Stav

 

Stižu pare

 

 

 

 

Živimo u komercijalnoj civilizaciji koja počiva isključivo na konkretnim, novčanim interesima. Nema ljubavi i sažaljenja. Samo suvi i jasni interesi. I države tako funkcionišu. Ko to ne razume, osuđen je na propast. Moj glas je ostao usamljen u pustinji ljudskog duha. Spinovani marketinški eksperti ubedili su naivnog premijera da će nam neko nešto pokloniti i da ćemo živeti na račun nekih drugih, koji jedva čekaju da nam poklone novac. Da li tako nešto postoji u svetu? Ne postoji. Zašto je pokojni premijer naseo ne te laži i prevare, ostaje mi i dalje nejasno. Kakva ga je nevolja primorala da to prihvati? Istorija će to istraživati. Uglavnom, desio se najgori scenario, gde je jedan čovek izveden na streljanje da bi eksperti nastavili da kradu i uništavaju državu

 

 

 

 

Piše: Branko Dragaš

  

Neoliberalizam je propao u svim zemljama osim u Srbiji. Tržišni fundamentalisti bez dana radnog iskustva u privredi potpuno su uništili privredu Srbije. Odradili su posao valjano. Teže je bilo da unište privredu nego da je sačuvaju. Njihov zadatak je bio da slome ekonomsku kičmu Srbije i da Srbija više nikada ne bude remetilački faktor na Balkanu. I to su odradili. Ali, nisu završili posao do kraja. Ostalo im je da rasprodaju elektroprivredu, Telekom, puteve i vode. Na kraju će prodavati, ukoliko ostanu na vlasti, sopstvene građane. Koje preziru i kojih se stide. Zato sam pisao da smo okupirani iznutra.

Nikada okupator ne bi smeo ovako da uništi i rasproda naše nacionalne resurse. Okupator bi se plašio ratnih reparacija. Jednoga dana, kada izgubi vlast u okupiranoj zemlji, okupator bi morao, pritisnut međunarodnim sudovima, da plati načinjenu štetu. Domaći okupatori neće odgovarati pred međunarodnim sudovima. Neće jer su uništili sopstvenu državu i naciju. Za to se ne odgovara pred međunarodni sudovima. Te zlikovce treba izvesti pred domaće sudove i suditi im za - veleizdaju. To sam predlagao, odmah posle petooktobarske kontrarevolucije, da se uradi sa Despotom, njegovom ženom, bliskim saradnicima i tajkunima koji su pljačkali po zakonu svoju državu i svoj narod. Bio sam uveren da bi to suđenje pokazalo istorijsku zrelost našeg naroda. Ali, nažalost, to se nije desilo. Propustili smo jedinstvenu priliku da pokažemo da smo nacionalno samosvesni i da sami možemo da se obračunamo sa onima koji su, zloupotrebljavajući državne funkcije i manipulišući zavedenim narodom, namerno uništavali državne i nacionalne interese.

Predlagao sam Đinđiću da to uradi i na taj način završi svaku priču sa Hagom i ostalim međunarodnim sudovima za zločine. On nije imao ni znanja niti hrabrosti da to uradi. Propustio je jedinstvenu istorijsku priliku da Srbiju uvede u novo doba, da je modernizuje, demokratizuje i oslobodi teških zabluda i predrasuda iz prošlosti. Umesto svega toga, dobili smo marionetsku, nesposobnu i kriminalizovanu vlast koja je, sve pod parolama o evropskim integracijama, sprovodila šok terapiju i na taj način ubila bilo kakvu mogućnost da dođe do temeljnog preporoda naše države i našeg naroda.

Danas je Srbija bankrotirala. Vlast to ne sme da saopšti svojim građanima. Umesto da nam kažu istinu, predstavnici vlasti kupuju vreme zadužujući dalje državu i građane.

Kako funkcioniše današnja vlast u Srbiji?

Njihova strategija je potpuno jasna. Bazira se na dva osnovna postulata: rasprodaj sve što možeš da rasprodaš u državi i uzmi kredite od svih koji ti nude da bi napunio budžet. Istina je porazna. Budžet se puni iz poslednjih rasprodaja porodičnog blaga i iz kredita koji se sumanuto uzimaju. Tako su se naši dugovi popeli na više od 35 milijardi dolara dok je, na početku preuzimanja vlasti lažnih reformatora i foliranata, zaduženost nakon otpisa namerno uvećanih dugova - za to uvećanje na štetu države dva ministra su uzela milione evra - iznosila svega 8 milijardi dolara. Znači, domaći okupatori su nas zadužili četri puta više nego što nas je zadužio Despot.

Pa koji je, gospodo građani, bio smisao rušenja despotskog režima? Zašto smo godinama protestovali? Čemu ulični nemiri? Čemu tolike žrtve i odricanja? To pitanje lebdi nad nama  koji smo opozicija od samog početka. Zašto sam ja žrtvovao svoju banku i kompanije? Mogao sam da ćutim i da sve gledam sa strane? Nisam morao da trpim ponižavanja i vređanja čelnika Despotovog režima da bi sticao kapital, na to vučenje po blatu nikada ne bih pristao, jer su suviše jaki dinarski geni u meni, a odrastao sam na zemunskoj ulici gde sam naučio da branim svoje dostojanstvo i ugled. Čemu, dakle, promene ako je sve gore nego što je bilo?

Ko je kriv? Ko? Zašto nam se sve ovo dešava? Nemojte da zaboravite da je Despot ubedljivo pobeđivao na izborima. Ko ga je birao? Ko je glasao za njega? Ko je uporno glasao za psihopatu koji je, nadmeno i bahato, uveo našu državu i narod u ratove iz kojih smo izašli kao gubitnici? Ko danas glasa za domaće okupatore koji razaraju našu državu i naciju? Ko pobeđuje na izborima? Ko pravi šuplje kompromise zbog svojih ličnih i stranačkih interesa?

Ponavljam ono što godinama uporno tvrdim: mi smo glavni krivci za sve što nam se dešava. Mi i niko drugi. Mi, Srbi, najveći smo neprijatelji sami sebi. Mi smo glasali i za Despota i za domaće okupatore. Mi smo ih ustoličili i mi ih podržavamo da nam to rade. Zašto? Zašto naši birači prodaju svoj glas za sto grama kafe? Nedavno sam čuo u Somboru da su političke stranke na vlasti delile užeglo ulje da bi dobili glasove. Užegla vlast je podmićivala zavedene birače užeglim uljem. I to je sjajna metafora. A onda ta užegla vlast nastavlja sve da dalje uništava, jer ima podršku građana, koji se, koristeći užeglo ulje, prže u sopstvenim istorijskim zabludama i predrasudama.

Nemamo društvene elite koja će pokazati građanima, svojim ličnim primerom, da je niko ne može da potkupi i da je užegloj vlasti mesto na otpadu istorije, da elita ima viziju i strategiju vođenja države i naroda i da samo poštenjem, znanjem, radom i štednjom možemo zauzeti ponovo ono mesto koje nam pripada u istoriji evropskih naroda.

Gospodo građani, vi što čitate ove misli, vi što mi pišete i što me podržavate, zapamtite: to je jedini način da se spasemo i da ponovo postanemo moćni, bogati i cenjeni. Nema drugog puta. Nema prečice. Đinđić me je ubeđivao da postoji prečica i da je moj državotvorni i ekonomski program na dugim stazama. A šta je kraće? Koji je to put kraći? Rekao mi je da će već u prvoj godini doći šest milijardi dolara iz Amerike kao donacija i da ćemo dobiti dve multinacionalne kompanije u Srbiji. A šta ćemo mi da radimo? Ubiraćemo poreze i tako ćemo brzo, kraćim putem, izaći iz siromaštva. Tvrdio sam i tada da je to besmislica i da se tako nešto neće dogoditi. Niko nikome ništa ne poklanja.

Živimo u komercijalnoj civilizaciji koja počiva isključivo na konkretnim, novčanim interesima. Nema ljubavi i sažaljenja. Samo suvi i jasni interesi. I države tako funkcionišu. Ko to ne razume, osuđen je na propast. Moj glas je ostao usamljen u pustinji ljudskog duha. Spinovani marketinški eksperti ubedili su naivnog premijera da će nam neko nešto pokloniti i da ćemo živeti na račun nekih drugih, koji jedva čekaju da nam poklone novac. Da li tako nešto postoji u svetu? Ne postoji. Zašto je pokojni premijer naseo ne te laži i prevare, ostaje mi i dalje nejasno. Kakva ga je nevolja primorala da to prihvati? Istorija će to istraživati. Uglavnom, desio se najgori scenario, gde je jedan čovek izveden na streljanje da bi eksperti nastavili da kradu i uništavaju državu. Niko nije hteo da odgovori na vrlo jednostavna pitanja: ako sve rasprodamo, od čega će živeti naši potomci? I drugo, ako se danas toliko zadužimo, kako ćemo vraćati dugove? Jer dugovi moraju da se vraćaju. Ko će vraćati dugove? Građani Srbije i naša deca će grcati u dugovima koje im ostavlja današnja vlast.

Uprkos svim ovim upozorenjima, nastavlja se dalje zaduživanje države i građana. Stižu pare! Ori se Srbijom i kupuje vreme za neke nove prevare. Stižu pare! Ništa ne brinite! Nezarađene plate birokratiji će se isplaćivati do poslednjeg kredita. Penzije će se isplaćivati iz kredita, umesto da ih privreda zaradi i napuni prazne penzione fondove. Ispražnjeni budžet se najbrže puni iz uzetih kredita. Zašto bi se mučili i radili? Zašto da štedimo? Zašto da učimo i stalno inoviramo znanja? Ništa nam od toga ne treba. Sve je to dugačak put. Nama treba nešto lako. Nešto što je brzo. Nešto što nam donosi lagodan život. A šta je to? Kredit.

Kredit uzet na državu, koji će vraćati neka buduća pokolenja. Sadašnju vlast to ne zanima. Sadašnju vlast samo interesuje da se prevara produži. Sadašnju vlast samo interesuju da potkupi biračko telo i da se ništa ne menja.Zato potkupljuju birače. Užeglim uljem, jer je užegla vlast. Obmana se nastavlja. Sve dok ima onih koji su zadovoljni užeglim uljem. Kada građani odbiju da uzimaju užeglo ulje, onda smo napravili veliki istorijski iskorak. Revoluciju. Građani su onda sazreli i neće da prihvate prevaru. I to je početak istinskih promena u Srbiji.

Kada će to da nastane? Imamo, prema mom mišljenju, dva scenarija. Prvi: traje dok traje. Čuvena izreka ne samo Despota nego i njegovih reformisanih naslednika. Sve je isto samo njega nema! Dok traje, neka traje! I to je srpska strategija već dva veka. Ništa se tu nije promenilo. Samo su žrtve sve veće. I ulozi se podižu. Sada je ulog država i nacija. Država je bankrotirala, a nacija izumire.

Svake godine 30.000 ljudi više umre nego što se rodi. Šta da radimo? Dok traje, nek traje! Živele evropske integracije! Živele evroatlantske integracije! Živela demagogija i prevara! Užeglim, vrelim uljem na bolnu ranu. Niko se ne buni. Sjajno! Nema alternative! Divno! Valjamo se u sopstvenom košmaru. Srbija se saginjati neće. Koalicija na vlasti je pomirila prošli i ovaj vek. Više nema straha od povratka u devedesete. To su bili predizborni trikovi. Red straha, red obećanja. Stižu pare! Živelo novo zaduživanje! Živeli uzeti krediti! Živeo život na tuđi račun! Slavimo Svetsku banku i MMF. Stižu pare! Slavimo Medvedeva! Svaka mu čast! Milijarda evra! To nam treba! Braća Rusi su se isprsili! Sad je red i na druge. Nismo zaduženi, tvrde eksperti. Hrvati su zaduženiji od nas. Treba da stignemo Hrvate. Imamo još dosta prostora za zaduživanje. Statistički podaci su lažni. Kao što je sve u politici u Srbiji lažno. Falsifikujemo statističke podatke da pokažemo kako imamo još prostora za zaduživanje.

Eksperti obmanjuju javnost da država nije mnogo zadužena. To što raste privatni dug, to je problem tih koji se zadužuju. Država, navodno, nema ništa sa tim zaduživanjem. Tako su mislili i političari u SAD, dok nije došlo do finansijskog kraha Imperije. Onda su ubrzali štampanje dolara bez pokrića i počeli da pokrivaju privatne gubitke kompanija. Socijalističke američke države su postale etatistička država koja je oduzimala novac od poreskih obveznika i pokrivala enormne gubitke privatnih kompanija. Menadžeri i dalje isplaćuju bonuse. Svi živimo na prevaru. Svetska prevara gangstera sa Volstrita. Njihovi činovnici su na vlasti u Srbiji. Šestorazredni referenti koji su gradili karijeru fotokopirajući dokumenta po međunarodnim finansijskim institucijama. Oni su najbolje sluge. Obučeni su da služe i da slušaju gospodare. Pseći odano puze pred međunarodnim birokratama. I izvršavaju preuzete zadatke.

Srbija je u velikoj opasnosti. Građani Srbije, priprema se najgori scenario. Nemojte da budete naivni. Sve ćemo, na kraju svih krajeva, platiti mi. Mi koji ostajemo da živimo ovde. Ovi koji nas sada uništavaju, domaći okupatori, oni će pobeći. Glavni imaju strane pasoše. Nastaviće život kao bogataši daleko od Srbije. Šta onda? Hoćemo li imati snage, kada se promene dogode, da sudimo tim zlikovcima za veleizdaju? Šta je namerno uništavanje i podrivanje ekonomskog suvereniteta nezavisne države? Kako se to zove? Da li je to veleizdaja?

Nova vlast mora da podvuče crtu i da sudi svima onima koji su učestvovali u pljačkanju države i građana. Imovinu im treba nacionalizovati. Njima i njihovim porodicama i svim licima koja su bila povezana i učestvovala u organizovanoj pljački države i nacije. To mora da se uradi kao primer ostalima. Kao primer budućim pokolenjima. Mora da se shvati da je izdaja države teško krivično delo i da moraju oni koji su to radili da odgovaraju. Ne trebaju  nam međunarodni sudovi. Domaći sudovi treba da sude domaćim okupatorima. Tako ćemo pokazati da smo ozbiljna država, da znamo da poštujemo svoju prošlost i da smo spremni da se uključimo u zajednicu razvijenih evropskih naroda.

Građani Srbije, dužnost mi nalaže, kao stručnjaku i rodoljubu, da vas upozorim da režim širi laži o prestanku krize, dok svi naši pokazatelji govore da kriza ulazi u drugu, mnogo opasniju fazu, da se u avgustu 2012. očekuje veliki slom svetskog finansijskog sistema. Svetska kriza još ozbiljno nije zahvatila naše društvo i pravi udar se očekuje u sledećoj godini. Veliki istorijski talas koji stiže potpuno će potopiti naše finansije i dovešće zemlju u bankrotstvo. Privreda je uništena i njen oporavak će biti mučan i težak. Nema brzog bogaćenja bez rada i štednje. Čitave generacije naše dece odrastaju u bolesnom društvu u kome se veličaju perverzije o Velikom bratu i Farmi kao o stilu života koju nam nameću holivudski producenti. Sve je to planski smišljeno da bi se izvršila lobotomija nove generacije. Opšta debilizacija društva pogoduje režimu koji doliva užeglo ulje na upaljene vatre nezadovoljstva i siromaštva. Infantilizam koji se širi treba da naša pokolenja ostavi pod starateljstvom onih koji nam nude holivudsko smeće kao vrhunsko dostignuće savremene civilizacije. Sve je to već viđeno i dobro poznato.

Organizovane i dobro uređene države, koje imaju svoju strategiju i viziju razvoja do kraja XXI veka, imaju posebne odbrambene planove za novo doba. Njihovi najumniji ljudi prave strategiju opstanka svoje države i nacije i u najgorim kriznim situacijama. Samo nesretna Srbija nema ništa. Otvorili smo vrata naše kuće da svaka vucibatina, koja je nekuda krenula, može da uđe i uzme šta joj se prohte. Proterali smo naše najbolje i najumnije ljude iz zemlje i iz javnog života. Sve što danas vredi u našoj naciji, nalazi se ili u rasejanju ili su se povukli pred naletom obesnih i ostrašćenih prevaranata i demagoga. Na vlasti je najgori ološ i fukara, koji se bogate i šire strah, kako bi produžili ovu našu nacionalnu strategiju.

Nemojte da glasate za iste ljude. Dvadeset godina isti ljudi su na vlasti. Zašto se ponižavate? Nema alternative? Ne vidite nikoga u koga imate poverenje? Slažem se, ali onda nemojte da izlazite na izbore. Kada nemate za koga da glasate - ne glasajte. Kada bude veliki broj građana odustao da glasa za iste političare, onda je to velika poruka da je Srbija zrela za novo doba i nove ljude. Sve posle toga ide mnogo lakše. Oni koji neće da glasaju za iste, kada budu većina u društvu, spremno će se organizovati i napraviti nešto potpuno novo. Nešto što do sada nismo imali. Nešto što će vratiti poverenje. Nešto što će nam sačuvati državu i naciju. Mi rezervne države nemamo. Ni naciju ne možemo da promenimo. Zašto bismo menjali? Zar su svi oni koji su položili živote za slobodu i nezavisnost države Srbije, zar su svi oni bili ludi? Zar oni nisu mogli da žive spokojno u nekim drugim državama? Ali, oni su se opredelili da ostanu i da se žrtvuju za dobrobit svoje države i svoga naroda.

Velika je odgovornost pred ovom generacijom. Treba srušiti sve trule kule od laži i obmana današnjeg režima. Umesto što uzimamo tuđe pare i zadužujemo generacije iza nas, treba da naučimo da stvaramo nove vrednosti i pravimo novac. Tako se brani država i nacija. Prestanite da se takmičite ko je veći Srbin. Zasučite rukave i počnite da radite. Samo znanjem i radom se spasava Srbija.