Vojska

Dragan Šutanovac privodi kraju organizaciju svečane sahrane Vojske Srbije

 

Počasni plotun Vilijama Vokera

 

U nezapamćenoj operaciji takozvane demilitarizacije, zamaskirane u oblande lažne vojne neutralnosti, pred stalnim nasiljem NATO pakta koje traje od 1999. godine do danas, samo drugim metodama, kumovi srpske pljačke, kapitulacije i veleizdaje, Boris Tadić i Dragan Šutanovac, ostvarili su multimilionske zarade za svoj opstanak na vlasti. Prošle nedelje u Srbiju je, na tajni sastanak sa ministrom odbrane, došao i zloglasni američki penzionisani general Vilijam Voker. Da ispali počasni plotun i održi opelo pokojnoj Vojsci Srbije

 

Pukovnik: Milan Jovanović

 

Bez obzira na to kako nam se država do sada zvala, u svojoj istoriji naša vojska nikada, nikada nije bila osvajačka, već odbrambena, sa osnovnim zadatkom čuvanja granice države i borbe protiv spoljnih neprijatelja, odnosno agresora.

Po izbijanju takozvanog hladnog rata, sredinom prošlog veka, naša vojska ni tada nije stala ni na stranu Varšavskog pakta ni NATO-a, već je bila vojno neutralna. Sada kada imamo skupštinsku deklaraciju o vojnoj neutralnosti i kada bi nezavisnost i sloboda zemlje trebalo da budu najvažniji ciljevi državotvorne politike Srbije, zahvaljujući vladajućoj koaliciji i postupcima kumova (predsednika Borisa Tadića i ministra odbrane Dragana Šutanovca), Srbija, umesto da bude vojno neutralna, ostala je bez vojske, a ono malo što je od nje ostalo, na podmukao, kriminalan, kukavičji način, mimo volje građana Srbije, stavlja se u službu strane vojske - NATO pakta, sa osnovnim zadatkom učestvovanja u takozvanim mirovnim misijama, to jest osvajačkim ratovima za potrebe Severnoatlantskog vojnog saveza, odnosno Amerike.

 Kumovi (Boris Tadić, odlazeći predsednik Srbije, i Dragan Šutanovac, odlazeći ministar odbrane Srbije) državu Srbiju vode putem ka ciljevima koje narod nije izglasao niti ih važeći Ustav Republike Srbije dozvoljava.

Vojna neutralnost, osim toga, sprečavala bi da Srbija ratuje. U suprotnom, ako Srbija ne sačuva proklamovanu "vojnu neutralnost", Srbi će da ginu po ratištima širom sveta za tuđe vojne i geostrateške interese.

Nakon pada Berlinskog zida 1989. godine, sloma socijalizma i raspada Varšavskog pakta i bivšeg SSSR-a u svetu trenutno postoje dva jaka vojna saveza i nekoliko manje važnih. Od jačih je tu Organizacija ugovora o kolektivnoj bezbednosti koju predvode Rusija, Ukrajina, Belorusija, Kazahstan i još nekoliko članica nekadašnjeg Sovjetskog Saveza i NATO (Severnoatlantski vojni savez) pod komandom SAD, Velike Britanije i njenih evropskih saveznika). Nova strategija "4 -2 -1" za odbranu SAD, koju je avgusta 2002. godine objavio bivši ministar odbrane SAD Donald Ramsfeld, predviđala je pripreme za odbranu SAD uz okupljanje snaga u četiri zone: Evropa, Severoistočna Azija (Japan i Južna Koreja), Istočna Azija (Tajvan) i Bliski istok.

 

Komanduje komodor!

        

Činovi i oznake na uniformama pripadnika Vojske Srbije reformisani su po NATO standardima, tako da sada u sastavu oružanih snaga Srbije postoje potpuno novi činovi kao što su brigadni general i komodor!

Kadrovska politika stavljena je pod direktan i neposredan uticaj i kontrolu ministra i njegovog pomoćnika za materijalne resurse i u funkciji je delovanja organizovanog kriminala na najvišem nivou Vojske i Ministarstva odbrane.

Najnoviji primer takve politike je postavljanje pukovnika Petra Boškovića na mesto načelnika Uprave za ljudske resurse i postavljanje penzionisanog generala Ćirkovića na mesto savetnika ministra odbrane za vojna pitanja.

Postavljanje Boškovića za glavnog kadrovika svakako nije rezultat njegovih ljudskih i vojničkih sposobnosti i kvaliteta, već je to nagrada Boškoviću za jačanje kulta ličnosti Šutanovca i poruka svim ostalim pripadnicima Vojske Srbije i MO kako ubuduće treba da rade na razbijanju i uništavanju Vojske.                    

Starešine koje su se u svom radu držale zakonitosti, stručnosti, koji jednostavno nisu mogli da budu poltroni i uvlakači ili je u toku saradnje došlo do sukoba kako mišljenja tako i interesa (slučaj Ponoš)  iznenada su penzionisani ili suspendovani. Da ne bi predstavljali opasnost i prepreku za ministra i njegovo najbliže kriminalno okruženje, dodeljeni su im stanovi (slučaj generala Ljubodraga Samardžića i Dragana Avdića).

 Starešine koje dosledno sprovode u delo kriminalne radnje ili stvaraju uslove za to, po nalogu ministra i njegovog pomoćnika za materijalne resurse (generali Forca, Živković, Jovanović, Novaković, pukovnik Savić, potpukovnik Mikša i dr...) postavljaju se na više dužnosti, unapređuju ili pak odlikuju i novčano nagrađuju!

 

Nepisani zakoni o tajnim nabavkama

 

Najnovije određivanje i postavljanje generalnog inspektora bezbednosti dokaz je da sve poluge kontrole rada i života Vojske ministar odbrane drži čvrsto u svojim rukama i pod neposrednom kontrolom.

Ostvarivši potpuni uticaj na kadrove, a posebno komandni kadar i kadar koji bi trebalo da kontroliše sprovođenje zakonitosti u Vojsci u daljoj reformi Vojske, ministar Šutanovac pod neposredan uticaj i kontrolu stavlja proizvodnju i prodaju NVO, tako što vladinom uredbom o sredstvima posebne namene, objavljenom u Službenom glasniku RS br. 82/2008. godine, na perfidan i nedozvoljen način čitav jedan državni organ oslobađa primene Zakona o javnim nabavkama!

Umesto da se nađe način kako da se kontroliše nabavka naoružanja (koja je veoma važna za sprovođenje civilne kontrole Ministarstva odbrane i Vojske Srbije), ministar odbrane Dragan Šutanovac, da bi stvorio "zakonske" uslove za "zakonitu" pljačku i suzbio priče o korupciji prilikom nabavki za potrebe odbrane zemlje, preko članova Vlade uredbom izuzima čitavo Ministarstvo odbrane i Vojsku, čime omogućava nepostojanje kontrole nabavke bilo kog segmenta vojničke opreme.

Pomenutom uredbom bliže se određuju sredstva posebne namene poverljivog karaktera u ministarstvu nadležnom za poslove odbrane i u Vojsci Srbije i propisuje način i postupak nabavke i otuđenja tih sredstava.

Na nabavku sredstava posebne namene ne primenjuju se propisi kojima se uređuju javne nabavke! (došlo je do smanjenja broja tenkova i ostalih borbenih oklopnih vozila. Tenkovi tipa T-55 su povučeni iz upotrebe do 2008. godine, iako imamo program za modernizaciju ovih tenkova, tako da Srbija danas poseduje 212  tenkova tipa M-84. Došlo je do smanjenja kalibra na jurišnim puškama tipa zastava M-70 sa 7,62 mm na 5,56 mm. Srbija je rashodovala i protivavionske sisteme "Strela", kao i sve samohodne protivavionske sisteme ZSU-57).

 

Dosije Diković i stada krupne stoke

 

Javna je tajna da u DS-u već duži period postoje unutrašnja previranja, koja su kulminirala izborom novog načelnika Generalštaba Vojske Srbije. Predlog odlazećeg ministra odbrane Dragana Šutanovca da na čelo Vojske Srbije stane general-major Milan Bjelica nije prošao, jer se predsednik Tadić opredelio za vojnički potkovanijeg, iskusnijeg i mlađeg kandidata, general-potpukovnika Ljubišu Dikovića.

Plan je bio da nakon izbora na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije zbog kupovine višenamenskih borbenih vazduhoplovnih letelica dođe general-major Ranko Živak, komandant vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane. U tom cilju su Šutanovac, Miletić i Živak boravili na američkom nosaču početkom prošle godine. Čim je pre tri meseca obelodanjeno da je general Miloje Miletić podneo zahtev za penziju, planovi ministra Šutanovca su poremećeni.

U javnosti je naglo počelo sa spekulisanjem ko će biti novi načelnik Generalštaba Vojske Srbije. Kandidati su bili general-potpukovnici Aleksandar Živković i Ljubiša Diković, general-majori Dragan Kolundžija, Petar Radojčić i Milan Bjelica.

Kompletnu situaciju je zakomplikovao sam Šutanovac. Sredinom prošle godine on je na mesto zamenika načelnika Generalštaba Vojske Srbije postavio svog načelnika kabineta general-majora Milana Bjelicu, s namerom da nasledi generala Miletića. Pošto je u kabinetu ostao bez stručnjaka koji poznaje Vojsku, dotadašnjeg zamenika načelnika Generalštaba general-potpukovnika Mladena Ćirkovića, posle penzionisanja zadržao je u kabinetu kao savetnika za vojnička pitanja. Na ovakav potez ministra reagovalo je nekoliko generala i drugih viših oficira tako što su podneli zahtev za penzionisanje.

Odluku o izboru načelnika Generalštaba VS, u skladu sa ustavnim ovlašćenjima, doneo je predsednik Srbije Boris Tadić opredelivši se za general-potpukovnika Ljubišu Dikovića, dosadašnjeg komandanta Kopnene vojske. General Diković je prošao sve najbitnije vojničke dužnosti od komandira do komandanta.

Bio je između ostalog i komandant brigade, što je velika prednost u odnosu na Bjelicu. Odmah po prijemu dužnosti načelnika Generalštaba, došlo je do razmimoilaženja između Šutanovca i Dikovića. 

Da bi izbegao otvoreni sukob unutar stranke, a i zbog predstojećih izbora, Šutanovac je animirao svoje zapadne prijatelje da pristupe degradiranju ličnosti general-potpukovnika Ljubiše Dikovića. Ovi su taj posao besprekorno odradili preko nevladine organizacije Fond za humanitarno pravo (FHP), čija je direktorka Nataša Kandić.

Optužili su načelnika Generalštaba Vojske Srbije general-potpukovnika Ljubišu Dikovića da je odgovoran za ratne zločine na Kosovu i Metohiji tokom 1998. i 1999. godine, kada je bio komandant 37. motorizovane brigade tadašnje Vojske Jugoslavije, jedinice koja je dejstvovala na području Drenice. Ova organizacija, koja je medijima prosledila i na svom sajtu objavila dokument "Dosije Diković Ljubiše", tvrdi da prvi čovek Vojske Srbije "nema čistu ratnu prošlost". Ona smatra da Diković nije dostojan da bude načelnik Generalštaba i poziva nadležne organe da predsedniku Borisu Tadiću predoče činjenice o njegovom postupanju tokom rata na Kosovu i dokaze Haškog suda o ratnim zločinima u zoni odgovornosti ratnog komandanta Dikovića.

U dokumentu "Dosije Diković Ljubiše", sadašnji načelnik Generalštaba VS se ne spominje kao nalogodavac ili izvršilac ratnih zločina, već mu se pripisuje odgovornost što nije preduzeo mere protiv izvršilaca. Navedeni su zločini nad Albancima na području Drenice, koje su, tvrde u FHP, izvršile "snage VJ/MUP". Diković se direktno spominje u kontekstu krađe "...hiljade grla krupne i sitne stoke, otete od kosovskih Albanaca".

Fond za humanitarno pravo još optužuje da je general Diković 1994. i 1995. godine, kao komandant 16. graničnog bataljona, "sudelovao" u hapšenju muslimana koji su, bežeći od ratnih strahota, potražili spas u Srbiji. Vraćeni su na područje BiH i predati bezbednosnim strukturama Republike Srpske "koje su više vraćenih muslimana ubili".

Objavljivanje "dosijea Diković Ljubiše" došlo je u vreme tajnog sastanka ministra Šutanovca sa Vilijamom Vokerom (bivšim šefom posmatračke misije) i američkom ambasadorkom u Beogradu Meri Vorlik na lokaciji između Vranja i Niša, u kafani koju su 24. januara obezbeđivali srpski vojni specijalci.

Podsećamo čitaoce da je penzionisani američki general Vilijam Voker predvodio ''posmatračku misiju'' na Kosovu i da je na osnovu njegovih lažnih izveštaja o slučaju Račak i o ''ugroženosti Albanaca na Kosovu'' doneta odluka da NATO alijansa napadne SR Jugoslaviju. Vilijam Voker je bio osnivač i glavni instruktor OVK (takozvane Oslobodilačke vojske Kosova), koja je bila na listi terorističkih organizacija i u SAD. Voker je plaćenik albanskog lobija u Americi, a dan pre susreta sa Šutanovcem pojavio se na protestu albanskog pokreta Samoopredeljenje na administrativnom prelazu kod Merdara.

Kako se američki penzionisani general i ratnohuškač Vilijam Voker pojavio na teritoriji Srbije? Ko ga je pozvao? Umesto da ga uhapse i izvedu pred sud, ministar Šutanovac, bez ovlašćenja ministra spoljnih poslova i Vlade Srbije, tajno ugošćava Vokera i poziva u posetu ambasadorku Vorlik u vojnu bazu "Jug''!

Shvatajući da su njegova zlodela i pljačke, nezapamćeni u istoriji ove zemlje, postali toliko javni i opasni po njegov život, ministar Šutanovac pokušava da za sebe obezbedi da bude promovisan na neku dužnost u NATO alijansi, za zasluge u pljačkanju Srbije, a sve u korist svoga džepa i američkih državljana.

Susret Vokera i Šutanovca bio je, kažu očevici, srdačan i prijateljski. Gostili su se u motelu Predejane, kojeg su obezbeđivale jake vojno-policijske snage.

Da srpska vlada ima imalo časti, proglasila bi Vorlikovu nepoželjnom i proterala je iz Srbije, mada se ona, pošteno govoreći, mnogo manje od ostalih svojih prethodnika direktno mešala u rukovođenje ovom državom.

 

Razmeštaj NATO baza u i oko Srbije

 

Bugarska je sa SAD potpisala sporazum o vojnoj saradnji odmah po ulasku u NATO. Tom prilikom Amerikanci su dobili direktno pravo desetogodišnjeg korišćenja poligona "Novo selo" kod Slivena, uređenog za obuku, izvođenje vežbi i gađanja jedinica Kopnene vojske i specijalnih snaga. Kod Burgasa i aerodroma "Bezmer" u blizini mesta Jambol, na jugoistoku zemlje, dobili su skladišta u pomorskoj bazi "Ajtos", plus avio-bazu "Graf Ignjatijevo" kod Plovdiva, na jugu zemlje, koja je opremljena za prijem svih vrsta vazduhoplova.

Američki vojnici ranga brigade (oko 3.000 ljudi) nalaze se u Bugarskoj od 2007. godine, na principu rotacije, u smenama koje traju šest meseci. U toku jedne smene broj vojnika može se popeti i do 5.000 vojnika. U Bugarsku avio-bazu "Bezmer" sredinom juna 2009. godine stigli su američki avio-tankeri KC-135, koji učestvuju u NATO operaciji ISAF u Avganistanu. Objašnjenje za smeštaj šest ovakvih letelica našlo se u rekonstrukciji i redovnom održavanju baze "Indžirlik" u Turskoj koja je dosad korišćena za izvođenje ratnih operacija na teritoriji Iraka i Avganistana. Rumunija je potpisivanjem sporazuma sa Vašingtonom, početkom maja 2011. godine, postala direktno deo američke vojne infrastrukture. Sporazum je uključio i razmeštanje na teritoriji Rumunije dela američkog antiraketnog štita u Evropi.

Za to je određena vojna baza koja je izgrađena 1952. godine, zauzima 700 hektara, a u njoj se trenutno postavljaju tri baterije, odnosno 24 rakete-presretači SM-3 tipa blok 1B.

Ova baza je odabrana zato što se nalazi na samo 500 kilometara od ruske flote u Crnom moru i izabrana je da u šahu drži južni deo Rusije. A baza "Moronog" u Poljskoj nalazi se na manje od 100 kilometara od glavne baze ruske Baltičke flote u enklavi Kalinjingrad. Osim baze, Rumuni su SAD ustupili na korišćenje luku Konstancu i obližnji aerodrom "Kogalinačeu". Za tranzit vojske i tehnike prema Iraku. Danas su na tom aerodromu smeštene četiri avio-cisterne i četiri transportna aviona C-17.

Mađarska je još od 1998. i 1999 - sa početkom tajnih i javnih strateških igara oko Kosmeta i Srbije - Amerikancima stavila na raspolaganje bivšu avio-bazu "Tašar". Odatle su, uoči NATO agresije, u jesen i zimu 1998. i 1999. godine poletale bespilotne letelice RQ-1A "Predator" i ulazile u vazdušni prostor SRJ. A tokom agresije i lovci-bombarderi FA-18 marinskog korpusa armije SAD.

U Hrvatskoj, prema nezvaničnim izveštajima pisanih medija, postoje NATO baze u kojima su smešteni borbeni efektivi alijanse. U toku građanskog rata u Hrvatsku su prvo došli operativci vojne obaveštajne službe CIA i civilne CIA, koja je na ostrvu Brač - na tamošnjem malom aerodromu - formirala bazu iz koje su poletale špijunske letelice prema Kninskoj Krajini i Bosni.

 Kada je postojanje baze otkriveno, ona je bila preseljena u kasarnu "Šepurine" kod Zadra. Daleko od očiju javnosti, gde je ostala do oktobra 1995. godine.

Za potrebe snaga IFOR-a, a kasnije i snaga SFOR-a, u Splitu - u delu baze UN gde je bio smešten logistički centar UNPROFOR - Amerikanci su smestili i svoj centar. Posle Tuđmanove smrti novembra 2000. godine, na vojni poligon "Eugen Kvaternik" kod Slunja dolazi prva Ekspediciona marinska brigada na vežbu.

Dobijanjem vojnog poligona "Slunj", NATO je dobio odličnu priliku da infrastrukturu bivše JNA iskoristi u potpunosti, a da ne mora da tenkove i tešku artiljeriju prebacuje na vojne poligone na Sardiniji i Portugalu.

To je Alijansi omogućilo velike uštede jer je železnička i putna mreža Hrvatske odlično povezana sa američkim bazama u Zapadnoj Evropi. Stanje se po Hrvate dodatno popravilo zatvaranjem baze "Tasar" u Mađarskoj, pa su NATO-u postali potrebni i poligoni za obuku "Gašinci" kod Đakova i avio-baza u Puli gde se održavaju redovne vežbe hrvatske avijacije, sa američkim eskadrilama sa nosača aviona i aerodroma Aviano. Brojno stanje vojnika i jedinica varira u zavisnosti od vežbi i američkih potreba.

U BiH su posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma 21. novembra 1995. godine snage NATO-a u Bosni dobile status mirovnih snaga. Sa teškim naoružanjem i borbenim efektivama, koje su dovedene iz američkih baza u Nemačkoj.

Prvih godina u sastavu IFOR-a našlo se više od 50.000 vojnika iz različitih država, koji su imali podršku avijacijskih jedinica stacioniranih po aerodromima u Italiji i brodovima u Jadranskom moru. Prvi kontingent od 20.000 vojnika, mahom američkih iz sastava IFOR-a, a kasnije i SFOR-a, došao je u BiH početkom januara 1996. godine.

 Ovoliki broj vojnika zahtevao je potrebne smeštajne kapacitete. Za to su iskorišćene postojeće baze koje su preuzete od Vojske Republike Srpske (VRS) i vojske Muslimansko-hrvatske Federacije. Kasnije su  Amerikance, koji su počeli sa povlačenjem, zamenile snage Evropske unije (EU).

Inače, Amerikanci su svoje vojne baze dolaskom u BiH formirali u bosanskoj Posavini i širem rejonu Tuzle. Zbog blizine autoputa, u Hrvatskoj i okolini mađarske granice, odakle je dopremana hrana, voda i sve što je trebalo ovim jedinicama na terenu. Najveća američka baza bila je smeštena na aerodromu "Dubrave" kod Tuzle.

Osim aerodroma na koji su sletali teški transportni avioni tipa C-130 "Herkules" i C-17 "Globmaster", pa čak i teški C-5 " Galaksi", u Dubravama je smeštena i operativna grupa "Orao" sa komandom koja je pokrivala američki sektor. Baza je do zatvaranja - sredinom 2006. godine - bila pretvorena u pravu tvrđavu sa dve jake helikopterske eskadrile od kojih je jedna bila naoružana borbenim helikopterima AH-64A/ "Apač", a druga transportnim helikopterima UH-60 "Blekhok".

Ova baza je bila polazna tačka za sve operacije SFOR-a, uključujući patroliranje i tajne operacije. Amerikanci su osim "Dubrava" podigli i jednu manju bazu: "Mekgarven" kod Bratunca, kapaciteta 150  vojnika, koja je takođe zatvorena.                                                          

Ostale baze snaga SFOR-a u Bosni bile su u Mostaru - gde su zonu držali Francuzi, u Butmiru - gde su osnovu činili Nemci, i Banjaluci - gde je bila "engleska zona". Prvobitno je britanska komanda imala sedište u Gornjem Vakufu, ali je na zahtev bosanskih Srba pomerena u Banjaluku zbog nacionalnog ključa i postojanja baza kod sva tri naroda. Dolaskom snaga EUFOR-a u Bosnu stanje se bitno menja jer su sve američke baze ukinute, a ostavljene samo baze u Banjaluci, Mostaru i Sarajevu (gde je komanda KFOR-a, koju je zamenio štab EUFOR-a). Manja baza, kapaciteta do 300 ljudi, postoji i kod Doboja. Na prostoru nekadašnjeg vojnog skladišta.

Albanija je prva ponudila svoje baze NATO-u na neograničeno korišćenje, ali se Alijansa iz njih povukla pre nego što je Albanija ušla u njegovo članstvo. U vreme agresije na SRJ NATO se bio "instalirao" na aerodromu Rinas gde je fukcionisala borbena grupa "Jastreb" sa helikopterima "Apač".

Slovenija, iako članica NATO, a ranije u programu Partnerstvo za mir, nikada nije imala nijednu NATO bazu na svojoj teritoriji. Ova zemlja isključivo je korišćena kao tranzitna za austrijske i nemačke snage SFOR-a. Amerikanci su jedino koristili usluge luke Kopar za odmor posada nosača aviona i nuklearnih podmornica. Amerikanci su zakupili deo luke odakle su brodovima prebacivani rezervni delovi američkim snagama na Balkanu. Godine 2003. nakratko su zakupili dve prazne hale propalog slovenačkog giganta TAM-Maribor, gde su formirali servisni centar za američke "Hamere", odakle je naoružanje dobijala i slovenačka armija. Brojno stanje nikada nije prelazilo 50 vojnika.

U Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, Amerikanci su prisutni od kraja 1992. godine, posle povlačenja bivše JNA. Prvu bazu su formirali na aerodromu "Petrovec" kod Skoplja.

Baza je svoj puni operativni značaj dobila 1994, a opremljena je da štiti interese SAD na prostoru Balkana. Kapacitet je naglo povećan prilikom agresije na SRJ. Američka armija privremeno je bila preuzela i nekadašnji vojni poligon JNA "Krivolak" (jedna od najznačajnih vojnih tačaka jugoistočne Evrope).

"Krivolak" danas više nije američka baza i isključivo služi za obuku jedinica NATO-a i zemalja članica Partnerstva za mir. Brojno stanje vojnika je različito jer ne postoji stalna posada poligona. Kasarna u Kumanovu pretvorena je u NATO bazu. Tu su smešteni nemački i francuski pripadnici NATO-a. U Kumanovu su uspostavljeni i špijunsko-satelitska baza i logistički centar KFOR-a, koji su iseljeni kada su počeli oružani sukobi Makedonaca i Šiptara. Za potrebe NATO-a, a kasnije i KFOR-a, izgrađen je heliodrom. Ta baza je opremljena za PVO odbranu osmatračkim radarima i raketnim sistemima "Houk".

U Grčkoj postoji jedna baza SAD, na ostrvu Krit u Egejskom moru. Baza je poznata pod nazivom "Suda zaliv" i poslednja je od nekadašnje četiri operativne baze armije SAD na prostoru Egejskog i Sredozemnog mora. Ostale tri baze su zatvorene početkom devedesetih godina prošlog veka. Baza "Suda zaliv" izgrađena je 1953. godine kao podrška američkim pomorskim snagama u Sredozemlju.

U ovoj bazi smešteno je 200 vojnika, a postoji i pista za poletanje izviđačkih aviona. NATO je zadržao i avio-bazu "Larisa", koja je modernizovana krajem 2002. godine, kada su izgrađeni podzemni kaponiri za smeštaj borbenih aviona, a i pista je modernizovana. NATO je u ovu avio-bazu prebacio i deo svoje Južne komande, koja je smeštena u Napulju.

Na Kosovu i Metohiji okončanjem agresije NATO pakta i potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu, juna 1999. godine, stvoreni su preduslovi za dugoročnije stacioniranje američkih vojnika na prostoru Kosova i Metohije. Rezultat: baza "Bondstil" kod Uroševca, 35 kilometara južno od Prištine.

Na površini od čak 75 hektara, kamp "Bondstil" - kako ovu bazu zovu - danas se smatra najvećom vojnom bazom na Balkanu. Njenom izgradnjom Pentagon je stvorio uslove da američke vojne efektive iz Zapadne Evrope budu preseljene na Balkan.

Zanimljivo je da se "Bondstil" i dalje vodi kao privremena baza armije SAD. Baza je projektovana da može da primi 7.000 vojnika. Čine je četiri odvojene celine: severni, srednji, južni i bočni deo. U drugom delu nalazi se glavni štab TF (Task Force) sa administracijom i centrom za elektronske komunikacije i obaveštajna služba.

U južnom delu baze nalaze se radijski i TV centar, sportska igrališta, zabavni centar, bazeni, crkve... Od proleća 2010. usledilo je veliko smanjenje vojnih efektiva tako da je u bazi ostalo svega 500 američkih vojnika - pripadnika borbene grupe Kfora "Istok", sa helikopterskom četom od osam "Blekhouka", nešto osoblja (koje održava vezu sa srpskim civilima u enklavama) i medicinska četa.

 Osim Amerikanca, u bazi se - od nekadašnjih 4.000 vojnika - nalazi samo četa Turaka, Ukrajinaca i Poljaka. U bazi je i kontingent Hrvatske vojske od 20 pripadnika, sa dva helikoptera Mil Mi-171 Š, ali su oni podređeni direktno komandi KFOR-a i koriste samo američki heliodrom i američki prostor za smeštaj posade i održavanje letelica.

Iz baze je povučeno sve teško naoružanje, a poslednjih šest borbenih vozila pešadije "Bredli" iz "Bondstila" je otišlo u martu 2009. godine. Sastav američkog kontingenta više ne čine profesionalni vojnici, nego pripadnici Nacionalne garde, i to oni koji nisu potrebni u borbenim operacijama u Avganistanu.                                                                   

Amerikanci su na Kosmetu izgradili i dve manje baze - "Montif" pored Gnjilana (kapaciteta 2.000 vojnika) i bazu kod Vitine kapaciteta 3.000 vojnika, čiji broj je znatno smanjen. Ostale snage NATO su u svojim sektorima takođe gradile vojne baze jer im je po dolasku na Kosmet bio potreban smeštaj za 40.000 vojnika.

Nemci su u Kačaniku izgradili veliki artiljerijski centar, koji pokriva zonu Prizrena. U italijanskom sektoru, u okolini Peći i Đakovice, izgrađena je baza gde je smešten obaveštajno-bezbednosni centar.

U selu Balovac, kod Podujeva, Englezi su izgradili bazu za 1.000 vojnika, a na obroncima planine Kopaonik (sa kosovske strane) izgrađena je helikopterska baza. Priznavanjem Kosova kao države, NATO je u značajnoj meri smanjio vojno prisustvo u našoj južnoj pokrajini, pa su neke od ovih baza ukinute ili je brojno stanje u njima znatno reducirano.   

 

 

Papiri u Kongu, a roba u Nigeriji!

Ministar odbrane Dragan Šutanovac boravio je od 1. juna 2011. godine u višednevnoj poseti Republici Nigeriji. Tokom boravka u Nigeriji, Šutanovac je između ostalog razgovarao i sa vršiocem dužnosti ministra odbrane Ezekijelom Ojemomijem, sa načelnikom Generalštaba i predstavnicima Korporacije za vojnu industriju Nigerije (NICON).  

"...U Nigeriji postoji veliko interesovanje za proizvode odbrambene industrije Srbije. Verujemo da ćemo naći način, kako za plasman naših proizvoda, tako i za zajedničku investiciju u razvoj određenih proizvoda koji će moći da se koriste, u vojsci Nigerije i Vojsci Srbije, kao i da budu plasirani na treće tržište, pre svega u Africi", izjavio je Šutanovac.

Ova vest je svojevremeno kod građana Srbije prošla nezapaženo. Međutim, sada dobija na značaju zato što je tom prilikom ipak došlo do konkretizacije dogovora o načinu isporuke nekoliko hiljada tona NVO (tenkovi, artiljerijska municija...) Nigeriji, s obzirom na to da se radi o zemlji koja je pod embargom UN.

Rešenje je nađeno tako što se roba papirološki isporučuje Kongu, a fizički će biti isporučena Nigeriji. Roba iz Srbije je krajem prošle godine železnicom u najvećoj tajnosti prebačena u luku Bar gde je sada uskladištena i ovih dana se očekuje dolazak odgovarajućeg broda za transport ka Nigeriji. Zbog aktuelne međunarodne istrage, o konkretnijim podacima u nekom od narednih brojeva.

 

 

Direkcija za promenu karijere

 

U okviru Ministarstva odbrane Republike Srbije kao deo socijalnog programa pripadnika Vojske Srbije kojima u sklopu procesa tzv. "reforme sistema odbrane", ali i posle toga, "prestaje služba po potrebi službe", Ministarstvo odbrane Srbije u sklopu Sektora za ljudske resurse formiralo je Direkciju za promenu karijere, a u njenom sastavu je formiran Centar "Prizma".

 Ta direkcija, inače, ima jasan cilj da pripadnici vojske, oficiri i podoficiri, koji su na listi za "odstrel iz vojske", to jest ili su višak u vojsci ili su za prerano penzionisanje ili su nepodobni - promene zanimanje.

 Do sada, u okviru Projekta Centra za obuku podoficira u sklopu Centra "Prizma", obuka - prekvalifikacija zaposlenih u Vojsci Srbije realizovana je u Nišu, Novom Sadu i Beogradu. Oni koji su prošli obuku u Beogradu mogli su svoje vojne uniforme da zamene radnim odelima i da postanu: rukovaoci građevinskih mašina, vozači autobusa, serviseri na održavanju rashladnih uređaja, radnici na instalacijama vodovoda, plastičnim cevima i grejanja bakarnim cevima.

U Nišu su obučavani za: atestirane varioce ili za radnike na servisiranju i održavanju rashladnih uređaja. U Novom Sadu je organizovana obuka za kuvare, vozače i rukovaoce poljoprivrednih mašina. Projekat je finansiralo 14 zemalja članica NATO, predvođenih Kraljevinom Norveškom. Kao pri svim donacijama i finansiranim projektima, najveći deo sredstava završio je u džepovima političke i vojne vrhuške.

 

 

 

Sagorevanje Vojske Srbije

 

Preuzimanjem kontrole nad tadašnjim Ministarstvom odbrane SCG i Vojskom SCG od strane NATO-a krenulo se sa uništavanjem Vojske (tada SCG) Srbije.

Prvo je tokom proleća 2003. godine Tadić smenio na desetine visokih oficira, vojnih heroja koji su se istakli u odbrani naše države tokom devedesetih godina, a naročito u borbi protiv NATO agresora 1999. godine. Potom ih je penzionisao, a onda na funkcije postavio sebi podobne kadrove.

Ubrzo su sprovedene akcije uništavanja vojnog naoružanja u smederevskoj železari, koju je te godine kupio američki "US Stil". Tada su po zahtevu NATO-a i tzv. "novih svetskih vojnih standarda", uz prisustvo predstavnika zapadnih ambasadora, uništavane na tone vojnog naoružanja. Novac je, naravno, išao na račun američke korporacije, koja danas napušta Smederevo jer je opljačkala bivšu železaru do poslednjeg centa!

 

 

 

Vest dana u Srbiji: ministar Šutanovac špijunira sina Peru

("Večernje novosti", 17. januara 2012. godine, rubrika "Špijun")

 

Od kada je postao ministar odbrane, Dragan Šutanovac je poprimio vojničke osobine da u svakom trenutku zna šta se dešava na svim "frontovima". I nije takav samo prema saradnicima, nego i prema sinu Predragu. Tako je na jednoj svečanosti u Beogradu sreo direktora "Komtrejda" Veselina Jevrosimovića sa ćerkom. Baš ova devojčica ide zajedno u osnovnu školu sa sinom ministra. I odmah je Šutanovac krenuo sa "rafalnim" pitanjima:

- Kakav je moj Pera? Sluša li? Da li je dobar prema drugarima?

Ni devojčica se nije dala. Ponela se vojnički i nije "izdala" drugara. Ne želeći da daje detaljnija objašnjenja, kratko je rekla: - Dobar je. I ministru dala "voljno"...

 

 

Crnogorac-Makedonac

 

Saučesnik ministra Šutanovca u pljački Vojske Srbije i njenom rasturanju je i Stevan Nikčević, direktor SDPR-a.

Gospodin Nikčević je, dok je radio u Državnoj bezbednosti Srbije, rukovodio akcijom ubistva Slavka Ćuruvije, a i mnogim drugim likvidacijama. Uoči NATO agresije, suprugu (Makedonku) i decu je sklonio u Budimpeštu. Kopirao je mnoga dosijea i njima stekao naklonost SPO-a, koji ga je promovisao u kooministra policije u prelaznoj Vladi.

Potom prelazi u DS i postaje pomoćnik ministra savezne policije, a onda i direktor SDPR-a. Dobio je makedonsko državljanstvo i namerava da pobegne u Makedoniju. Opljačkao je više od 50 miliona evra, i u takvim okolnostima ćemo morati da pošaljemo komandose da u Makedoniji nađu Nikčevića i namire njegovo dugovanje prema Srbiji.

 

 

 

Bivši načelnik VMA, general Jeftić, postavljen je na mesto rektora vojnog univerziteta, možda i zato da ne bi pričao o zajedničkim poduhvatima sa ministrom odbrane u opremanju VMA, nabavci lekova ili pak da ne iznosi u javnost detalje o bolesti predsednika Tadića.