Zadnja strana

 

Od portira do mundira

 

 

Piše: Milan Obradović,

direktor srpskih zatvora

 

Ja, ovde potpisani Milan Obradović, državni službenik u povremenoj milosti i nemilosti, nesiguran u stabilnost svoga položaja i zvanja, nepobitno tvrdim da sam makar kao ličnost stabilan. Mada u to mnogi ne veruju.

Kao što vam je verovatno poznato, ima i suprotnih mišljenja. Tvrde neki zlonamerni drugovi i gospoda da sam ja psihički labilan, nekontrolisano agresivan, lud takoreći od glave do pete. U to je siguran i državni sekretar Slobodan Homen. Ovaj nestručni nalaz ima samo jednu manu: bijem po potrebi, a ne kad mi dođe.

Ja, ovde više puta prozvani Milan Obradović, policajac u svakom pogledu, počeo sam kao čuvar u zgradi Politike. To moje neobično iskustvo, koristi mi i dan-danas. Stalno gledam ko ulazi i ko izlazi. Pratim, beležim... Jedan pogrešan pokret i moj nepogrešivi instinkt, moje šesto čulo, svi moji potencijali aktiviraju se odmah i bez greške. Sumnjivac i protuva ne može da prođe! Baraba i ološ takođe!

Studirao sam na višoj policijskoj školi i radikalno raskrstio sa nižim obrazovanjem. Čim su me u Službi prepoznali kao čoveka odgovarajuće fizionomije (velike i zakrvavljene oči, dubok glas i lice koje ne menja izraze), dali su mi priliku da pokažem šta znam...

Bilo je to u beogradskom OUP-u Stari grad. Zapala me maloletnička delinkvencija. Mislim, nisam ja bio delinkvent, nego sam dobio priliku da delinkvente vaspitno popravljam. Šamar levo, šamar desno, priznaj, govori, gukni, pevaj, eto to sam sprovodio kao metodu. Pokazalo se uspešno.

Drugovi su znali da cene moj doprinos suzbijanju kriminala. Odatle do krvnih delikata bio je samo korak...

Da bih kasnije što više bio otporan na zakrvavljene situacije, prebačen sam, dakle, u te krvne delikte, mislim, ubistva, tranžiranja, masakriranja i te stvari. Tu sam se potpuno našao na svom terenu. Dobro mi je bilo. Takoreći komforno. Jer, ako sam se negde osećao kao kod kuće, to je posao prevrtanja leševa, utvrđivanja stepena ohlađenosti, stepena raspadnutosti, broja prostrelnih rana, od noža uboda i sličnih situacija važnih za moje napredovanje u poslu. Bio sam uviđajac. Policajac-uviđajac. Uviđao sam stvari. Bio sam svoj na svome. Svaki prevrnut leš, jedna stepenica u karijeri...

I ko zna dokle bi taj moj nekrofilski zanat trajao, da me jednog dana, usred Beograda, ispred, iza ili u Domu omladine (ne sećam se više), nije sreo neki Vladimir Popović, narodu dobro poznat kao Beba. Popili smo piće u kafiću u Domu omladine.

Razgovor je bio kratak ali sadržajan. Kratak ali j...tačan.

Da li bi ti Milane, poče Beba Popović... Nije mi trebalo dva puta reći, nego rekoh, ma kako ne bi gospodine Bebo, kako ne bi Bog te j...bo, ma pristajem na sve uslove i protivim se svim remetilačkim okolnostima! Pa zato smo se borili, go'sn Bebo, dodao sam, najveselijim tonom. Ali, vruća je to stolica Milane, reče Beba, pa neka izgorim gos'n Bebo ako tako treba, rekoh ja.

I smenismo ti mi Boška Buhu, načelnika SUP-a Beograda, zgazismo ga kao buvu. Revolucija ne trpi oportuniste. Revolucija ne štedi kontrarevoluciju. Leva, leva, leva: napred marš Milane Obradoviću, rekoh u sebi, pred tobom je svetla budućnost!

I marširao sam tako kroz sve odaje nove vlasti, i rado su me primali, ja sam još rađe mlatio, šamarao, urlao i zavijao na svakoga ko je guknuo protiv, znajući da nema odmora dok traje obnova, verujući u izvorne revolucionarne principe, da je važno zgaziti, uništiti, poništiti, sahraniti i zbrisati. Dakle, taj sam posao obavljao najbolje što sam umeo.

Ali, ja ovde potpisani i vi što čitate, znamo vrlo dobro da revolucija jede svoju decu, pa se nešto slično i meni desilo... Nisu me pojeli nego su me oterali. Jedno drugo krilo pobednika od onog oktobra, nezadovoljno mojom ulogom dželata i kako sam mučio u apsanama, reklo mi je jasno i glasno: "...Marš u Kuršumliju da ti noge ne bismo polomili, rebra prebrojali i bubrege pomerili, da vidiš kako izgleda kad se batina okrene u suprotnom smeru!".

Eto, to mi je bilo hvala za dane i mesece lojalnosti, beskrajne, pseće odanosti, pa čak i elemenata ljubavi, o čemu ne bih ovom prilikom...

Izdržao sam progon u srpsku Nedođiju, hrabro i stisnutih zuba sam bio na nezvaničnoj robiji (hvala pređašnjim vlastima i Vojislavu Koštunici što me nisu likvidirali za primer), i taman kad sam pomislio da je sa mnom svršeno, da je došao sudnji dan i kraj svega što mi je život značilo, došlo je do smene vlasti, stigli su opet oni koje sam zadužio, čijim neprijateljima sam ja lično bio dželat, pa su se setili da bi bilo u redu...

Ali, uvaženi čitaoče, budimo iskreni, ima li ikoga osim mene, gorepotpisanog Milana Obradovića, državnog službenika po potrebi u milosti i u nemilosti, ko bi bolje obavljao funkciju glavnog srpskog tamničara, ključara, čuvara državnih bukagija, glavnog stražara svake srpske Bastilje, umetnika srpske Inkvizicije?

Eto, ako ga nađete, neopozivo podnosim ostavku na sve moje tamničarske funkcije, i sam ću ga lično ministarki preporučiti najtoplijim rečima. Reći ću: "Evo, gospođo Malović, danas vi, sutra neko drugi, ali ovakvog tabadžiju, kostolomca i ubicu nikad nećete naći, te vam ga od srca nudim kao najbolje kadrovsko rešenje za ovo upražnjeno radno mesto!".

Ali, nema nikoga i neće niko. Surovo je moje zanimanje. Niko ga neće. Ni mene niko ne voli. Šetam hodnicima Ministarstva pravde Srbije, urlam, lupam vratima, divljam i histerišem, ali, sve je uzalud. Niko neće da se druži sa mnom. Svi beže od mene. Svako ima nešto hitno da obavi, svi su baš negde sad i odmah krenuli...

Teška je samoća jednog dželata. Da barem hoće neko da me vrati u krvne delikte, da prevrćem leševe, prebrajam rupe od metaka i od noža ubode, da barem mogu malo krvi da vidim, tek da znam da sam još živ...

Kada sam zbog nasilja nad navodnim ubicama Boška Buhe i ubistva slikara Tapija zatvoren, dva meseca sam ribo hodnike u CZ-u. Rekoh sebi, Milane, pa ti moraš biti direktor svih zatvora, ti treba da mučis, a ne tebe da muče. Moj prijatelj Dragan Šutanovac uvažio je moju molbu, i sada sam tu gde sam. Samo da me ponovo ne vrate tamo gde sam bio.

Ovako, neću dugo. Oko mene samo papiri, blede žene i sivi zidovi, četvrtasta zgrada i prljavi prozori... Jesam li ja ovo u stvari nanovo kažnjen? Je li ovo neka nova igra? Jesam li ja stvarno lud ili mi je u j.... Kuršumliji bilo bolje?

Ako neko zna odgovore na ovih nekoliko pitanja neka ih hitno pošalje na adresu Ministarstva pravde, Zavod za izršenje zavodskih sankcija, na ruke glavnom tamničaru. Biću mu beskrajno zahvalan. Platiću ako treba. Reći ću mu ono što nikome nisam, ispovediću mu šta noću sanjam, a daću mu i spisak imena onih koji mene sanjaju. Ja, gorepotpisani Milan Obradović, službenik državni u povremenoj milosti i nemilosti, nesiguran u svoju budućnost...