Vranje

Prevaranti, donatori i sigurne kuće

Nečista krv sa malo više krvi

Donatori Sigurnih kuća vole kriminalce. Prvo su blagonakloni, žmirkaju očima, puste da se kriminal razvije. Kriminal je odličan alibi kad reše da zatvore slavine, ukinu donacije. Sigurne kuće padaju na teret društva, na teret lokalne samouprave. Ili će se zatvoriti. Donatori su postali probirljivi. Oguglali su na uobičajene ispovesti pretučenih i zlostavljanih žena

Miodrag Milojević

Vranje ima dugu tradiciju nasilja u porodici. ''Nečista krv'' Bore Stankovića neće dirnuti donatora. Priča nije savremena, nema društvenu aktuelnost. Zadatak je prost.Treba priča iz savremenog života. Kao ''Nečista krv'' ali sa malo više krvi. Krv će dirnuti donatore. U tu svrhu dramatizovana je priča Romkinje iz okoline Vranja: Kako je otac, alkoholičar prodavao kćerke. Za romsku sredinu u Vranju ovo je uobičajeno. Male su pare u pitanju, simbolična ili ne - kupovina postoji.
Romkinja iz Vranja je pripovedala romski običaj. Dramaturg je izmišljao, dopisivao. Na primer sledeće reči: - Ti da si bila dobra, ne bi te otac prodao?
Zbilja, tako izgleda kad se kroz rešetke jedne gleda druga kultura.
Romima, koji u Vranju prodaju svoje kćerke, tu nije ništa neobično. Svi oni su kupci i prodavci. Mladoženja je prodao svoje sestre.
U Vranje nema laganje. Empirijsko istraživanje altruizma u Vranju.
Alkoholičar propio četiri kćerke. Reklo bi se da se taj uopšte i ne trezni. Ženu premlaćivao, a decu prodavao kao na stočnoj pijaci za deset hiljada dinara.

Ispovest

Tako počinje svoju ispovest Romkinja D. N. stara 43 godina, iz jednog sela pored Vranja.
- Od prvog dana braka moj život je pakao. Muž, alkoholičar, stalno me je tukao.Tukla me i svekrva. Nije ih bilo briga da li sam trudna ili ne, a skoro sam uvek bila u drugom stanju. Ma, ko me je pitao da li hoću ili neću. Toliko se iživljavao kad je pijan da sam bežala sa decom i spavala po poljima i štalama. Tri kuće je zapalio. Prvo onu koju mu je otac sagradio a posle još dve gde sam se sklonila sa decom. Najteže mi je bilo kad je prodavao naše ćerke. Znate ono, kao na pijaci i to stočnoj.
Nije teško zapaliti tri kuće. Ako su sve tri bile od kartona.
Otvorila je napaćenu dušu pred Suzanom Antić - Ristić, predsednicom Odbora za ljudska prava u Vranju.
- Prvo je 1995. godine prodao D. N. za trista maraka. Imala je samo 14 godina. Dete je plakalo kao kiša ali on nije hteo ni da čuje. - Moraš da ideš, dao sam ljudima reč. I otišla je u kuću gde su je maltretirali i iživljavali se nad njom. - Šta oćeš, bre, da uživaš. Mi smo dali pare za tebe i moraš da slušaš. Ti da si bila dobra, ne bi te otac prodao!..
Izdržala je desetak godina i onda pobegla. Ne znam šta je s njom. Posle je prodao petnaestogodišnju D. E. Za sto maraka, pa devetnaestogodišnju D. D. za deseti hiljada dinara i šesnaestogodišnju D. S. za 15 hiljada dinara. Sve je pare propio.
U Vranje nema laganje.
Čudno je to što žene koje trpe nasilje u porodici u medije ne odlaze bez vodiča. Uvek uvek imaju nekog mentora. Postoji uvek neko ko ih drži za ruku. Pre otvaranja SOS telefona za njihove patnje nije se ni znalo.
Nisu imale pristup medijima. Postavlja se pitanje šta bi se dogodilo da je Romkinja pod inicijalima svratila do neke redakcije da otvori dušu 1995. godine kada je muž, alkoholičar i nasilnik prodao prvu kćerku. Ili 2005. godine.
Nisam siguran da li bi došlo do zatvaranja, siguran sam da ne bi došlo do otvaranja. Zlosrećnu majku, u svakom slučaju niko od novinara ne bi saslušao, verovatno bi je izbacili iz redakcije. Ne jedne, nego iz svih redakcija. To već zavisi od raspoloženja.
Možemo listati srpske novine, zavisne, nezavisne, nećemo pročitati ni jednu priču o nasilju u porodici.
Ili žrtve nasilja ne umeju da govore ili one kao pojedinci ne vrede ništa? Dok ih nevladine organizacije ne uzmu u zaštitu. Pokazuju ih kao eksponate. Zašto rado govore preko posrednika, zašto se ne pokušaju samostalno? Zašto njihova lica nikome nisu simpatična? I kad plaču, te žene plaču za drugoga. Govore jezikom koji je nerazumljiv. Uvek je potreban tumač, prevodilac.
Čitali smo i o tome, samo u retkim slučajevima. Kad se dogodi okrutno ili višestruko ubistvo u porodici. Počinilac ubistva tada dobija status negativca i slika se najcrnjim bojama. U klišeu negativnog prikazivanja, uključuje se i porodično nasilje.
Načelo novinarske objektivnosti zahteva da se čuju druga i treća strana. Treća je, u konkretnom slučaju, važnija od druge. Kako sam se nadala, dobro sam se udala.
Od četiri kćerke koje je otac alkoholičar prodavao ''kao na stočnoj pijaci'' tri su i danas srećno udate. Logično je postaviti pitanje zašto nisu pobegle? Ili, ako već nisu bile u mogućnosti, zašto ne beže sada? Za četvrtu, po redosledu udaje prvu, se ne bi moglo reći da je našla sreću, mada je i ona, posle kupovine, u braku provela za Srbiju zavidnih deset godina.
Kada se statistika ''prodatih'' Romkinja uporedi sa statističkim pokazateljima razvedenih brakova u Srbiji, gde se žene ne prodaju nego u brak stupaju slobodnom voljom, dobija se poražavajući rezultat po Srpkinje.
Duže ostaju braku prodavane nego srećno udavane.
To nam govori nešto. Ili Romkinja iz Vranja laže ili je njenu priču namerno falsifikovana, prepravljana, dramatizovana za potrebe otvaranja Sigurne ženske kuće u Vranju.
Šta nam statistika govori? Kazuje nam da prodaje kao '''na stočnoj pijaci'' nije bilo nego je reč o proceduri uobičajenoj za Rome vranjskog kraja, Rome sa Kosova naročito ako je reč o muslimanima. Reč je o ustaljenom običaju.
Ni udaja sa 14 godina ne predstavlja izuzetak - rano stupanje u brak, i to je romski običaj. Lakomislenost je posledica siromaštva i oskudice. Možda će na drugom mestu, u drugoj porodici, biti bolje.
I veliki broj dece, sedmoro, koji je rodila Romkinja D. N. tipičan je za njeno okruženje, kreće se u okviru proseka. Sve govori da je cela priča napumpana, odnosno D. N. izmišlja da je decu rađala pod prisilom.
Što se običaja tiče, stvar je jasna. Prodaja postoji. Ovako se izrazio Enver Bahtiri, perač šofešajbni na semaforu: - Otac mi je prodao sestru za dve hiljade evra, a ja nisam dobio ni dinara.
Što govori da Enver nema ništa protiv prodaje, ona se podrazumeva, nego je nezadovoljan nepravednom raspodelom dobitka.
Kako je i zašto nesrećna D. N. iz okoline Vranja dospela u medije? Ona, kao ona, vlastitim snagama to nikada ne bi uspela. Za koga ova Vranjanka ''otvara dušu'', priča priču, pri izmišljenu nego tačnu?
Tačni su pojedini detalji u priči koji opisuju romski život. Falsifikat predstavlja zgržavanje, odnosno stav prema kupoprodaji. Romi imaju pozitivan, posmatrač sa strane ima negativan stav prema toj pojavi.
Moguće je da je Romkinja D. N. pričala o običajima. Aktivisti Odbora za ljudska prava su se uhvatili za detalje koji bi se mogli markentiški eksploatisati. Potrebno je pridobiti javnost za Sigurnu kuću, potrebna je propaganda..
Bilo je to ovako. Romkinja iz Vranje je dobila ulogu. Isto kao u pozorištu, pozorištu živih lutaka. Zatim su edukovali D. N. Sedi i uči. Ponavljaj lekciju. Naučili su je šta treba da govori. Lekcija se diktirana kao kad školarci uče pesmicu. Kad je lekcija savladana, pozvani su mediji. Snimajte! Ali nemojte ništa da pitate. Sirotinju je lako kupiti. Za koru hleba. Za džak brašna.
Šta se dogodilo dalje? Romkinja D. N. sklonjena je u Sigurnu kuću. - Trenutno D. N. je na sigurnom mestu sa sinom i dve kćerke.
Međutim, pokazalo se da ''sigurno mesto'' nije isto što i Sigurna kuća.
Muž nasilnik je došao na ''sigurno mesto'', pronašao suprugu i ponovo je pretukao i to naočigled njihove šestogodišnje kćerke.
Zvuči neverovatno kad se zna da Sigurnu kuću čuva policija.
Vranje nije tako mali grad. Neshvatljivo je da u celom Vranju ne postoji ni jedno ''sigurno mesto.''

Faličan zakon

U celom pčinjskom okrugu Odbor za ljudska prava u Vranju zabeležio je pet slučajeva prodaje radi ugovorene udaje. Ispostavilo se da je naš zakon totalno ''faličan'' po tom pitanju.
Suzana Antić - Risić negoduje: - U Okružnom tužilaštvu nam je rečeno da ne mogu da podnesu krivičnu prijavu za trgovinu ljudima. Čak smo čuli jedno neverovatno, da ne kažem glupo tumačenje, kako nemamo pravo da se mešamo, pošto je to običajno pravo Roma.
Najveći apsurd leži u tome što je država Srbija ovaj zakon donela pod pritiskom nevladinih organizacija i medija, koje predvodi televizija B - 92.
Običaj koji vlada među Romima vlada i kod kosovskih Albanaca. Pošto su Albanci, pod pokroviteljstvom Amerike, uzor demokratije, mešanje države Srbije u romske običaje podudarne sa albanskim - ocenjeno je kao nasilje prema Romima. Policijsko privođenje oca koji prodaje ćerke - teror je srpske policije nad Romima. Mešanje države u romske brakove kvalifikuje se kao diskriminacija. Srbi, proglašeni za dežurne krivce, vrše nasilje nad Romima. Mešaju se u brakove. Nije li to etničko čišćenje kroz spavaće sobe? Zadiranje u privatnost, u običaje, u osećanja.
Da bi se odbranila optužbi da se meša u prava manjina - država Srbija je morala da donese zakon koji toleriše kupoprodaju prilikom udaje.
Zakon je donet pod pritiskom nevladinih organizacija, odnosno Zapada. Sada je došlo vreme da su nevladine organizacije ostale bez ideja, odnosno bez posla. Njihov posao je da brane manjine. Ako su manjine ugrožene. Kad manjine nisu ugrožene, to za njih nije dobro. Tada konstruišu, izmišljaju nepostojeće incidente, preuveličavaju.
Sada nevladine organizacije traže upravo suprotno. Bore se protiv zakona koje i su same donele.
Jedna je stvar kad se isti problem posmatra kolektivno, druga individualno. Zakon je donet na etničkom principu. Rome treba štititi od srpske policije koja nad njima vrši nasilje. Kad se isti problem razmatra iz ugla pojedinca, ima kršenja ljudskih prava. Ima trgovine ljudima. Romi, roditelji, trguju svojom decom.
Suzana Antić - Ristić pita: - Zašto se ne pozovu na Konvenciju u pravima deteta i Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima?..
Ponavljam. Ako bi reagovala policija i sudovi, nevladine organizacije bi opet počele istu priču o nasilju nad romima. Policiji se svašta može pripisati. Policija im upada u romske kuće, vrši premetačine, roditelje odvodi u zatvore, maltretira, tuče.
Zašto se UNMIK ne meša na Kosovu u brakove Albanaca? I tamo ima kupoprodaje. Kosovski Albanci imaju isti običaj. Zato što na Kosovu nema kršenja ljudskih prav? Zato što bi međunarodna zajednica izgubila simpatije Albanaca?
Na naslovnoj strani jednog tabloida objavljena je pod naslovnom ''skandalozno'' priča o o organizovanoj grupi Roma koji se bave kupovinom dece, koju, radi prosjačenja, odvode u Italiju. Kupovinom dece stekli su basnoslovno bogatstvo.
Odlazim na lice mesta. Komšije su se nasmejale: - Znamo mi da vi morate da lažete. Razumemo to, to je vaš posao. Tačno je da oni rade u Italiji. Evo jedne kuće koju su sagradili. Postoji još jedna. Ali tu ničega nema. Platili su snaju, pozvali su da nas časte. Takav je njihov običaj. Pokupili su se svi i otišli u Italiju. Retko su ovde i slabo se poznajemo. Vredni su i radni. Da znamo ništa loše o njima, rado bi smo vam rekli...Ništa loše ne možemo da kažemo.
Kolektivni izbeglički centar u Kragujevcu. Prvobitna akumulacija kapitala. Tu su živeli i još uvek žive, Romi koji su prodajom ženske dece stekli kapital nedovoljan za samostalni život ali dovoljan za krov nad glavom.

Širi dalje

Donatori iz inostranstva ponudili su, svojevremeno, gradu Kragujevcu petnaestak drvenih baraka, polovina da se sagradi u izbegličkom kampu u selu Trmbas. Pod uslovom da grad primi Rome sa Kosova, koji su u šatorima, u nehigijenskim uslovima na kiši i mrazu, živeli ispod nekog mosta u Kuršumliji. Kragujevac je ideju prihvatio sa oduševljenjem. Rezon je bio prost - izbeglice će otići, barake će ostati na korišćenje gradu. Nije prošlo nekoliko godina. Izbeglice još nisu otišle a drvene barake, nalik na planinske kućice, u tako su očajnom stanju da se narednih godina mogu srušiti. Grejalica je u jednoj baraci izazvala požar koji su spretni Romi sanirali.
Kragujevcu od donacija ništa neće ostati. Moguće je da su pojedinci profitirali. Šta da se kaže osim - prosjački mentalitet. Ko je video koristi od donatora?
Prodaja devojaka u kampu je tabui tema. Romska populacija, jedina u izbegličkom kampu, ''Trmbas'', hermetički je zatvorena i nepoverljiva. Uslovi života su očajni.Taksi se vrati samo pred romskim barakama. Romi sa Kosova jedini u kampu putuju taksijem.
Higijenski uslovi su takvi da se već godinama očekuje zaraza. Donator je odredio zajedničko kupatilo, kradu se slavine, kradu se ogledala, otiče voda.
Okruženi su izbeglicama iz Hrvatske, Bosne i Srbima sa Kosova. Oni svedoče o povremenim nastupima veselja u jadnoj svakodnevici.
- Najbolje je prošao Šefkija. Kad je prodao tri ćerke, zaradio je 12 hiljada maraka. Napustio je baraku i kupio kuću.
Romi o prodaji ne govore dok ne izbije neki spor među njima. Kad su revoltirani, kad izgube kočnice, pričaju ko je prodavao i kome i za koliko para.
Priča o prodaji sa srećnim krajem. Kako je Dževad što radi na semaforu prodavao Sabrinu.
Plavokosi Dževad svakog jutra izvodi na semafor grupu romskih dečaka. Neki među njima su ponoletni, ali mali rastom, tako da prolaze kao deca. Oni rade, radi i Dževad. Psihologija je prosta. Simpatije vozača okrenute prema deci. Kad pred sobom vide korpulentnog, matorog Dževada, vozači odbruse: - Idi, bre, radi negde. Kolika su ti leđa, mogao bi nosiš džakove.
Nose kofe i sunđere. Zbližili su se toliko, kao da su mu sinovi. Žive, hrane se i spavaju kod Dževada, nedaleko od železničke stanice. Kuća nije baš prostrana ali mesta se uvek nađe. Da li je Dževad eksplotator? Moguće je, kad se uveče deli pazar da Dževad zakida.
Ćora je kod Dževada spavao i radio godinama. Dževad je razmišljao isključivo o profitu. Nije primetio kad su se zagledali Ćora i devojčica, Sabrina. Ili je primetio ali se pravio da ne vidi. Sabrina je vitka, malo povijenih leđa, tuberkulozna devojčica. Redovno pohađa školu, sedmi je razred.
Ali, prošle godine. Nestala je Sabrina, pobegla od kuće. Nestao je je i Ćora. Dva meseca trajala je potraga. Od Kraljeva do Novog Pazara, od niša do subotice. Sabrinu su pronašli u Jagodini.
Saznalo se sve. Kad je Dževad prodao Sabrinu, devojčica je pobegla sa Ćorom.
Ćora je ušao u kafanu. Pogledao je u mom pravcu: - E, baš si me nagrdio.Ceo grad priča samo o meni. Samo znaj, dok kučka ne mane repom, neće Ćora ništa...
Kačket Ćora nije imao. Kačket je imala Ćorina nova devojka iz Kraljeva. Zaradio je zbog nje tri meseca zatvora. Posredovanje u prostituciji. Prodavao je Kraljevčanku.
- Muškarci digli glas protiv zlostavljanja, tako što su u Ćupriji formirali nevladinu organizaciju ''Muška sigurnost'' i zatražili otvaranje Sigurne muške kuće.
Incijator formiranja je Dušan Trifunović, ekonomista iz Ćuprije, inicijativni odbor ima čak pedeset članova.
Situacija u Pomoravlju je alarmantna, tamo su muškarci najugroženiji, tvrdi Dušan Trifunović. Novinari su pitali, zašto: - Problem je mnogo ozbiljniji nego što se misli. Pouzdano tvrdim da polovina muškaraca u centralnoj Srbiji trpi nasilje u porodici. U Vojvodini i južnoj Srbiji situacija je sasvim drugačija, jer tamo žene poštuju muškarce.
Nemoguće je naučno dokazivanje ovakve tvrdnje. Međutim, nazire se rešenje. Zašto pedeset muškaraca iz Ćuprije i Pomoravlja ne potraži žene u Vojvodini i južnoj Srbiji i problem će biti rešen?
Neposredan povod otvaranja Sigurne kuće za muškarce može biti skandal koji je napravila jedna žena, verovatno u Ćupriji: - Kao primer navodim ženu jednog odbornika koja je upala na sednicu rekavši da joj je muž impotentan i javno ga ponizila pred odbornicima.
Dušan Trifunović, naravno, ima i ličnih motiva. Njegova porodična havarija počela je otvaranjem prve Sigurne ženske kuće. Njegov brak nije bio ugrožen dok se o nasilju u porodici nije javno govorilo. Otvaranjem prve Sigurne kuće počeli su bračni lomovi Dušana Trifunovića.
- Čim je nasilje u porodici postalo krivično delo supruga je podnela krivičnu prijavu protiv mene. Bili smo u braku od 1992. godine do 2005. Sud mi je izrekao zabranu približavanja na 20 metara koja je već istekla. Druga zabrana, koju je izrekao sud, na 50 metara, još je u fazi razmatranja.
Ćuprija je mali grad. Život je nepredvidiv. Šta ako se supružnici iznenada sudare iza ugla neke ulice? Vidik je zaklonjen, ne vide se. Kako će kaznu, koju je sud izrekao, poštovati kratkovidi supružnici, ako ne vide na 50 metara?
Novinarska provokacija upućena Trifunoviću, bila je da li problem predstavljaju žene koje su emancipovane a ekonomski nezavisne, pa ne trpe da im se naređuje.
Trifunović se vratio u kameno doba: - Muškarac je lovio a žena bila domaćica. Osim toga, žena je ta koja može da rađa, a današnje žene ne žele da rađaju.
Na ideju za otvaranje Sigurne muške kuće došao je jer je teško poneo razvod. Trebalo mu tri godina da se oporavi. A kad god je pokušao da stupi u kontakt sa bivšom ženom u Centru za socijalni rad u Ćupriji nisu hteli ni da razgovaraju.
Čime će se baviti Sigurna muška kuća? Dušan Trifunović odgovara: - Sigurna kuća će pružati pravnu i savetodavu pomoć muškarcima koje maltretiraju žene, kao i određivanje načina koji će se brinuti o deci koja ostaju bez jednog od roditelja. Zadatak je i mirenje bračnih partnera koji imaju problema.
Hoće li Dušan Trifunović, ako privatno nema autoriteta, kao lider nevladine organizacije moći da privede svoju ženu na razgovor ili mirenje? Ili će policija biti dužna da je privede? Ako ne želi privatni žena će morati da se odazove na službeni razgovor.
Čovek koji je, sudskom odlukom na 20 metara odbačen od bivše žene, a svaki dan je sve dalje i dalje, ima ambicija da zaštiti mnoge muškarce. Jedan od prioriteta novoosnovanog udruženja biće i borba protiv bele kuge: - Od resornog ministarstva tražićemo da se popišu svi neoženjeni, starosti od 30 do 50 godina, a onda ćemo, čak i u stranim zemljama kojima dominiraju žene, pokušati da nađemo životne saputnice.
Koje su strane zemlje u kojima dominiraju žene? Ima zemalja gde su žene šefovi države. Trifunović se se nije izjasnio, nije to ni pitan.
U doslovnom prevodu - Utopija je zemlja koja ne postoji. Kako Utopiju vide u Ćupriji? Kao zemlju gde žene rađaju.
Još veći i problem je, kako u zemljama gde žene dominiraju, pronaći žene koje ne žele da dominiraju i to bez poznavanja jezika.
- Imam jednog prijatelja koji radi dva posla da prehrani porodicu a. Kad dođe kući žena ga, iako nije zaposlena, dočekuje pogrdnim rečima i praznim loncem.
U Pomoravlju ključa kao u loncu.
Organizacija ''Muška sigurnost'' će, preko Ministarstva za rad i socijalnu zaštitu, tražiti obezbeđivanja sredstava za otvaranje Sigurne muške kuće. - Ako već žene imaju takav prostor zašto ne bi imali i muškarci?
Ukoliko ministarstvo ne izađe u susret, nevladina organizacija, koje ne vlada ženama, ta organizacija će tužiti državu Srbiju ambasadama drugih država, verovatno do Strazbura..
Dok ministartvo ne obezbedi sredstva, pomoći će ljudi dobre volje: - Dok se Sigurna kuća ne izgradi nas pedesetak osnivača organizacije ustupićemo neki svoj prostor, kako bi smo pomogli najugroženijim muškarcima.
Prostora, dakle ima. Naći će se. Koji li će muškarci obavljati kućevne poslove?
Jadna je ona država kojoj svako preti. Jadna je ona država koju svako tuži. Koju će Dušan Trifunović iz Ćuprije tužiti zato što ga je žena ostavila.
Da li su u Vranju žene dovoljno plave? Nijanse odlučuju. Plave jesu ali nisu dovoljno modre.
Hoće li početi pobratimstvo po kućama, kao što su u komunizmu bili gradovi pobratimi? Na primer, pobratimstvo Sigurne muške kuće iz Ćuprije i Sigurne ženske kuće iz Vranja.
Bila bi to odlična solucija. Kako reče Dušan Trifunović: - Žena na jugu Srbije poštuju svoje muškarce. Problem je Centrala srbija. Svakome je njegov problem najveći.
U kameno doba muškarac je išao u lov. Danas sedi kući i ne radi nigde. Danas ne sme da priđe ženi na 20 metara. Kako da je ulovi?
Na evropskom smo putu. Nije daleko dan kada će kuće biti sigurne, muške i ženske. Pitanje je samo kako pronaći onu pravu?