Prevlast

Akcija Sprega

Najava predsednika Srbije Borisa Tadića da će raskinuti "spregu kriminala, privrede, pravosuđa i politike" izrečena pred članovima Vlade, biznismenima, ekonomistima i bankarima na Kopaoniku izazvala je s pravom velike i opravdane reakcije. Koliko je i ovom prilikom predsednik Tadić opet izašao iz okvira svojih ustavnih ovlašćenja, i šta su ustvari predsednička ovlašćenja i kako ih tumači Zakon o predsedniku republike?

Josip Bogić

Nije posao predsednika Republike da najavljuje policijske obračune sa organizovanim kriminalom, onako kako je to na Kopaoniku, pred članovima Vlade, poslovnim ljudima i ekonomistima, učinio Boris Tadić.

Njegova ovlašćenja i delokrug poslova jasno je definisao Zakon o predsedniku republike ("Sl. glasnik RS", br. 111/2007).  Radi istine i radi prava javnosti da zna sve o svojim izabranim predstavnicima, tamo piše da su nadležnosti predsednika republike (one koje su vezane za Narodnu Skupštinu) sledeće:

Predlaganje kandidata za predsednika Vlade, Vraćanje zakona na ponovno odlučivanje, Raspuštanje Narodne skupštine u slučajevima koji su određeni Ustavom,  Raspuštanje Narodne skupštine na predlog Vlade, Raspuštanje Narodne skupštine kao ustavna dužnost.

Kad su u pitanju odnosi predsednika republike sa drugim državnim organima, oni se zasnivaju na saradnji i obaveštavanju, u skladu sa Ustavom, zakonom i drugim propisima i odvijaju se bez odlaganja kad to iziskuje nesmetano izvršavanje nadležnosti predsednika Republike.

Narodna skupština i Vlada dužne su da predsednika Republike na njegov zahtev obaveštavaju o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za izvršavanje nadležnosti predsednika Republike. Predsednik Republike obaveštava Narodnu skupštinu ili Vladu na njihov zahtev o pitanjima iz svoje nadležnosti koja su bitna za ostvarivanje nadležnosti Narodne skupštine ili Vlade.

Kada je u pitanju represija veze treba da raskidaju tužilaštva za organizovani i ostali kriminal, policija i sudovi i ne treba predsednik Republike da im objašnjava šta je njihov posao. Naravno, sve to lepo piše u zakonima.

Zakon o organizaciji nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala ("Sl. glasnik RS", br. 42/2002, 27/2003, 39/2003, 67/2003, 29/2004, 58/2004 - dr. zakon, 45/2005 i 61/2005)  definiše ko je nadležan za spregu i šta je to sprega.

Pod organizovanom kriminalnom grupom iz člana ovog zakona podrazumeva se grupa od tri i više lica, koja postoji određeno vreme i deluje sporazumno u cilju vršenja jednog ili više krivičnih dela za koja je predviđena kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge materijalne koristi.

1. Specijalno tužilaštvo. Za postupanje u predmetima krivičnih dela iz ovog zakona, nadležno je Okružno javno tužilaštvo u Beogradu za teritoriju Republike Srbije. U Ok ružnom javnom tužilaštvu u Beogradu obrazuje se Posebno odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala (u daljem tekstu: Specijalno tužilaštvo). Radom Specijalnog tužilaštva rukovodi Specijalni tužilac za suzbijanje organizovanog kriminala (u daljem tekstu: Specijalni tužilac).

2. Služba za suzbijanje organizovanog kriminala. Radi obavljanja poslova organa unutrašnjih poslova u vezi sa krivičnim delima iz ovog zakona, obrazuje se u okviru ministarstva nadležnog za unutrašnje poslove Služba za suzbijanje organizovanog kriminala (u daljem tekstu: Služba). Služba postupa po zahtevima Specijalnog tužioca, u skladu sa zakonom.

3. Posebna odeljenja nadležnih sudova. Za postupanje u predmetima krivičnih dela iz člana 2 ovog zakona nadležan je Okružni sud u Beogradu, kao prvostepeni, za teritoriju Republike Srbije. Za odlučivanje u drugom stepenu u predmetima krivičnih dela iz ovog zakona nadležan je Apelacioni sud u Beogradu( koji od 2002 godine nije formiran).

Za krivična dela iz oblasti finansijskog i privrednog kriminala nije ispunjen jedan od osnovnih uslova a to je da za ova dela osim za krivično delo falsifikovanja novca stav 3 i odavanja službene tajne stav 3 nije predviđena minimalna kazna od 4 (četiri) godine ili teža. Prilika da se usaglasi naše materijalno Zakonodavstvo, Krivični Zakonik, sa evropskim zakonodavstvom  bila je 2005 kada je pripreman ovaj Zakon. Lično sam predlagao da se kod koruptivnih krivičnih dela minimalne kazne za teže oblike dela povećaju na 4 godine čime bi se mnoge nedoumice u ZKP-u otklonile prilikom primene specijalnih istražnih mera i prikupljanja dokaza. Umesto toga "pisac" Zakonika je uradio suprotno, smanjio je minimum zaprećenih kazni sa tri na dve, a maksimum zaprećenih kazni smanjio sa 15 na 12 godina.

Pored toga Zakonodavac nije jasno odredio koja su to koruptivna krivična dela u našem Krivičnom Zakoniku, ali je zato npr. za sva dela kompjuterskog kriminala i zaštite autorskih prava posvetio čitave dve glave, a nije našao za shodno da barem jednu glavu posveti i nabroji koja su to krivična dela korupcije.

Pri tome se u Republičkom javnom tužilaštvu formira Odeljenje za korupciju, a da pri tome ne postoji jasan krivičnopravni pojam korupcije niti je u Krivičnom Zakoniku pobrojano koja su to krivična dela korupcije. Na osnovu čega i na osnovu kojih kriterijuma je formirano ovo Odeljenje? Nije korupcija samo primanje i davanje mita kako su to u ZKP-u iz 2002 godine naveli njegovi tvorci u članu 232.

Da bi se pratio trag prljavog novca koji se nalazi u bankama, naše pozitivno zakonodavstvo(ZKP) u članu 234 jasno predviđa kada se i u kojim uslovima može izvršiti uvid u račun fizičkog ili pravnog lica, kada se račun može zamrznuti i sredstva oduzeti, a to je da je zaprećena minimalna  kazna 4 godine zatvora ili teža. Po slovu ZKP-a sva krivična dela iz oblasti finansijskog i privrednog kriminala ostaju zaštićena barem što se tiče novca na računima banaka. Zakonito niko ne može ova sredstva da oduzme. Nije problem policiji da dođe do dokaza o stanjima na računima, ali oni ne mogu da budu validni u krivičnom postupku jer ne mogu da se pribave na zakonit način. Ovde se sva priča o oduzimanju imovinske koristi barem što se važećeg Zakona tiče, završava.

Da je u pitanju samo marketing govori i činjenica da u Zakonu o oduzimanju imovine pojedinci iz Tužilaštva najavljuju da će se organizovanim kriminalnim grupama(mafijašima) oduzimati celokupna imovina i ona koja nema veze sa krivičnim delima, a zaboravljaju da naše materijalno krivično zakonodavstvo ne predviđa kao jednu od kazni konfiskaciju imovine.

Da bi sud pravilno presuđivao mora da ima uporište u Zakonu. Verovatno je trebalo najpre izmeniti odredbe Krivičnog Zakonika pa tada donositi ovaj Zakon. Ne može se "nepravom" boriti protiv "neprava". Kriminalcima je "sve dozvoljeno" i da krše Zakone, ali državi i pravosudnim organima u suzbijanju ovih štetnih pojava nije dozvoljeno nezakonito postupanje.

Gde je V.D. Republičkog tužioca i Specijalni tužilac da najave odlučnu borbu protiv organizovanog kriminala, sprege kriminala, privrede, pravosuđa i politike? To je njegov posao. Kako on to može da najavi kada je već treći mandat na čelu tužilačke organizacije VD Šef.

Da bi se stvorili minimalni uslovi za ovako oštru borbu moraju prethodno da se stvore preduslovi, a to su samostalni, nezavisni i odgovorni sudovi i tužilaštva,  ako se misli represijom rešavati ova problematika. Naravno da je to naopak put.  Mnogo bolje i pametnije je preventivnim putem sprečavati ovakve štetne pojave, donošenjem adekvatnih Zakona u mnogim oblastima, privrede, bankarstva, finansija i dr. koji će onemogućavati spregu, krađu i enormna "zakonita bogaćenja",  a tek kada i to ne pomogne tada dolazi represija na scenu, a ne obrnuto prvo represija a onda prevencija.

Kako sada stoje stvari ni tužilaštvo ni sudovi nemaju dovoljno zakone da bi mogli da na pravi način odgovore zadatku.

I u Srbiji, kao i u svim pravno uređenim državama, treba konačno definisati šta je čiji posao, kako bi svako radio svoj posao kako to nalažu Ustav i zakoni, od poslednjeg opštinskog službenika do predsednika Republike.