(P)likovi

Da bi se s vlasti smenio Vučić potrebno je prvo smeniti ovu garnituru opozicionara

Od zla oca i još gore matere

Kad je naprednjački kartel doveden na vlast, Aleksandar Vučić je zaseo na tron, koji je okružio najsramnijim primercima živih bića. Diktator je uzdigao mulj i u njemu Anu Brnabić, Aleksandra Vulina, Gorana Vesića, Aleksandra Šapića i druge političke hermafrodite. Nažalost, "Vučićev trojanski konj u opoziciji" Dragan Đilas okružen je istom vrstom diletanata i politikantskih parazita poput Marinike Tepić, Borislava-Borka Stefanovića, Pavla Grbovića, tzv. Ćute i drugih nesrećnika, koji su spremni da, zarad lične koristi, uzmu poslaničke mandate i time legalizuju izbornu krađu. O neophodnosti formiranja nove generacije opozicionih političara, ako već nije kasno, piše zamenik glavnog urednika Magazina Tabloid Predrag Popović, bivši urednik u Dnevnom telegrafu, Nacionalu i Pravdi, nekada blizak Vučićev saradnik i prijatelj.

Predrag Popović

Na srpskoj političkoj sceni dominiraju štetočine i pohlepni bednici, kao da su od zla oca i još gore majke. Pritom, ne samo od Fahrije i Angeline. Većina reprezentativnih primeraka iz vladajućeg kartela, kao i većina tzv. lidera opozicionih stranaka i pokreta deli isti pogled na svet, istu želju da zadovolje isključivo lične interese, pa i istu političku viziju, koja ne ide dalje od njihovih džepova, sefova i računa.

Takvo stanje nije nastalo slučajno. Naprotiv, ono je stvarano i negovano dugo i pažljivo. Proces političke i moralne kontraevolucije doveo je Aleksandra Vučića na vlast, a on je, po svom podobju, formatirao sve oko sebe - svoju porodicu, dvorsku svitu, svoju stranku i koaliciju, državne institucije, pravosuđe, medije, pa i opoziciju.

Alen Dals, bivši direktor CIA i jedan od značajnijih učesnika u kreiranju američke hladnoratovske politike, krajem pedesetih godina prošlog veka osmislio je strategiju, koja je za cilj imala dehumanizaciju pojedinaca i društva.

- Rušićemo duhovne vrednosti i uništavati osnovne principe morala. Napravićemo od građana cinike, vulgarne ljude, kosmopolite. Neprimetno, no aktivno i postojano pomagaćemo despotizam činovnika, korupciju i neprincipijelnost. Čestitost i pravednost biće ismevani, nikome neće biti nužni i biće smatrani ostatkom prošlosti. Grubost i naglost, laž i obmana, pijanstvo, narkomanija, izdajništvo, šovinizam i neprijateljstvo prema narodima, sve ćemo to utisnuti u svest ljudi - napisao je Dals, autor knjige "Obaveštajni zanat" ("The Craft of Inteligence", 1963).

Vučić, sigurno, nikad nije ni čuo za Dalsa. Vučićeva literarna interesovanja su se završavala na delima crvenog vojvode Vojislava Šešelja. No, dođe na isto. Šešeljeva politička praksa nastala je primenom Dalsovog načina destrukcije. Vučić je to prihvatio, razvio i, sa pozicije vladara, raširio na celo društvo.

Kad je naprednjački kartel doveden na vlast, Vučić je zaseo na tron, koji je okružio najsramnijim primercima živih bića. Rukovođenje strankom prepustio je svom kumu Darku Glišiću, opskurnom kabadahiji, koji, potpuno rasterećen morala, ne vidi nikakav problem u tome da vređa i preti devetogodišnjem detetu nekog lokalnog političkog protivnika. Iz istog kalupa, Vučić je izvukao bednike, kojima je podelio funkcije u izvršnoj i zakonodavnoj vlasti. S patološkom potrebom da ponizi sve normalne ljude, kao i sve vrline i vrednosti na kojima su oni vaspitavani, za vodećeg manekena sunovrata izabrao je Anu Brnabić. Na stranu njeno hrvatsko poreklo (da joj je i sam Ante Pavelić deda, ne bi mogla strasnije i doslednije da mrzi Srbe i Srbiju, nego Vučić), homoseksualnost i sklonost ka korupciji i kriminalu, Brnabićka i svojim mentalnim ograničenjima personifikuje sve ono što se, ispisano dugim latinskim terminima, nalazi u Vučićevom zdravstvenom kartonu.

- Isus Hrist je rođen 14. februara - tvrdi predsednica Vlade Republike Srbije.

Niti je potrebno, niti ima smislna nabrajati ostale Brnabićkine budalaštine, kojima svakodnevno dokazuje da su joj intelekt i obrazovanje na nivou Vučićevog poštenja, dakle 0:0. Uostalom, ona se, takva, dobro snašla u naprednjačkom kartelu, tamo je svoja među svojima.

Uz Brnabićku, Vučić je pred građane Srbije isturio plagijatora Sinišu Malog, narkomana Aleksandra Vulina, slinavog Nebojšu Stefanovića, političke hermafrodite Gorana Vesića i Aleksandra Šapića, beznačajnog muljatora Miloša Vučevića, bednika sa ikonostasa Bratislava Gašića, a treba pomenuti i mumificiranog šumadijskog gladoša Tomislava Nikolića, koga Vučić povremeno izvadi iz sarkofaga i isturi u javnost, da svi vide ko je rodonačelnik nesreće koja traje već 12 godina.

Iz drugog ešalona, hvalospevima u slavu vođe kartela svoje zrno zobi zarađuju tipovi poput Nebojše Bakareca, Marka Atlagića, Marjana Rističevića, Uglješe Mrdića, Staše iz lifta, kao i razne Kebare, Langure, Pilje, dvocevne Božićke i "samo nemoj po kosi" Đurićke. Od tih apostola zla, Vučiću su mnogo važniji operativci poput Novaka Nedića i Vladimira Đukanovića, koji pokušavaju da kontrolišu štetu u sivoj i crnoj zoni. To je težak posao, koji je, početkom vladavine naprednjačkog kartela, obavljao Vladimir Cvijan, pre nego što je završio u Dunavu. Teško je balansirati između interesa vođe Vučića i njegovih ortaka iz podzemlja Darka Šarića, Veljka Belivuka, Predraga Koluvije, Dijane Hrkalović, Ace Rošavog, Đorđa Prelića i sličnih ubica, narko dilera i razbojnika svih vrsta, svejedno da li su u uniformi ili civilu.

Na dnu tog hranidbenog lanca, ali najvidljiviji su promoteri Vučićevih zločina. Neki su, poput Željka Mitrovića, ucenjeni i prinuđeni da kroz svoje medije truju narod, a neki, poput Dragana J. Vučićevića, to rade dobrovoljno i ushićeno. Ima i pametnijih, kao što je Milomir Marić, koji znaju šta rade, ali veruju da će se, kao i uvek, opet izvući od odgovornosti za promociju zla i nesreće. Marić je služio Miri Marković, pa je posle Petog oktobra avanzovao pod zaštitom Zorana Đinđića i Bogoljuba Karića. Profitirao je i pod suknjom Borisa Tadića, dok je vodio kompromitujuće kampanje protiv Vučića, koga je optuživao da je ubio svoju, tada još živu, suprugu Kseniju Janković. Vučić mu je to nije oprostio, napravio je od Marića otirač. Doduše, skup otirač, sa legatom u Zmaj Jovinoj ulici i stanom u "Beogradu na vodi". Kad Vučić prođe, Mariću će ostati kvadrati. Ostala bi i sramota, ali on ne mari za te metafizičke kategorije.

Za sramotu ne mare ni Nebojša Krstić, Predrag Sarapa, Gordana Uzelac, Jovana Jeremić, Tijanićeva očerupana golubica Verica Bradić, kao ni ostali pripadnici naprednjačkog propagandnog eskadrona, koji u medijima rade političkim protivnicima ono što je gang Velje Nevolje radio u Ritopeku.

U početku, kad je Vučić odlučio da na najviše stranačke i državne funkcije postavlja kompromitovane tipove bez kvalifikacija, stekao se utisak da on to radi namerno, kako bi se normalni ljudi nervirali zbog konduktera, šofera i keramičare, zbog Sime Spasića i Miše Vacića, Miroljuba Petrovića i Dragoslava Bokana. Međutim, ispostavilo se da to nije izraz Vučićeve namere da kritiku usmeri na jeftine kreature. Naprosto, on nema nikog drugog, nikog boljeg. Ne može ni da ima, kad ih bira u skladu sa ličnim afinitetima i kvalitetima.

Sve u svemu - kad se tom spisku dodaju Vučićevi kumovi iz državnih i stranačkih struktura, biznisa i kriminala - naprednjački kartel nije ništa drugo do šaka jada. Braća Vučić na vrhu, ispod njih pet-šest pripadnika dvorske svite, koji imaju ograničen uticaj, a ispod njih kadrovski talog, korisni idioti. Sablasno smešna grupa pohlepnih primitivaca, rasterećena morala i straha od odgovornosti, već 12 godina vredno uništava državu i narod.

Što je najgore, nema ko da počisti tu Augijevu, tj. Vučićevu štalu. Nema, jer je Vučić po istom modelu, kako je napravio svoju porodicu i stranačku i državnu nomenklaturu, kreirao i opoziciju.

Kao lidera opozicije isturio je Dragana Đilasa. Hiljadama naslovnih strana i specijalnih televizijskih priloga, punih besmislenih uvreda i laži, Vučić je stvorio utisak da mu je Đilas najveći i najozbiljniji protivnik. Prevara je uspela. Đilas je dobio status lidera opozicije, koji mu je bio potreban, a pritom su i on i Vučić znali da to nema veze sa stvarnošću. Zahvaljujući kapitalu koji ima, Đilasa pojedinci iz drugih opozicionih stranaka i pokreta prihvataju kao lidera, iako su svesni da se glasači ne daju prevariti. Đilas se sklanja iz prvih redova, nikada se nije popeo na binu i obratio ljudima, zna da bi bio izviždan. Međutim, njemu nije bitna podrška građana, nju pokušava da osvoji isturanjem takođe kompromitovanih, ali prihvatljivijih saradnika. Na njegovu žalost, njegovi saradnici se ne razlikuju mnogo od Vučićevih.

Kad je odlučio da se vrati na političku scenu, 2017. godine, Đilas je krenuo putem za koji je mislio da je lakši. Umesto da osnuje novu stranku i, kako-tako, prikupi potrebnih 10.000 potpisa, dogovorio se sa Dejanom Bulatovićem (čitaj: kupio je njegovu stranku) da preuzme njegove Zelene. U prepakovanoj stranci, s novim nazivom (Stranka slobode i pravde), Bulatović je dobio funkciju potpredsednika, a potom i poslanički mandat. Tikva je pukla kad je Bulatović dobio naprednjačku ponudu koja se ne odbija. Bulatović je optužio Đilasa za sva moguća nepočinstva, uključujući i zoofiliju. Đilas je uzvratio tvrdnjama da se njegov bivši saradnik prodao Andreju Vučiću za 300.000 evra, poslanički mandat na naprednjačkoj listi i druge benefite.

Marinika Tepić i Borko Stefanović još nisu napustili Đilasa, a ne zna se kad će. Uglavnom, ako to urade, nikoga neće iznenaditi. Njih dvoje su promenili, ukupno, 11 stranaka, pa može da se očekuje da će tu tradiciju nastaviti čim procene da će negde drugde lakše i brže realizovati svoje ambicije. Šta očekivati od Tepićke, koja se razbacuje parolama o zaštiti državnih interesa Srbije, koju je rezolutno optuživala za genocid u Srebrenici. Ili tek od Stefanovića, koji je promenio vlastito ime. Kako bi postao prihvatljiviji liberalnijim glasačima, umesto arhaičnog imena Borislav uzeo je modernu verziju Borko.

Đilas je uzeo i dva Veselinovića, Janka i Željka, koji su mu, u najboljem slučaju, doneli dva glasa. Preko Đilasove liste poslaničke mandate su dobili i mnogi drugi diletanti, poput Pavla Grbovića i Aleksandra Jovanovića Ćute. Njih dvojica su dobili zadatak da sada, u Vučićevom i Đilasovom interesu, pripremaju javnost za prihvatanje poslaničkih mandata u Narodnoj skupštini, čime se daje legitimitet izbornoj krađi. Grbović kaže da nije krao glasove, pa nema potrebe da se odriče mandata. Tzv. Ćuta je, po običaju, još primitivniji, on tvrdi da je poslanički mandat "krvavo zaradio". Zaradio ga je u gužvama, gurkanju s policajcima i naprednjacima, uvek pod zaštitom telohranitelja Petka i pred kamerom druga Gileta. U "krvavoj borbi" za mandat, Ćuta je zaplakao samo kad je poprskan suzavcem pred vratima Gradske skupštine. Te noći je uhapšeno četrdesetak građana, a stotinak je dobilo lake i teške fizičke povrede. Dve nedelje kasnije, kad je Ćuta javno legalizovao krađu glasova, neki od protestanata su još bili u pritvoru, a neki u bolnici.

Zoran Lutovac i Zdravko Ponoš se, tiho i nenametljivo, da se Đilas ne naljuti, protive ideji o prihvatanju mandata. Oni znaju da će time izgubiti ostatke poverenja glasača, ali ne smeju da ugroze vlastite i interese svojih organizacija, Demokratske stranke i pokreta Srbija centar. Letos ništa nisu uradili da bi sprečili rasturanje protesta koji su pokrenuti posle masakra u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" i u mladenovačkim selima. Po Đilasovom, dakle i Vučićevom, planu strpljivo su sačekali da se s ulice skloni više od sto hiljada ogorčenih ljudi. Što bi im bilo teško da i sada podviju rep, sačekaju da se razačara ovih dve-tri hiljade građana, koji se suprotstavljaju izbornoj krađi? Bolje poslanička plata u džepu, nego dva besplatna sata slušanja Smiljana Banjca i šetanja od jedne do druge skupštine ili od RTS-a čak do Pinka.

Posle izbora 2022. godine evropske obaveštajne službe su napravile izveštaj u kome su tvrdile da je Dragan Đilas "Vučićev trojanski konj u opoziciji". Sad je ta ergela mnogo bogatija, ima 65 vranaca i šaraca sa poslaničkim mandatima. Na ime poslaničkih plata i izdataka za poslaničke klubove, koji će biti formirani s liste "Srbija protiv nasilja", dobijaće iz budžeta nešto više od tri miliona evra godišnje. Za taj novac - novac najsiromašnijeg naroda u Evropi - opozicionari će glumiti topovsko meso po kome će gruvati Jovanov i ostala naprednjačka tupa oruđa, kukaće i iščuđavati se prostakluku kolega iz vladajuće većine. Kao Grbović i tzv. Ćuta, misliće da tako podnose žrtvu, koja im daje pravo da se i oni navale na budžetske jasle.

A, upravo ti opozicionari podršku glasača stiču objašnjavanjem katastrofalnog stanja u budžetu i, uopšte, u državi. Opozicionari ukazuju na pogubne činjenice da u Srbiji 1.150.000 zaposlenih dobija platu manju od 500 evra, da više od 900.000 penzionera prima penzije manje od 300 evra, a da čak 250.000 starijih od 65 godina nema ama baš nikakva primanja, dok 200.000 dece prima socijalnu pomoć. Prosečna potrošačka korpa vredi 100.157 dinara, a prosečna zarada 86.000 dinara. Pritom, razlika je svakog dana sve veća usled rasta cena, naročito robe široke potrošnje. Samo u Srbiji cena hrane raste brže od inflacije. Hrana je prošle godine poskupela 27 odsto, a inflacija, prema zvaničnim podacima, iznosi 12,4 odsto. Krajem 2022, Vučić, Siniša Mali i Jorgovanka Tabaković uveravali su građane, žrtve svojih pljačkaških akcija, da je vlast mudrom politikom obuzdala inflaciju i da ona u 2023. neće biti veća od projektovanih 2,5 odsto. Sada nude isto obećanje, uz iste laži da inflacija nije izazvana njihovom nesposobnošću ili, što je izvesnije, svesnom namerom da podrže interese uvozničkog lobija na štetu građana. Odakle je inflacija uvezena kad u zemljama Evropske unije ona, prosečno, iznosi 2,3 odsto. Čak i države, koje se iscrpljuju ratom, imaju mnogo manju inflaciju, Ukrajina 5,3 odsto, a Rusija samo četiri odsto. Istovremeno dok skriva uzroke inflacije, Vučić se hvali dizanjem plata i penzija. Da. tačno je da su prosečne zarade porasle 30 odsto, a minimalne za 19 odsto. Međutim, osim hrane, skočila se cene i drugih neophodnih proizvoda. Struja je prošle godine poskupela 35 odsto, gas za 32, a ogrev za 45 odsto. Skok cena energenata uticao je i na poskupljenje svih proizvoda i usluga, a to je dovelo do činjenice da su plate porasle, zapravo, samo 2,7 odsto, kad se uračunaju efekti inflacije.

Iako je potrošnja pala za 2,5 odsto, Vučić, vođen patološkom potrebom da laže i obmanjuje, tvrdi da ima lepe vesti: "U budžet je ušlo 300 miliona evra više nego što je očekivano". Naravno da su prihodi veći kad su veće cene. Isti razlog diže i BDP. Pre tri godine, BDP je bio 50 milijardi evra, a prošle godine je stigao do čak 69 milijardi evra. Takav skok je, naravno, izazvan inflacijom, a ne dizanjem proizvodnje, koja je, usput rečeno, 2023. godine imala rast od samo 2,4 odsto. U vreme Slobodana Miloševića, kad je Srbijom vladala hiperinflacija, BDP, obračunat u dinarima, pisao se s mnogo, mnogo nula. Ipak, to nije za poređenje pošto tadašnja nula - Milošević - nije prodavao javne resurse i prezaduživao državu kao što to radi aktuelna nula - Vučić.

Kad je naprednjački kartel doveden na vlast, javni dug je bio 15,7 milijardi evra, danas je 36,4 milijarde evra. Srbija će ove godine, 2024, morati da se zaduži za još devet milijardi evra. Više od 4,8 milijardi evra namenjeno je za otplatu prispelih rata starih kredita, 1,8 milijardi za pokrivanje deficita, a ostalo za javni sektor, pre svega za organizaciju izložbe EXPO. Da nevolja bude veća, Srbija više ne može da dobije povoljne kredite. Pošto je prezadužena, prinuđena je da kredite uzima kod komercijalnih banaka, koje naplaćuju do devet odsto kamate. Vučić i tu poražavajuću posledicu svojih ekonomskih avantura pokriva lažima.

- Međunarodni monetarni fond ne kaže da je danas stanje u Srbiji dobro. MMF kaže da je odlično - rekao je Vučić krajem prošle godine.

Tako je, možda, u Vučićevoj svesti, ali s ove, realne, strane zdravog razuma činjenice izgledaju sasvim drugačije. U izveštaju MMF-a za prošlu godinu navodi se da Srbija neće moći da servisira finansijske obaveze, zato što se zadužuje po visokim kamatnim stopama. Takođe, ističe se: "Privredni rast je počeo da slabi, zabeležen je pad u poljoprivredi, industriji i građevinarstvu, a dupliran je uvoz energenata, zbog čega se povećava trgovinski deficit. Inflacija je nastavila da raste. Pristup međunarodnom finansijskom tržištu je ograničen, a troškovi zaduživanja države su povećani..." Ako je ovo opis "odličnog stanja", onda Vučić nije lud. Uostalom, MMF ima aranžman sa samo tri evropske države. Ovaj sa Srbijom iznosi 2,4 milijarde evra, a aranžmani sa Gruzijom i Jermenijom su po 360 miliona evra. To dovoljno otkriva ko je u kakvom problemu.

Ipak, Vučić nije jedini problem Srbije. Kako izgleda, nije ni najveći. Takav kakav je - kukavica, iskompleksirani nesrećnik s ograničenim kognitivnim sposobnostima - Vučić nikada ne bi mogao da dođe na vlast ni u Čipuljiću, a kamoli da 12 godina vlada Srbijom da protiv sebe nema iste takve, pa i slabije cicibane. To pokazuje svu tragiku ovog vremena.

Vučić je naneo nesagledivu i trajnu štetu Srbiji. Učinio je sve što je mogao da učvrsti državnost lažne albanske države Kosovo. Rasprodao je javne resurse, a narod gurnuo u dužničko ropstvo. Pod pritiskom njegove diktature, u inostranstvo je pobeglo oko milion mladih i obrazovanih. Država je pretvorena u teritoriju, a građani u žrtve njegovih eksperimenata.

Rasturena, Srbija nikad nije imala goru vlast, a ni goru opoziciju. To upućuje na jedini mogući zaključak - da bi se Vučićev kartel oborio s vlasti neophodno je prvo najuriti u prošlost ovu garnituru opozicionih lidera. Dok je njih, biće i Vučića na vlasti. Nije ni bitno da li su samo nesposobni ili svesno rade u interesu naprednjačke vlasti.

Beograđani su na decembarskim izborima pokazali da su protiv Vučića. Zločinačka mašinerija SNS-a ni uz pomoć kriminalaca iz policije i njihovih kolega iz podzemlja nije uspela da ukrade dovoljno glasova za pobedu. S druge strane, opozicija nije uspela da odbrani glasove građana. Umesto da se uzdaju u svoje snage i pravednički gnev pokradenog naroda, opozicioni lideri su nadu polagali u strance, u briselski i vašingtonski centar moći. Uzalud.

Na poziv Vlade Srbije, posmatrači OEBS-a pratili su izborni proces. U preliminarnom izveštaju su istakli da su uočene brojne nepravilnosti, od neravnopravnog medijskog tretmana svih učesnika i pritisaka na birače, do kupovine glasova. Poslanička grupa "Obnovimo Evropu" predložila je da Evropski parlament otvori raspravu o nepravilnostima na srpskim izborima i pre konačnog izveštaja posmatrača, ali to je s dnevnog reda skinula Evropska narodna partija, bliska Srpskoj naprednoj stranci.

- Srbija je predstavnička demokratija, koja je organizovala sopstvene izbore. To su učinile vlasti i političke partije iz celokupnog spektra. Na izborima je učestvovala vladajuća većina i opozicija. Važno je saslušati posmatrače angažovane u dugoročnoj posmatračkoj misiji OEBS-a i ozbiljno shvatiti njihove zaključke. Siguran sam da međunarodne institucije mogu da rade zajednički sa domaćim u Srbiji. Ne predviđam i bilo bi neobično predviđati bilo kakvu međunarodnu istragu u kontekstu izbora - rekao je Vladimir Bilčik, poslanik Evropskog parlamenta i izvestilac tog tela Evropske unije za Srbiju, u intervjuu za Glas Amerike.

Rasprava o izbornoj krađi u Srbiji odložena je za kraj februara, a do tada će se, vrlo verovatno, razrešiti nedoumice oko beogradskih izbora. Ili će Aleksandar Šapić kupiti dva-tri odbornika s neke od opozicionih lista, ili će, ako se ne formira vladajuća većina, Beograđani u junu ići na ponovljene izbore. U svakom slučaju, rezultati decembarskih izbora neće biti poništeni na zahtev Đilasove liste "Srbija protiv nasilja". Na to upućuje i izjava Džejmsa O Brajana, pomoćnika američkog šefa diplomatije Entoni Blinkena, koji je izjavio da "političke snage u novom sazivu Skupštinesrbvije daju jasnu viziju napretka Srbije i ko su ljudi odgovorni za taj napredak, to je dobro za građane i sve nas".

Dakle, opozicija je precenila "podršku" stranaca i potcenila moć korupcije. Stara je priča da Vučić novcem i raznim uslugama podmićuje Bilčika, Lajčaka i mnoge druge birokrate iz Brisela. Vučić sa američkim diplomatama posluje na sličan način, plus što im čini ustupke oko Kosova. Tako je i sada kupio četiri godine vlasti, kao što sam peva "četiri godine tuge, četiri godine duge".

Da bi mu se skratila vladavina, a i Srbiji tuga koju on izaziva, poslednji je trenutak za promene u opoziciji. Građani Srbije su, većim delom, dobri i pošteni, vredni ljudi, koji časno zarađuju svoj hleb. Vreme je da se na političkoj sceni pojave i njihovi predstavnici s takvim osobinama, spremni da urade sve što mogu kako bi sprečili konačni sunovrat države i naroda. Spas neće doneti ovakva opozicija i njeni mentori iz stranih ambasada. Građani Srbije moraju sami očistiti svoju kuću, ako već nije kasno.