Natrag

Falsifikati

 

Nacionalnost katoličkih biskupa Albanije, Crne Gore, Srbije i Makedonije (2)

 

Albanizacija srpskih katolika

 

Katolički vernici njihovih opatija i dioceza bili su u većini Srbo-Crnogorci i Makedonci?! Pa katolički biskupi su upravo zbog jezika, da bi se mogli razumeti sa stanovnicima Severne Albanije, srpskog Kosova i Metohije, Crne Gore i Makedonije, poslati tamo i lično imenovani od Pape

 

Piše: Dr Kaplan Burović, akademik

U mojoj studiji RASPASANOVIĆ ILI RASPASANI, u vezi falsifikata Albanca Seljami Puljaha, napisana u ćelijama zloglasnog zatvora Burelj (Albanija), još neobjavljena zbog persekutiranja, dokazao sam da prezime sveštenika Toma nije Raspasani, kako mu ga falsifikuje S. Puljaha, već Raspasanović. Sem toga, i u obliku Raspasani, na albanskom jeziku ta reč ne znači ništa. Sa druge strane, ko god zna srpski jezik, odmah će razumeti što to znači. N. Malcolm je sigurno uzeo oblik Raspasani od S. Puljahe, pa i pretendiranje ovoga da je Albanac.
 

Biskup ne može biti svako

Pređimo na Đorđa Bjelica, koji je u Baru (Crna Gora) bio nadbiskup. Ovoga nam Malcolm albanizira u Gjergj Bardhi, po primeru Fan Nolia, koji je njegovog rođaka Frana Bjelica, i ovaj biskup, u Sapi (Severna Albanija), albanizirao u Frang Bardhi (1606-1643). Jedan anonimus, u LE COURRIER DES BALKANS: dana 01. 02. 2006, piše Georges BIANCHI, dok je lično Frano Bjelić, na frontespisu svoje knjige GEORGIUS CASTRIOTES, objavljene na latinskom jeziku u Veneciji 1636., napisao svoje ime FRANCISKUS BLANCHI. Imamo posla sa jednom dinastijom biskupa Severne Albanije, koja svoj biskupski začetak vuče iz prethodnih vekova, moguće iz XI veka, kad je odvojena Istočna (pravoslavna) od Zapadne (katoličke) crkve. Kako se zna, biskup nije mogao da postane svako. On je morao biti iz neke plemićke porodice.
U Perastu, Universa (građansko pućanstvo), tek 1761. godine uspeva da svog sveštenika neplemića postavi u službi Gospina kapelana. Za kapelana! A za opata?! A za biskupa?! Albanski istoričari priznaju i sami da do kasno oni, Albanci, nisu imali svoje katoličke visoke sveštenike, pošto se kod njih taj sloj feudalne klase još nije bio stvorio. Katoličku klerikalnu feudalnu klasu albanskog naroda predstavljali su strani kapelani, opati i, posebno, biskupi. Oni su pretežno bili Srbo-Crnogorci, Makedonci i Hrvati, pošto je Papa, na ovim prostorima imenovao na položaj biskupa uvek samo one koji su znali srpski jezik, jer je i narod ovih krajeva pretežno bio srpske nacionalnosti. Sledstveno, klerikalna feudalna porodica BLANCHI nije albanska. Zato je logično da to prezime prevedemo BIJELIĆ, a ne BARDHI.
Ali g. Malcolm nam za obojicu kaže da su Albanci.
Da nisu Albanci, sem rečenog, služi nam kao dokaz prezime ovih Bjelića, koji su iz Severne Albanije prebegli u Italiju, gde ih srećemo sa italijaniziranim prezimenom BELUCHI, a ne BARDHUCHI, kako bi trebalo da imaju prezime, kad bi bili Albanci. Bjelići su poznati širom Crne Gore (gde imamo i pleme Bjelice!) i Srbije, dok se Bardhi ne poznaju nigde ni u Albaniji, izuzev one porodice koje su to prezime nadenule sebi u poslednje vreme.
Svedoči nam to i albanski jezik Frana Bjelića, koji je pun srpskih izraza. Vidite njegovo delo DICTIONARIUM LATINO-EPIROTICUM, Venecija 1635. Svedoči nam i ime sela BOŽIĆ (Severna Albanija), koje su Albanci 1970. godine (!) albanizirali u BARDHAJ.
Znači: nemamo posla sa srbiziranjem, gospodine Malcolme, već obratno - sa albaniziranjem.
Ovo važi i za sve druge visoko-svešteničke katoličke porodice Severne Albanije, Crne Gore, Srbije (Kosovo i Metohija) i Makedonije. U ta vremena nijedan od ovih biskupa nije bio Albanac. Ponajmanje oni iz porodice Bogdan, Bjelić, Raspasanović, Budi, Marazek i dr.!
Pređimo na biskupa Petro Budi (1566-1622), rođen u Matu, od davnina poznat imenom Makedonija, a gde su se sa Srbo-Makedoncima i Bugarima mešali Albanci. On je sam izjavio da nije Albanac, već Makedonac. Moguće je prvi Srbin, koji je počeo da se naziva Makedoncem.
Pođimo pre svega od njegovog imena Petro, kako ga napisao svojeručno na frontespisu svog dela RITUALE ROMANUM, objavljeno na latinskom i albanskom jeziku u Rimu 1621., godinu dana pre smrti. Tako to ime prononciraju i pišu Makedonci, a ne Albanci. Kod Albanaca se prononcira i piše Pjetër.
Pređimo na prezime BUDI, kako je napisano u pomenutom delu. Što znači na albanskom jeziku BUDI, ili BUDA, kako srećemo ovo prezime kod njih?! Na albanskom jeziku nema nikakav smisao, dok na srpsko-makedonskom jeziku zna se dobro da je to skraćenica od imena BUDIMIR. Svestan ovoga, a pošto ga nikako nije mogao izvesti iz albanskog jezika, akademik, prof. dr Eqrem Çabej i ne spominje ovo prezime u njegovim višetomnim etimološkim studijama.
Ali, obratimo se i albanskom jeziku njegovih dela (ima ih tri!): ona su puna srpsko-makedonskih reči i izraza, koja Petro Budi nije znao kako da ih sa latinskog prevede na albanski, ali je znao šta to znače na srpsko-makedonskom jeziku, koji mu je sigurno bio maternji.
Da vidimo sada feudalnu svešteničku porodicu Severne Albanije MAZAREK, koja je izvela čitavu dinastiju biskupa, a koju Albanci (sa njima i N.Malcolm!), albaniziraju u Mazreku. I pomenuti anonimus, u LE COURRIER DES BALKANS, kaže za biskupa Petra Mazareka da je Albanac, ali ga piše MAZAREK. Postavlja se pitanje kako je prezime ovih biskupa: Mazarek, ili Mazreku?

 

Sačuvaj nas, Bože, Albanaca

 

U Severnoj Albaniji postoji selo Mazarek, okolina Skadra, kako piše u starim mapama, a koje su u poslednje vreme Albanci deformirali u Mazrek. Ovo je selo sigurno bilo u posed, feud, ove porodice, ali bih rekao da se selo po njima nazvalo tako, a ne oni po selu. Svedoči nam ovo mikrotoponim Ulcinja (Crna Gora) Cesma Mazarek (u blizini sela Svač), koje je poznati albanski falsifikator iz Ulcinja Maksut Hadzibrahimi, povodeći se za svojim kolegama u Albaniji, preinačio u Mazrrek. (Vidite njegovo delo  TOPONIMIA E ULQINIT DHZE E RRETHINËS, Ulcinj, str. 162).
Svedoči nam ovo i prezime MAZAROVIĆ poznate plemićke porodice iz Perasta. Znači imamo mazar (za koje svi mi znamo što znači, ali ne i Albanci!), a ne mazrek, kako bi hteli da to falsifikuju Albanci, da bi ovaj toponim Severne Albanije povezali sa svojim predlogom mbas = „iza" i srpskim apelativom reka, te da bi tako napravili albansko-srpsku složenicu mbas-reke = „iza reke".
Preko svega svedoči nam ovo i sam biskup Matija Mazarek, koji ne samo što ovako piše svoje prezime, već nam i otvoreno kaže da nije Albanac, da je Srbin! A ako je on Mazarek i Srbin, onda su to i svi njegovi rođaci, ne samo oni koje poznajemo kao biskupe, obične sveštenike i katolike, već i one koje poznajemo kao muslimane, jer su se i ovi, kao i svi drugi, muslimanizirali i, preko muslimanske vere su nam se albanizirali.
Ali, obratimo se i sufiksu ovog prezimena. Poznati albanski filolozi, prof. dr Aleksandar Xhuvani i akademik prof. dr Eqrem Çabej, koji su se detaljno bavili analizom albanskih imeničninih sufiksa, nigde među njima ne beleže sufiks -EK, iako u albanskom jeziku ima reči (doduše stranih!) i sa ovim sufiksom. Zašto su ga prešli u ćutnji? Pa zato što su sigurno bili svesni da imaju posla sa jednim slovenskim sufiksom.
Sufiks -EK srećemo ne samo kod Srbo-Crnogoraca i Makedonaca, već i kod svih drugih Slovena, balkanskih i evropskih. Koliko za primer navodim: Žižek, Hajek, Poček (sve tri aktuelno ulcinjske porodice); Marinić Dobrek (XV vek),- kancelar Kneginje Jelene, koji je u maju 1441, odneo njen GORIČKI ZBORNIK kotorskom zlataru Izat Andriji da ga ukrasi okovom od pozlaćenog srebra; Helena Janeček - poljska pesnikinja; Milan Dvoraček (žrtva češkog književnika Milan Kundera, špijuniran od ovoga u policiji), Konstantin Jireček; zatim Mihaliček, Kovaček, Jesenek, Maček, Budek, František, Tomanek i puno drugih.
Za Matiju Mazareka Malcolm kaže: "Iako je on mogao da govori albanski, ovaj jezik nije bio njegov maternji, on se ni najmanje nije identifikovao sa Albancima: na ovaj način on nam predstavlja primer jedne jezične i etničke asimilacije od Albanca u Slovena, ne pridržavajući se običnoj tvrdnji da u ovoj periodi sva asimilacija na Kosovu činila se u suprotnom pravcu" (str. 178-9).
Ostavljajući na stranu da nije istina da se biskup Matija Mazarek srbizirao (Imamo posla sa jednim visoko obrazovanim čovekom, uz to i katoličkim biskupom! Zna se da su ovi biskupi bili antisrpski nastrojeni, pošto su Srbi u većini bili pravoslavni!), pitamo samo: Što znači ovo - "ne pridržavajući se običnoj tvrdnji da u ovoj periodi sva asimilacija na Kosovu činila se u suprotnom pravcu"?! Zar ne znači da se na Kosovu nije vršila srbizacija albanskih katolika, već suprotno - na Kosovo se u ovoj periodi turske okupacije masovno vršila albanizacija srpskih katolika!!!
Da u ličnosti biskupa Matije Mazareka i svih drugih Mazareka nemamo srbiziranje Albanca, već naprotiv - imamo albaniziranje Srba na Kosovu i u Metohiji, svedoči nam i raport ovog biskupa, koji je poslao Papi 1791. U tom raportu on se žali za stalni dolazak Albanaca na Kosovo (naziva je Srbijom!), koji silaze sa albanskih gora. Pogotovo se žali za zločine koje oni čine u Metohiji i na Kosovu. Na kraju tog raporta moli Papu da mu dozvoli da svojoj liturgiji doda molitvu: „Ab albanensibus libera nos Domine" (= Sačuvaj nas Bože od Albanaca!) (str. 179).
Da se i najmanje osećao Albancem, ne bi ni pomislio na ovu molitvu! A treba znati da on nije došao na položaj biskupa s neba, već kao naslednik prethodnih biskupa, članova porodice Mazarek, koji su u porodičnom krugu preneli na njega i srpski jezik i svest o srpskoj nacionalnoj pripadnosti.
Činjenica što su ovi biskupi bili Srbi, Crnogorci i Makedonci, o čemu nam govori? Zar nam ne govori o tome da su i katolički vernici njihovih opatija i dioceza bili u većini Srbo-Crnogorci i Makedonci?! Pa oni su upravo zbog jezika, da bi se mogli razumeti sa stanovnicima Severne Albanije, srpskog Kosova i Metohije, Crne Gore i Makedonije, i poslati tamo, imenovani lično od Pape.
Vraćamo se još jednom na priznanje ovog Engleza da "većina katolika na Kosovu govoraše srpskohrvatski" (str. 142.). Pitamo: Gde su sada ovi Srbi? Zar ih nemamo opet na Kosovo, ali albanizirani?! Albanizirani kao katolici, ili i kao muslimani!
Nëel Macolm priznaje i ovo:"stanovnici te zone (oblast Lume, danas u Zapadnoj Albaniji!- KB) bili su pravoslavni Sloveni". (str. 157). Svi su oni danas albanizirani!
                                                                                                                                                                                                                    (Kraj)

 

Natrag