Proces

Četrdeset godina od početka najdužeg književno-prevodilačkog spora u Srbiji (1)

U ime naroda

Poznati srpski književnik Marinko Arsić Ivkov, napisao je neobičnu proznu knjigu - Pet detektivskih priča i jedna lopovska. Jedna od priča iz ove, još uvek neobjavljene knjige, bavi se misterijom vezanom za srpski prevod poznatog Markesovog romana "Jesen patrijarha" u koji je, pored prevodilaca, književnika i filologa, upleteno bilo i pravosuđe tri države (SFRJ, SRJ i Srbije). U dva nastvaka objavljujemo hronologiju sudskog procesa

Marinko Arsić Ivkov

U početku beše original...

Jedan naoko jednostavan i bezazlen spor oko povrede autorskih prava razgolitio je književni život u Srbiji poslednjih decenija dvadesetog i prvih decenija dvadeset prvog veka, ali i stanje u srpskom sudstvu.

Ovaj spor ostaće zapamćen i po tome što je trajao skoro punih 35 godina, polovinu prosečnog ljudskog veka. Njegovi glavni akteri su na početku spora bili mlade osobe, takoreći na početku svojih karijera, a kad im je uručena konačna presuda, bili su u sedmoj i osmoj deceniji života. Nijedan objektivan razlog nije postojao za ovoliko razvlačenje jedne jednostavne sudske parnice. Zato mi na početku priče odajemo priznanje sami sebi i našem detektivskom njuhu, jer smo u taj spor počeli da zavirujemo od samih njegovih početaka u beogradskom Okružnom sudu, kada takoreći ništa nije nagoveštavalo njegov neobičan tok i još neobičniji završetak.

Ko su akteri ove priče?

Jedan roman. Sedamdesetih godina dvadesetog veka, na svetskom književnom nebu bljesnula je kometa južnoameričke književnosti. Svake godine otkrivano je po nekoliko pisaca, čiji su romani u Evropi postajali bestseleri. Prvi među njima bio je Kolumbijac Gabrijel Garsija Markes. Posle „megahita" Sto godina samoće, pojavio se njegov još popularniji i traženiji roman Jesen patrijarha (u originalu: "El otono del patriarca") Markes se žalio, ili hvalio, kako ga je pisao punih osam godina. A, verovatno nikad nije saznao da je sudski spor oko autorstva srpskog prevoda tog romana trajao 35 godina. Izdavači u Evropi su se otimali o dobijanje prava za objavljivanje. Bilo je to vreme kad su knjige bile čitane i kad je izdavački posao donosio profit.

I srpski čitaoci su nestrpljivo iščekivali prevod ovoga dela. Ali čim su ga, gotovo dve godine od potpisivanja ugovora izdavača sa prevodiocem, dobili, on je postao predmet sudskog spora.

„Prosveta" (koju su komunisti konfiskovali kao vlasništvo predratnog izdavača Gece Kona), osnovana 1945. godine kao državno izdavačko preduzeće. Bila je najveća izdavačka kuća u Jugoslaviji. Imala je u vlasništvu i velik broj knjižara. U vreme svog procvata, koji se poklapao sa epohom komunističke vladavine, prosečno je objavljivala po jednu knjigu dnevno. Komunistička partija je postavljala urednike i odobravala izdavačke planove. Nakon propasti komunizma i tzv. tranzicije, „Prosveta" je, posle više godina tavorenja, privatizovana i danas je beznačajan izdavač.

Nadežda Milekić, kasnije Popović, prevodilac sa španskog jezika. Kada je sa Izdavačkim preduzećem „Prosveta" sklopila ugovor o prevođenju romana Patrijarhova jesen, bila je mlada i tek na početku prevodilačke karijere. Pre toga je sa pesnikom Rašom Livadom objavila knjigu prepeva španskog pesnika Huana Ramona Himenesa. Livada ju je na osnovu te saradnje preporučio uredniku „Prosvete" Milanu Komneniću za prevođenje Markesovog romana. Veći deo radnog veka provela je kao simultani prevodilac.

Milan Komnenić, pesnik i prevodilac, urednik, politički i državni funkcioner, diplomata. Rano je postao član Komunističke partije. Uredničku karijeru počeo je još kao student, u časopisu Vidici. Potom je bio urednik Dela i Relation-a, član uređivačkih odbora u raznim izdavačkim kućama, da bi na kraju ostvario „urednički san" i postao urednik prestižnog izdavača „Prosvete". (Komnenić je bio urednik „Prosvete" i u vreme kad je u njoj objavljena i odmah zabranjena knjiga pesama Gojka Đoga Vunena vremena.

Zajedno sa drugim urednicima učestvovao je u osudi ove knjige i tako doprineo njenoj zabrani i slanju pesnika u zatvor.) Urednici su bili moćna institucija u književnom životu. U vreme kad počinje ova priča, na delu su još uvek bila urednička vremena. Komnenić je „Prosvetu" napustio kad je počela da tone, u vreme raspada Jugoslavije i rušenja komunizma. Uoči građanskih ratova, kada je nacionalizam bio politički profitabilan, na jednoj tribini u Udruženju književnika, rekao je, obraćajuću se albanskim piscima sa Kosova: „Gospodo, mi smo s vama u ratu!"

Bio je čovek od karijere. Vozio je i menjao skupocene automobile, bio je vlasnik više „stambenih jedinica" (stanova i kuća). Dva puta je bio ministar, i to u politički sasvim oprečnim vladama. Bio je učesnik, po Srbiju sudbonosnih, pregovora u Rambujeu, o čemu je objavio knjigu. (U međuvremenu je postao mason, član Velike regularne lože Srbije, istovremeno sa drugim političkim moćnicima i „tajkunima" devedestih godina.)

Političke stranke menjao je „kao košulje". Najpre je bio član jedine postojeće partije, Saveza komunista, a kad je komunizam srušen, priključuje se Vuku Draškoviću i njegovoj jedno vreme veoma moćnoj stranci SPO. Smatran je Draškovićevom desnom rukom. Napustio ga je čim je posle petooktobarskih promena SPO počeo da propada (neki članovi ove stranke su mu javno zamerili na profiterstvu i što nije vratio luksuznu kuću i automobil koje je dobio zahvaljujući stranci).

Potom je prešao u Demohrišćansku stranku, a pošto je ona ostala na političkoj margini, učlanio se u tada najmoćniju i najperspektivniju Demokratsku stranku, i pored protivljenja njenog članstva (koje mu je zameralo zbog karijerizma, pohlepe, ali i činjenice da je 1997. godine glasao za smenu Zorana Đinđića, tadašnjeg predsednika Demokratske stranke, sa mesta gradonačelnika Beograda i što je pokušao da istragu o ubistvu Slavka Ćuruvije usmeri u pogrešnom pravcu izjavom da nije u pitanju političko ubistvo već da je novinar stradao od nekog ljubomornog muža!).

Objavio je 21 zbirku pesama, četiri knjige ogleda, dve antologije i preveo 50 knjiga.

Pošto je obezbedila autorska prava za objavljivanje Markesovog romana na srpski jezik, „Prosveta" je krenula u potragu za prevodiocem. Igrom slučaja, sredinom 1977. godine, pesnik i prevodilac Raša Livada je Milanu Komneniću, koji je u „Prosveti" uređivao stranu književnost, za taj posao preporučio Nadeždu Milekić. Smatrao ju je kompetentnom za prevođenje jezički tako složenog dela kao što je Markesov roman. Nadežda Milekić je pre toga objavila odlomak svog prevoda Jeseni patrijarha na Radio-Sarajevu i to je bio prvi prevod dela ovog romana na srpski jezik.

Tako je 6. jula 1977. Nadežda sa „Prosvetom" sklopila pisani ugovor o prevodu sa španskog jezika Markesovog romana Jesen patrijarha. Glavni urednik „Prosvete" u to vreme bio je Petar Džadžić.

I čitaoci Politike i NIN-a su ubrzo saznali da „Prosveta" objavljuje ovaj dugo čekani roman u prevodu Nadežde Milekić.

Šta se potom događalo na relaciji prevodilac - urednik „Prosvete" Milan Komnenić (u čijoj je nadležnosti bilo objavljivanje ovog romana) - Izdavačko preduzeće „Prosveta", može da se ustanovi prevrtanjem sudskih spisa i cunjanjem po književnom životu Beograda.

Odmah po sklapanju ugovora, Nadežda je Komneniću predala prve stranice rukopisa. Narednih nedelja urednik je dobijao nove stranice prevoda, a prva verzija prevoda celog romana bila je u urednikovim rukama početkom septembra. Pošto je u pitanju bilo jezički i stilski izuzetno složeno delo, sa mnoštvom lokalizama i rečenicama dugim i po nekoliko stranica, Komnenić nije bio zadovoljan prevodom, pa je sukcesivno, kako je dobijao delove prevoda, doterivao rukopis ili sam ili u saradnji sa Nadeždom.

U jednom trenutku joj je predložio da on bude koautor prevoda, što je ona odbila, zato što se, prema navodu u tužbi, nije slagala sa mnogim njegovim predlozima izmena, a naročito nije prihvatala njegove neologizme i „vulgarizaciju", odnosno ubacivanja psovki i vulgarnih reči, koji, kako je ona smatrala, nisu primereni originalu.

Pored toga, smetalo joj je što Komnenić nije znao jezik originala, španski. (Komnenić će kasnije na ročištima tvrditi da je pohađao kurseve španskog u Školi stranih jezika, ali da nema nikakve potvrde o tom pohađanju i da je pohađao i neke kurseve španskog jezika u Francuskoj.) Neslaganje Nadežde i Komnenića oko prevoda i urednikovih intervencija na rukopisu postajalo je sve izraženije, tako da su oni na kraju prekinuli saradnju.

Drugu, konačnu verziju svog prevoda Jeseni patrijarha Nadežda je predala glavnom uredniku „Prosvete" osmog decembra. (Kasnila je sa predajom konačne verzije celog rukopisa u odnosu na rok predviđen u ugovoru, ali su joj, kako je izjavila na ročištu u Okružnom sudu, u redakciji rekli da joj to kašnjenje tolerišu i da je to u izdavaštvu uobičajena pojava.) U međuvremenu, nezadovoljan Nadeždinim prevodom, kao i njenom rešenošću da ga ne prihvati kao koautora, Komnenić je u redakciji preduzimao mere da se njen prevod odbije i da on bude angažovan kao novi prevodilac Markesovog romana. To mu je kao članu redakcije lako pošlo za rukom, pošto su najpre redakcija „Prosvete", a potom i recenzenti, zaključili da je prevod Nadežde Milekić nezadovoljavajući. U osporavanju njenog prevoda naročito se istakao mladi prevodilac Branko Anđić, koga je Komnenić najmio da za potrebe redakcije „Prosvete" recenzira prevod Nadežde Milekić, ali i da njega preporuči za novog prevodioca Markesovog romana (pošto je redigovani prevod Nadežde Milekić urednik predstavljao kao svoj originalni prevod).

Koliko je Anđić prilježno obavio zadatak dobijen od redakcije „Prosvete", vidi se iz njegovog svedočenja u prvostepenom postupku u svojstvu svedoka tužene strane 9. decembra 1981. godine. On je u svom „stručnom mišljenju" (dostavljenom „Prosveti") naglasio da je na osnovu dva pročitana poglavlja Markesovog romana u prevodu Nadežde Milekić zaključio da je reč o površnom prevodu, u kojem ima elementarnih grešaka i izostavljenih rečenica, da ona ne poznaje prevodilački posao i da mu nije dorasla. („Njen prevod je bez ritma, glomaznih konstrukcija tuđih našem jeziku...U tekstu se mogu naći i gramatičke greške, zaostaci španske sintakse u našim rečenicama, a sam tekst je zbrkan tako da se gubi smisao teksta i oštećene su misaone celine...")

S druge strane, prevod Milana Komnenića ocenio je kao izuzetan i okarakterisao ga kao - prepev. Što se tiče Komnenićevog znanja španskog jezika, Anđić je kao svedok izjavio da mu je urednik još pre nekoliko godina rekao da on taj jezik „intenzivno proučava". Anđićeva negativna recenzija Nadeždinog prevoda poslužila je samo kao pokriće za već donetu odluku redakcije „Prosvete" da za novog prevodioca Markesovog romana bude angažovan njen urednik Milan Komnenić. A odluka redakcije, opet, nije bila ništa drugo do pokriće Komnenićevog dogovora sa ostalim urednicima „Prosvete" da on bude prevodilac Markesovog romana.

Taj usmeni dogovor sa redakcijom postignut je najkasnije krajem 1977. godine, kada je Komnenić imao u rukama Nadeždin prevod celog romana i kada je ona definitivno odbila njegove intervencije na rukopisu i njegovu ponudu da budu koautori.

Zvaničnu odluku o angažovanju svog urednika kao prevodioca redakcija je, prema zapisniku, donela tek 30. juna 1978, a na predlog samog Komnenića. Ugovor o recenziji između „Prosvete" i Anđića potpisan je još kasnije, 27. oktobra 1978. godine. A ugovor o prevođenju sa Komnenićem sklopljen je tek 9. aprila 1979. Ugovor sa Nadeždom Milekić nije raskinut.

Da je Komnenić čvrsto rešio da se njegovo ime nađe među prevodiocima Markesovog romana, potvrđuje činjenica da je on od početka saradnje sa Nadeždom Milekić nastojao da se nametne kao „koautor" prevoda. Pošto je ona to odbila, on je, paralelno sa redigovanjem njenog prevoda, pokušavao da nađe drugog prevodioca koji bi pristao na „koautorstvo". (Jedan od njih je i prevodilac sa španskog Marina Milović, kojoj je u jesen 1977. godine Komnenić ponudio da za „Prosvetu" ponovo prevede Jesen patrijarha, s tim što bi on, kao iskusniji, taj prevod „stilski uobličio", pod uslovom da oboje budu potpisani kao prevodioci romana. Ona takvu „poslovnu saradnju" nije prihvatila, o čemu je obavestila tužilju.) Pošto mu to nije pošlo za rukom ni sa drugim prevodiocima, on je, imajući u posedu prevod celokupnog romana, došao na ideju da bi mogao da postane jedini prevodilac, bez obzira na skromno, ili nikakvo, znanje španskog jezika.

Komnenić, kao urednik i nesuđeni „koautor", nije obavestio Nadeždu o odluci redakcije „Prosvete" da s njom prekida dal1u saradnju i da upravo njega imenuje za prevodioca Jeseni patrijarha. Ni „Prosveta" nije obavestila Nadeždu da s njom raskida ugovor o prevođenju, tako da je ugovor sve vreme ostao na snazi.

Nadežda je zato, početkom 1978., smatrajući da je sve u redu, posle predaje rukopisa glavnom uredniku „Prosvete" Petru Džadžiću, kao stipendista otputovala u (Markesovu) Kolumbiju na usavršavanje jezika. Pre odlaska sklopila je ugovor sa redakcijom NIN-a o objavljivanju odlomaka iz Markesovog romana, ali oni nikada nisu objavljeni, pošto se „Prosveta" usprotivila objavljivanju delova Jeseni patrijarha s obrazloženjem da bi to krnjilo celinu dela. Mi sumnjamo da je to bio pravi razlog, pošto se u časopisu Književnost (čiji je „Prosveta" bila izdavač) pojavio odlomak tog romana u prevodu - Milana Komnenića.

Posle sastanka, održanog 30. juna 1978. godine, na kojem je zvanično odlučeno da kao prevodilac Markesovog romana umesto Nadežde Milekić bude angažovan Milan Komnenić, redakcija „Prosvete" je o svojoj odluci obavestila Nadeždinog oca. On je, u dogovoru sa ćerkom, 12. jula 1978., radi zaštite njenog prevoda kao autorskog dela, jedan primerak rukopisa deponovao kod Autorske agencije, verovatno pretpostavljajući da može doći do sudskog spora.

Prevod romana Jesen patrijarha, u tiražu od osam hiljada primeraka, izišao je iz štampe 1979. godine. (Drugo izdanje objavljeno je već naredne godine.) Kao prevodilac potpisan je Milan Komnenić. Izdavač „Prosveta" je ovom knjigom konkurisala za nagradu Udruženja književnih prevodilaca Srbije „Miloš N. Đurić".

Uprkos tome što je većina članova žirija glasala za njega (naročito ga je „protežirao" profesor Beogradskog univerziteta Radivoje Konstantinović), Milan Komnenić kao prevodilac romana Jesen patrijarha nije dobio nagradu. O tome je na sudu, 9. decembra 1981, kao svedok govorio prevodilac Aleksandar Spasić, koji je u vreme (ne)dodeljivanja nagrade bio predsednik predsedništva Udruženja književnih prevodilaca Srbije (koje je moralo da verifikuje odluku žirija kako bi nagrada bila dodeljena). Iz njegove izjave može da se zaključi da je osnovni razlog bilo ubeđenje nekih prevodilaca (u šta je verovao i sam Spasić) da je Komnenićev prevod „temeljna redakcija prevoda tužilje, jer je nemoguće da dvoje prevodilaca izvrše prevod i dođu do tako iste ili slične rečenične strukture i smisla". U tom slučaju, redaktor prevoda treba da bude tako i potpisan - kao redaktor. Dodatni razlog bio je taj što nije bilo uobičajeno da se nagrada dodeljuje romanu koji nije preveden sa izvornog jezika. (Komnenić je na sudu tvrdio da je, ne znajući dovoljno dobro španski, Jesen patrijarha prevodio uporedo koristeći prevode ovog romana na nekoliko drugih jezika, što, prema Spasiću, u prevodilaštvu nije bio uobičajen postupak. Na knjizi, međutim, piše da je roman preveden sa španskog jezika.) Ali upravo zbog nedoumica oko autorstva prevoda, nagrada „Miloš N. Đurić" te godine nije dodeljena.

Kad je saznala da je Jesen patrijarha u konkurenciji za nagradu kao najbolji objavljeni prevod romana na srpskom jeziku u 1979. godini, Nadežda Milekić je 23. aprila 1981. godine Okružnom sudu u Beogradu podnela tužbu radi zaštite svojih autorskih prava.

Prvotuženi u toj tužbi bila je „Prosveta", kao izdavač, a drugotuženi Milan Komnenić, koji je neovlašćeno preradio tužiljin prevod i objavio ga pod svojim imenom. U tužbi je naglašeno da je nevažno da li je ta prerada, ili redakcija, bila „vešta ili nevešta". Punomoćnik Nadežde Milekić bila je Autorska agencija za Srbiju, koja je u tužbi još naglasila da u ovom slučaju ne može biti reči o koautorstvu, jer „ne postoji dogovor o stvaranju koautorskog dela ili bar svest o zajedničkom učešću u stvaranju".

U sudskom postupku, dakle, trebalo je jedino da se dokaže da li je, ili nije, Komnenić preradio prevod Nadežde Milekić, a ne čiji je prevod umetnički uspešniji i podobniji za objavljivanje. Tužena strana je, iz razumljivih razloga, tokom čitavog procesa nastojala da „zameni teze" i da spor usmeri upravo u ovom drugom pravcu - na upoređivanje umetničke vrednosti dva prevoda, čiji bi ishod, bar se ona tako nadala, išao u korist Komnenića i rezultirao odbacivanjem tužbe. Ovo lukavstvo tužene strane nije prošlo ni na jednom od dva prvostepena postupka, ali je, na kraju, opsenilo „poslednju instancu".

Sudski postupak je tekao tromo, uz mnogo „praznog hoda" i odloženih ročišta. Do donošenja prvostepene presude održana su 22 ročišta, a čak deset je bilo odloženo.

Okružni sud je imao problema sa pronalaženjem veštaka, pošto je više hispanista iz Beograda i Novog Sada, usled pritisaka tužene strane ili zato što nisu hteli da se zameraju moćnom izdavaču i njegovom uredniku, odbilo da obavi stručno veštačenje oba prevoda radi utvrđivanja njihove međusobne veze. Zbog toga je sud angažovao zagrebačkog hispanistu, tada lektora na Odseku za romanistiku Filozofskog fakulteta u Zagrebu, Milivoja Telećana, koji je i sam prevodio Markesa. Komnenić se usprotivio Telećanovom angažovanju argumentom da zagrebački hispanista nije kvalifikovan za taj posao pošto prevodi i piše na ijekavskoj varijanti srpskohrvatskog jezika, dok je u predmetnom sporu u pitanju ekavska varijanta. Sud njegovu primedbu nije uvažio.

Telećanovo veštačenje stiglo je u Okružni sud 6. juna 1984. godine:

„...Budući da sam Vašim rješenjem od 12.01.1984. određen za vještačenje u parnici tužioca Nadežde Milekić protiv tuženih IP 'Prosveta'...i Milana Komnenića, radi autorskog prava, nakon uvida u sudski spis, čitanja prijevodâ, njihova međusobnog uspoređivanja te zaglédanja u španjolski izvornik i prijevod na francuski jezik..., podastirem gornjem naslovu slijedeće Mišljenje....

Sažeto rečeno, moj je zadatak bio da pokušam utvrditi ima li između Jeseni patrijarha, u prijevodu M. Komnenića, i neobjavljenog rukopisa tužilje Nadežde Milekić (koja je za istog izdavača prethodno prevela taj isti roman) neke veze ili sličnosti, ili su posrijedi dvije potpuno samostalne tvorevine, dvije od, uvjetno rečeno, stotinu mogućih verzija jednog te istog izvornika. Tužilja tvrdi da je riječ o 'neovlašćenom prisvajanju prevoda (...) kao i menjanju prevoda bez njene saglasnosti', da je 'drugotuženi (...) nedozvoljeno redigovao prevod', dok se Milan Komnenić brani protupitanjem 'Gde je razlika između dozvoljene i nedozvoljene redakcije?', navodi da je 'prilikom prevoda koristio svoje odlično poznavanje Francuskog, Italijanskog, Ruskog, Njemačkog i Engleskog jezika kao i prevode romana na svim odnosno tim jezicima, pa je sve to po izvršenom sravnjivanju rezultat njegovog rada i prevoda romana u izdanju prvotuženog', spominje prepisku i kontakt s autorom, ali nigdje izrijekom ne kaže u kojoj mjeri vlada španjolskim jezikom (onu formulaciju o 'vizuelnom poznavanju španskog', koju navodi N. Milekić, ne možemo smatrati ozbiljnom), niti poriče da se služio rukopisom N. Milekić. (...)

Mišljenja o Komnenićevu prijevodu mahom su povoljna i pohvalna, iz sudskog spisa pročitao sam listom negativna mišljenja o prijevodu N. Milekić, ali nigdje nema temeljitijeg suda o vezi, sličnosti, itd. tih dvaju verzija. Stručnu ekspertizu u kojoj prof. Dr Radivoj Konstantinović navodi 'da između prvobitnog prevoda čiji je autor tužilja, i prijevoda čiji je autor Milan Komnenić nema nikakve veze' nisam nigdje pročitao i ne znam postoji li uopće.

Ovdje je važno istaći da za meritum spora nije odlučna kakvoća prijevoda N. Milekić, odnosno M. Komnenića. Bitno je da s pomoću stanovitih parametara pokušamo utvrditi ili eventualni stupanj srodnosti tih prijevoda ili razliku na svim razinama, koja se mora javiti kad se radi novi prijevod nekog djela..."

Veštak Telećan je uočio, i to naglasio u svom veštačenju, suštinu spora: kvalitet prevoda nije važan, nego je važno da se utvrdi postoji li srodnost između ta dva prevoda ili se oni razlikuju na svim nivoima, što se mora desiti ako su u pitanju dva nezavisna prevoda.

Osnovni sud je tu suštinu razumeo, apelacioni ju je, svesno ili nesvesno, prevideo i premestio je u domen kvaliteta teksta, odnosno na utvrđivanje činjenice koji je od dva prevoda Jeseni patrijarha literarno uspešniji. Time je predmet spora dobio sasvim drugi smisao. Da li je tome razlog nesnalaženje sudije apelacionog suda, uticaj tužene strane (bilo u vidu pritiska bilo u vidu „halo-efekta", s obzirom na političku moć i književni ugled Milana Komnenića), ili ugled i moć njenog advokata iz prestižne advokatske kuće Radulović? Mi ne dajemo konačan sud i zato iza prethodne rečenice ostavljamo znak pitanja.

Pošto je veštak iz Zagreba temeljno i nepristrasno izvršio analizu i upoređenje dva prevoda i sažeto ih „podastro" nadležnom sudu, mi nastavljamo sa citiranjem. Neka, nama toliko dragi, navodnici nastave da govore umesto nas:

„...Prijevod N. Milekić dobio sam u 2 varijante. Prva je varijanta fotokopija radne verzije što ju je tužilja predala 'Prosveti' (u daljem tekstu: rkp I), a druga je varijanta ona koju je tužilja dala zaštititi u JAA (u daljem tekstu: rkp AA). Druga je verzija/varijanta lagano retuširana kopija prve. (...) Radi uštede u prostoru, izvornik djela obilježit ću izv., a Jesen patrijarha ('Prosveta', 1980, II izd.): JP.

Zbog nepreciznosti sudske naredbe, JP sam usporedio s obje varijante prijevoda N. Milekić (rkp I i rkp AA)..."

U nastavku, Telećan objašnjava svoj postupak veštačenja, posle čega sledi njegova primena na ispitivanim tekstovima:

„...Jedan od postupaka kojim se lako dade utvrditi da li se netko služio prethodno prevedenim izvornikom (na isti ili drugi jezik) svakako je otkrivanje smisaonih grešaka koje su identične u oba teksta (prijevoda). Iz takve se analize može vidjeti kako su, recimo, neki prijevodi angloameričkih ili španjolskih autora u nas (posebno u prošlom stoljeću, pa čak i između dva rata) načinjeni na osnovu njemačke verzije koja nam je bila najdostupnija. Pogledajmo ima li takvih slučajeva u spornim prijevodima.

1.a) Krivo prevedeni broj banalna je omaška koja se svakome dogodi, sitnica koja ničim ne utječe, u načelu, na ostale vrijednosti teksta. Indikativna je samo onda kad se doslovce ponavlja. (...)

U izv. 160 govori se o pedeset morskih milja. U rkp I, 159 pogrešno stoji: 'stopedeset morskih vrsta'. U rkp AA, 159: 'stopedeset morskih vrsta'. U JP 158 također: 'stotinu pedeset morskih milja'.

U izv. 163 spominje se dvije hiljade osamsto čaša. U rkp I, 162 i u rkp AA, 162 krivo stoji 'dve hiljade (...) čaša'. I u JP 160-161 navodi se: 'dve hiljade čaša'"

Posle još nekih primera istovetnih pogrešaka iz ove grupe kod oba prevodioca, veštak daje primere i zajedničkih grešaka kod naziva dana (utorak umesto srede) i pripadnika flore i faune (ćurke umesto paunova, rakovi umesto skakavaca, tigar umesto jaguara...).

A onda slede i drugi vidovi ogrešenja o Markesov original u srpskim prevodima, kao da je reč o istom prevodiocu: „nedeljnu mantiju" (u koju je odeven papski nuncij), i Nadežda i Komnenić pretvaraju u „dominikansku mantiju"; oštećeni brod, kome su u originalu „skršena jedra", u oba prevoda uplovljava u luku sa „spuštenim jedrima"; konsekventno, u oba prevoda, od početka do kraja romana španski vojnički izraz „mi general" preveden je kao „moj generale", ili „generale moj", mada je u vojničkom obraćanju njegovo značenje jedino „generale", ili „gospodine generale"; generalov mali sin i kod Nadežde i kod Komnenića uči da puca iz „bestrzajnog topa", mada je kod Markesa u pitanju stari, „trzajni", top; Markesovu „javnu kuću u predgrađu" Nadežda prevodi sa „izvesna kuća u predgrađu", a Komnenić sa „neka predgradska kuća", mada bismo, s obzirom na njegov afinitet prema vulgarnostima i, kako zaključuje veštak, „na osnovi ostalog teksta, „u JP prije očekivali 'jebarnik' ili obični 'bordel'..."; jedna od krava koje vršljaju predsedničkom palatom u originalu se skotrljala niz stepenice i „skrhala šiju", dok se u Nadeždinom prevodu „raspukla", a „začudo, i u JP 201 ponavlja se ista slika, isti glagol 'te se naposletku raspukla'..."

(Nastavak u sledećem broju)