Feljton

Rat u Hrvatskoj iz pera obaveštajca (12)

Proterivanja, streljanja ...

Obaveštajac bivše JNA objavio je knjigu ''Iz dnevnika jednog obaveštajca'', koja je potom, po tvrdnjama Kupindoa povučena iz prodaje. Objavljujemo delove iz ovog dnevnika, bez navođenja imena autora. Knjigu feljtoniziramo, da se mlađi naraštaji podsete kako je bilo. I da se više ne ponovi

Piše: ''Nestor''

Omiljena krilatica Boška Božanića bila je "juriš na generalštab". Posle ovog razgovora sa Vasiljevićem shvatio sam u čemu je problem. Stanje na teritoriji koje je diktirala politika SDS je bilo u potpunoj koliziji sa onim što se mislilo i kreiralo u Beogradu. Gotovo da nije bilo dodirnih tačaka, a samim tim nije bilo nikakve šanse da delujemo kao organizovana snaga i da se nalazimo na zajedničkom zadatku.

Žrtve takvog stanja bili su neobavešteni ljudi na terenu ili oni koji su živeli u stalnoj zabludi da nešto znaju, a iza leđa im se vodila politika koju oni nisu hteli shvatiti ili je nisu razumeli. U jedinicama na raznim dužnostima, a posebno na dužnostima u organima za politički rad i moral, angažovani su istaknutiji bivši članovi SKJ, članovi opštinskih komiteta i sl. dok gotovo nijedan iz SDS koja je bila kreator državne politike.

Nije im se verovalo, jer je kriterijum bio mirnodopski, onaj koji je koristila JNA. Politika SDS je smatrana politikom koja deluje sa pozicija unutrašnjeg neprijatelja, jednako kao što to sa hrvatske strane čini HDZ i neke druge stranke desne orjentacije. U takvim okolnostima nije bilo čudo da dolazi do međusobnog optuživanja, etiketiranja, omalovažavanja i vređanja i da težišni zadaci organizacije odbrane trpe zbog takvog stanja.

U takvim okolnostima je trebalo raditi na više frontova, pružiti komandovanju kvalitetne podatke, omogućiti njegovo funkcionisanje sprečavanjem snaga koje su direktno atakovale na komande i zadovoljiti profesionalni pristup poslu da dominiraju poslovi i zadaci iz delokruga rada organa bezbednosti.

Razjašnjavajući razloge masovnog napuštanja SUP-a Korenica od strane policajaca obavio sam i druge razgovore. Suština je bila u potpunoj neobaveštenosti osim da se moraju opredeliti: ili Hrvatska ili Krajina, a nikakva pitanja nisu bila dozvoljena. U jednom periodu zgrada SUP-a je bila prolazna adresa za mnoga lica koja su od jednom dobila ovlašćenja, koji su privodili, zatvarali, tukli i prebijali koga su stigli i kako su stigli. Ne želeći da u svemu tome učestvuju kolektivno su dali otkaz i prešli pod komandu JNA, gde su raspoređeni u jedinice vojne policije.

S duge strane, tim ljudima, policajcima pripisivane su razne optužbe i, kada su novo utočište pronašli u jedinicama JNA, bio je to još jedan razlog više da se JNA i njeni preipadnici označe imenom - izdajnici, a time i svi koji su svojom voljom, dobrovoljno ulazili u njen sastav. Ta netrpeljivost prema JNA bila je prisutna do njenog postojanja 27.04.1992. godine, a ukupno negativan stav prenet je na Vojsku Jugoslavije i tako do pada Krajine 04.08.1995. godine.

Vidna netrpeljivost na svim nivoima bila je između pripadnika vojske, s jedne strane, i pripadnika milicije Krajine, s druge strane. Ta netrpeljivost kulminirala je 1994. godine kada je Milan Martić postao predsednik Krajine i odmah po inauguraciji, smenio komandanta vojske generala Mila Novakovića.

Mnogima je smetalo što ja nisam imao te probleme u dnevnoj komunikaciji sa predstavnicima civilne vlasti u Krajini uključujući i organe unutrašnjih poslova. Svaki organ u Krajini bio mi je dostupan i nikada nisam osetio problem u toj komunikaciji ili da mi je bilo ko osporio pravo da koristim resurse tih organa.

Na žalost, takvo stanje usložavalo je i onako tešku situaciju u Krajini i nepovratno sve nas vodilo u propast, koja je došla padom Krajine

U takvoj aktivnosti sagledavanja i izučavanja stanja u Krajini zetekla me je informacija koja je stigla iz Vrhovina, da je nedaleko od mesta, kod zaseoka Ivančevići pronađeno nekoliko leševa, uglavnom starijih ljudi.

Bilo je vrlo čudno da informacija dolazi od strane pripadnika 2. brigade, a ne milicije koja je postojala u Vrhovinama. Kod spomenutog zaseoka pronađeno je 7 leševa, jedan pored drugog u neposrednoj blizini, i jedan malo dalje. Bilo je očigledno da su ljudi ubijeni tokom kretanja. Utvrđeno je da su lica hrvatske nacionalnosti, da su iz sela Dabar, da su nasilno povedeni u zatvor u Korenicu pod sumnjom i optužbom da rade protiv interesa Krajine. Do zatvora nisu nikada stigli, ubijeni sredinom oktobra 1991. godine na mestu gde su i pronađeni njihovi leševi. Neko je naredio, a neko izvršio zločin nad njima samo zato što su Hrvati i što su im deca i sva druga rodbina u Hrvatskoj. Na mestu pogubljenja identifikovani su posmrtni ostaci:

1.- RAJKOVIĆ KAJA, rođena 1919. godine,

2.- RAJKOVIĆ JOSO, rođen 1937. godine,

3.- RAJKOVIĆ Dane STIPE, rođen 1938. godine,

4.- RAJKOVIĆ Marka STIPE, rođen 1932. godine,

5.- RAJKOVIĆ RUŽA, rođena 1936. godine, Stipina supruga,

6.- BIĆANIĆ Marka SLAVKO, rođen 1931. godine, i

7.- BIĆANIĆ Slavka MARKO, rođen 1958. godine.

I u ovom slučaju zid šutnje. Svi znaju sve i niko neće ništa da kaže. Sve se svodi na monstruoznu tvrdnju, da je sve to normalno u ratnim okolnostima. Smatrao sam da takve pojave nisu normalne, da su to zločinački postupci pojedinaca i manjih grupa i, da će mo na kraju svi imati štetu zbog takvog ponašanja. Istražujući ovaj zločin došao sam do podataka da je zločin počinjen od strane paravojne grupe koju je predvodio Predrag Baklajić iz Vrhovina.

Dana 11.10.1991. godine na benzinskoj pumpi u Velikoj Gorici ubijen je: VLAISAVLJEVIĆ Rade STEVO, rođen 1952. godine u Dabru. Ubijen je na radnom mestu, prodavac na BP "INA", Velika Gorica. Postoje osnovi sumnje da je ubistvo izvršio KRZNARIĆ JOSIP zv. "JOJO" iz Dabra zbog odmazde. Mjesni odbor HDZ Dabar je raspolagao podacima da je Vlaisavljević Stevo aktivista SDS u Zagrebu i da ima kontakte sa organima bezbednosti JNA. Prije ubistva, Vlaisavljević je primio više poruka sa pretnjom da će biti ubijen, ali tome nije pridavan poseban značaj. Ovo ubistvo nije rasvetljeno.

Nakon ovog ubistva u Zagrebu, krajem oktobra 1991. godine u Dabru je ubijen BIĆANIĆ GRGA, penzionisani milisioner SUP-a Otočac.Ubijen je zbog odmazde i kolektivne paranoje, manije gonjenja i proganjanja, pa je u takvim okolnostima bez ikakvih dokaza oglašen krivim i ubijen. Ni danas se ne zna mesto pogibije niti gde je Bićanićev leš ostavljen.

U proleće 1992. godine po istom receptu uhapšen je meštanin Dabra Vlaisavljević Milan zvani "Kec". U trenutku hapšenja, koje je obavila milicija Krajine-SUP Korenica, nalazio sam se u zaseoku Bobići u komandi čete. U mojoj pratnji bio je Bogdan Srdić iz komande brigade iz Vrhovina. Stanje u tom selu bilo je katastrofalno loše. Opterećeni međusobnim lošim odnosima, fizički i psihički iznureno ljudstvo izmišljalo je i podsticalo razne priče o zaveri protiv njih, da je selo već predato Hrvatskoj, da je svaka žrtva odbrane suvišna i da pojedini meštani kolaboriraju sa neprijateljom, pri čemu su posebno apostrofirali ime Milana Vlaisavljevića.

Izneli su optužbu da je njegov sin Željko pripadnik MUP-a Hrvatske, da je u Hrvatskoj ostao i brat Srđan, ali su prešutili činjenicu da mu je drugi sin Milorad pripadnik vojske Krajine i da aktivno učestvuje u odbrani Krajine.

Kada sam tražio da mi iznesu činjenice koje ukazuju na njegovu neprijateljsku orjentaciju nisu mogli da pruže ništa konkretno. To nije bilo dovoljno da se čovek zatvori niti se moglo na drugi način pratiti njegova eventualna neprijateljska delatnost. Nakon nekog vremena provedenog u zatvoru u Korenici pušten je zbog nedostatka doklaza i time je čitav slučaj završen. Mislio sam se, kako bi se ponašali da je stvarno bilo i jednog valjanog dokaza ili da se u Vlaisavljevićevoj ulozi našao neko hrvatske nacionalnosti? Više puta sam pomenuo sreću koja je bila potrebna više nego ikada.

Dana 05.01.1992. godine u Vrahovinama su uhvaćena 3 lica albanske narodnosti u pokušaju da putničkim automobilom pređu u Otočac. Bilo je pravo čudo da su oni došli na tu poziciju u vozilu nemačkih registarskih oznaka. Kada su zaustavljeni ispred minskog polja i kada je identifikacijom utvrđeno da se radi o albancima, oduzete su im sve pokretne stvari i predmeti lične upotrebe da bi nakon toga bili upućeni da se vozilom kreću u pravcu Otočca. Mada su ušli u minsko polje nijedna mina nije eksplodirala, pa ih je druga patrola zaustavila, izvela iz minskog polja i vratila u Vrhovine, a potom u komandu u Korenicu.

U razgovoru nisu hteli nikog da optužuju, pa pošto nije bilo osnova za zadržavanje, po patroli vojne policije su propraćeni do Bihaća, van zone borbenih dejstava. Bili su žrtve dezinformacije da je posle potpisivanja primirja u Sarajevu moguće slobodno kretanje duž i kroz liniju razdvajanja sukobljenih strana i njehova namera je bila da se kraćim putem domognu Slovenije i dalje preko Austrije do Nemačke.

Od kud pojedincima ideja da žrtve uvode u minsko polje, da ljude izlažu životnoj opasnosti bez ikakvog valjanog razloga i povoda za mene će ostati večna tajna.

Ubistvo nevinih ljudi, hapšenje izazvano paranojom i pokušaj ubistva ljudi činili su oni kojima nikada nisam doznao ime. U ime koga i čega su to činili? Koliko nas u Krajini ima, koji smo spremni na takav čin i koliko nas u Krajini ima, koji smo spremni da javno osudimo takvo ponašanje i da mu se suprotstavimo? Tražio sam taj odnos snaga, ali sam ga doznao mnogo kasnije.

U Krajini je bilo mnogo onih koji su imali svoje jedinice, koji su se ponašali i delovali autonomno bez da su hteli da se uključe u organizovanu odbranu pod jedinstvenom komandom. Tada sam mislio da su to neke stranačke jedinice koje se koriste od slučaja do slučaja i nisam znao da se konci povlače iz velike daljine, planski, osmišljeno i organizovano. Nisam znao da je za mnoge, stanje u Krajini samo jedno od kriznih žarišta koje treba držati pod kontrolom, njime delovati na podsticanje ili smirivanje krize, zavisno od političkih kretanja i opšteg odnosa snaga na prostoru bivše Jugoslavije.

Bez obzira ko je kome bio nadređen i ko je koga štitio, bilo je neophodno pronaći počinioce. Bilo mi je potrebno više od godinu dana da dođem do odgovora u uslovima neprekidnih pretnji i zamki da se takve stvari ne smeju činiti i sa su sve žrtve samo "žrtve rata" pri čemu nije potrebno isticanje pojedinačnih ponašanja. Upravo tako nakaradna postavka teško će nam se obiti o glavu, jer sve pojedinačno postalo je generalno, postalo je deo nacionalne politike u obračunu sa svima koji nisu iste nacionalnosti i iste veroispovesti. Sve ono što smo kod neprijatelja prepoznavali kao nevaljalo činili smo sami. Traženje opravdanja u sličnim postupcima koje je neprijatelj činio našim sunarodnjacima nije moglo biti prihvaćeno, jer zločin se nije mogao pravdati tuđim zločinom. Sve to sam pretočio u službene dokumente, blagovremeno i koncizno o svemu izvestio i ti sadržaji ne mogu biti predmetom javnog publikovanja.

Božić 1992. godine

Kako sam svoj celokupni život do tog vremena proveo daleko od Boga, Crkve i sveštenstva, odlučio sam to da promenim. Bio sam odgojan i vaspitavan na vrednostima koje su daleko od onih koje ističe pravoslavna vera. Kroz proces obrazovanja, posebno u vojnom, te vrednosti nisu ni spominjane, a kamo li da se o njima nešto govorilo ili učilo. Bilo je ostavljeno svakom od nas ponaosob da iskazujemo svoja skrivena stremljenja izvorištu, ali na način da ničim i pred nikim to ne pokažemo, jer je to značilo izlaganje velikoj opasnosti.

Izbijanjem rata ti odnosi su se počeli menjati, počeo se povećavati broj vernika, a posebno onih koji su svoja verska osećanja ispoljavali u božjim hramovima. Postala je moda da se ide na krštenje, pojedinačno ili čitave porodice, pa je takav trend zahvatio i pripadnike vojske. Bilo je tužno i smešno gledati dojučerašnje okorele komuniste kako javno i bez i malo stida menjaju zvezdu za krst, kako se krste i kad treba i kad ne treba, kako mumlaju oponašajući pojanje. Sve se to videlo, ali za sve je bilo jednostavno objašnjenje: "Za pokajanje nikada nije kasno, a Bog prašta i veće grehe od ovih i prihvata sinove svoje, koji su lutajući kroz život ipak došli pred njega."

Razne svetkovine su se sada javno obeležavale, a posebno Božić. Ono što se nekada krilo i prikrivalo sada je postala prestižna stvar. Ranije se bežalo od susreta sa sveštenikom, a sada je bio ponos kada dolazi u kuću. Vremena se menjaju, a sa njima ljudi i njihove navike. U takvim okolnostima usledio je poziv da budem gost u kući Dušana Vlaisavljevića iz Rudopolja za Božić. Prihvatio sam poziv sa velikom radošću.

Rudopolje je selo u neposrednoj blizini Vrhovina. To selo mi je od najranije mladosti bilo posebno drago. Moj otac je jedan deo svog radnog veka proveo sa dosta meštana Rudopolja, pa sam i ja kao dete dolazio sa njim kod ljudi kojih se više ne sećam. Rudopolje se nalazi na pruzi Plaški-Vrhovine u kotlini koja je sa severozapadne strane opasana prugom. Selo nastanjeno isključivo pravoslavnim stanovništvom i tako je bilo od pamtiveka.

U selo dolazimo vozilom negde oko 18,00 časova. Napolju mesečina, a slika koju vidimo iz vozila pomalo nestvarna. Selo deluje kao da je vreme stalo, kao da je 18. ili 19. vek. Kuće okovane snegom i ledom, struje nema, a petrolejska rasveta i sveće tek daju naslutiti da se u kućama nalaze ljudi. Dimovi iz dimnjaka mirno odlaze negde daleko u nebo.

U kući nas čeka Dušan, njegov otac i ostala familija. Čestitamo i ulazimo u sobu koja je postavljena za goste. U kući drugih osoba osim nas i ukućana nema. Ćaskamo i čekamo da se još neko pojavi. Nismo dugo čekali. Počeli su se pojavljivati likovi koje sam prethodnih dana upoznao i koji su napadno bili ljubazni sa mnom. Uobičajna priča prerasta u razgovor o pitanjima koja su dovela do rata, ugroženosti Srba u Hrvatskoj, uvozu oružja i stvaranje paramilitantnih grupa u okviru HDZ i HSP, raspadu Jugoslavije i lošem ponašanju političkog i vojnog rukovodstva u tom procesu.

Posebno je dominiralo pitanje, zašto Jugoslavija ne napadne Hrvatsku sa svim raspoloživim vojnim efektivima i pokaže im kako se vodi rat. Pitanja su išla u nedogled, zašto ovo, zašto ono? Tokom razgovora osetio sam da u stvari oni mene ispituju, odmeravaju moje stavove i razmišljanja, sagledavaju razloge zbog čega sam ja došao u Krajinu i sl.

U toku razgovora u prostoriju je ušao Pero Jelovac, koji me je poznavao od najranije mladosti, koji je poznavao moje roditelje i moju čitavo familiju, a godinama je radio u Ličkoj Jesenici kao čuvar lagera drva na železničkoj stanici. On je došao planski, jer je trebao da potvrdi moj identitet. Odmah smo se prepoznali, srdačno se pozdravili i taj čin je delovao na ostale u prostoriji. Osetio sam popuštanje, nije više bilo onog drskog podbadanja kojim se čovek oseća lično krivim za nešto što se svima dešava.

Odjednom sam to bio ja, bio sam Srbin ni manji ni veći od njih. Bio sam dobrodošao u Krajinu da zajedno sa njima branim slobodu i čast svog naroda. Nisu mi dali da odahnem neprekidno me navodeći da pijem vino. Naizmenično su nazdravljali. Nekako sam izdržao i ako mi je bila muka i od vina i od načina kako smo slavili. Sve se dobro i srećno završilo po mene i ja sam, čini se, prvi ispit položio. Blagodeti tog čina osetio sam vrlo brzo, već narednih nekoliko dana.

Usledile su mnogobrojne posete u moje radne prostorije, svakojaka kazivanja o događajima i ljudima pre otvorenog sukoba sa Hrvatskom, izbijanju ustanka, pa sve do današnjih dana. Mnogo toga se znalo, ali nikako da se uhvati nit ko konkretno povlači konce, pojedinac ili grupa, a vrlo teško je pretpostaviti da je sve proizvod stihije. Sve deluje nekako nestvarno, kao da je ovaj rat od nekud donet , kao da smo mimo svoje iskrene volje i htenja u njega gurnuti i sada gledamo kako sve to da se završi i da se vratimo pređašnjem životu.

Moji posetioci su iznosili niz "informacija", ideja i predloga kako sve ratovati protiv Hrvaske, gde ko koga ima u Hrvatskoj, što radi i kakva mu je pozicija da deluje na neprijateljovoj teritoriji. Tako je bilo još vlakovođa koji su vozili vozove na relaciji Zagreb -Rijeka, koji bi na naš "mig" prvrnuli voz, posebno ako je to vojna kompozicija, pa onih koji su radili u nekim fabrikama, koje su proizvodile u uslovima rata i za vojne potrebe i gde su pojedinci spremni na sabotaže i tako u nedogled. Pitam zašto to ne činite, a odgovor stiže u prepoznatljivom tonu i sadržaju: ne ko da naredi! Dakle to je bio recept! "Mi" vam dajemo podatke, ali "VI" ne naređujete borbu protiv Hrvatske, vi vršite opstrukciju, jer ste ovde iz nekih pobuda, a ne borbe. Ovo će se ponavljati u različitim intenzitetima dosta dugo, gotovo čitav rat.

Tih dana sam upoznao i paroha iz Otočca, oca Miloša. On je prisilno morao da napusti Otočac i preseli se u Vrhovine, a bogosluženje je vršio u crkvi u Zalužnici. Uz njega i sa njim počinje moje približavanje Bogu i Crkvi. U početku je bio pomalo sumnjičav i suzdržan, jer je verovatno mislio da imam nekakve loše namere prema njemu.

Otac Miloš je bio u vrlo bliskim vezama sa Predragom Uzelcom sa kojim se poznavao iz Otočca. Stoga sam Predraga odabrao da zajedno odlazimo kod Miloša kako bi odagnao sumnje i prihvatio moje društvo. Nas trojica, a po nekad i prošireni sastav, vrlo često smo vodili polemiku o aktuelnim zbivanjima, našim greškama i propustima, našim slabostima i lošim međuljudskim odnosima. Ovo poslednje me je vrlo brinulo kao i činjenica da su se jasno videle dve ideologije.

Stara, koja je uporište imala u socijalističko-komunističkoj ideologiji, i Nova sa nacionalnim predznakom, ali nedovoljno isprofilisana u smislu krajnjeg cilja, metoda i sredstava borbe za nacionalno oslobađanje osim što se prihvatalo faktičko stanje rata i oružane borbe za odvajanje od teritorije Hrvatske. To druženje trajalo je intenzivno nešto više od godinu dana, kada sam se 20.01.1993. godine upoznao sa njegovim visokopreosveštenstvom Vladikom gornje-karlovačkim gospodinom Nikanorom. Zapravo, sa njim sam se upoznao 28.08.1992. godine u Plaškom kada je polagao kamen temeljac za obnovu vladičanskog dvora, ali je to bilo oficijelno i u prisustvu mnoštva drugih. Primio me je na dan svoje slave Jovana Krstitelja, a poznanstva vezana za takve datume su dugotrajnija i upečatljivija.

Vladičanstvo je bilo izmešteno iz Karlovca na Veljun, jer je u Hrvatskoj bilo fizički ugroženo njegovo visokopreosveštenstvo, a i objekti u kojima je boravio i bogoslužio. Uz sebe je imao samo oca Mihajla, a ukupni uslovi za rad i život su bili vrlo skromni. Skromnost je njihova veličina. Desetog januara 1992. godine saopšteno nam je, da se sa 15.01. ukida komanda 6. ličke divizije, a njene jedinice preuzima komanda operativne grupe na Plitvičkim jezerima.

U Bihaću je formirana komanda korpusa koja će biti neposredno pretpostavljena komanda. Jezgro tog korpusa činila je komanda 10. Zagrebačkog korpusa i koji je negovao revolucionarnu i borbenu trediciju zagrebačkog korpusa. Sreća je bila što se na terenu to nije znalo, pa su izbegnuta dodatna međusobna optuživanja i podele. Ja sam dobio novu dužnost u operativnoj grupi, pomoćnik načelnika organa bezbednosti za kontra-obaveštajne poslove. Čist profesionalan posao, koji me je jedini privlačio i u kojem sam posebno uživao. Otvarale su mi se široke mogućnosti profesionalnog angažovanja o čemu će biti reči u narednim stranicama.

Pobuna u Plitvičkoj četi

Prvi zadatak koji sam dobio na novom radnom mestu bio je, da se ispitaju uzroci kolektivnog odbijanja naređenja u četi iz sela Plitvica, koja je nosila ime po selu. Nalazila se u sastavu 4. ličke brigade iz Udbine. Četa je načešće išla na položaj iznad sela Kozjan poviše Bunića., a to se njima činilo i suviše daleko da bi mogli blagovremeno reagovati na eventualne nasrtaje na njihovo selo.

Zapravo, vojska je tada, a i kasnije tokom celog rata, bila lokalno organizovana, nedovoljno obučena i sa dva osnovna zadatka: da u smenama odlaze na određeni deo fronta i tu provedu smenu od 5-7 dana i da se bore za golu egzistenciju u uslovima kada se živelo od pomoći i neke minimalne nadoknade za učešće u oružanim formacijama. Sastanak je održan u prostorijama mesne zajednice u selu Plitvica. Vreme je bilo hladno sa dosta mokrog i smrznutog snega i teškom mukom sam došao do sela. Čekalo me je oko 100 pripadnika čete na čelu sa komandirom čete, poručnikom Bjelobrk Ratkom, koji je i sam iz sela Plitvica.

Saopštio sam im svoje ime i dužnost, da dolazim u ime komande kako bih saslušao njihove razloge za kolektivno odbijanje naređenja. Uz put sam ih podsetio, da bi ovakav čin u bilo kojoj normalnoj i regularnoj vojsci po njih imao nesagledive posledice, da bi zbog rata bili osuđeni u najkraćem vremenu i sl. No kako se mi već duže vremena nalazimo u potpuno neregularnim i nenormalnim okolnostima, kada država kojoj pripadamo ne funkcioniše onda i njihov postupak zahteva specifičan tretman traženja uzroka i rešenja.

Zamolio sam da govore pojedinačno, da iznose istinite i argumentovane činjenice, da iznose samo one podatke relevantne za sagledavanje istine i da preskoče politizaciju čitavog slučaja. Zamolio sam poručnika Bjelobrka da on napravi uvod, da u kasnijoj fazi proziva ljude ili ako se sami jave da ih predstavi po imenu i prezimenu i eventualno po činu ako ga neko od prisutnih ima.

Nikoga nisam prekidao u kazivanju, ništa nisam komentarisao niti oponirao bilo čemu što su govorili. Hteo sam da čujem što je moguće više, ne samo o pobuni, nego o svemu što se tu dešavalo od kako je u Hrvatskoj došlo do podela. Računao sam da ovo nije usamljen slučaj i da se u nekim drugim dlovima Krajine dešavaju slične situacije.

Čitava priča se svodila na to, da su fizički i psihički zamoreni učestalim odlascima od kuće, da se ništa ne dešava čime bi makar naslutili da se primiče kraj ratu, da su materijalno ugroženi, jer su već istrošili rezerve novca računajući na kratkotrajnost sukoba.Zabrinutost za bezbednost porodica bila je velika. To selo je imalo veliki broj mešovitih brakova Srba i Hrvatica iz okolnih sela, Korana, Vaganac, Drežnik, Rakovica i dr. Nekada su takvi brakovi podsticani i smatrani su okosnicom dobrih međunacionalnih odnosa, kovačnicom bratstva i jedinstva, ali sada je to veliki problem.

U to vreme sva pobrojana sela sa hrvatskim stanovništvom su bila razorena, deo stanovnika ubijen, a najveći deo proteran u Bosnu i Hercegovinu od kud su prešli u Hrvatsku. Među stradalima bile su i porodice plitvičkih snaha, a njihova bezbednost u novim porodicama bila je neizvesna kao i njihove dece. Jedan broj dece iz mešovitih brakova su bili odrasli ljudi, neki od njih su ostali u Hrvatskoj, neki uzeli učešće u ratu ili na srpskoj ili na hrvatskoj strani. To je bila sredina koju su srpski ekstremisti etiketirali raznim uvredljivim imenima i to je izazivalo ozbiljan psihološki teret kod svih meštana.