Manekeni laži

Prof. dr Milo Lompar u političkom eseju raskrinkava laži, koje su suštinsko obeležje Vučićevog režima (9)

Sveta krava i marveni trgovci

Medijska hajka, koju vodi srpski predsednik, kao prvi cilj ima nameru da vlast prožme sve oblike javnosti: slobodu mišljenja, slobodu govora, slobodu okupljanja. Drugi cilj je da se džepovi otpora kriminalizuju. To je zlokobna kriminalizacija političkog protivljenja. Treći cilj je praktičan: treba onemogućiti bilo kakav otpor veleizdajničkim odlukama koje su sve bliže našim danima. Otud treba preplašiti sve učesnike u javnom životu. Ako se može govoriti o državnom udaru, kako je glasilo medijsko okrivljavanje uhapšenih ljudi, onda se to jedino odnosi na ponašanje srpskog predsednika. Aleksandar Vučić, naime, neprestano vrši državni udar, jer sa pozicije vlasti neprestano krši Ustav i zakone. On je pretvorio svakodnevni život u trajni državni udar. Tako je ukinuo svaku odgovornost i dostojanstvo same vlasti, jer ih je pretvorio u verbalno, mentalno i fizičko nasilj, navodi prof. dr Lompar u političkom eseju "Manekeni laži". Magazin Tabloid će u nekoliko nastavaka objaviti delove te knjige, u kojoj prof. dr Lompar kontekstualizuje svoje političko stanovište i razotkriva uzroke i posledi laži koje su ispunile srpsku javnost.

Milo Lompar

Srpski predsednik je pretvoren u svetu kravu nacionalne inteligencije: neki su to prihvatili 2012, neki 2015, neki 2018. godine.

Oni, dakle, simuliraju doslednost koju nemaju i stvaraju kult ličnosti u društvu. Taj kult se održava medijskom personalizacijom vlasti: budući da nevladina inteligencija kritikuje predsednika, ali ne i zapadne (američke) činioce koji ga održavaju na vlasti, ona ga suštinski ojačava u nacionalnom biračkom telu. To joj omogućava odsustvo kritike kod nacionalne inteligencije. Tako se Vučić-Brnabić režim uspostavlja dvostrukom korupcijom, pa se javlja utisak da sa njom srpska kultura zatvara krug i ponavlja pređašnje istorijsko kretanje u drugim uslovima.

Jer, nije dovoljno nešto znati; neophodno je i ponašati se u skladu sa tim znanjem. Oni koji se tako ponašaju trpe posledice na koje ogromna većina nacionalnih intelektualaca nije spremna. I tako je naš nacionalni intelektualac - kako je pisao Slobodan Jovanović - neka vrsta poluintelektualca. U Duhu samoporicanja sam ga opisao kao nekog ko ima psihologiju marvenog trgovca: kilo-za-kilo. Upitan zašto nije podneo ostavku, jedan poluintelektualac - beleži Slobodan Jovanović - je rekao: „Ko bi se odmakao od punog čanka." Nacionalni intelektualac bio bi neko ko opstaje u situaciji kada su - kako kaže naslov jedne lepe pesme Rastka Petrovića - „svi čanci prazni". Ako tako postupa, dolazi u sukob sa opštim kretanjem.

Jer, samim svojim postojanjem pokazuje šta marveni trgovci, pretvoreni u intelektualne torbare, zamaskirani akademijama, nagradama, komisijama, žirijima, plemenskim savezima, medijima, generacijskim dogovorima, arivističkim pokolenjima, nikako ne čine. On i nehotično pokazuje u čemu je smisao Disovog stiha: „Mračne duše nazvaše se patrioti." Dok levičarski intelektualac ima uporište u levičarskoj paradigmi javnog života, dok građanski intelektualac ima uporište u građanskoj paradigmi javne svesti, istinski nacionalni intelektualac nema uporišta. Prirodno je da u takvoj kulturi i nema autentične svesti o srpskom stanovištu.

Raspoređivanje uticaja unutar onoga što se predstavlja kao nacionalna inteligencija ne ide linijom vrednosti nego linijom plemenskih, bratstveničkih, generacijskih ili interesnih podudaranja ljudi koji deklarativno iskazuju nacionalnu političku orijentaciju. Otud javno forsiranje čoveka podobnog vlastima pod izgovorom da brinemo za nacionalne interese. Otud zanemarivanje vrednosti koje očituju ljudi nacionalne orijentacije koji kritikuju vlast. Otud namerno sprečavanje svake mogućnosti da nacionalnu orijentaciju predstavljaju ljudi koji su ne samo bolji nego i odlučniji u protivljenju vlastima od čoveka podobnog vlastima. Tako se pokazuje da briga za nacionalne interese postaje fasada brige za podobnost vlastima.

I tako je nastupio prostor za prigrljivanje agenta-provokatora kao borca za nacionalnu stvar: svojom konvertitskom prirodom, on je idealni alibi za konvertitsko kretanje nacionalnih intelektualaca. Kao što on - stvorivši nacionalnu simulaciju - ostaje deo nevladine strukture mišljenja, od koje je potekao, jer podržava vlast koja vodi u tom pravcu, tako i oni - sledeći takvu vlast - postepeno postaju deo delotvornog simulakruma Vučić-Brnabić režima. Prihvativši njega, prihvatili su sebe. Briga za nacionalne interese pretvara se tako u brigu za našu interesnu, bratstveničku, generacijsku ili trgovačku grupaciju. Ona poprima oblike samoživog održanja uprkos svesti o očiglednoj propasti i izdaji. Jer, nema neopozive izdaje dok ljudi nacionalne orijentacije ne izdaju.

Nemoguće je promeniti ovakvo stanje, koje proističe i iz usađenog mentalitetskog sklopa, iz kulturnog nasleđa koje po definiciji privileguje vlast, jer nema arbitra koji bi spolja uspostavio vertikalu ciljeva, prioriteta i vrednosti. Kod sekularnog sveštenstva takav arbitar postoji: to je zapadni (američki) činilac koji raspoređuje područja uticaja i domete. Nije teško pogoditi zašto je njihov učinak neuporedivo veći od učinka nacionalne inteligencije. Jer, oni imaju program kada dođu na vlast, dok nacionalna inteligencija kada dođe blizu vlasti ima na umu samo podobnost vlastima. Sve kulturne ustanove su pune tobožnjih rodoljuba, koji se bore - kao u katama - sa zamišljenim protivnikom, jer ne smeju da se zamere vlastima. Otud su najhrabriji u vicevima koje prepričavaju u pouzdanom društvu. Jer, šta ako se čanak makar malo isprazni?

Kao zaklon pred sadržajima zapadne (američke) politike, pojavljuju se propagandni oblici nacionalnih samoprepoznavanja: srpski predsednik neistinito i groteskno tvrdi kako je on izgradio hram Svetog Save, jer je vlast novčano pomogla njegovo dovršenje, da je podigao spomenik Stefanu Nemanji, da je za vreme njegovog mandata snimljen film „Dara iz Jasenovca", da je usvojen Zakon o zaštiti ćirilice i srpskog pisma. Kakvi su to elementi nacionalne politike? On je očigledno opijen dugogodišnjim ostankom na vlasti koji smatra za uspeh. A „ukoliko lažov ima više uspeha, utoliko je verovatnije da će postati žrtva svojih sopstvenih izmišljotina" (Hana Arent, Istina i laž u politici). To su, pre svega, manipulativni oblici ponašanja u javnosti. Njihov zbirni momenat je da se ono što je normalno u jednoj politici pokazuje kao nešto izuzetno. Taj trik se raskriva kada zađemo u pojedinosti. Koji cilj je položen u snimanje filma o Jasenovcu, ako ponašanje Muzeja genocida, kojim upravlja vlast, ide u susret naumu hrvatske politike da relativizuje broj pobijenih u Jasenovcu?

U vekovnom istorijskom kretanju na razmeđi dva sveta, pravoslavnog i katoličkog, dva carstva, osmanskog i habzburškog, nema ničega što bi se u našoj istoriji moglo uporediti sa zbivanjima čiji je simbol Jasenovac. Premda su ubistva nevinog srpskog sveta bila rasprostrta na raznim tačkama zločinačke tvorevine koja se zvala Nezavisna Država Hrvatska, simbolički je njihovo zbirno mesto obeležavao koncentracioni logor Jasenovac. U komunističkoj Jugoslaviji, zbog živih učesnika rata, on je u izvesnom smislu označen: istorijskim monografijama i spomeničkim kompleksom. No, usled političke ideologije koja je svoj ugaoni kamen imala u ideji o velikosrpskoj hegemoniji kao razlogu neuspeha Kraljevine Jugoslavije i kao dokazu srpske krivice, ciljano je propušteno da se sačuva sam izgled koncentracionog logora, kao što je učinjeno sa nacističkim logorima, da se sprovede postupak denacifikacije hrvatske javne svesti i da se u jugoslovenskoj kulturi - metodama masovne medijske i višedecenijske propagande - označi jedno neprolazno mesto sećenja.

U srpskoj kolektivnoj svesti, propusti su imali još fatalniji sadržaj: nije osvešćeno da je genocid - koji simbolizuje Jasenovac - novi momenat srpskog kulturnog obrasca, nastao u XX veku; nije opaženo da je minimalizovanje i prekodiranje istorijskog sadržaja u komunističkim obrazloženjima istorijskih događaja u Drugom svetskom ratu prevashodni oblik političke instrumentalizacije; nije prepoznato da je ustaška država bila jedan od sadržaja - nikako jedini - magistralnog kretanja hrvatske politike: i njenog sekularnog vida, kod Starčevića i Radića i Krleže, i njenog klerikalnog vida, kod Štrosmajera, Franka i Stepinca. Istorijski bilans komunizma u nas ima svoj neizbrisivi pečat u ideološkom krivotvorenju genocida čiji je simbol - nikako i jedini sadržaj - Jasenovac. Otud na strašnom sudu istorije nema olakšavajućih okolnosti za srpske komuniste.

Temeljni je interes hrvatske kulturne politike da se - u novim okolnostima, nastalim po raspadu titoističke Jugoslavije - umanji i pretumači značenje Jasenovca. To je u skladu sa epohalnim kretanjem: u brojnim evropskim državama, poput baltičkih, odigrava se proces opravdavanja nacističkih formacija koje su učestvovale u ratnom pohodu na Sovjetski Savez. Tome idu u susret različite interpretativne i propagandne tehnike. U obličju antikomunizma opravdava se pronacistička prošlost, da bi se kulturnopolitički legitimisala u novonastalim prilikama: kao antirusko kretanje. Tako se pronacistička prošlost postavlja kao prethodni član sadašnjeg antiruskog kretanja.

Povratna reakcija je jednako predvidiva: komunizam se - u sadržajima sadašnje ruske kulture sećanja - postavlja kao prethodni stadijum sadašnje odbrambene reakcije. Tako se - na nivou javne svesti - blokira uvid u istorijski bilans komunizma. Kao da ruska kultura sećanja ne seže dalje od Sovjetskog Saveza. Jer, ako bi se setili Katarine II, trebalo bi da odgovore na pitanje zbog čega je Krim osvanuo u drugoj državi, kad su pobedili u Drugom svetskom ratu? A ako bi se setili Petra Velikog, pitanje bi bilo slično: ako je pod njim Kijev bio u Rusiji, zbog čega sada nije? U kom društvenom sistemu se odigrao preokret čije su posledice na delu?

Kod nas su, pak, veoma snažna nastojanja da se - pošto je evropska agenda doživela neutralizaciju sa evropskih adresa - srpska politika uklopi u neki regionalni konglomerat. Taj konglomerat treba da ima ulogu neutralizatora razumne, kompromisne, oprezne, smotrene, ali autentično srpske politike, čiji najveći spektar mogućnosti se upravo nalazi u kulturnom području. Bez unutrašnjeg (srpskog) onemogućavanja takve politike, svako spoljašnje nastojanje (hrvatsko, albansko, crnogorsko) suočava se sa velikim teškoćama na dva plana: u području istorijskih činjenica i u delovanju sopstvenih propagandnih pogona.

U tom području situirano je relativizovanje kulturnih i simboličkih značenja Jasenovca. Da bi to bilo moguće, prethodno se mora minimalizovati istorijski sadržaj genocida čiji je simbol - a nikako sadržaj - Jasenovac. Savršeno je jasno da kada se unutar srpske javne svesti taj proces okonča, neminovno sledi ponovna hrvatska relativizacija onog sadržaja koji je naizgled prihvaćen. I tako sve do poništenja svakog obavezujućeg značenja u kulturi sećanja.

Kada je reč o istrajnim nastojanjima hrvatske kulturne politike da minimalizuje poimanje genocida u srpskoj kulturi, valja ukazati na njihovu vezu sa ideologijom kulturne superiornosti. To je karakteristično zapadno (američko) ponašanje: zato što uspostavljamo sopstvenu kulturnu superiornost u odnosu na odabrani cilj, lišeni smo obaveza u svom ponašanju, pa su svaka prevara i zločin unapred odobreni. Drugi momenat ovog predrazumevanja ide prema unutrašnjoj strukturi kolektivne svesti: usled oglašene kulturne superiornosti, ne treba da nas muči problem savesti ni u jednom vidu, jer nas ona unapred oslobađa svake krivice. No, taj mehanizam postoji na diferenciran način. U međusobnim razračunavanjima zapadnih sila, on deluje sa istom snagom, pa su u Prvom svetskom ratu Britanci Nemce proglašavali Hunima, kao što su Ruse - u određenim prilikama - proglašavali Azijatima. U skladu sa tim mehanizmom javne svesti, hrvatska politika obezbeđuje racionalizaciju genocida nad srpskim narodom, kao i neoblikovanje svesti o sopstvenoj krivici i odgovornosti zbog genocida.

Ponovo se pokazuje da istoriografija nije - kao što nikad nije ni bila, kao što to nije nijedna duhovna nauka - politički neutralna disciplina. Nanosi ideoloških i političkih predubeđenja, sadržaji vremena u kojem živi, neuklonjivo natapaju svest istoričara, kao što društveni nalog ostvaruje spoljašnji pritisak na njihovo razumevanje prošlosti. (To, naravno, ne znači da su svi rezultati istorijske nauke - kao i drugih duhovnih nauka - istovetno zasnovani i motivisani, i istovetnih dometa, već da je neophodno pažljivo izdvajanje elemenata koji ih čine.) Otud je politički smisao sadašnjih istoriografskih rasprava u vezi sa Jasenovcem u saglasnosti sa osnovnim kretanjem hrvatske kulturne politike, u saglasnosti sa nepostojanjem javne svesti o značenjima Jasenovca i u saglasnosti sa regionalnim nastojanjima sadašnje vladajuće politike.

Ako osmotrimo saznanje o donošenju zakona o ćirilici, suočavamo se sa istinom da se ništa od njegovih uredbi nije primenilo. Jer, sam zakon nije sprovodiv. Proglašen je zakon koji u suštini ne može da se sprovede. Zašto? Zato što nema volje da se sprovodi. On se donosi da bi poslužio manipulativnim ciljevima. Jer, ako se bude sprovodio, izazvaće ozbiljne sukobe sa nevladinom inteligencijom kao zatočnikom dominacije latinice u našoj sredini. To znači da se nacionalne stvari pretvaraju u neku vrstu bižuterije, dok se sadržaji drugosrbijanske politike sprovode sistematski i duboko unutar celokupnog društva.

I tako je nacionalna politika uklještena između nedoslednog i sramnog ponašanja nacionalne inteligencije i vlasti koja nastoji da uspostavi održiv odnos i sa zapadnim (američkim) zahtevima i sa raspoloženjima sopstvenih birača. To je propagandno osmišljena politika koja stalno igrajući na dva koloseka u stvari istrajno zbunjuje ljude. Ona omogućava igru neistinitih sadržaja koji se navodno nalaze u ravnoteži. Otud stavlja u dejstvo onoliko nacionalnog i simboličkog kapitala koliko joj omogućava da sprovodi politiku delotvornog simulakruma. To znači da je nacionalna politika doživela unutrašnji krah, jer ona uopšte ne postoji kao usvojeni i standardizovani način mišljenja i delanja. Umesto nje, postoje samo dekorativni (spomenici i murali), folklorni (pesme i igre) i navijački (slogani i parole) supstituti nacionalnog ponašanja. Otud nema nikakve nacionalne politike kod nas.

Umesto nje, pojavljuje se zaklinjanje u rusku politiku kod nacionalne inteligencije i optuživanje zbog ruske politike kod nevladine inteligencije. Ruska politika igra, dakle, vidnu ulogu u ringišpilu simulakruma koji prolaze javnom svešću. Otud se razvila optužba da sam ruskokolonaš. Bila je vođena trenutnim političkim potrebama i neupućena u moje spise. U Duhu samoporicanja mogu se naći precizni pokazatelji svih mena ruske politike prema srpskom narodu u dugom trajanju, kao i eksplicitna kritika pojedinih postupaka ruskog predsednika (Milo Lompar, Duh samoporicanja, 2023, 357-358). U nekim izjavama, ona je počivala na svesti o manjku demokratskog kapaciteta ruske države. To nije smetalo mojim kritičarima da lažno tvrde kako nigde i nikad nisam kritikovao stanje demokratije u Rusiji. Koliko su oni zagubljeni u odajama kolonijalnog uma, vidi se po tome što im nije palo na pamet da čovek svoju posvećenost demokratskim vrednostima ne dokazuje tako što kritikuje stanje demokratije negde u svetu, nego tamo gde živi: lako je biti demokrata tako što se kritikuje stanje demokratije u Rusiji ili Kini, jer to čoveka ništa ne košta. Već je znatno teže - za predstavnike nevladine (kolonijalne) inteligencije - da se kritikuje vidno sužavanje demokratskog prostora u zapadnim društvima. Jer, to ugrožava njihov klijentilistički odnos sa zapadnim (američkim) adresama. Najteže je, naravno, biti demokrata na način da se kritikuje sužavanje demokratskog prostora pod vlašću Vučić-Brnabić režima, jer to ima svojih praktičnih posledica: u neposrednom okruženju.

No, sva kritika mog rusofilstva dolazi zbog preciznog ukazivanja na okolnost da zapadne (američke) sile podržavaju suzbijanje i manipulisanje demokratijom u Vučić-Brnabić režimu, jer im autoritarni karakter tog režima obezbeđuje nesmetani protok uticaja i interesa. Mada utemeljeno na istorijskom iskustvu i dokumentovano svedočenjima Stojana Novakovića, sporno je moje opredeljenje kao racionalnog rusofila i, posebno, moja interpretacija srpskog stanovišta kao stanovišta koje po definiciji ne može biti antirusko (Milo Lompar, Sloboda i istina, 208). U kom misaonom košmaru se može kazati, kao što piše renegatski najamnik, da je takvo određenje srpskog stanovišta - zapadnjačko?

Sama ruska politika ne ohrabruje u našem vremenu. Ona je napravila velike greške u poslednje dve decenije. Njena procena da će Evropska unija, poglavito Nemačka, doživeti emancipaciju od američkog uticaja, pokazala se - izbijanjem rata u Ukrajini - potpuno pogrešnom. I u manjim segmentima došlo je do sličnih ishoda: prećutna i efektivna podrška podgoričkom režimu u času odvajanja Crne Gore od Srbije - 2006. godine - bila je strateški pogrešna, jer je novostvorena država - bez referendumskog izjašnjavanja ljudi i potpuno nedemokratski - završila u NATO-u. Tako se - 2023. godine - prepoznaje stanje u Jermeniji. Njena procena da u Srbiji valja imati komunikaciju samo sa predstavnicima Vučić-Brnabić režima, da ima smisla odlikovati srpskog predsednika ordenom Aleksandra Nevskog, opasno se približava trenutku kada bi se moglo kazati da je taj režim učinio zemlju apsolutnim zavisnikom od zapadnih (američkih) struktura. U izvesnom smislu, ruski režim je zatočenik svojih pogrešnih procena: ako bi iskazao svoje nezadovoljstvo politikom srpskog predsednika, koja prodaje oružje Ukrajini, glasa protiv ruskih interesa u međunarodnim organizacijama, trebalo bi odgovoriti na pitanje - ko je odlučio da on dobije najviše rusko odlikovanje kao politički ulog? Taj bi morao biti kriv. U političkom podtekstu se, možda, nalazi njihova svest da ne mogu mnogo više ni učiniti. U istorijskom podtekstu bi se, otud, mogla konstruisati predstava da su naša zemlja i naš narod na periferiji njihovog uticaja i moći: Veliku Bugarsku su - Sanstefanskim ugovorom (1878) - makar pokušali da stvore, Veliku Srbiju nikad nisu ni pokušali. Ne treba zaboraviti ni tradiciju sovjetske politike koja ima svojih zasada i u sadašnjoj ruskoj politici: sovjetska politika je - tokom čitavog XX veka - dosledno bila protiv srpskih interesa.

Nacionalna inteligencija ne dozvoljava bilo kakvu sumnju u rusku politiku, jer ne dozvoljava sumnju u delotvornost svoje veze sa Vučić-Brnabić režimom, koji upravlja njenim prisustvom u ruskim medijima kod nas. Nevladina inteligencija ne dozvoljava bilo kakvu sumnju u zapadnu (američku) politiku, jer ne dozvoljava slabljenje svog uticaja unutar administrativne, bezbednosne i privredne strukture Vučić-Brnabić režima. Šta ovakvo političko kretanje pokazuje? Da ne postoji rast srpske kulture: ona se vrti u pogrešnom krugu.

Jer, ako osmotrimo stvari u vekovnom trajanju, uočavamo čvor naše istorijske sudbine kao sudbine najzapadnijeg pravoslavnog naroda. Nemačka politika je dosledno antisrpska, bez obzira da li je carska, nacistička ili demokratska. To je istorijski vektor. Kao takva, ona uslovljava da se okrenemo anglosaksonskoj politici, koja je uvek spremna da nas upotrebi protiv nemačkih ili ruskih uticaja. I kao carska, nama ideološki (slavenofilski) bliža, i kao sovjetska, nama ideološki (komunistički) dalja, ruska politika je - na području Balkana - u biti kompromisna. Naša nepodudarnost sa njom proističe iz razilaženja srpske beskompromisnosti u borbi za slobodu i ruske kompromisnosti u odnosima koji se uspostavljaju na Balkanu. Kao da je ova nepodudarnost istorijski vektor. To znači da je ruska politika spremna da žrtvuje naše interese svojim pogodbama sa nemačkom politikom, kao na Berlinskom kongresu (1878) i u Aneksionoj krizi (1908), ili pogodbama sa anglosaksonskim svetom, kao kod stvaranja Titove Jugoslavije (1945) ili pri njenom raspadu (1992).

Otud bi glavni odgovor naše politike trebalo da bude vezan za oblikovanje kulturne podloge koja bi sprečavala odviše veliko izručivanje naših političkih upravljača stranim uticajima ili umanjivala razmere nametnutih političkih ograničenja. Ona bi oblikovala dugotrajne i razrađene oblike nacionalnog otpora u različitim područjima društva. To traži čovekovo uverenje u pravo nacionalne kulture da postoji u različitim oblicima i jačinama, ustanove u kojima se svest o ovom pravu istrajno obnavlja, ljude koji su spremni da važan deo ličnih interesa i ambicija suzbiju u korist opšte stvari. To je dug proces samoizgrađivanja za koji kod nas ne postoji spremnost niti postoji tradicija na koju bi se valjalo osloniti. Kultura mora da ima rast, kao što čovek mora da ima rast. Ako se čovek negde saplete, ako negde pogreši, načini greh, ako padne u fizičkom i moralnom smislu, on valja da to razume kao momenat u kome se preispituje i pokušava da se u svesti podigne na viši nivo sebe samog.

(U sledećem nastavku: Protiv nacionalne izdaje)