Postdemokratija

Razgraničenje?!

Nova najskuplja srpska reč, preko noći je postala razgraničenje, sa Albancima, a zapravo sa Kosovom. Zato je i najskuplja jer se odnosi na Kosovo i Metohiju, mada niko ne zna kolika joj je zapravo cena, odnosno koliko će da nas košta. Pošto ju je izgovorio Vučić, kao svoje rešenje za Kosovo, sasvim sigurno mnogo. Ali i njega. Ko svetog Petra kajgana, tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Miodrag Isakov, bivši podpredsednik u Đinđićevoj Vladi i ambasador Srbije u Tel Avivu

Piše: Mile Isakov

Postoji nekoliko legendi o tome zašto se kaže da je nešto skupo " ko svetog Petra kajgana", ali jedna od njih je posebno aktuelna i poučna za situaciju u koju je Aleksandar Vučić sam sebe doveo povodom Kosova. Po toj priči, navodno su Isus i apostol Petar, na jednom od svojih putovanja po svetoj zemlji zanoćili gladni kod jednog seljaka koji im nije ponudio ništa za večeru. Petar nije mogao da zaspi praznog stomaka, pa je ne pitajući domaćina uzeo nekoliko jaja i napravio sebi kajganu. Pošto je to otkrio, seljak je došao u senjak i kocem raspalio po Petru. Uplašen da bi seljak mogao ponovo da dođe Petar je probudio Isusa i zamolio ga da zamene mesta, tako da kada se seljak zaista vratio da isprebija i onog drugog, sa kojim je onaj što je ukrao jaja verovatno podelio kajganu, ponovo udario po Petrovim leđima.

Slično tome će proći i Vučić, pošto je jedared već dobio po nosu zbog Kosova, sad kad je promenio svoju poziciju (bio je za rešenje ratom koji smo izgubili, sad je za miroljubivi kompromis), ponovo će dobiti još veću porciju. Prošli put mu je od jaja napravljena samo kajganu, sad će i šnenokle. Nevolja je, međutim, u tome što to uvek ide preko naše grbače, što će ceh opet platiti Srbija i svi njeni građani.

Na pitanje šta zapravo znači razgraničenje, teško je odgovoriti jer ne zna se šta Vučić u svojoj glavi pod time podrazumeva. Ali, jedno je sigurno, to je samo novi eufemizam za predaju i priznanje Kosova. Do juče se to zvalo "pravno obavezujući sporazum". Bežeći od već dobro poznatih termina sa jasnim značenjem, kao što su priznanje Kosova; ili podela Kosova- koja podrazumeva da severni deo ostaje u Srbiji; ili razmena teritorija-pri čemu bi Srbija morala da se u zamenu za sever Kosova odrekne Preševske doline, izmislio je termin razgraničenjesa Albancima, kojim svesno unosi zabunu. Da li se to odnosi samo na Kosovske Albance, ili i na Albence koji čine većinu u Preševskoj dolini, o čemu otvoreno govori njegov partner u pregovorima Hašim Tači.

Da je reč o razgraničenju samo sa Albancima na Kosovu, to bi se moralo nazvati podelom i jedino pitanje bilo bi gde će biti granica prema njima, na Ibru ili nešto severnije, tamo gde je sad takozvani administrativni prelaz. Dakle, da li će da preda cello Kosovo ili bi da zadrži severni deo gde žive uglavnom Srbi. I po koju cenu. Pošto namerno nije upotrebio termin podela, sva je prilika da se njegovo razgraničenje odnosi na sve Albance, a to znači da je spreman da pokloni još jedan deo Srbije u okolini Preševa, gde su Albanci u većini, da bi "dobio" deo Srbije koji se nalazi na Kosovu, gde su Srbi ubedljiva većina stanovništva.

Njemu je jedino važno da na kraju može da kaže da je nešto dobio, da se hvali kako je on uspeo da se izbori za neko parče Kosova, kad je izgledalo da je cello izgubljeno. Opčinjen tako zamišljenim sopstvenim ulaskom u istoriju, ne mari što je to očigledno loša trgovina, da ne pričam kako to lako može biti proglašeno za etničko čišćenje Srbije od Albanaca i Kosova od Srba.

Naravno, da tako nemušto saopštavanje svoje politike, ako je to uopšte politika, proizvodi brojne zabune i otvara prostor za nastup još gorih politikanata i afirmaciju još gorih politika, ako je to uopšte moguće. Najgori su oni koji viču da su protiv menjanja granica, jer to navodno preti novim ratovima. Kojih granica

Koliko se ja razumem u geografiju ako treba da dođe do razgraničenja onda granice tek treba da se uspostave. Dakle, pošto granica zvanično još nema, ne može biti ni promene granice koja ne postoji. Da je to tako potvrđuje i EU, čija je jedna od najozbiljnijih zamerki u procesu pridruživanja Srbije to što se ne zna gde su joj granice, a misli se na Kosovo, jer ostale su dobro poznate.

Inače, to sa zabranom promena granica, stara je mantra još iz vremena raspada Jugoslavije. Mada je bila reč o prelasku svih Jugoslovenskih republika, kasnije država, iz komunizma u tzv demokratski svet, sve najmoćnije zapadne sile zaklinjale su se u unutrašnje granice koje je su iscrtali komunisti. Mada nisu bile međunarodno priznate, te se granice navodno nikako nisu smele menjati, jer će biti rata. I šta se dogodilo? Granice nisu menjane, a ipak je došlo do ratovanja, upravo zato što se nisu menjale. Istorija uči da se granice po pravilu ne menjaju u miru, samo posle ratova, ali ni posle rata te unutrašnje komunističke granice se nisu menjale i ne smeju se menjati. Samo je Srbija bila izuzetak pošto se nevoljno ali ipak saglasila sa osamostaljenjem Crne Gore, a onda i Kosova, sa čime se nije saglasila i tvrdi da nikad neće. Znači, ipak se mogu menjati granice uz saglasnost obe strane, kao Češka i Slovačka, naprimer, ali samo u slučaju Kosova i kad te saglasnosti nema.

Ako se granice ne mogu menjati, kao što tvrdi Merkelova, onda se Kosovo ne može odcepljivati, jer to je promena granice međunarodno priznate države, ponovo primljene u Ujedinjene nacije ( u novembru 2000.te) posle svih ratova zbog unutrašnjih i spoljnih granica, sa Kosovom u svom sastavu. A ako Kosovo ipak može da se odcepi voljom većine građana, onda može i njegov severni deo isto to, takođe voljom većine, po istom principu i pod istim uslovima. Čak bi trebalo da bude i lakše jer odvojili bi se od nečega što još nije država sa međunarodno potvrđenim granicama, da bi ostali u sastavu priznate države čiji su već deo. E, to ne može jer time bi, kažu, bio pušten nacionalistički duh iz boce, kao da već nije pušten odavno, još kad je rasturana Jugoslavija.

Na osnovu svega iznetog, ne bi trebalo da bude nikavih smetnji da se ustanovi granica između Srbije i Kosova, ako se tako dogovore. To ne bi bila nikakva promena granica, to bi bilo uvođenje nove granice uz obostranu saglasnot, kojoj niko sa strane nema razloga da se suprotstavi. Pitanje je samo da li je to onaj spasonosni kompromis koji Vučić najavljuje već duže vreme, odnosno šta on pod tim podrazumeva i na šta je sve pritom spreman. Da li je to u najboljem interesu Srbije i po volji većine njenih građana. I da li je realno. Što se Kosova tiče, nema dileme da je ogromna većina Albanaca upravo za takvo rešenje, jer bi im to donelo potpuno međunarodno priznanje, samo je pitanje ko je tamo u stanju da ih suoči sa realnošću. To bi, kanda, jedino mogli Amerikanci, a dok se to ne dogodi oni će, znajući da imaju posla sa trgovcem Vučićem, spremnim na sve, pokušati da ucenjuju i istrguju što više.

Sve u svemu radi se o priznavanju Kosova kao nezavisne države na posredan način, što bi mu omogućilo i stolicu u UN. Vučić je to obećao svetskim moćnicima koji su mu zbog toga i poverili vlast. Njegov problem je što je istovremeno svojim radikalskim pristalicama obećao suprotno, da će braniti i odbraniti Kosovo, zbog čega su ga oni instalirali na vlast i na njoj održavali šest godina, uterujući mu glasove svih zbunjenih, uplašenih, razočaranih i zabludelih građana. Bio je to samoubilački potez ali on je, u svojoj prepotentnoj samozaljubljenosti, verovao da može to da izvede tako što će nadigrati i jedne i druge.

Misleći o sebi sve najbolje, a o njima sve najgore, bio je uvren da generalno korumpirane i nemoralne svetske lidere, baš kao i priprost i polupismeni narod, može kupiti ulizivanjem, hvalospevima i podmićivanjem. I uspeo je da na taj način pridobije naklonost obe strane, ali je ponesen time u svom narcisoidnom zanosu pomislio da to znači i poverenje, podcenjujući njihovo ogromno iskustvo koje ih je naučilo da nikome ne veruju. Na jednoj strani, belosvetski mešetari su toliko puta prevarili da više ne mogu ni sebi da veruju, a na drugoj narod koji je toliko puta prevaren da više nije u stanju uopšte da veruje. Samo navija za onog ko najlepše obećava, ali uvek spreman i da se sveti kad shvati da je ponovo prevaren. Mada vešt u manipulacijama i laganju, za njih je Vučić pravi četnik početnik.

Kada je reč o narodu, kojem je uporno izjavljivao ljubav najveću na svetu, naivno je verovao da na osnovu svog nacionalističkog pedigrea i dokazanog ratnohuškačkog patriotizma, ima blanko poverenje većine i da će gradeći kult ličnosti, lažnim predstavljanjem i lažnim obećanjima, ali i zastrašivanjem i prinudom, uspeti da ga prevede žedna preko vode.

Kasno je shvatio da to nije moguće, pa je okrenuo ploču. U poslednje vreme uporno pokušava da tu tvrdu nacionalnu većinu svojih glasača ubedi da je Kosovo davno izgubljeno, da tamo više nemamo ništa i da je sve što bi eventualno izvukli takozvanim kompromisom bila čista dobit, odnosno njegov uspeh. I metar Kosova ako dobijemo, biće to uspeh, zavapio je jednom prilikom, sve u nameri da smanji očekivanja birača koji su mu poverili vlast zato što im je obećao odbranu Kosova. Šest godina ih je zamajavao pričom o velikoj borbi koju vodi sa šiptarima, međunarodnim šerifima i domaćim izdajnicima, a oni su mu to tolerisali nadajući se da su mu zajedno sa Srbijom, kakvom je oni zamišljaju, ipak bliži od onih koji su oduvek želeli da od nje naprave svoju koloniju.

Prevarili su se, kao i on što se prevario. Podcenili su ga, baš kao što je i on njih podcenio.

I da remiziramo. Ne, nije štamparska greška, nego parodiranje Vučićeve izjave kada je šahovskim rečnikom objasnio da on pokušava da se izbori za častan remi u već izgubljenoj poziciji. To zaslužuje parodiju jer nije reč o časnom remiju, pošto on ide na to da dođe u pat poziciju, kad ne može da mrdne. Po šahovskim pravilima to je takođe remi, ali ne baš častan.