Feljton
Adolf Hitler - Politički testament: Zabeležio Martin
Borman (5)
Budno i s prstom na obaraču
Adolf Hitler izdiktirao je ličnom sekretaru Martinu Bormanu svoj
politički testament. Zabeleške Martina Bormana prvi put na srpskom jeziku
objavila je beogradska izdavačka kuća Metaphysica pod originalnim
naslovom ("Politički testament"), u prevodu Aleksandra Dramićanina,
koji je istovremeno pisac predgovora, objašnjenja i komentara. Delo predstavlja
Hitlerovo svođenje računa celokupne dotadašnje politike koju je vodio kao šef
države, njegove poglede na političko stanje u svetu pred okončanje Drugog
svetskog rata i, na kraju, izuzetno lucidna i gotovo proročka predviđanja kako
će se svet oblikovati u budućnosti ukoliko Nemačka izgubi rat, dakle
razmatranja koja on zaveštava potomstvu, pre svega nemačkom, ali koja imaju i
sveopšti značaj. Tu su, takođe, i razgovori koje je Hitler vodio sa svojim
najbližim saradnicima, a koje je verodostojno zabeležio Martin Borman, njegov
čovek od najvećeg poverenja. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje
ovaj senzacionalni rukopis
Zabeležio Martin Borman
Nemci su uvek, neizbežno, u žurbi -
Vreme je na strani Rusije - Narod sa tragičnom prošlošću - Ne posao jednog čoveka,
niti čak jedne generacije - Nemci nikad nisu prestali da se bore za svoju
egzistenciju
25. februar 1945.
Hitler diktira:
Činjenica je da mi uvek sve
pokvarimo jer smo prisiljeni da delujemo u žurbi.
Kod nas, raditi brzo uvek znači raditi naglo. Da bismo stekli dar strpljenja,
treba da imamo i vremena i prostora, a u ovom trenutku mi nemamo nijedno od
toga. Rusi su srećni da imaju oboje, sasvim po strani od one sklonosti ka
bezbrižnosti koja je karakteristična crta slovenskog temperamenta.
Dalje, zahvaljujući marksističkoj religiji, oni imaju
sve uslove da budu strpljivi. Obećana im je sreća na zemlji (crta koja
razlikuje marksizam od hrišćanske religije), ali u budućnosti. Taj Jevrejin,
Mardohaj Marks, kao dobar Jevrejin čekao je dolazak Mesije. On je postavio
svoju koncepciju o Mesiji u okvir istorijskog materijalizma, tvrdeći da je
zamaljska sreća faktor u skoro beskrajnom procesu evolucije. "Sreća vam je
nadohvat", kaže on, "to vam obećavam. Ali morate pustiti da evolucija
teče svojim tokom, i ne pokušavati da ubrzate stvari." Čovečanstvo uvek
pada na zgodan trik te vrste... Lenjin nije imao vremena, ali Staljin će
nastaviti taj dobri posao itd., itd... Marksizam je vrlo moćna sila. Ali šta da
kažemo za hrišćanstvo, to drugo dete judaizma, koje vernima obećava samo sreću
na drugom svetu? Verujte mi, ono je neuporedivo jače!
Meni lično je sudbina dodelila da stalno moram sve da
pokušavam i postižem u kratkom roku jednog ljudskog životnog veka. Na pomoći mi
je samo realistički idealizam, zasnovan na opipljivim činjenicama, iz kojeg
teku obećanja koja se sigurno mogu ispuniti, i koji mi zabranjuje da obećavam
kule u oblacima. Tamo gde drugi imaju na raspolaganju celu večnost, ja imam
samo nekoliko kratkih, bednih godina. Ti drugi znaju da će ih naslediti novi
naraštaji koji će nastaviti tamo gde oni stanu, orući stalno istu brazdu tačno
istim plugom.
Ja sam sad dostigao fazu u kojoj se pitam da li će se
među mojim neposrednim sledbenicima naći neko predodređen da podigne i nastavi
da nosi baklju kad ona sklizne iz mojih ruku. Sudbina mi je dodelila i to da
budem sluga naroda sa tako tragičnom prošlošću, naroda tako nestabilnog, tako
prevrtljivog kakav je nemački narod, i naroda koji ide, zavisno od okolnosti,
iz krajnosti u krajnost. Sa mog vlastitog aspekta, idealno je bilo, prvo,
osigurati buduće postojanje nemačkog naroda, zatim formirati omladinu duboko
zadojenu nacionalsocijalističkom doktrinom, i onda ostaviti budućim
generacijama da vode neizbežni rat - osim, naravno, ako se naši neprijatelji
povuku kad se nađu suočeni s tom novostečenom snagom nemačkog naroda. Tako bi
Nemačka
bila dobro opremljena i materijalno i moralno. Imala bi na raspolaganju
administraciju, spoljnu politiku i vojsku uobličenu od malih nogu po principima
nacionalsocijalizma.
Zadatak koji sam preduzeo, da podignem nemački narod
na mesto u svetu koje mu pripada, nije nažalost zadatak koji može obaviti jedan
čovek ili jedna generacija. Ali ja sam im bar otvorio oči o njihovoj urođenoj
veličini i oduševio ih mišlju o zajednici Nemaca u jednom velikom neuništivom
Rajhu. Posejao sam dobro seme.
Učinio sam da nemački narod shvati značaj borbe koju
vodi za samu svoju egzistenciju. Jednog dana će nastupiti žetva i ništa na
svetu neće je moći sprečiti. Nemački narod je mlad i jak narod, narod
sa budućnošću pred
sobom.
Čerčilova nesposobnost da ceni -
Ono nepopravljivo se moglo izbeći - Suštinski važno bilo je preduhitriti ruski
napad - Italija sprečava pravovremeno započinjanje pohoda - Katastrofalne
posledice odlaganja - Moja iluzija o mogućoj entente sa Staljinom
26. februar 1945.
Hitler diktira:
Ja sam u stvari odlučio da sredim stvar sa Rusima oružjem
čim sam se uverio da je Britanija uporna u svojoj svojeglavosti. Čerčil je bio
sasvim nesposoban da ceni sportski duh kojeg sam dokaz dao uzdržavanjem da
izazovem nepopravljiv raskid između Britanaca i nas. Jesmo se, zaista, uzdržali
da ih uništimo kod Denkerka.
Trebalo je da im objasnimo da će im prihvatanje nemačke
hegemonije uspostavljene u Evropi, stanje stvari čijem su se sprovođenju oni
uvek protivili, ali koje sam ja sproveo bez ikakvih teškoća, doneti
neprocenjive koristi.
Već do kraja jula, dakle mesec dana pre poraza
Francuske, shvatio sam da nam mir opet izmiče. Nekoliko nedelja kasnije znao
sam da ne bismo uspeli da osvojimo Britaniju pre jesenjih oluja, jer nismo
uspeli da steknemo potpunu prevlast u vazduhu. Drugim rečima,
shvatio sam da nikad nećemo uspeti da osvojimo Britaniju.
Stav Rusa u leto 1940. godine, činjenica da su
apsorbovali baltičke države i Besarabiju dok smo mi sami bili zauzeti na
Zapadu, ostavila me je bez iluzija o njihovim namerama. A i da sam neke još
imao, Molotovljeva poseta u novembru bila bi dovoljna da ih rasprši. Predlozi
koje mi je Staljin dao posle povratka njegovog ministra nisu me obmanuli.
Staljin, taj neuporedivi i hladnokrvni ucenjivač, pokušavao je da dobije na
vremenu kako bi konsolidovao svoje napredne baze u Finskoj i na Balkanu. Pokušao
je da igra s nama igru mačke i miša.
Tragedija je, sa moje tačke gledišta, bila činjenica
da nisam mogao da napadnem pre 15. maja, a da bih uspeo u svom početnom jurišu
bilo je suštinski važno da ne napadnem posle tog datuma.
Staljin je, međutim, mogao
da počne sa svojim napadom mnogo ranije.
Celu zimu 1940. godine, a još više u proleće 1941, opsedala me je misao da bi
Rusi mogli da preduzmu ofanzivu. Baš u tom periodu su italijanski porazi u
Albaniji i Kirenaici izazvali buru revolta na Balkanu. Indirektno, oni su
zadali i udarac fami o našoj nepobedivosti, u koju su verovali i naši
prijatelji i neprijatelji.
Samo to je bio uzrok jugoslovenskog obrta, događaja
koji nas je naterao da uvučemo Balkan u rat, a što sam hteo po svaku cenu da
izbegnem. Jer kad smo jednom bili odvučeni u tom pravcu, mogli smo sasvim pasti
u iskušenje da idemo i dalje. Treba li reći da smo u proleće 1941. godine mogli
brzo osloboditi Bliski istok sa samo delićem snaga koje je trebalo da
upotrebimo protiv Rusije? Ali povući neophodne snage sa njihovog mesta u našem
borbenom poretku na to mesto, značilo bi navući indirektnu opasnost da se
Rusiji da znak za napad. Oni bi to uradili u leto, ili najkasnije u jesen, i
pod uslovima tako katastrofalnim sa našeg aspekta da se nismo nikako mogli
nadati pobedi.
Kad su u pitanju Jevrejima vođene demokratije, Rusi
imaju slonovsko strpljenje. Oni znaju apsolutno sigurno da će pre ili kasnije,
i bez pribegavanja ratu, uspeti da ovladaju njima, zbog unutrašnjih sukoba koji
ih razdiru, nastavka ekonomske krize iz koje su oni izgleda nesposobni da se
izbave, i moćnog zova marksizma na koji su oni naročito osetljivi.
Ali Rusi znaju
i da je u slučaju Trećeg rajha situacija umnogome drugačija. Oni znaju da ćemo
ih nadmašiti na svakom polju, još više u miru nego u ratu.
Objašnjenje ovog ruskog strpljenja treba tražiti u
njihovoj filozofiji, koja im dopušta da izbegavaju preuzimanje rizika i da čekaju
- godinu, generaciju, vek ako je potrebno - dok ne sazri vreme za ostvarenje
njihovih planova. Vreme njima ne znači ništa. Marksizam im je, naravno, obećao
raj na zemlji - ali sigurno ne danas, čak ni sutra, već u nekom vremenu u
nejasnoj, beskrajnoj budućnosti.
I pored strpljenja koje je kičma njihove moći, Rusi
nisu mogli da stoje po strani i gledaju uništenje Velike Britanije, jer bi se u
tom slučaju, dok se SAD i Japan međusobno uništavaju, Rusi našli licem u lice s
nama - sami. A to bi nesumnjivo značilo da bi se, u vremenu i mestu po našem
izboru, dugi spor između nas rešio u našu korist.
Osećao sam da moram da sredim svoje račune sa boljševizmom
oružjem, i, zaista, doneo sam tu odluku na samu godišnjicu potpisivanja
Moskovskog pakta; ali siguran sam kako imam sve razloge da verujem da je
Staljin tu istu odluku doneo i pre nego što je potpisao taj pakt.
Čitavih godinu dana sam se nadao da bi se mogla
uspostaviti entente, bar pošteno iskrena ako ne i bezrezervno
prijateljska, između Trećeg rajha i Staljinove Rusije. Zamišljao sam da će se
posle 15 godina vlasti Staljin, taj realista, rešiti nebulozne marksističke
ideologije, i da je održava prosto kao otrov rezervisan za spoljnu upotrebu.
Brutalnost kojom je pokosio jevrejsku inteligenciju,
koja mu je učinila tako značajnu ulogu u uništenju carističke Rusije, još više
me je u to ubedila. Pretpostavljao sam da nije želeo da pruži tim istim
jevrejskim intelektualcima priliku da izazovu slom totalitarne imperije koju je
on izgradio - te staljinističke imperije koja je, po svim svojim suštinskim
karakteristikama, samo duhovni naslednik imperije Petra Velikog.
U duhu beskompromisnog realizma na obe strane
stvorili smo situaciju u kojoj bi trajna entente bila moguća - preciznim
definisanjem zona uticaja koje treba dodeliti svakoj strani, strogo ograničavajući
našu saradnju na polje ekonomije, i to tako da obe strane imaju koristi od nje.
Ukratko, entente motrena budno i s prstom na obaraču!
Poslednja šansa Evrope - Napoleon i
postizanje mira - Napoleonova i moja agonija - Britanija nam uvek preprečava
put - Oni koji uspevaju na neslozi Evrope
26. februar 1945.
Hitler diktira:
Ja sam bio poslednja šansa
Evrope. Ona se pokazala nesposobnom da se transformiše dobrovoljnom reformom.
Pokazala se neosetljivom na šarm i ubeđivanje. Da bih je osvojio, morao sam da
upotrebim nasilje.
Evropa se može izgraditi
samo na temelju ruševina. Ne materijalnih ruševina, već
ruševina opunomoćenih interesa i ekonomskih koalicija, mentalne krutosti i
izopačenih predrasuda, zastarele idiosinkrazije i uskogrudnosti. Evropa se mora
oblikovati u opštem interesu svih i bez obzira na pojedince. Napoleon je to u
potpunosti shvatio.
Ja mogu možda bolje od bilo koga da zamislim
Napoleonove unutrašnje oluje, dok je čeznuo, kako i jeste, za trijumfom mira, a
ipak bio nateran da nastavi rat, bez prestanka i bez ikakvog izgleda na
prestanak - a ipak i dalje u večnoj nadi da će najzad postići mir. Od leta
1940. godine sam i sâm proživljavao iste oluje. I uvek je ta Britanija sprečavala
Evropu da napreduje.
Ali sad je ona stara i oslabila, mada ne manje poročna i opaka.
Najzad, nju u tom negativnom i neprirodnom stavu podržavaju SAD, i same
nadahnute i terane silama međunarodne jevrejštine, koja je cvetala i nada se da
će još dugo cvetati na temelju naših sporova.
Poraz koji mora neizbežno biti
potpun - Rajh raskomadan od strane osvajača - Nemačka u tranziciji - Vaskrsenje
večne Nemačke - Linije ponašanja za verne - Prvi narod na Kontinentu -
Britanija i Italija, kad bi samo... Francuska degenerisana i nepomirljivo
neprijateljska - Čekanje na uspon afričkih i azijskih naroda - SAD i Rusija
licem u lice - Rusija oslobođena marksizma - Slabost američkog kolosa - Prava
izgladnelih naroda - Šanse za opstanak hrabrih ljudi
2. april 1945.
Hitler diktira:
Ako nam je suđeno da
izgubimo ovaj rat, naš poraz će
biti potpun. Naši neprijatelji proglasili su svoje ciljeve na način koji nam ne
ostavlja iluzije o njihovim namerama. Jevreji, ruski boljševici i čopor šakala
koji ih sledi, kevćući im za petama - znamo da niko od njih neće odložiti oružje
dok ne unište nacionalsocijalističku Nemačku i svedu je na gomilu krša. U ovako
sablasnom sukobu, u ratu u kojem se suočavaju dve tako potpuno nepomirljive
ideologije, stvar se neizbežno može srediti samo potpunim uništenjem jedne ili
druge strane. Ovo je borba koju obe strane moraju da vode, do potpune
iscrpljenosti, a mi sa naše strane znamo da ćemo se boriti dok ne pobedimo, ili
dok ne prolijemo i poslednju kap svoje krvi.
To je surova misao. Ispunjava me užasom kad zamislim
naš Rajh raskomadan od strane pobednika, naše ljude izložene brutalnim
ekscesima boljševika i američkih gangstera. Ali ni ta perspektiva ne koleba
moju nepobedivu veru u budućnost nemačkog naroda. Što više trpimo, slavnije će
biti vaskrsenje večne Nemačke! Ta karakteristika nemačkog uma, da utone u
letargiju kad izgleda da je ugrožen sam opstanak nacije, opet će nas održati u
dobrom stanju. Ali što se mene lično tiče, ne bih mogao da podnesem da živim u
Nemačkoj u periodu tranzicije koji bi usledio posle poraza Trećeg rajha.
Sramota i izdajstvo koje smo doživeli 1918. godine biće
ništa u poređenju s onim što sad možemo očekivati. Neshvatljivo je da bi se,
posle dvanaest godina nacionalsocijalizma, takva stvar mogla desiti. Mozak mi
se zamuti kad zamislim Nemačku otada lišenu svoje elite koja ju je
dovela do samih vrhunaca junaštva, kako se godinama koprca u blatu.
Kakav onda savet da damo, kakva pravila ponašanja da
preporučimo onima koji prežive, s njihovim dušama nepotamnelim i srcima
neuzdrmanim? Izudarani, ostavljeni da se sami izbore za svoj spas, postojeći
isključivo kao čuvar tokom sumorne noćne tame, nemački narod mora spontano
maksimalno težiti da poštuje one rasne zakone koje smo za njega postavili. U
svetu sve izopačenijem zbog jevrejskog virusa, ljudi imuni na taj virus moraju
dugoročno ispasti superiorni. Sa tog aspekta, nacionalsocijalizam može s pravom
očekivati večnu zahvalnost naroda, jer je eliminisao Jevreje iz Nemačke i
Srednje Evrope.
Druga preokupacija posleratne Nemačke trebalo bi da
bude očuvanje neraskidivog jedinstva svih nemačkih naroda. Samo kad smo
ujedinjeni naši kvaliteti dostižu svoju punu veličinu, tek kad prestanemo da
budemo Prusi, Bavarci, Austrijanci, Rajnlanderi i postanemo prosto Nemci. Prusi
su prvi okupili Nemce u jedan Rajh pod Bizmarkom, i time dali nemačkom narodu
priliku da pokaže da su prvi narod u Evropi. Ja sam ih lično, ujedinjujući ih
sve u Treći rajh, postavio na put da postanu arhitekti nove Evrope. Šta god da
budućnost nosi, nemački narodi moraju imati na umu da je suštinski važno da
izbace sve elemente koji stvaraju neslogu među njima, i da neumorno idu za svim
što doprinosi održavanju njihovog jedinstva.
Kad su u pitanju strane zemlje, ne mogu se postaviti
kruta pravila, jer se situacija stalno menja. Pre dvadeset godina sam pisao da
za Nemačku u Evropi postoje samo dva moguća saveznika - Britanija i Italija. U
pitanju je knjiga Moj poredak sveta, objavljena u izdanju Metafizike,
Beograd, 2007. godine (nap. prev.). Tok događaja u tom periodu nije bio takav
da dozvoli sprovođenje politike koja bi bila logičan nastavak te moje izjave.
Britanci su, doduše, i dalje imali imperijalnu moć,
ali nisu više imali moralne kvalitete potrebne da očuvaju svoju imperiju.
Izgledalo je da vladaju svetom, a u stvari su njima vladali Jevreji. Italija je
pokušala da oponaša stari Rim. Imala je sve rimske ambicije, ali su joj
nedostajala dva suštinska elementa - odlučan duh i materijalna moć. Jedini njen
adut bilo je to što ju je vodio jedan pravi Rimljanin. Kakva tragedija za tog čoveka!
I kakva tragedija za tu zemlju! Za jedan narod je, isto kao i za pojedinca,
tragično da ima ambicije, ali ne i sredstva neophodna za njihovo ostvarenje,
niti ikakvu nadu da će ta sredstva steći.
Ostaje Francuska. Pre dvadeset godina sam napisao šta
mislim o Francuskoj. Ona je bila i jeste smrtni neprijatelj nemačkog naroda.
Njena postojana degeneracija i njene česte crises de nerfs (nervne
krize) ponekad su nas navodile da minimiziramo važnost njenih akcija. Ako ona
nastavi da slabi, što izgleda verovatno, to neće biti razlog da prema njoj
budemo manje nepoverljivi.
Vojna moć Francuske je sad samo uspomena, i čisto s
te tačke gledišta možete biti sasvim sigurni da nas ona više nikad neće brinuti
ni za trenutak. Kako god završio, ovaj rat je bar stavio Francusku u kategoriju
kojoj i pripada - kategoriju sila pete klase. A čak i tako, zahvaljujući njenim
neograničenim moćima korupcije i nenadmašnoj veštini ucenjivanja, ona i dalje
može biti za nas izvor opasnosti. Naše geslo zato mora biti: Nepoverenje i
budnost. Nemci da paze da ih nikad ne uspava glas te sirene!
Mada, dakle, nije moguće držati se krutih principa u
odnosima sa drugim zemljama (mora se uvek biti spreman prilagoditi svoju
politiku menjajućim uslovima), ipak se može pouzdano reći da će Nemačkoj
najodaniji prijatelji uvek biti među onim narodima koji se aktivno opiru
jevrejskoj zarazi. Siguran sam da će nam Japanci, Kinezi i narodi
islama uvek biti bliži
nego, na primer, Francuska, i pored činjenice da smo krvno povezani.
Tragedija je to što je Francuska dosledno degenerisala tokom vekova i što su
njene više klase izopačili Jevreji. Francuska je sad osuđena da sledi jevrejsku
politiku.
Sa porazom Rajha i u očekivanju pojave azijskih, afričkih
i, možda, južnoameričkih nacionalizama, ostaće na svetu samo dve velike sile
sposobne da se međusobno konfrontiraju - SAD i Sovjetski Savez. Zakoni kako
istorije tako i geografije nateraće te dve sile na odmeravanje snaga, bilo
vojno ili na poljima ekonomije i ideologije. Zbog tih istih zakona neizbežno
je da obe sile postanu neprijatelji Evrope. Jednako je sigurno i da će obe te
sile pre ili kasnije potražiti podršku jedine preostale velike nacije u Evropi,
nemačkog naroda. Ja snažno ističem da Nemci po svaku cenu moraju izbeći ulogu
piona u bilo kojem od tih tabora.
U ovoj situaciji je teško reći šta će se, sa ideološke
tačke gledišta, pokazati po nas opasnijim - Jevrejima vođeni amerikanizam ili
boljševizam. Moguće je da se, pod pritiskom događaja, Rusi sasvim reše
jevrejskog marksizma, samo da bi reinkarnirali panslovenstvo u njegovoj najžešćoj
i najdivljijoj formi.
Što se tiče
Amerikanaca, ako oni brzo ne uspeju da odbace jaram njujorške jevrejštine (koja
ima istu inteligenciju kao majmun koji gleda kroz granu na kojoj sedi), pa -
uskoro će propasti, pre nego što i dostignu zrelo doba. Činjenica da oni imaju
kombinovanu tako ogromnu materijalnu moć, sa tako ogromnim nedostatkom
inteligencije, priziva sliku nekog deteta obolelog od elefantijaze. Može se s
pravom postaviti pitanje da ona nije prosto slučaj jedne gljiva-civilizacije,
predodređene da išćezne čim iznikne.
Ako Severna Amerika ne uspe u razvoju neke doktrine
manje detinjaste od one koja sad služi kao neka vrsta moralnog vade mecum
(priručnik), i koja je zasnovana na uzvišenim ali himeričnim principima i tzv.
hrišćanskoj nauci, pitanje je da li će Amerika dugo ostati pretežno beli
kontinent. Uskoro će se videti da je tom džinu na glinenim nogama preostalo,
posle njegovog spektakularnog uspona, samo dovoljno snage da dovede do
sopstvene propasti. A kakvu će divnu priliku taj kolaps dati žutim rasama!
Sa aspekta kako pravde tako i istorije, oni će imati
tačno iste argumente (ili nedostatak argumenata) da podrže svoju invaziju na
američki kontinent kakve su imali Evropljani u 16. veku. Njihove ogromne i
neuhranjene mase istaći će jedino pravo koje istorija priznaje - pravo gladnog
naroda da utoli svoju glad - ali uvek pod uslovom da je to pravo dobro
potkrepljeno silom!
I tako, u ovom surovom svetu u koji su nas dva velika
rata opet uronila, očito je da su jedini beli narodi koji imaju bilo kakvu šansu
za opstanak i prosperitet oni koji znaju kako da trpe a i dalje imaju hrabrost
da se bore, čak i kad su stvari beznadežne, do smrti. A jedini narodi koji će
imati pravo da se takvima smatraju biće oni koji se pokažu sposobnim da
iskorene iz svog sistema smrtonosni otrov jevrejštine.
Kraj