Tabloid
otkriva
Pasoška mafija: Ko štampa
biometrijske pasoše
po Balkanu
Nisu oni ograničeni, oni su prešli sve granice
Možda
je preterano reći da se radi o pasoškoj mafiji. Ne
radi se o mafijašima. Lepo su obučeni, fantastično
dobro organizovani, tehnološki i kompjuterski
najsavremenije opremljeni. Oni jednostavno drže u šaci svaku novu vladu na Balkanu. Oni štampaju biometrijske pasoše
i lične karte, vozačke dozvole. Reč je o nemačkim
kompanijama Muhlbauer i Giesecke&Devrient. Oni
su nakon 2002. godine kompletno ovladali
biznisom štampanja pasoša i ostalih dokumenata u BiH, Makedoniji i Srbiji.
Ponudili su pasoše o kojima je bilo mnogo polemike.
Naravno, najsporniji je bio način na koji su došli do
posla izrade identifikacionih dokumenata ove tri zemlje...
Piše: Zoran Božinovski
Proces
dobijanja
multimilionskog
biznisa
u
evrima,
u
korist
dve
nemačke
kompanije,
naravno
da
nije
mogao
bez
posrednika
koji
je
blizak
vlastima
ili
je
baš
"insajder"
koji
je
bio
unutra
pa
je
namenski
napustio
društvo.
Srbija
je takav slučaj, Makedonija sličan. Radi se o istim ljudima. U
stvari, radi se o jednom centralnom čoveku. Zove se Zoran
Savić. Sve se oko njega vrti. I oko njegovih mentora. A mentori su Radovan Jelašić, Mlađan Dinkić i Božidar Đelić,
kao i direktor Zavoda za izradu novčanica (ZIN) Ljubiša Vuletić, koji je
zadužen da pripremi privatizaciju ove institucije. Naravno u
korist Nemaca.
Privatizaciju ZIN-a je
usporila ekonomska kriza, konstantan pad dinara u odnosu na evro i misteriozno
bekstvo Radovana Jelašića sa guvernerske funkcije. Da
se njegov odlazak nije desio na način na koji se desio, ZIN bi već bio vlasništvo Muhlbauera.
Predstavnici nemačke
firme, koja je inače angažovana na izradi srpskih pasoša
i ličnih karata u kontinuitetu su prisutni u ZIN-u. Njihova
saradnja je počela dok je guverner NBS bio Mlađan Dinkić. I pored toga
što je za ulaz u ZIN godinama važila strogo kontrolisana procedura, ljudi iz Muhlbauera
godinama slobodno ulaze i kreću se po Zavodu kao da je
već njihova svojina. Inače, pored štampanja srpskih pasoša i ličnih karata
unutar ZIN-a, Muhlbauer želi da privatizujući Zavod ovlada i štampanjem
srpskih novčanica i akciznih maraka, čime bi Srbija i definitivno izgubila
svoju monetarnu nezavisnost, kao što je slučaj, na primer, sa Makedonijom, čiji
se novac već nekoliko godina unazad štampa na Malti.
Ako Jelašić, Dinkić i
Đelić uspeju u svojoj nameri i prodaju Muhlbaueru Zavod na Topčideru,
svakako da će ugraditi i sebe u taj biznis i svakako da će time zaokružiti
svoju moć na "monetarnom tržištu" Srbije i u regionu. Ako se ovo
ostvari, a na najboljem je putu da se okonča u njihovu korist, onda će svaki naredni izborni ciklus u Srbiji biti
rekreativnog karaktera, jer će oni imati pod svojom kontrolom lične dokumente,
kontrolu štampanja novca i akciznih markica koje imaju vrednost novčanice.
Osvajanje Zavoda na Topčideru "osvajačima" u
narednih pet-šest godina nosi čistu zaradu od preko 100 miliona evra.
Ulazak Muhlbauera
na tržište Srbije poremetio je atentat na Zorana
Đinđića.
Nakon
5. oktobra 2000. sve je bilo pomno
pripremano za njihov ulazak u Srbiju, u biznis sa dokumentima za
identifikaciju. Ali već odrađeni dogovor ministra finansija Božidara Đelića
sa Nemcima morao je da sačeka - da prođe težak period
posle atentata na Đinđića, jer nije se moglo
odmah krenuti u ovako složenu operaciju. Praktično, Muhlbauer je posao
sa pasošima dobio u toku 2004. godine. Sve je bilo
dogovoreno do kraja te godine. I bez međunarodnog
javnog tendera po Zakonu o javnim nabavkama koji je usklađen sa
zakonima EU.
Da je sve odrađeno iza
leđa javnosti, pa i same Vlade koju je predvodio Vojislav Koštunica, dokaz je poseta
generala srpske policije Snežane Šulejić Muhlbaueru u njihovom
sedištu u nemačkom gradu Rodingu. Nakon njene posete sedištu
nemačke firme, pedantni Nemci su objavili saopštenje čime su se javno pohvalili
da su praktično dogovorili izradu srpskih pasoša i ličnih karata.
Nemci su se ovako
obratili javnosti:
"Muhlbauer je
postao vodeći provajder rešenja ključ u ruke automatizacije
za smart kartice, smart oznaku proizvodnje i uspešno prihvatanje prijavljenih
rešenja za proizvodnju bezbednosnih dokumenata sa visokom sigurnošću Vlade
Srbije. Ovime Srbija postaje jedna od prvih zemalja
koja ima biometrijske podatke u svojim putnim ispravama, ličnim kartama,
vozačkim dozvolama. Spremnost Srbije da prihvati našu
tehnologiju je izrazila svojom ličnom posetom Rodingu i Muhlbaueru zamenica
ministra unutrašnjih poslova Srbije i general policije Suzana Šulejić.
Kompletna tehnologija za proizvodnju smart-kartica u Srbiji, sa
biometrijskom kontrolom pristupa, bezbednost i trening-centar čiji je osnivač
Muhlbauer već su odobreni od strane Vlade Srbije. Srbiji će
biti na raspolaganju i kompletan servis Muhlbauera..."
Ovo saopštenje
je izdato 15. decembra 2004. i dokaz je da je tada Nemcima obećan posao, da im
je čak rečeno da je sve završeno i da posao sa pasošima "samo što nije
krenuo". Naravno da se deo DSS-a u vladi koju je predvodio Koštunica nije složio sa ovakvim razvojem događaja. I naravno
da Vlada ništa
nije potpisala i nije donela nikakvu odluku kojom bi Muhlbauer mogao da
zvanično započne posao sa pasošima. No, to njih nije omelo u nameri da ovladaju
Zavodom na Topčideru. Direktor ZIN-a Ljubiša Vuletić,
deo ekipe "trojstva" Jelašić-Dinkić-Đelić, Nemcima je omogućio ulaz u
ZIN na velika vrata, slobodan ulaz i rad na pripremi biznisa sa pasošima.
Nemcima i njihovim domaćinima je onda preostalo da sačekaju odlazak DSS-a i
Koštunice s vlasti, da se preraspodeli moć DS-a i G17 u Vladi, da bi se dovršio
proces ulaska Muhlbauera u ZIN i posao sa ličnim dokumentima.
To se dogodilo, ali tek 2008. No, nastao je i jedan veliki
problem. Srbija je na svom putu ka
evrointegracijama u međuvremenu harmonizovala svoje zakone sa sličnima u EU. Tako je harmonizovan i Zakon o javnim nabavkama. Onda se
pojavila obaveza da se raspiše međunarodni javni
tender za izradu biometrijskih pasoša i ličnih dokumenata. Problem je nastao
kada se na tender javilo nekoliko firmi koje su nudile bolji biometrijski pasoš, a
za manje novca, pod boljim uslovima od onih koje je nudio favorizovani Muhlbauer.
Praktično je, međunarodnim javnim tenderom, domaća
ekipa koja ga je morala raspisati i organizovati - bila uhvaćena na nedelu.
Morali su da raspišu tender, jer je posedovanje
biometrijskog pasoša bio jedan od glavnih uslova za evrointegracije
i pad šengenskog
zida.
Takođe, uslov je bio i
tenderski postupak putem kojeg će biti izabran
najbolji ponuđač. Upravo je takva nesreća snašla trio
Jelašić-Dinkić-Đelić i njihove nemačke prijatelje. Muhlbauer niti je
imao reference za izradu biometrijskog pasoša, niti je
bio spreman za tender. A nisu ni hteli da se nadmeću
na kraju 2007. godine, kada im je svakako još krajem
2004. već bio dodeljen unosan biznis, bez tendera i bez uslova. Imali su tada lak zadatak. Samo da ugrade "smart
trojku" Jelašića, Dinkića i Đelića i njihove
pomagače u cenu pasoša.
No,
tender je ipak morao da bude raspisan. I odrađena je
procedura. Na nesreću domaćina, pobedila je
slovenačka firma Miraž iz Novog Mesta. Nesreća
je bila tim veća kad su organizatori od vlasnika Miraža Roberta
Rotara saznali da njemu u procesu proizvodnje biometrijskih pasoša i ličnih
karata građana Srbije ne trebaju nikakvi pomagači, niti firme podizvođači.
Jednostavno, Miraž je u tenderskom postupku, u toku razgledanja ponuda,
u toku forenzičke analize onoga što nudi, od srpske komisije dobio najviše
ocene, dobio je posao, potpisao je i ugovor. Nisu imali kud,
morali su da prihvate njegovu ponudu, jer je pod uslovima koje su propisali dao
najpovoljniju ponudu. Ukratko, ispunio je sve uslove koje su tražili.
Robert Rotar i Miraž
"pali" su, međutim, na Muhlbaueru i nagradi za domaćine. Rotar je ocenio da mu ne trebaju Nemci i da mu se ne
isplati da uzme u tim za izradu pasoša gomilu
privilegovanih domaćih mezimaca. Hteo je da pasoše i
lične karte Srbima radi onako kako je deklarisano na tenderu, što je u Srbiji
ocenjeno kao - nedopustivo. Moćni domaćini su Rotaru, preko direktora ZIN-a Vuletića,
ispostavili listu poželjnih saradnika Miraža i obaveze koje Slovenac ima
da ispuni pre nego što krene u biznis. Na toj listi su bili Muhlbauer,
ZIN, OVD Kinegram iz Švajcarske, a Zoran
Savić je ubacio i svoje favorite, nemački Giesecke&Devrient.
Rotar i Miraž su do kraja tvrdoglavo opstali na svome i nisu prihvatili
ucene iz Beograda, ali ni pritiske iz Nemačke koji su išli
preko Ljubljane.
Dodatni problem Miraža
je bio rat na domaćem slovenačkom terenu sa državnom
firmom Cetis, gde svoje akcije ima i slovenačka firma Prosum, iza
koje stoji Katolička crkva. Cetis je firma koja ima svoje dugogodišnje
veze i partnerstvo sa Muhlbauerom, pa su Rotaru dodatno zagorčali život
na domaćem terenu, u Sloveniji. Dosta je bilo to da su Rotaru organizovali
blokadu, pa mu je izostala pomoć tadašnje vlade koju
je predvodio Janez Janša.
Sve to je bio odličan znak za srpsku ekipu koja je Miraž dočekala na
brisanom prostoru i dala mu ponudu "uzmi ili ostavi". Rotar je
procenio da mu se ne isplati da uzima nešto što mu u
bliskoj budućnosti garantuje jaram u koji će biti upregnut i prisiljen da vuče
dve nemačke firme i domaće "Nemce" iz NBS i Ministarstva finansija.
Odbio je poslušnost i nije pristao na ucene, nije bio
kooperativan, pa je sa svojom firmom Miraž ekskomuniciran i izbačen iz
biznisa. Jednostavno, Muhlbauer i ostali su morali biti u biznisu sa pasošima, jer su svoje učešće kaparisali godinama unapred.
Inače, posledica izgona
Rotara i Miraža iz posla sa pasošima je štampanje 280.000
falsifikovanih srpskih pasoša, jer je Muhlbauer,
po tvrdnjama vlasnika Miraža, za jedan srpski list, u saradnji sa NBS
ukrao patent i tehnologiju za izradu biometrijskih pasoša. Najbolja izabrana
ponuda firme Miraž, pobednika na tenderu Vlade Srbije iz 2008. godine,
podrazumevala je izradu dva miliona biometrijskih pasoša. Posao je vredeo 30
miliona evra.
Forenzičko ispitivanje
novog srpskog pasoša pokazalo je da ova putna isprava
ima dvadeset odstupanja od originalnog uzorka koji je upućen pograničnim
policijama drugih zemljama. Navedene su i greške koje
su vidljive golim okom. Na pasošu koji nudi Muhlbauer na
nekoliko mesta su upotrebljeni drugačiji oblici slova na polikarbonatnoj
strani. Slova su puna, dok je originalna verzija koju je
nudio Miraž na tenderu izrađena sa "praznim slovima".
Zatim, original primerka pasoša Miraža u grbu
ima znak "SRB", koji se vidi samo pod uglom od 45 stepeni, dok se na
kopiji Muhlbauera vidi pod svim uglovima. Najupadljivija
"greška" preko koje se prosto može uočiti da li je pasoš izrađen u
okviru originalne serije od 120.000 pasoša ili u kasnijim
falsifikovanim serijama jeste ta da se falsifikati koje radi Muhlbauer
otvaraju - sami od sebe. Naime, strane originalnog pasoša
koje je izradila slovenačka firma Miraž povezane su tako da je sveska
pasoša
uvek zatvorena kad je položite na sto. Pasoši koje nakon prekida saradnje sa Miražom
radi nemački Milbauer, a ZIN štampa u dogovoru sa
NBS-om, loše
su povezani, pa se prva stranica pod pritiskom polikarbonatne strane sama od
sebe otvara za oko pola centimetra.
Protiv Mlađana Dinkića,
Božidara Đelića, Radovana Jelašića i još šest osoba jedan dnevni list čak je
podneo Okružnom javnom tužilaštvu i krivičnu prijavu zbog saznanja da je
organizovanim delovanjem ova grupa sproveden štetan tender, čime je oštećeno
najmanje 300.000 građana Srbije falsifikovanjem originalne verzije pasoša.
Prema navodima iz prijave, od 430.000 novih biometrijskih pasoša, koliko je do
tada bilo odštampano u Zavodu za izradu novčanica, samo prvih 120.000 bilo je
original jer su rađeni po originalnoj tehnologiji slovenačke firme Miraž,
koja je dobila posao na tenderu, dok su svi ostali kopija. Prvi pasoš rađen po originalnom specimenu poslat je drugim
zemljama kako bi ga prepoznale kao original, a sada se novi pasoši štampaju
po drugom specimenu. Krivična prijava, međutim, kasnije nije
procesuirana, a ubrzo nakon serije tekstova u vezi sa kriminalom sa pasošima,
ličnim kartama, ali i predstojećom privatizacijom ZIN-a i izradom novčanica,
procesuiran je vlasnik lista, koji je završio u pritvoru, gde se i danas
nalazi.
Na ovu temu prošle
godine se javno oglasio i Marko Nicović, koji je rekao da Tužilaštvo
treba da ispita da li izdati pasoši ispunjavaju postavljene tehničke zahteve,
normative i nivoe zaštite, te da li je cena realna ili u sebi sadrži proviziju za
posrednike. Ako se sada rade nekvalitetniji pasoši,
pored toga što su lakši za falsifikovanje, njihova izrada košta manje od onih
kvalitetnih. Razlika u ceni između pasoša sa defektom
i bez defekta predstavlja nečiju proviziju, zaključio je tada Nicović.
Guranje pred šalterima
Inače, najveći je apsurd to da firma Muhlbauer uopšte ne
izrađuje biometrijske pasoše i ne raspolaže tehnologijom za njihovu izradu.
Ali, kako je posao još 2004. obećan Nemcima, onda su Jelašić, Dinkić i Đelić,
kao ljudi od reči koji drže do sebe, direktoru Vuletiću dali zadatak da slomi
kičmu Slovencima i da praktično njihovu ulogu svede na ulogu podizvođača na
tenderu. Ali problem je što se to radi pre raspisivanja
tendera, kada se firme udružuju u konzorcijume i kada dopunjavaju jedna drugu i
sastavljaju kompletirane ponude u kojima se unapred zna koja firma koji deo
posla obavlja. Takvo nešto Slovencima iz Miraža nije predočeno pre tendera,
jer ih nisu ni smatrali favoritima. Problem je nastao kada je ponuda Miraža
razgledana na komisiji i kada je ustanovljeno da je
najbolja. I kada je vlasnik Miraža decidirano odbio svaku saradnju sa
bilo kojom drugom firmom, jer je imao već savladanu svu tehnologiju potrebnu za
produkciju biometrijskih pasoša i ličnih karata.
Na
kraju je firma Miraž kompletno izbačena iz biznisa. Bilo je kasnije objašnjenja sa obe strane, mnogo optužbi, najave za sudske
tužbe i sve što ide uz to. Ono što se dešavalo
kasnije, nakon "tendera" i iza njega, u toku 2008. i 2009. godine,
samo je posledica.
Glavni akteri u ovom
procesu su nagrađeni do jednog nivoa. Falsifikovane pasoše
Muhlbauer danas radi od probnih ploča i od kopija koje je na tenderu
dostavio Miraž. Isporučuje ih građanima Srbije koji su ipak srećni jer sa njima mogu nesmetano da putuju. To što se danas
građani Srbije jašu na šalterima, što ne mogu u
normalnoj proceduri da dođu do pasoša, što moraju da ustanu u cik zore da stanu
u red i bore se za mesto pred šalterom, samo je još jedna normalna posledica
nesrećno složenog biznisa sa pasošima iz kojeg pojedinci moraju da izvuku
korist.
Srbi moraju da prođu taj
proces jer im pasoše producira kompanija i njeni
pomagači koji nemaju nikakve reference za taj posao. A, recimo, plaćaju kao da im pasoše radi jedna od najboljih firmi u Evropi
za ovu vrstu poslova, nemački Bundesdrukerei. Ali, problem sa takvim
referentnim firmama je što se ne može odraditi provizija za Dinkića, Đelića, Jelašića.
Na ovom mestu vredi
ukazati i na glavnog posrednika i menadžera iz senke
koji je svoje odradio pre odlaska generalice Snežane Šulejić u Roding. Radi se
o već pomenutom mr Zoranu Saviću, vlasniku firme NetSet
Global Solutions. Završio je elektrotehniku i
informatiku na Beogradskom univerzitetu. Petnaest godina je važio za vodećeg istraživača i stručnjaka za računare i mrežnu bezbednost
odeljenja u Institutu za primenjenu matematiku i elektroniku u Beogradu. U NBS dolazi 1999. godine, kao
specijalni savetnik za sigurnu finansijsku IT infrastrukturu i razvoj novih
finansijskih mreža. Važi za osnivača centra za bezbednosti informacija i
sertifikaciju u Narodnoj banci Srbije. Do 2003. godine
radi i deluje u timu guvernera Mlađana Dinkića, a onda napušta NBS, registruje
dve firme, SmarTIS i NetSet Global Solutions. Odmah se, zajedno sa bosanskim Srbinom Miloradom Sikimom koji živi i
radi u Austriji, povezuje sa nemačkim firmama Muhlbauer i Giesecke&Devrient.
Milorad Sikima je prethodno odradio BiH pasoški tender, a on i Savić doveli
su Giesecke&Devrient u Makedoniju i takođe na kriminalan način
isposlovali posao sa pasošima. Tačnije, Srbija je bila njihovo finale, jer je
tender u Srbiji bio raspisan najkasnije. Gde god su se
pojavili, napravili su haos.
Da bi se dodatno
ilustrovala i objasnila kriminalna situacija sa
izradom biometrijskih dokumenata u Srbiji, podsetimo se i priče koja je
prethodila srpskoj, onoj makedonskoj. Naime, nakon 15 meseci rada na ponovljenom tenderu, jer je prvi iz 2001. propao i bio
poništen 2003. godine, oktobra 2005. tenderska komisija pri MUP-u Makedonije,
koja je razgledala ponude 19 firmi iz celog sveta, donela je iznenađujuću
odluku da je posao dobila nemačka firma Giesecke&Devrient. Kompletan
rad komisije je bio transparentan i uspešno sproveden
do nekoliko dana pre odluke. Ali, nešto se čudno
dogodilo u četvrtak uveče, Komisija se podelila, pa je tri dana kasnije na
skoro sedmočasovnoj sednici kada se bodovala svaka ponuda pojedinačno, došlo do
svađe i do žestoke prepirke oko ponude pobednika Giesecke&Devrienta.
Član tehničkog dela Komisije Branko Petreski je čak tražio da se prekine rad na
toj ključnoj sednici i da se određene okolnosti rada Komisije i način bodovanja
ponuda preispitaju i redefinišu. Ali direktor
projekta, tada i direktor policije, Radivoje Jovanovski je diskusiju
Petreskog prekinuo rečima: "Nema prekida rada ove završne sednice, nema
izlaska iz ove prostorije dok se odluka o pobedniku ne donese!!!" Sve je
ovo zabeležila kamera, jer je ta završna sednica
snimana, a urađen je kasnije i zapisnik. Autor ovog teksta je, naime, bio
spoljni član te tenderske komisije, bez prava glasa i
ocenjivanja ponuda, pa je prisustvovao i ovim mučnim scenama. Ipak, odluka je
donesena i pored toga što je veći deo komisije bio
svestan da se radi o ponudi firme koja ne nudi ono što se tražilo na tenderu.
Kasnije se u javnosti saznalo da je Milorad Sikima odradio svoje za Giesecke&Devrient,
da je praktično kupio tender isplaćujući masne nagrade
pojedinim članovima komisije, koji su na čudan način, u predvečerje donošenja
konačne odluke, menjali svoje mišljenje.
Kasnije se ispostavilo da Milorad Sikima predstavlja čoveka-firmu,
da je ovlašćeni posrednik G&D u svim prljavim pasoškim biznisima u BiH, Srbiji i Makedoniji. Preko njegove
firme VHS iz Austrije se pere novac za provizije i mito sa pasoških
tendera po Balkanu. Radi se o dobro razrađenoj mafijaškoj mreži koja
funkcioniše za potrebe G&D.
U ceo ovaj kriminalni korpus uključena je i firma NetSet Global
Solutions iz Beograda, partner G&D na tenderu makedonskog MUP-a.
Najbolji dokaz da je sve bilo kriminalno organizovano i u Makedoniji i da firme
Muhlbauer i G&D nemaju refenrence za izradu biometrijskih
pasoša jeste podatak da Muhlbauer uopšte nije dao makedonskoj tenderskoj komisiji dokaz -
primerak biometrijskog pasoša
za analizu - jer ga nije ni imao. Muhlbauer je na tenderu u Makedoniji
nastupio u konzorcijumu sa slovenačkom kompanijom Cetis, čiji su
referentni projekti bili prihvaćeni od strane Makedonaca. Najveći dokaz da je
kasniji tender u Srbiji, koji je bio raspisan tek 2008. godine, namešten, jeste
ponuda firme Muhlbauer na tenderu u Makedoniji, raspisanom 2003, a završenom 2005. U ponudi Muhlbauera Makedoncima jasno
piše da je jedan od dva
"referentna" projekta koji već izvode - izrada pasoša u
Srbiji gde se pojavljuju kao podizvođači. Ovo je ušlo i u zapisnik komisije u Makedoniji, kada je razgledana ponuda Muhlbauera.
Kako su, dakle, mogli prijavljivati 2005. nešto što se dogodilo tek 2008.
kada je raspisan srpski tender? Tačnije 2009, kada je Miraž
izbačen iz posla, a Muhlbauer i G&D dobili posao koji im je
obećan još 2004?!
Inače, zbog neispunjavanja tenderskih uslova i zbog nekonkurentnosti
ponude, jer nisu imali u ponudi tehnologiju izrade biometrijskog pasoša, firma Muhlbauer je odbijena. Makedoncima nije
bila dobra, pa su od Savića i Sikime dobili G&D kao zamenu. A Muhlbauer
su doneli u Srbiju, jer su procenili da se to može sprovesti u Srbiji. Kasnije
se pokazalo da zaista - može.
Kao i građani Srbije, i građani Makedonije guraju se pred šalterima i još
više se ponižavaju. Tender je sprovela i pobednika odabrala ekipa koja
politički pripada Socijaldemokratskom savezu Makedonije, koji je pola godine
kasnije, nakon donesene odluke u korist Sikime, Savića i G&D pala s
vlasti. Sprovođenja
tendera u delo su nasledili novovladajući VMRO DPMNE.
Ministarka makedonske policije Gordana Jankulovska nije htela da vrši reviziju rada komisije za pasoški tender, nego je
zasukala rukave i dala se u biznis. Njoj je na nejaka pleća
pala obaveza da u hitnoj proceduri kompletno zameni odavno zastarelu IBM opremu
koja nije bila tehnološki kompatibilna sa opremom koju je G&D
trebalo da donese za izradu pasoša. Ministarka Jankulovska je tako bez tendera,
u hitnoj proceduri, neposrednim dogovorom u četiri oka sa predstavnikom IBM
u Beogradu odradila nabavu kompatibilne opreme. Toliko je dobro odradila ceo
posao, i toliko je dobro sve bilo uklopljeno kada su Nemci iz G&D
doneli svoju opremu, da je danas MUP Makedonije najveće javno mučilište
za građane. U postupku izdavanja pasoša i ličnih dokumenata, danas je Makedonija
u neviđenom haosu zbog nespremnosti vlasti da organizuje izradu pasoša i ličnih
karata, kao i nespremnost Nemaca iz G&D da odgovore tehnički i
tehnološki na nešto za šta su unapred tvrdili da znaju i mogu.
No, kako je svaka
autoritarna vlast dosetljiva na štetu svojih građana, tako se i makedonska,
naoružana dvotrećinskom većinom, dosetila kako da
zakonski reketira svoje građane. Srpska vlast nema baš takvu privilegiju, jer
ima tesnu većinu u Skupštini Srbije, pa posle prošlogodišnjeg skandala sa
pasoškim tenderom, teško može da prekopira makedonski primer. Makedonci su se,
naime, dosetili da u ekspresnoj proceduri od samo tri dana omoguće
izradu biometrijskog pasoša i lične karte svakome ko MUP-u Makedonije na žiro
račun uplati 90 evra za pasoš, ličnu kartu i za ostale takse. Tako su građani
najlegalnije reketirani od makedonske policije, koja je prethodno potrošila 24 miliona evra plativši G&D izradu
pasoša, plus višemilionski devizni iznos nepoznate količine za nabavu
"kompatibilne" IBM opreme. Na kraju se ispostavlja da su
građani "nekompatibilni" i veoma nekooperativni, jer su navalili ko
mutavi na šaltere i traže pasoše i lične karte za normalnu cenu i u roku od dve
nedelje, koji im je obećan na početku kada je sistem javno promovisan. Ispostavilo
se, međutim, da moraju da se javljaju na call sistem MUP-a Makedonije,
preko koga se zakazuje odlazak za predavanje potrebne dokumentacije i slikanje
za biometrijski pasoš i ličnu kartu. Call sistem
im je kasnije slao putem SMS-a odgovor da je njihov određeni dan odlaska za
predavanje potrebne dokumentacije za jednu godinu, a nešto
kasnije, kad je navala dostigla vrhunac, pojedinci su dobijali obaveštenje da
je njihov termin - tek za dve godine. To je, naravno, samo pojačalo broj onih
koji žrtvuju 90 evra i za tri dana dobiju svoj pasoš.
Usput pojačaju konto svoje vlade, koja je konstantno u dugovima i već treću godinu zaredom ne zna kako da se izvuče iz budžetskog
deficita i prizna bankrot.
Međutim, ni Makedonci nisu
bili prvi koji su osetili "poslovanje" Nemaca, jer su pre njih to
bili građani BiH. Njih je nemačka ekipa odradila još u toku 2000. godine, samo
što je tamo bitka vođena između dve nemačke firme, a na kraju je posao, nakon
šti su se Nemci izređali i "potrošili" biznis, dobila francuska
firma. Odluku o štampanju
biometrijskih pasoša
je doneo još Volfgang Petrič, decembra
2000. godine.
Za izradu biometrijskih
pasoša građanima BiH prvo je bila odabrana francuska firma Oberthur,
tražili su avans od 1,2 miliona KM da bi krenuli s poslom, ali u državnom
budžetu tih para nije bilo.
I tamo je medijima prepušteno da
istražuju rasipništvo i rastrošnost, privatne dilove, nameštanje tendera i
surovu BiH administraciju. Inače kompletan projekat bosanskih pasoša je prvo koštao 32 miliona KM. Posao je dobila nemačka
firma Bundesdruckerei. Pre njih BiH pasoše je za deset miliona maraka radila
Giesecke&Devrient. Mediji, međutim, nikad nisu saznali ko je raspisao tender, koje su firme konkurisale i ko je odabrao Bundesdruckerei
sa deset miliona skupljom ponudom. Saznalo se jedino da je Bundesdruckerei
posao dobio zahvaljujući Hansu Šumaheru, funkcioneru tadašnje međunarodne administracije
koja je rukovodila BiH protektoratom, a čiji je brat, navodno, u privatizaciji
ove nekad državne firme, postao jedan od vlasnika nakon privatizacije. Dani
nezvanično navode i da su se tadašnji čelni ljudi
Ministarstva civilnih poslova Spasoje Albijanić i Nudžeim Rečica brzo složili,
uz određeni procenat, na tridesetdvomilionski ugovoreni iznos. Izvesno je samo
da je posao, pa tako i ove silne pare, dobila kompanija Bundesdruckerei.
Niko ne potvrđuje da je ikakvog tendera bilo. Za
tender se ne zna, ali se zna da su, od kada je softver ove kompanije za
štampanje pasoša instaliran, diplomatsko-konzularna
predstavništva BiH imala probleme sa izdavanjem putnih isprava. U startu je
kapacitet bio ograničen na štampanje između 50 i 60 pasoša
dnevno, što nije bilo u skladu sa brojem zahteva kojima su predstavništva bila
zatrpana, kao, na primer, ona u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji.
Istraživanje sarajevskih medija pokazuje da je pasoški biznis u BiH počeo 1994. godine, kada je nemačka
firma Giesecke&Devrient počela sa isporukom prvih pasoša. Bundesdruckerei
je unosni posao s bosanskim pasošima dobio u proleće 1998. Firma Giesecke&Devrient,
koja je pravila prvi pasoš "s ljiljanima",
nije znala da će im ugovor biti prekinut, niti je kasnije, kao poznati
izvršilac, pozvana na tender. Tako je Giesecke&Devrient
radila dok posao nije dobio Bundesdruckerei. Kompanija Giesecke&Devrient
je istisnuta, mada su imali povoljnu cenu, koja je po knjižici iznosila 1,7 DM. Kod ove firme štampane su i BiH vize po ceni od 1,05
KM sa hologramom, ali je iz nekog razloga taj posao raskinut.
Ipak, Bundesdruckerei je kratko radio posao, jer je ušao u
biznis na mala vrata, bez tendera. Nakon pritiska javnosti ali
i kompanija na administraciju, u julu 2000. godine
je raspisan tender posle koga su OHR, Ministarstvo civilnih poslova i
entitetska ministarstva unutrašnjih poslova izabrali za proizvodnju pasoša francusku kompaniju François Charles Oberthur.
Imali su najjeftiniju ponudu i ispunili uslove kvaliteta koji se tražio. Ponuda firme Bundesdruckerei je
bila najskuplja. Interesantno je da je posao sa Francuzima iznosio oko
četiri miliona KM, što je osam puta
jeftinije od posla sa Bundesdruckerei od - 32 miliona KM. Taman
da se razume razmer pljačke pre nego što su Francuzi iz Oberthura počeli
da izrađuju BiH pasoše.
Najveći dokaz da je srpski
tender namešten jeste tvrdnja firme Muhlbauer na tenderu u Makedoniji,
raspisanom 2003, da u izradi pasoša u Srbiji učestvuje kao podizvođač. A srpski tender je
raspisan tek - 2008!
Problem je nastao kada se ispostavilo da je
ponuda slovenačkog Miraža najbolja. I kada je vlasnik Miraža decidirano odbio svaku
saradnju sa bilo kojom drugom firmom i pasoškim tajkunima.
Direktor ZIN-a Ljubiša
Vuletić Nemcima je omogućio ulaz u ZIN na velika vrata, slobodan ulaz i rad na
pripremi biznisa sa pasošima.