Feljton

 

Ko je finansirao Hitlera (3)

 

Henri Ford opčinjen Firerom

 

Kako je Adolf Hitler došao na vlast? Političku karijeru počeo je 1919. godine, a kancelar je postao nakon 14 godina, 1933. Za to vreme bio mu je potreban ogroman novac za izdržavanje njegove Nacionalsocijalističke partije. Tragajući za izvorima novca koji je dolazio Hitleru, autori knjige "Ko je finansirao Hitlera" James i Suzanne  Pool dolaze do otkrića od kojih neka predstavljaju senzaciju. Tabloid u nekoliko nastavaka objavljuje delove ove veoma zanimljive studije istorijskih događaja koji su bili skriveni od očiju javnosti

 

 

 

Henri Ford je 1915. godine o svom trošku unajmio brod i sa grupom pristalica otplovio u Evropu, želeći da okonča Prvi svetski rat pregovorima o sklapanju mirovnog ugovora. Na palubi broda Ford je rekao poznatoj pacifistkinji Roziki švimer: "Znam ko je započeo ovaj rat - nemački Jevreji - bankari". Kasnije je Ford rekao dopisniku Njujork tajmsa iz Florence, u Alabami: "Jevreji su me sami uverili u direktnu vezu između internacionalnog jevrejskog lobija i rata. Zapravo, hteli su da me uvere.

Na brodu mira bila su dva ugledna Jevrejina. Nismo bili udaljeni od kopna ni dve stotine milja, kada su počeli da mi govore o moći jevrejske rase, o tome kako nadziru svet, nadzirući njegovo zlato, i da samo Jevreji, i niko drugi osim Jevreja, mogu okončati rat.

Rekao sam da u to ne verujem, ali oni nisu bili zainteresovani da me uvere u sredstva pomoću kojih Jevreji nadziru rat: kako oni imaju novac, kako opremaju osnovnim sredstvima za borbu u ratu, i tako dalje, a govorili su toliko dugo i tako dobro da su me uverili".

Udarivši se po džepu, Ford je Roziki švimer rekao: "Imam dokaz ovde - činjenice! Ne mogu ih izneti jer još nemam sve. Uskoro ću ih imati!"

Nije potrebno reći da je njegova mirovna misija propala, i da je bio nekako ljut. Godinama kasnije, Ford se osvrnuo na ta besplodna nastojanja: "čitav svet se smejao mojoj ekspediciji mira, znam". Ali Ford nije bio obeshrabren, a svet i Hitler ubrzo su se suočili s dokazom Fordovih antisemitskih osećanja.

 

 

Indipendent o Jevrejima

 

 

Krajem 1918. godine, Ford je kupio tipične provincijske novine Dearborn Independent. Kada je Ford objavio izdavačke planove, potvrdio je svoje akcije rekavši: "Veoma me zanima budućnost, ne samo moje zemlje, nego i celog sveta, a imam određene ideje i ideale za koje verujem da se mogu primeniti za dobrobit svih, i nameravam ih izneti pred javnost pre nego što budu iskrivljeni, razoreni ili pogrešno prikazani." Verovatno je mislio nešto vrlo ozbiljno kada je rekao da će, ako bude potrebno, potrošiti deset miliona dolara na finansiranje publikacije.

Novine Indipendent nisu smele biti sredstvo za reklamiranje Fordove kompanije, zapravo je izdavačima bilo rečeno da posebno moraju da izbegavaju da bilo gde spomenu Fordovo industrijsko preduzeće.

Za razliku od većine novina, one nisu sadržavale oglase. Ford nije hteo nikakav komercijalni uticaj, koji bi se uplitao u njegov izdavački program. Osnovni sadržaj Indipendenta u početku je bilo antiprofiterstvo, antimonopolizam i antireakcionarstvo. Pozitivna strana lista bila je podržavanje Vilsonovih ideala o posleratnoj obnovi kod kuće.

Ford je očito planirao jednom da napadne Jevreje, ali je planove zadržao za sebe, iako je nekolicina njegovih asistenata i bliskih saradnika to slutila. Fordov prvi glavni urednik lista Dearborn Independent Edvin Pip rekao je kako je Ford "često upozoravao na Jevreje, gotovo neprestano u razgovoru, optužujući ih gotovo za sve... U početku je govorio samo o velikim ljudima i rekao da nema ništa protiv Jevreja u običnom životu. Kasnije je rekao: 'Svi su oni prilično slični...' Nije prošlo više od šest meseci otkada su izlazile novine, kad je Ford počeo uporno da govori o seriji članaka u kojima napada jevrejski narod. Rekao je kako veruje da su se urotili da izazovu rat zbog profita."

Godinu dana nakon što je Ford kupio Indipendent, pitao ga je jedan od direktora njegove kompanije da kaže nešto o iskustvima na brodu mira.

"šta ste postigli tim putovanjem, gospodine Ford? šta ste saznali?", pitao je taj čovek.

"Doznao sam ko stvara ratove", odgovorio je Ford. "Međunarodni jevrejski bankari izazovu ih da bi izvukli novac iz njih. Znam da je to istina jer mi je to rekao Jevrejin na brodu mira."

Ford je rekao kako mu je taj Jevrejin tvrdio da nije moguće postići mir na njegovom putu. Koliko je god bilo njegove dobre namere, ni trgovački brod ni brod mira neće ništa obaviti sve dok to ne preduzmu pravi ljudi, a pravi ljudi su bili neki Jevreji u Francuskoj i Engleskoj, rekao mu je taj Jevrejin.

"Taj čovek je znao o čemu govori, a ispričao mi je i celu priču", rekao je Ford. "Ispričaćemo tu priču jednog dana i pokazaćemo im!"

Iznenada, 22. maja 1920. novine Indipendent vrlo su žestoko napale Jevreje. Debelo štampani naslovi na prvoj stranici najavljivali su, grubo i sažeto, sadržaj priređivačevih tema: "Međunarodno jevrejstvo - svetski problem".

Prvo poglavlje je ovako počinjalo: "Postoji rasa, deo čovečanstva, koja nikada nije bila primljena s dobrodošlicom". Taj je narod, kako je stajalo u članku, oduvek bio u sukobu na Zemlji i oduvek smišljao kako da dominira nad njom."

Da bi eventualno zavladali arijevcima, Jevreji su dugo kovali zaveru da osnuju "međunarodnu superkapitalističku vladu". Taj radikalni problem, tumačio je Indipendent, jeste "glavno" pitanje s kojim se susreće celo društvo.

U devedeset jednom članku bilo je obuhvaćeno široko polje tema u vezi s međunarodnim jevrejskim lobijem.

Obrađujući teme od Jevreja u svetskoj vladi do Jevreja u američkim finansijskom svetu, u komunizmu, zatim u filmskom svetu, bejzbolu, krijumčarenju alkoholnih pića, pisanju pesama, članci su imali uvredljive naslove, na primer: "Jevrejsko udruženje Benedikta Arnolda", "Plemenito umeće menjanja jevrejskih imena", "šta Jevreji pokušavaju da učine kada imaju moć?", "Svejevrejski beleg na crvenoj Rusiji", "Taft se jednom pokušao suprostaviti Jevrejima - i propao".

 

 

Slučaj "Međunarodnog Jevrejina"

 

 

U sledeći člancima Ford je često optuživao Jevreje zbog propadanja američke kulture, vrednosti, proizvodnje, zabave i, što je najgore od svega, da su izazvali Prvi svetski rat.

Ozbiljne optužbe bile su usmerene protiv nekoliko dobro poznatih Jevreja. Bernard M. Baruh bio je nazvan "prokonzulom Juda u Americi", "supermoćnim Jevrejom" i najmoćnijim čovekom u vreme Prvog svetskog rata. Kada su ga reporteri zapitali šta kaže na te optužbe, Baruh je šaljivo odgovorio: "Momci, zar očekujete od mene da ih odbacim?"

Ali većina Jevreja nije reagovala šaljivo kao Baruh. Izbijale su male pobune u Pitsburgu i Toledu, u Sinsinatiju. žestoki protesti jevrejskih građana uticali su na gradske uprave da uspostave cenzuru štampe. Prodaja Indipendenta na ulicama bila je tako smanjena da je Ford morao da traži da se opoziciji zabrani da ometa. U nekim većim gradovima članovi jevrejske organizacije i njihovi prijatelji zastrašivali su ili napadali ulične prodavce novina. Godine 1921. pozorišni režiser Moris Gest podigao je optužnicu protiv Forda, tražeći odštetu od pet miliona dolara, ali ju je ubrzo povukao. Neke javne čitaonice izbacile su Indipendent iz svojih zbirki, a pred Kongres je bila iznesena protestna rezolucija. Predstavnici gotovo svih nacionalnih i religioznih jevrejskih organizacija izdali su uobičajenu deklaraciju, denuncirajući Fordovu kampanju. Sto devetnaest uglednih hrišćana, uključujući Vudro  Vilsona, pozvalo je Forda da zaustavi svoju "žestoku propagandu". Predsednik Harding, nakon apela Luisa Maršala, predsednika Američko-jevrejskog odbora, lično je zatražio od Forda - preko svog prijatelja Judsona G.Wellivera - da prekine napade. Vilijam Foks, predsednik filmske kompanija Foks, pretio je da će u filmskim novostima prikazati izbor filmova o slučajevima s automobilima tipa "T" ako industrijalac nastavi da napada filmske producente Jevreje i njihove filmove. Kada su se Jevreji iz Hartforda pripremali za proslavu, sa četiri stotine automobila, u čast Chaima Weizmanna i Alberta Ajnštajna, oglasili su po celoj državi da se Fordovi automobili nikako ne smeju pustiti na paradu.

Ubrzo su jevrejska preduzeća i pojedini Jevreji odbijali Fordove proizvode, a i arijevska preduzeća koja su poslovala sa jevrejskim koncernima i zavisila o njihovoj dobroj volji sledila su taj uput kako bi zadovoljila najbolje kupce.

Kad je dopisnik Njujork tajmsa zapitao Ernesta Libolda, Fordovog sekretara, da kaže svoj sud o Fordovom uticaju na nacističku stranku, Libold je odbio da potvrdi ili da odbaci takve sudove, ali je objasnio "iznenađenje" što je knjiga Međunarodni Jevrejin tako popularna u nacističkim krugovima.

Ipak, ne treba se čuditi. Ne samo što je Hitler osobito uzdizao Henrija Forda u Majn kampfu već su mnoge Hitlerove ideje bile direktan odraz Fordove rasističke filozofije.

Postoji velika sličnost između knjige Međunarodni Jevrejin i Hitlerovog Majn kampfa, a neki delovi su gotovo istovetni, tako da se pričalo da ih je Hitler preneo doslovno iz Fordove knjige.

 

 

Razumevanje Forda i Hitlera

 

 

Hitler je takođe pročitao Fordovu autobiografiju My Life and Work (Moj život i delo), koja je izdata 1922. godine, a bila je bestseler u Nemačkoj, kao i Fordovu knjigu Today and Tomorrow (Danas i sutra).

Nema sumnje u uticaj Fordovih ideja na Hitlera. Ne samo što su Hitlerovi zapisi i rad bili odraz ideja iz dela Međunarodni Jevrejin, nego je jedan od njegovih najbližih drugova, Ditrih Ekart, osobito spominjao dela Zapisnici i Međunarodni Jevrejin kao izvore nadahnuća za nacističkog vođu.

   Za razliku od tradicionalnog i religioznog i socijalnog antisemitizma, koji je plamsao u različitim vremenima od srednjeg veka, u Majn kampfu je prikazana teorija rasističkog antisemitizma. Uvažena grupa istoričara, uključujući Sidneya B. Faya, Williama Langera i Johna Chamberlaina, koji je štampao američko izdanje Majn kampfa, tvrdila je da je "korištenje rasističkog antisemitizma kao integralnog dela političkog programa Hitlerovo otkriće ravno Kopernikovom!"

   Ipak, tu novu filozofiju nije najpre propagirao u javnosti Adolf Hitler, nego Henri Ford.

   U knjizi Međunarodni Jevrejin, jasno je stajalo: Ni direktno ni prećutno, nije se držalo… da je jevrejsko pitanje religiozno pitanje.

 Nasuprot tome, najviši jevrejski autoriteti odlučno su tvrdili da je jevrejsko pitanje - pitanje rase i nacionalnosti.

Navodi mnogih uglednih Jevreja izvađeni su iz konteksta i citirani kako bi se dokazala ta tvrdnja. Tako se navodi da je Louis D. Brandeis, sudija Vrhovnog suda, rekao: "Moramo shvatiti da smo mi Jevreji posebna narodnost u kojoj je svaki Jevrejin, bez obzira na to koja je njegova zemlja, potreban član, ako u njemu ima imalo vere".

Ostali, za koje se činilo da su više levičari, poput Mozesa Hesa "koji je dao Karlu Marksu mnoge originalne ideje u socijalizmu", takođe su navedeni. "Jevrej", pisao je Hes, "pripada svojoj rasi i, prema tome, judaizmu, usprkos činjenici što su on ili njegovi preci preobraćeni."

Kao suprotnost Jevrejima, koji su u knjizi Međunarodni Jevrejin prikazani kao rasa "koja nema civilizacije koju može pokazati, nema religije kojoj teži... nema velikih tekovina u bilo kojem području...", Anglosaksonci su oslikani kao istraživači, graditelji nacije i mislioci. Ford je želeo da kaže narodu da su Anglosaksonci pobedili sve teškoće kako bi izgradili novu veliku civilizaciju na američkom kontinentu. "Svojom sposobnošću, koju su pokazivali vekovima", govorio je Ford, "dokazali su da je anglosaksonska rasa određena da vlada svetom."

   Dok je još bio u Beču, nekoliko meseci pošto je pročitao prve antisemitske pamflete, Hitler je, kao i Ford, zaključio da Jevreji "nisu Nemci s posebnom religijom, nego potpuno  različita rasa".

U Majn kampfu napisao je da su se Jevreji prilagodili oblicima religioznog zajedništva, što im služi za prikrivanje da skrenu pažnju sa svoje rase. Kao posledica toga, osećao je da je tradicionalni religiozni antisemitizam bio bezvredan. Jevreji uvek mogu izbeći sputavanje tako da pređu u hrišćanstvo, ali i nakon toga oni uvek ostaju Jevreji.

 Kako bi uverio slušaoce da su Jevreji neprijateljska rasa, a ne religija, Hitler je obično skretao pažnju na njihove osobite fizičke karakteristike, kao što je oblik nosa. Jednom je rekao, zlobno se podrugujući: "činjenica da su Jevreji rasna grupa treba da bude savršeno jasna svakome zbog njihova spoljnog izgleda. Kad se susretne neki čovek, ne može se reći da li je katolik, protestant, baptist ili luteran, ali pripadnici ove religiozne zajednice (Jevreji) mogu se prepoznati izdaleka. čudesna religija".

 

 

Lažna kultura i opasan kvalitet Jevreja

 

 

    Ponavljajući Fordovu koncepciju o nadmoćnosti Anglosaksonaca, Hitler je opisao arijevce kao jedinu rasu koja može stvoriti velike civilizacije. Mešanje sa nižim rasama izaziva propadanje tih civilizacija. Severna Amerika, "čije se stanovništvo najvećim delom sastoji od nemačkih elemenata, data je kao primer arijevskog osvajanja i civilizacije kontinenta, jednom nastanjenog nižom rasom". "Jevrejin je formirao najjaču suprotnost arijevcu", pisao je Hitler. Jevrejski narod, uprkos svojim "izuzetnim intelektualnim kvalitetima", zapravo nema nikakve samosvojne "istinske kulture".

"Lažnu kulturu" koju poseduje Jevrejin Hitler je pokupio od ostalih naroda i uglavnom je pokvario. Ali, pomanjkanje prave jevrejske kulture, na šta se pozivaju Ford i Hitler, nije glavno verovanje njihovog antisemitizma.

 Fordova glavna optužba jasno stoji u knjizi Međunarodni Jevrejin: "Jevrejina susrećemo svugde u višim društvenim slojevima, zapravo svugde gde je moć. I tu počinje jevrejsko pitanje - vrlo jednostavnim rečima. Kako Jevrejin tako jednostavno... gravitira prema najvišim mestima? Ko ga tamo postavlja?... šta on tamo radi?... U svakoj zemlji gdje jevrejsko pitanje izbije kao jevrejsko pitanje, otkrićete da je glavni uzrok tome borba jevrejskog genija da dosegne nadzornu moć. Ovde, u Sjedinjenim Državama, ta značajna manjina postigla je u pedeset godina takav stepen razvitka kakav je nemoguće postići u deset puta većoj grupi bilo koje druge rase".

   I Ford i Hitler verovali su u postojanje jevrejske zavere - da su Jevreji planirali da unište  sve što nije jevrejsko i preuzmu vlast na nivou međunarodne supervlade.

Ta vrsta plana detaljno je opisana u knjizi The Protocols of the Learned Elders of Zion. Uprkos činjenici koja je dokazana, da ti Zapisnici nisu istiniti, Ford je nastavio da brani njihovu autentičnost:

 "... Jedino što mogu izjaviti o delu 'Zapisnici' jeste to da se ono što je opisano podudara sa onim što se događa... U tom delu prikazana je slika svetske situacije do sadašnjih dana. Takva je sadašnja slika."

   Hitlerov pristup delu Zapisnici potpuno se slaže s Fordovim, kao što se može videti u privatnim, objavljenim razgovorima koje je vodio s Hermanom Raušningom, visokim nacističkim funkcionerom.

Hitler je rekao da se "zaprepastio" kad je čitao Zapisnike: "Skrivenost neprijatelja i njegova sveprisutnost! Odjednom sam video da to moramo precrtati - na naš sopstveni način, naravno."

 Nastavio je da govori da je borba protiv Jevreja bila "...kritična bitka za sudbinu sveta". Raušning je primetio: "Zar ne mislite da pridajete možda previše važnosti Jevrejima?"  " Ne! Ne! Ne!", vikao je Hitler, "Nemoguće je uveličavati opasan kvalitet Jevreja kao neprijatelja."

 

Hitler razvija Fordove ideje

 

 

 Raušning je osporavao delo Zapisnici: "Oni su krivotvorenje... nemoguće je da su istiniti".  "Zašto ne?", odgovorio je Hitler. Rekao je da ga nije briga da li je priča istorijska istina, a ako nije, onda ga je njena stvarna istina još više uverila. "Moramo udariti Jevreje njihovim sopstvenim oružjem", rekao je, "Shvatio sam to kada sam pročitao knjigu." Ponavljajući Fordove misli, Hitler je rekao: "Najbolja kritika primenjena na njih jeste stvarnost".

Onaj ko je ispitao istorijski razvoj u proteklih stotinu godina... odmah će razumeti pobunu jevrejske štampe (protiv dela Zapisnici).

Odjednom je ta knjiga postala opšte vlasništvo naroda, pa se smatralo da je "jevrejska opasnost uništena".

   Jevrejske zavereničke teze mogle su se, u osnovi, parafrazirati na ovaj način: "Jevreji su narod koji je vekovima težio da održi identitet kao rasa. Uvek su bili država u državi, i nikada nisu osećali neku obavezu ili odanost prema zemlji u kojoj su živeli. To rasno jedinstvo je skriveno pod maskom religije, u kojoj je bitno verovanje u njihovu nadmoćnost. Govorili su da su bogomdani narod i mislili kako je njihova sudbina da jednog dana zavladaju svetom. Ipak su oni ubice Hrista."

   Zaverenička teorija opisuje Jevreje kao narod kojem nedostaju bilo kakve izvorne stvaralačke sposobnosti, njihovo jedino umeće jeste lopovluk, prepredenost i lukavština.

 U pomanjkanju ostaloga, i zbog toga što su psihološki bili orijentisani da zgrću novac više nego da proizvode robu, Jevreji su u toku istorije delovali kao posrednici i trgovci. Drugim rečima, nastavlja se u teoriji, oni su živeli od novčanih transakcija. Zbog toga što su mnogi Jevreji bili finansijeri, bankari i berzanski mešetari, Hitler i Ford pogrešno su zaključili da oni imaju nadzor nad protokom međunarodnog novca.

   "Finansijski poslovi sveta su pod nadzorom Jevreja; njihove odluke i lozinke su same po sebi naši ekonomski zakoni", pisalo je u Dearborn Independentu.

   Novine su tvrdile da je u Americi većina velikih poslova, trustova, banaka, prirodnih bogatstava i glavnih poljoprivrednih proizvoda, osobito duvana, pamuka i šećera, bila pod nadzorom jevrejskih finansijera ili njihovih agenata.

 Optuživši bankare iz Volstrita, Ford je rekao: "Njihova snaga nije u njihovom zlatu, jer nema snage u zlatu; njihova snaga  je u nadzoru nad ljudskim idejama s obzirom na zlato... Nadzor nad novcem postoji, ne nadzor nad čovečanstvom pomoću novca, nego nadzor nad novcem pomoću grupe berzanskih posrednika."

   Razvivši Fordove ideje, Hitler je u Majn kampfu koncentrisao pažnju na proces pomoću koga Jevreji verovatno postižu svoje bogatstvo i na to šta rade s njim. Jevreji, govorio je Hitler, nisu ništa drugo nego "krvopije" koje su se prilepile na telo nesretnog naroda.

Dobit koju Jevreji imaju od svog monopola, govorio je Hitler, upotrebljava se za uništavanje njihovih neprijatelja; požuruju arijevce da zloupotrebe novac; stavljaju ih u teške novčane neprilike, a zatim ih prisiljavaju da plaćaju kamate.

Premda su "arijevski" finansijeri i bankari bili brojniji od Jevreja, Ford i Hitler su verovali da Jevreji imaju potpuni nadzor nad međunarodnim finansijama, što je neodrživo, jer su mišljenje temeljili na lažnim premisama i nezakonitim izvorima, što je istaknuto u delu Zapisnici:

 "Neko vreme, dok ne postane sigurno da se mogu dati razumne pozicije u vladi našoj braći Jevrejima, poverićemo ih narodu čija su prošlost i obeležje takvi da postoji ponor između njih i tog naroda".

 Drugim rečima, jevrejske lutke bili bi arijevci sa tajnom prošlošću, koji bi se lako mogli  potkupiti ili uceniti. U knjizi (Međunarodni Jevrejin) stoji da se "frontovi arijevaca" danas jako koriste u "finansijskom svetu da bi se prikrio dokaz jevrejskog nadzora".

 Hitler je takođe smatrao arijevce na međunarodnom monetarnom tržištu potpunim robotima Jevreja; tako je tvrdio "da su direktori međunarodne berze bili bez izuzetka Jevreji.

 Kažem 'bez izuzetka' zato što nekolicina onih koji nisu bili Jevreji, a koji su sudelovali u poslu kao poslednje sredstvo, nisu bili ništa drugo nego maska, hrišćani u izlogu, koji su  Jevrejima potrebni da prevare mase."

   Ford se sukobio s finansijerima iz Volstrita ne samo na stranicama novina i knjiga nego i u stvarnosti. Autoriteti kažu da su mnoge njegove ideje o jevrejskim finansijerima potekle iz neugodnog ličnog iskustva sa bankarima.

Jedan od najoštrijih sukoba Forda i finansijera dogodio se početkom 1921. U to vreme govorilo se narodu da je Ford u teškim finansijskim neprilikama. Bilo je mnogo objavljenih izjava, ali je u svakoj bio samo delić istine.

 Bilo je govora kako Wall Street (Volsrit) namerava da odbaci Forda i navede ga da padne na kolena. Mnogi su bankari bili nestrpljivi da mu daju kapital. Neki su ljudi mislili da će kompanija Dženeral motors (General Motors) dobiti finansijski nadzor nad Fordovom kompanijom.

Međutim, Ford je odlučno odbio delimično rešenje. "Henri Ford dosegao je granicu", obavestio je svoje klijente finansijski bilten Dow-Jones Financijal Ticker Service.

"Iznad je moći bilo kojeg čoveka da sam samcat poveća svoj kapital i da ga održi u tako raznovrsnoj kompaniji u kojoj je započeo".

 

Fordov rat sa bankarima

 

 

Mnoge su novine dramatizovale situaciju...

Novine Denver post objavile su na naslovnoj stranici sjajnom crvenom bojom napisan tekst: FORD SE BORI SA WALL STREETOM DA ODRžI NADZOR NAD VLASNIšTVOM.

Ponude za pomoć Fordu stizale su iz brojnih izvora; neka žena iz Detroita želela je da mu posudi nešto dolara kad je industrijalac mislio da bi ga spaslo nekoliko miliona. Ali, Ford je odbio sve ponude za pomoć i vraćao dobrovoljne priloge.

Zbog pomanjkanja novca Ford je bio prisiljen da na nekoliko meseci smanji proizvodnju, a zatim je 1. februara nanovo puštena u rad fabrika Ford Highland Park, koja je zaposlila 15.000 ljudi nezaposlenih od Božića.

Ostale Fordove fabrike u zemlji počele su da proizvode automobile od zaliha materijala.

U februaru je proizvodnja bila 35.000 automobila, koji su, sa još 30.000 nekonsigniranih automobila proizvedenih 1920, odmah otpremljeni naručiocima, premda oni još nisu bili prodali ni poslednju zalihu vozila.

 Bio je običaj da mesni agenti odmah isplate automobile kad se isporuče. Mnogi deoničari bunili su se zbog konsignacija, ali kao poslednje sredstvo, svaki ih je morao isplatiti ili založiti svoju franšizu.

 Većina prodavaca pozajmila je novac od bankara i postepeno se rešavala viška iznenadnih zaliha.

 Ford je, umesto da sam pozajmljuje novac, prisiljavao trgovce da pozajmljuju za njega.

 Udruženje je takođe uštedelo 42.600.000 dolara smanjujući inventar, uterujući slobodne police, dobijene od proizvoda, i ubirući dividende od stranih investicija.

U aprilu je Ford već isplatio sve dugove i raspolagao gotovim novcem. Uskoro je priča o tome kako je Ford "nadmudrio bankare" i "živeo od svoje zarade" bila objavljena u gotovo u svim američkom novinama.

 Zahvaljujući publicitetu zbog "pobede nad bankarima", Fordovi automobili prodavali su se u rekordnom roku. Ford je u očima prosečnog Amerikanca postao narodni junak. Borba između Forda i Volstrita čak je privukla pažnju u inostranstvu.

   Budući da je Ford bio najugledniji svetski industrijalac, prirodno je bilo da nemački poslovni ljudi obrate pažnju na ono što kaže o poslovima, iako su prezirali njegovo političko mišljenje. Poput mnogih konzervativaca iz srednje klase koja je poticala sa sela, Ford je osuđivao "nedostatak moralnih normi" u modernoj trgovini, a za to je okrivljavao Jevreje, pa je rekao jednom izveštaču: "Kad je nešto naopako u zemlji - tu su Jevreji... Jevrejin je varalica koji neće da proizvodi, nego da zarađuje na onome što neko proizvede."

Ništa nije više uzrujavalo industrijalca od pomisli da neko nešto dobija ni iz čega.

Međunarodni Jevrejin nije bila jedina knjiga u kojoj je industrijalac proklinjao Jevreje. U autobiografiji Moj život i rad, te delu Danas i sutra, Ford je izneo iste ideje i osudio Jevreje.