Nasilje

 

Aferim gospodo, ili šta radi Savet za borbu protiv nasilja na sportskim stadionima

 

 

Ko koga drži, ko koga prži

 

Francuski državljanin rodom iz Tuluza, Bris Taton, došao je da gleda utakmicu Partizan - Tuluz, i ostavio život u Beogradu. Njegovi roditelji kažu da se njihov sin radovao dolasku u naš glavni grad i maštao o ludom provodu. Zato sa sobom nije nosio ni klupsko obeležje. U isto vreme dok je trajala ova drama, događala se uporedo jedna sasvim druga, srpska priča...

 

Nikola Simić

 

 

Dejan Puzigaća, inače jedan od 12 osumnjičenih za ubistvo francuskog državljanina Brisa Tatona, pre tragedije koja će se desiti podelio je u Terazijskom parku navijačima Partizana palice i baklje kako bi njima tukli navijače Tuluza, među kojima je bio i Taton...

Na prvi pogled reklo bi se: obična, srpska priča. Nasilje na našim stadionima, čini se, ne prestaje u poslednjih deset godina, samo se uvećava. Trebalo je da se dogodi ubistvo jednog nedužnog mladog čoveka, pa da se Savet za borbu protiv nasilja, kojem predsedava premijer Mirko Cvetković, probudi iz dubokog sna.

Zasedali su članovi Saveta za borbu protiv nasilja u punom sastavu, iznosili visokoumne misli o tome kako zaustaviti talas huliganstva da se Srbija ne bruka pred Evropom i svetom, ali niko da postavi ono esencijalno pitanje - gospodo, gde ste bili do sada? Koliko je, u stvari, trebalo da pogine stranih i domaćih navijača, ili običnih ljudi, pa da državni organi konačno otvore pitanje nasilja na ulicama Srbije.

 Predsednik Srbije Boris Tadić priča o povratku mračnih, Miloševićevih vremena, kao da je on običan posmatrač, neko ko se u Srbiji slučajno zatekao, a ne neko ko je predsednik države. Nekako slično, analitički a bez ikakve suštinske odgovornosti, stanje nasilja u državi apostrofiraju i ostali državni velikodostojnici. Naravno, bez imalo griže savesti, stida, ne razmišljajući o ostavkama, odlasku sa svojih položaja, sve u šesnaest zaklinjući se da im je ljudski život najvredniji.

 

 

Navijači u raljama kriminalaca

 

 

Trebalo je, kako stvari sada stoje, kada su nam se svima glave ohladile, da nastrada jedan strani državljanin (a šta ćemo za sve one mlade ljude, Srbe, koji su izgubili živote na stadionima ili oko njih), pa da se pokrenu policija, tužilaštvo, pravosuđe. Da se ponovo aktuelizuje Zakon o sprečavanju nasilja, koji postoji, ali se retko i selektivno primenjuje?!

Kao najveći krivci označeni su klubovi koji te svoje navijače čuvaju i tetoše, mada se tu ne može govoriti o navijačima i njihovom "grupnom portretu" jer, svakako, među njima - i to u većini - ima i normalnih navijača koji vole fudbal i sa najčistijim namerama dolaze na stadione.

I ovde, neminovno, mora da se učini i jedna mala digresija, pre svega na adresu medija i kako su oni u prošlosti izveštavali o nasilju na sportskim priredbama. Naime, ne može se posle tri saobraćajne nesreće u gradu, sa smrtnim ishodom, hladno napisati da su vozači GSP-a ubili tri pešaka...

Klubovi, svakako, nisu nevini, ali su nemoćni da se sami obračunaju s nasilnicima i huliganima. I oni klubovi koji su naslutili opasnost, i želeli da se distanciraju od vođa navijača - nisu to mogli da učine, plašeći se, pre svega, za svoju bezbednost. Jednostavno, šta mogu da učine ljudi iz uprava klubova kada su ostavljeni na milost i nemilost nasilnika? Država, jednostavno, nije želela da im pomogne, da se obračuna sa huliganima. Naprotiv, te kvazinavijačke grupe ili njihove vođe, koristili su u dnevnopolitičke svrhe.

I tako, malo pomalo, pod diskretnom zaštitom države, vlasti, pojedine "navijačke skupine"  izrasle su u paravojne formacije, pa ko je onda i mogao da pomisli da im se otvoreno suprotstavi.

Posebna je priča kako su u ranijem periodu te nemoćne uprave debelo plaćale navijače, obasipale ih raznim privilegijama, samo da ih ostave na miru, da ne traže njihovu smenu. Već su i u urbanu legendu ušli primeri da su neke vođe navijača dobijale i kuće, automobile i stanove kako bi pokroviteljski delovale na svoje klubove, odnosno njihove aktuelne uprave.

Sada nam republički tužilac saopštava da se među navijačkim grupama Partizana, Crvene zvezde, Rada i drugih srpskih klubova sakrilo preko 1.000 okorelih kriminalaca, koji su se   vremenom nametnuli kao neprikosnovene vođe.

Da li to normalnim ljubiteljima sporta neko hoće da kaže da je ova činjenica tek sada otkrivena, pa da nas vlast još jednom zavede i obmane? Ne, tako se ne može voditi bespoštedna borba protiv huligana i nasilnika koji nas vrebaju ne samo na stadionima, ulici, kafiću... Da je bilo ko iz vlasti svih ovih godina hteo da proveri njihovu prošlost, sve bi im već davno bilo savršeno jasno.

Ali, kako to da izvedu, da realizuju, kada i u upravama naših klubova sede prestižni političari, čak i ministri u Vladi Srbije, pa kao takvi štite i svoje klubove i nasilnike, koji su, naravno, instrumentalizovani od istih tih klubova. Neverovatno, tek sada se došlo na ideju da se zabrane neke navijačke grupe, one kojima su ruke krvave do lakata, pa da se tako reši gorući problem sveopšteg nasilja. Niko, još uvek, ne pominje priču o tome da bi prvo trebalo napraviti sveobuhvatnu analizu šta je dovelo do poplave nasilja, koji su uzroci i prauzroci tu sve uključeni, pa onda praviti i strategiju borbe protiv nasilja. Umesto toga, svim našim vlastodršcima puna su usta represije, kazni, zatvora...

 

 

 

 

I u klubovima sede - kriminalci

 

 

Na nedavnom sastanku Saveta za borbu protiv nasilja na sportskim terenima, ministarka za sport i omladinu Snežana Samardžić-Marković otvoreno je saopštila da u srpskim klubovima sede ljudi "nečistih biografija". To je potvrdio i predsednik FS Srbije Tomislav Karadžić, mada to šira sportska javnost već odavno zna. I nije bila potrebna prošlogodišnja akcija hapšenja pripadnika fudbalske mafije: ta priča je odavno znana...

Na primer, već legendarni novinar i urednik Tabloida Milovan Brkić napisao je (sa svojim saradnicima) knjigu "Sjaj i beda sportske mafije" - i nikom ništa. Knjiga je manje-više prećutana u široj sportskoj javnosti (neće ljudi da čitaju krimi-priče o sebi), iako je stigla na adresu tužilaštva, policije, sudova, stranih ambasada... Ništa se ozbiljnije nije dogodilo.

Vaš reporter je takođe napisao knjigu "Fudbalska mafija u Srbiji" i niko ga nije pozvao da ga pita ko su bar najistaknutiji članovi te mafije. Ne.

  Prosto je sve to neverovatno kada se zna da mi još uvek nemamo privatne klubove. Naši klubovi imaju status udruženja građana, što, opet, znači da su društveni, odnosno državni. Iz svega se može zaključiti da je država preko 20 godina mirno gledala kako kriminalci ulaze u naše klubove, kako ih osvajaju, peru pare, prodaju igrače i pune svoje džepove. Nikome nije zasmetala činjenica da sada imamo veoma siromašne klubove, a megabogate pojedince u njima. Licemerje i dalje stanuje u Srbiji. Naročito u sportu, mada ni druge oblasti društvenog života ne pate od manjka patologije.

  Sreća u nesreći je, ipak, sadržana u tome što dobronameran svet ubistvo mladog Francuza Brisa Tatona nije doveo u direktnu vezu sa državom Srbijom i njenim lošim imidžom.

  - Ovo nije samo tužan dan za francuski fudbal, već i za evropski fudbal - smirivao je strasti, koliko je mogao, predsednik UEFA Mišel Platini.

  - Bilo bi dobro da nam neko stvarno kaže kada je kraj zabludama, nesigurnostima, strahu, mukama, bedi, tranziciji i nepodnošljivom osećaju nemoći! - kriknula je, nedavno, rediteljka Alisa Stojanović.

 A ne da i dalje čitamo grafite po Beogradu tipa: "Uroše, izdrži pa ih ponovo prži!"

 Da li, na kraju, moramo da podsećamo i na misao slavnog pisca Hemingveja:

 "Nijedan čovek nije ostrvo, sam za sebe, i svako je deo celine. Smrt svakog čoveka umanjuje i mene, jer i ja sam deo čovečanstva. I zato nikad ne pitaj za kim zvono zvoni, ono zvoni za tobom".