koje je dalo preko sto partizana, ali tu ne može da bude glavni. Četnici ga postavljaju za komandanta Prerova, tako da od sluge postaje gospodar. "A kad imaš pušku, onda imaš sve!" Ljubiša Dačić više neće biti ničiji sluga, sad je on gospodar Prerova! Spreman je da bude Turčin, da bude Nemac, samo da ne bude sluga. Spreman je da pokolje pola Srbije!

Pošto je tako napravio ram, načinio konstrukciju, ratne Srbije, Ćosić je podelio Srbe: na jednoj strani su sami partizani, istinski borci za slobodu, patriote, nosioci progresa, revolucionari... a na drugoj svi ostali, izdajnici, saradnici okupatora, četnički ološ i šljam, koljaši, kontrarevolucionari... rečju, "dno srpskog naroda". Srpska ratna drama, u Ćosićevoj konstrukciji i režiji iz 1961. godine, može da se igra po pozornicama Titove Jugoslavije.

Podrazumeva se da svaka drama ima svoj razvojni put, pa i Ćosićeva. Pošto je u prvoj knjizi "Deoba" četnički ološ pobio partizanske ranjenike i to proglasio svojom prvom velikom ratnom pobedom, u drugoj knjizi nastoji da partizane u potpunosti uništi. Major Kosta Cvetić kaže: "Partizane ću da uništim zato što su naši, srpski, a ne nemački neprijatelji". Na jednom mestu Ćosić stidljivo postavlja pitanje partizanskog zločina: major Cvetić pita zašto je Dušan Katić u Njivama ubio učitelja i učiteljicu? Ali šta je to prema zločinu koji sprovode četnici? "Major Cvetić je u stanju pola Srbije da postrelja da bi postao general."

U tom cilju četnici neprestano postavljaju partizanima Zasede, ali im se ovi uvek izmigolje. Da bi do kraja raskrinkao četnički pokret, Ćosić četnicima podmeće partizanski letak, koji je sušta istina o njima (verovatno je takve letke i svm sastavljao kao urednik Mladog borca.) "Radnici, seljaci, omladino. Četnici su tvoji najveći neprijatelji u istoriji. Njihova saradnja s mrskim okupatorom odavno je obelodanjena. Bata Pavlović, beogradski politikant, špijun i ulizica princa Pavla, u aprilskoj katastrofi petokolonaš, danas otvoreni agent Gestapoa.

Celom ovom kraju odavno poznati seljački krvopija, razvratnik, siledžija, nekoliko kuća razorio, pola Trnave mu je robovalo, taj Uroš Babović koji se krađom na vagi i otimačinom obogati. Pošto nas je sramno izdao Nemcima kod Palanke i doveo ih iza naših položaja, otkrio im naše bolnice, pokupio nam municiju, izvršio pokolj naših ranjenika u manastiru, taj karijerista i prodana duša za čin bi i svoju rođenu decu izdao, taj najprljaviji izdajnik, major Cvetić, sišao je u Čaršiju na zimovanje, da provede Božić sa crnoberzijancima, špekulantima i svojim gazdama, Nemcima, koji mu ženu vozaju automobilom."

Student Mladen Rakić postaje šef četničke propagande. "Narod treba da vidi da smo mi jedini nosioci naše srpske baštine." Na sahrani jednog ubijenog četnika, Mladen govori: "Braćo i sestre, Srbi i Srpkinje. Pred vama leži još jedna naša žrtva. Podmukla, komunistička, nesrpska ruka ubi nam..."

Koljaš Lazar Običan na dan Božića 1942. gopdine oštri noževe za partizanske vratove. "Četnici, braćo, dajte kame, noževe i bajonete. Dajte sva sečiva koja imate. Naoštriće ih majstor da mesec kao krastavac presečeš, i zvezdu kao bubu ubodeš. Dajte, braćo, veliki vas posao čeka, a nož se najbrže istupi o čovečju poganu krv."

Dobrica Ćosić meditira da ja ovakav pokret osuđen da propadne sam po sebi. "Mnogi politički pokreti nisu propali zato što su ih njihovi protivnici tukli. Bitke su gubili baš onda kada su bili pobednici. Zato što nisu znali da se uzdrže u u iskorišćavanju pobedničkih prava." Paradoks je da je Ćosić ovako meditirao nad partizanskim pokretom 28 godina kasnije u knjizi Slavoljuba Đukića "Čovek u svom vremenu", kad se njegov partizanski san raspršio.

I dok se Dušan Katić bori protiv okupatora, za slobodu, pravedno društvo, progres itd., četnici sarađuju sa okupatorom sa ciljem uništenja komunista. "Prema komunistima, dok ih ima na zemlji, postoji samo jedan postupak: uništavati ih bez milosti, bez izuzetka." Pisac dozvoljava da i partizani imaju svoj mit, ali on je pravedan. "On se zove revolucija. To je viši interes, veliki cilj...(...) ideal života, nacije, proletarijata, istorije." Četnički mit je uništenje komunista. Tako su na jednoj strani komunisti kao nosioci revolucije, a na drugoj svi drugi kao zastupnici kontrarevolucije, uz pomoć okupatora.

Dakle, dok partizani ratuju, četnici se izležavaju. Vrše nekakve sulude smotre, primaju nepostojeće zastave, razmeću se pred engleskom misijom, busaju se u lažnopatriotska prsa. Jedu, piju, ubijaju. Priređuju gozbe, krkaju gibanice. Narod ih je prozvao gibaničarima. A kakva je njihova ideologija najbolje se vidi iz govora majora Koste Cvetića kad prima zastavu. "Nisam političar i ne umem da držim slatke govore. Vojnik sam, vi me dobro poznajete. A nas su upropastili političari, advokati i braća Hrvati. Al mi smo, četnici, pregli svim snagama da spasemo otadžbinu. (...) Italija je klekla. Pobeda je naša. Kad dođe vreme i mi ćemo složno na Nemce. Zapamtiće nas, ja vas uveravam. Sloboda će. Al sad prvo moramo komuniste da uništimo."

Tako je ideologija odvela Ćosićeve junake u zločin. Pošto su pobili partizanske ranjenike, svi postaju ubice: Bata Pavlović, Mladen Rakić, jeromonah Gavrilo... Fanatična mržnja protiv komunizma čini ih notornim zločincima. Njihov ideolog Bata Pavlović to ovako definiše, pravdajući ubistvo zarobljenog partizana Miloša Babovića, sina vojvode Planinskog: "Šta su odmazde nad Kragujevcem i Kraljevom, šta je spaljena i ubijena Trnava, šta je pojedinac, šta je čovek, šta je sin, šta je jedan otac prema slobodi, otadžbini."

Uroš Babović treba da bude srećan što su ga četnici izabrali za nacionalnog junaka koji žrtvuje sina za visoke državne ideale simbolizovane u monarhiji i pravoslavnoj veri. A Miloša Babovića je zaklao četnik Uroša Babovića, Lazar Običan.

Druga knjiga "Deoba" se završava četničkom pohvalom kami! Biće da je apoteozu sastavio Lazar Običan, koji se iznenada nekud izgubio, posle klanja Miloša. "Nož je estetski simbol naše planete." "Njime su pune sve nacionalne istorije." "Van svake sumnje nož je otac epske poezije. On je napisao ep." "Koga bi zanimala istorija da kroz nju nije zaboden nož?"

Pohvala nožu je napisana u vidu članka koji kruži među četnicima. Potpis na članku je nečitak, pa se pisac pita ko je mogao da ga napiše? "Najverovatnije je, ipak, da je članak napisao Lazar Običan u trenucima lucidnog očajanja, kao svoj lirski testamenat pred nerazjašnjen, misteriozan nestanak iz Moravskog korpusa."

Tako Dobrica Ćosić protura tezu da je četnički pokret pojeo sam sebe. Sa takvom ideologijom srednjeg veka moralo se završiti na đubrištu istorije. U trećoj knjizi pisac prati raspad tog sistema pod naslovom "Ropac". Četnici su poraženi politički, moralno i vojno. Dok Dušan Katić komanduje divizijama u Toplici, a Peko Dapčević i Koča Popović prodiru sa proleterskim armijama u Srbiju, vođstvo četničkog Moravskog korpusa je u ropcu.

Ovde su interesantne analize Ćosićevih junaka o četničkoj propasti. Tako, pukovnik Kosta Cvetić (vojno krilo pokreta) za sve okrivljuje engleske saveznike. "Ja sam revnosnije slušao njih (delegate Džordža i Sartorisa), no samog Dražu Mihajlovića i Vrhovnu komandu. (...) A ja sam srpski oficir i komandant korpusa najhrabrije vojske u prvom svetskom ratu. (...) Čak kada je Radio-London počeo po nekoliko puta dnevno da hvali Tita i partizane, ja sam se i dalje ponašao časno i verno. Saveznički."

Bata Pavlović misli da je upravo u tome problem. "O toj taktici ja sam mnogo govorio Draži Mihajloviću a on to nije mogao da shvati. Glupački smo opet igrali, i sve na jednu kartu. Umesto da razvijemo igru i sa Nemcima i sa Rusima, i sa Englezima i sa Amerikom, pa da prema svakom budemo drukčiji i za svakog da imamo po kartu, da svi sumnjaju u našu vernost. (...) Imali smo jedinstvenu priliku u svojoj istoriji. Jednom smo bili potrbni velikima. (...)

Mogli smo na sukobu velikih sila u ovom ratu da odigramo značajnu ulogu i da naplatimo sve dugove od komšija. Bili bismo dominantna sila Balkana i srednje Evrope." Bata za sve krivi Vrhovnu komandu u kojoj su "zaseli palanački advokati i ćifte". Kaje se što se nije odvojio od njih, pa da sad bude Titu neophodan. Za njega je 27. mart najnesrećniji datum naše istorije. "Tad smo podmestili vrat i pod nemačku i pod englesku sekiru. I pod boljševičku." On za sve okrivljuje generala Dušana Simovića, koji je izvršio državni udar. "A generala Simovića treba obesiti na Terazijama, njegova vešala da ostanu tu, kao spomenik intelidžens servisa. Simbol žrtvovane nacije. Spomenik oficirskoj gluposti i funtama."

U raspravi sa pukovnicima Sartorisom i Džordžom, šefovima američke i engleske vojne misije, Bata Pavlović do kraja razvija tezu o nagodbi Engleske i Sovjetskog Saveza protiv četničkog pokreta Draže Mihailovića. (Da se spasu kolonije, Rusima je žrtvovana Evropa.) Dok misionari jedino traže da im pukovnik Kosta Cvetić sagradi aerodrom, da bi mogli da odlete iz Srbije, Bata pokušava da im objasni šta Zapad gubi odbacivanjem Draže Mihailovića. "Zapamtite, gospodo: samo tri nacije mogu da spasu Evropu od komunizma. Samo Nemci, Jugosloveni i Poljaci mogu da se suprotstave Rusima." Pukovnici zameraju Mihailoviću što se nije do kraja tukao protiv Nemaca. "Vi ste uporno, iz svojih domaćih razloga, odbijali našu želju da stupite u borbu protiv Nemaca. Na žalost, Tito sa svojim partizanima odlično ih tuče." Bata kaže da američka i engleska Vlada pomažu boljševičku revoluciju. "Ja vas uveravam: ako se Engleska i Amerika u ovom času ogluše o vapaj srpskog naroda, izgubiće Jugoslaviju zauvek. Apsolutno zauvek vi gubite ljubav decenijama vama odanog naroda. I to nacije koja je, kao nijedna evropska nacija, od početka svetskog rata vezala svoju sudbinu za sudbinu zapadne demokratije.

Vi ćete konačno izgubiti sve pozicije na Balkanu. Apsolutno sve. Tito je vaš kraj ovde i vaš najveći poraz u ovom času." Iako Ćosić govori o četnicima u negativu, istorija će pokazati da je ovo bio pozitiv: mnogo od onoga što su govorili četnici istorija će verifikovati.

Navešću telegram američkog pukovnika Sartorisa generalu Vilsonu, komandantu južnog sektora savezničke vojske, u kojem se kaže da su komunisti, koristeći približavanje Rusa, započeli u istoriji neviđen crveni teror i da pukovnik misli da treba pružiti hitnu i energičnu pomoć srpskim četnicima. Istorija se složila sa Sartorisom! Čerčil i Ruzvelt to nisu znali!

U pismu upućenom svojoj deci, Bata Pavlović se pokazuje i kao izvrstan analitičar istorijskih događaja, i kao prorok posleratnih zbivanja. "Poznata je stvar da nijednoj revoluciji vojnička pobeda nije bila dovoljna za konačnu pobedu. Ti pobednici što ruše bivaju poraženi čim odlože oružje. (...) Sve te revolucionare, sve te rušitelje prirodnih zakona i harmonije života pobeđuje sam život, dnevni život, svakodnevica, ona tiha i ista svakodnevica pred kojom su ustukli i Robespjer i Lenjin. (...) To će naročito da važi, siguran sam, baš za naše partizane.

Naši komunisti su ruski đaci i oni vole da se posipaju pepelom po glavi, oni to smatraju vrlinom. (...) Govorite svuda i na svakom mestu da ste bili u zabludi, mene slobodno nazivajte izdajnikom, grdite me, odreknite me se. (...) Komunisti su primitivci i oni ne trpe razlike. Zato prihvatite njihov stil, navike, odnose, pesme, pojmove, bacite kravate, nosite stara i iznošena odela. Verujte u vreme, budite razboriti i mudri, mi nismo pobeđeni." Pola veka kasnije, kad komunizam pojede sam sebe, građanski ideolog Bata Pavlović gotovo da je bio u pravu, što mu njegov tvorac Dobrica Ćosić nikako ne priznaje u ispovesti Slavoljubu Đukiću.

Očito je da nekadašnji Titov miljenik, šef komunističke omladine, Rankovićev favorit, partizanski pisac, nije mogao da pređe četnički prag. Ipak, morao je da dočeka i povratak Dragiše Vasića u srpsku književnost, i sabrana dela Slobodana Jovanovića, i zakon o izjednačavanju četnika i partizana kao boraca narodno oslobodilačkog rata. I zakon o rehabilitaciji žrtava komunističkog terora. Ma koliko se u kasnijim romanima posipao pepelom, "Deobe" ostaju njegova rak rana.

Dobrica Ćosić provodi kroz katarzu svog junaka studenta Mladena Rakića, šefa propagande Moravskog četničkog korpusa. Pravi trenutak njegovog prosvećenja desio se kad je američki pukovnik Sartoris odbio da u avion primi njega i Batu Pavlovića, jer za to nije dobio odobrenje svoje komande. U avion koji je poleteo sa aerodroma koji su sagradili četnici! Zanimljiv je dijalog između Bate Pavlovića i Sartorisa pred poletanje aviona. "Mi prihvatamo vašu komandu, mi smo spremni da se borimo pod vašom zastavom gde god hoćete na zemlji. Slušajte, gospodine Sartoris, Engleska gubi ovaj rat.

Ona mora da čini ustupke Sovjetima, ona je nas žrtvovala da bi nešto drugo za imperiju spasla. Ali vi, Amerika, vi ne smete u Evropi da sledite englesku politiku. Sad vi branite Evropu i demokratiju. Vi, ne Engleska i Francuska." Sartoris ističe da je on samo vojnik i da sledi politiku svoje vlade. "Ako smo mi nešto učinili, priznajem, to je vojnička pomoć da postanete to što ste vi sami sa generalom Mihajlovićem želeli. I što sada jeste. Ali vi nas niste poslušali.

Znate dobro koliko smo poslednjih meseci tražili vaše akcije protiv Nemaca." To u Mladenovoj duši izaziva buru. Za razliku od drugih četničkih glavešina, on shvata da je pokret kojem je pristupio apsolutno poražen. "Da bismo spasli srpski narod, da bismo mu uštedeli nepotrebne žrtve za slobodu, mi smo izgubili ideološku čistotu i snagu da izvršimo nacionalnu revoluciju. I pravo na nju. U antitezi fašizam - komunizam, mi nismo uspeli da nađemo i stvorimo formulu nove demokratije i budućnosti. Zato smo danas i za seljačku stoku izdajnici."

Mladen je svestan da je sam sebe upropastio. Otišao je da se bori za svoj nacionalni ideal, dok su njegovi drugovi ostali u Beogradu da čekaju pobednika. Sad oni, pošto su se tri godine "švalerisali sa oficirskim ženama, pun je Beograd belih udovica", pišu parole i plakate, dočekuju Crvenu armiju i partizane, a on je izdajnik i koljaš. Njegova devojka Gordana ga ubeđuje da treba da prebegne na partizansku stranu. "Znam tačno da Dušan Katić ne ubija one koji mu se predaju sa nečim značajnim." Mladen treba da digne korpusnu arhivu i radio-stanicu i da prebegne u Katićev štab.

(Od poznatijih prebega ističem Nikolu Milovanovića Grbu, radiotelegrafistu u štabu Draže Mihailovića, koji će za komuniste napisati niz knjiga protiv generala i njegovih saradnika (Dragiše Vasića) upravo zahvaljujući arhivi koje se dočepao; majora Radoslava Đurića Miću, komandanta Južne Srbije, koji će u partizanima dobiti čin pukovnika i biti krunski svedok na suđenju generalu Mihailoviću...) No Mladen odbija ovaj predlog s rezignacijom. "Hoću da ostanem častan i dosledan. Ne četničkoj ideji i otadžbini. Pljujem na sve to. Hoću da budem dosledan samo Mladenu Rakiću, dečaku, mladiću koji je maštao o preporodu otadžbine, dok nije otišao u četnike i dok nije upoznao Batu Pavlovića." Tek je poraz otreznio Mladena Rakića, ali bilo je kasno. Nađen je mrtav, verovatno likvidiran od crne trojke. Pronađen je njegov dnevnik. (Dnevnik Dragiše Vasića, pod naslovom "Ravna gora", za koji se pouzdano zna da ga je veliki srpski pisac vodio sve vreme rata, nažalost nije pronađen. Da li je zajedno sa piscem trajno uništen?)

Šta Mladen piše u dnevniku? Citiraću one delove koji se odnose na njegovu posetu Vrhovnoj komandi.

"Danas sam stigao u Vrhovnu komandu. On, gorski div, heroj, legendarni borac o kome govore svih pet kontinenata, drugi čovek po slavi u svetu, general, ministar rata, naš vođa, Draža Mihajlović, zagrlio me je i poljubio."

"Srbija mora biti i glava i duša buduće države: treba vaskrsnuti pijemonstvo. U ravnogorskom pokretu pod vođstvom Draže Mihajlovića Srbija doživljava svoju renesansu."

"Pored njega je sedeo Dragiša Vasić, taj jedini srpski pisac koji je ostavio svoj pisaći sto i biblioteku, i pošao sa narodom da deli njegove patnje, veran mu uvek, služeći mu svojim perom, svojom mišlju i sada kada su ga ostavili svi intelektualci koji su se dvadeset godina razmetali nacionalizmom i na tome gradili karijeru, bogatstvo, društveni položaj."

Mladen piše da je Vasić prema njemu bio sumnjičav i da nije prihvatio njegove ocene o političkim prilikama u Srbiji. Kao da nagoveštava Dragišin razlaz sa Dražom.

Mladen se našao u Štabu na Sinjajevini na Božić 1943. godine, kad četnički poraz još uvek nije bio izvestan. Njegova je uloga da pozdravi vrhovnog komandanta u ime omladine Srbije. Prilikom paljenja badnjaka Draža drži istorijski govor u kojem određuje smernice četničkog pokreta. "U govoru je istakao vrednost i značaj tradicije i srpskih običaja koje smo upravo mi dužni da čuvamo i prenosimo u nasleđe budućim generacijama kao naše najveće duhovno i moralno blago, koje je Srbinu dalo snagu da izdrži pet vekova pod turskim jarmom."

Zatim se vije narodno kolo koje je poveo Draža. Do njega su igrali Dragiša Vasić, pa Moljević, Žujović, Ostojić, Lalatović i ostali komandanti. Mladen, iako ne zna da igra, takođe se hvata u kolo, i to do engleskog pukovnika Bejlija, šefa vojne misije. Svira harmonikaš. Mladen u tome vidi simboliku. "Draža je rekao da želi i harmoniku i gusle, pomirivši ih elegantno i nenametljivo."