Tabloid istražuje

 

Marketing i propaganda: Tadićevi agitpropovci ne lažu nas samo povremeno o velikim stvarima, nego i svakodnevno o malim

 

Svako tele ima viziju

 

Navikli smo da se pod ozbiljnim marketinškim akcijama podrazumevaju velike političke kampanje ili predizborne traume. Između velikih kampanja, međutim, žrtve smo kontinuirane presije na svaki delić tela i mozga. Opet, bila bi to obična fraza da nam se lažima i provokacijama u sve telesne šupljine ne uvlače gotovo isključivo Predsednikovi ljudi - Đilas, Šaper, Krstić... A veliki su, brate, zahtevni, treba to podneti...

 

Ana Borković

 

Industrija alibija za gluposti, promašaje, dubioze i katastrofe i institucionalna racionalizacija laži i prevara, spletki i falsifikata, jedina je kurentna roba koju ova zemlja, na izlasku iz prve decenije novog milenijuma, nudi i svojim građanima i svetu u koji bi da se umeša. I s recesijom i bez nje, postali smo zemlja u kojoj 10 posto stanovništva više nema novca ni za hleb i ne može da preživi bez polupraznih kazana u sve siromašnijim narodnim kuhinjama, 80 posto njih trikovima preživljava pri granici egzistencijalnog minimuma, pet posto građana prejeda se, kupa u mleku i toploj čokoladi, karikirajući čak i bizarni svet nadrealnih potrošačkih mogućnosti, a ostalih pet posto, iz svih kategorija, plaća suvim zlatom da - ne jede.

Novac koji se u ovoj bednoj državi daje prevarantima za naučno gladovanje, besmislene i ponižavajuće dijete i lažne eliksire veći je od ukupne sume novca koji većina stanovništva daje za goli opstanak. Pri tome, čak, uopšte nije reč o predizbornim i drugim političkim kampanjama.

Podrazumeva se da ništa od toga ne bi bilo moguće bez organizovanog državnog propagandno-marketinškog kriminala, ali i opštenarodnog siromaškog konsenzusa da je i u samrtničkoj agoniji bolje izgledati kao živ, rumen i perspektivan nego kao leš u raspadanju. A sve se može kad se pametni, lepi, dobro organizovani i, po mogućnosti, bliski nekom predsedniku slože da narodu, uz malu nadoknadu, pomognu da se u svemu tome orijentiše.

 

FENOMEN ZVANI NISOV BENZIN

 

U gomili ogromnih i za život naroda značajnih stvari, ali koje normalnom ljudskom oku i mozgu nisu ni vidljive ni shvatljive ni na prvi ni na bilo koji drugi pogled, neke jesu odmah. Setimo se samo propagandno-patriotske energije koju je dosovska vlast, sve zalažući se za tržišne principe i konkurenciju (čak, u to ime, odmah otpočevši sa uništavanjem dela po dela nacionalnih privrednih resursa), uložila, na primer, u tumačenje ideje da nam je onaj tragikomični "jugo" sudbina i presuda i da ćemo, i kao narod i kao radnička klasa, preko noći propasti ako dozvolimo ikakvu konkurenciju koja će to čudo da ukloni sa istorijske scene. Ne znajući, za razliku od ostatka sveta, šta se radi u takvim istorijskim situacijama, država je uložila mnogo, mnogo našeg, budžetskog novca u propagandu (i zakone) kako je "jugo" mera našeg nacionalnog, privrednog, kulturnog i svakog drugog identiteta i opstanka. Bilo bi to i prihvatljivo da je makar jedan, jedan jedini, od prvih tri hiljade funkcionera na državnim jaslama, od lokalnih do najviših, vozio ili se vozi u "jugu" ili nekom drugom "Zastavinom" prevoznom sredstvu. Pa makar i besplatno.

U vezi s tim je, na primer, i monopol dat još pre devet godina NIS-u na uvoz i preradu naftnih derivata. "Nacionalnoj" naftnoj industriji je, naime, zagarantovano i obezbeđeno isključivo pravo na uvoz svih vrsta naftnih derivata (osim eurodizela IV), preradu u vlastitim postrojenjima te proizvodnju i prodaju, po anketama i istraživanjima nadležnih institucija, apsolutno najlošijeg i relativno najskupljeg benzina ne samo u okruženju nego i u Evropi (Srbija je još uvek jedina zemlja u Evropi koja prodaje olovni benzin, a čak i albanski nacionalni auto-moto savez upozorava vozače na opasnosti koje prete od srpskog benzina). Za građane je, a u kontekstu kriminalnog marketinškog ponašanja države, od značaja podsećanje na činjenicu da su u međuvremenu u Srbiju ušle i neke druge naftne kompanije - Lukoil, MOL, OMV, Helenik - koje su, za razliku od preovlađujućeg mišljenja, a po slovu zakona, takođe kupovale gorivo isključivo od NIS-a ili su uvozile sirovu naftu i posle prerade isključivo u rafinerijama NIS-a, gorivo prodavale na svojim pumpama.

To je, u prevodu na jezik laganja potrošača (njihovim rečnikom rečeno - "srpskog naroda"), značilo i sledeće: ako NIS u svojim rafinerijama nije mogao da proizvede benzin bolji od možda najgoreg u Evropi, bolji nije mogao ni da proda pomenutim kompanijama, koje nisu imale pravo da uvoze svoj benzin proizveden u skladu sa evropskim i svetskim standardima. Tako je, zapravo, po logici stvari, na svim pumpama, i domaćim i "svetskim", prodavan u suštini isti benzin, NIS-ov. Država je, sa svoje strane, a da bi kamuflirala posledice NIS-ovog monopola, tim stranim kompanijama, bilo prećutno bilo čak i marketinški, pomogla da drže u zabludi (čitaj: varaju) milione građana Srbije reklamiranjem "svog"- specifičnog, vrhunskog goriva neverovatnog i neponovljivog kvaliteta. Ovu "tržišnu" bizarnost i političko-ekonomski idiotizam su, nakon što je postala javna tajna, odnosno karikatura, pre nekoliko godina zapravo prekinuli strani diplomatski, privredni i humanitarni predstavnici, koji su, pored ostalog, problem nikakvog, odnosno lažnog benzina izneli pred srpskim vlastima kao prvorazredan problem, koji im uništava kola a Srbiju sramoti pred svetom. Posle toga, strani naftaši su, osim informisanja da uopšte postoje, uglavnom izbegli reklamiranje "vlastitog benzina", i uglavnom prešli na marketing koji potencira da se na njihovim pumpama - dobro jede i kupuju druge potrepštine za domaćinstvo.   

 

NEMA, ALI SKUPO ZVUČI

 

Međutim, ako su u gornjem "luksuznom" slučaju (jer benzin i kola se i na trulom Zapadu i dalje smatraju luksuzom) jadne multinacionalne kompanije dobile eksplicitnu dozvolu (ili "samo" bile prinuđene) da lažu zbog ili uz saglasnost srpske države, neke druge lažu na mnogo perverzniji način, samim tim što nam njihovi proizvodi ulaze ne u karburator nego u usta ili mozak. Država u tim lažima, tačnije lažnim reklamama, učestvuje na različite načine, ali nikad bez vlastitog interesa, pa čak i kad se njen doprinos sastoji u - "pravljenju ludom".

Pre nekoliko meseci je, na primer, Evropska agencija za bezbednost hrane (EFSA) analizirala uzorke 4.000 prehrambenih proizvoda i aditiva, koji se širom Evrope, pa i u Srbiji, reklamiraju kao zdravstveni proizvodi. Dokazano je da 60 proizvoda (od kojih se 45 prodaje i u Srbiji) ni u tragovima nema (na zdravlje) efekte koji se ekskluzivno reklamiraju i zbog kojih bi prevashodno u te proizvode trebalo uložiti i poslednju crkavicu. Neki od tih proizvoda notirani su eksplicitno.

Tako je rečeno da za veoma tražene jogurte Activia i Actimel (Danone) nema naučnih dokaza da "pospešuju imunološki sistem i regulišu probavu". (Za Activiu proizvođač tvrdi da "klinički dokazano pomaže u otklanjanju probavnih smetnji i nadutosti već za 14 dana... uz redovnu konzumaciju pospešuje usporeni tok probave. Preporučuje se i trudnicama". EFSE tvrdi da klinički nije dokazano da ima navedeno delovanje. Za Actimel proizvođač tvrdi da je "zdrav probiotički napitak koji pomaže jačanju otpornosti organizma... Jedna bočica sadrži dovoljan broj L. casei jedinica koje zadovoljavaju dnevne potrebe čoveka..." EFSE nije našao nijedan dokaz u prilog ovoj tvrdnji.) Za sok od sve popularnije brusnice, koji proizvodi svetski agroindustrijski gigant Ocean Spray, proizvođač tvrdi da "sprečava lepljenje opasnih bakterija za endotel ćelija urinarnog trakta" i da "tri čaše soka dnevno u krvi podižu nivo 'dobrog holesterola', čime se rizik od bolesti srca i krvnih sudova smanjuje za 40 posto", a EFSE nije uspeo da klinički dokaže da sok na bilo koji način sprečava i leči urinarne upale. Ni pored sveg truda i tehnologije EFSE nije uspeo da dokaže da riblje ulje Eye-Q-Mumomega pomaže u razvoju centralnog nervnog sistema kod fetusa i da podstiče rast dece, iako proizvođač (kompanija Evergreen) tvrdi "da su masne kiseline DHA i AA izuzetno važne za vreme trudnoće... kao građevinski blokovi za ćelije mozga deteta tokom trudnoće... Zato je važno da trudnice imaju adekvatan unos tih kiselina". Ni za prilično kupovani crni čaj marke Lipton, EFSE nije našao dokaz da smanjuje pospanost i umor i da poboljšava koncentraciju, iako na upravo takvim efektima proizvođač gradi celokupan imidž prodaje i zbog toga ga neko kupuje.

Podrazumeva se da, bez obzira na direktan povod, nijedna od nadležnih institucija, uključujući i Ministarstvo zdravlja, nije ni prstom mrdnula da ispita kako stoji stvar sa stokovima ovih proizvoda u našim marketima i šta im piše u deklaracijama.

Na naivnom srpskom tržištu jedna od najvećih prevara trenutno je vezana za šećer, tačnije za - smeđi šećer. Iako je i u domaćim laboratorijama dokazano da se kalorična vrednost "smeđeg šećera" minimalno razlikuje od belog šećera (za svega dva posto) i da se boja koja je naneta na površinu "smeđeg šećera" uglavnom lako skida, najčešće se, zbog sastava i tehnologije obrade finalnog proizvoda, prodaje i reklamira kao "zdrav proizvod", uz koji, naravno, ide i znatno viša cena. U početku originalni uvozni smeđi šećer od šećerne trske (sa posebno naglašenom količinom melase u samom kristalu), u našim trgovinama je počeo da zamenjuje običan beli šećer, kojem je posle kompletnog tehnološkog postupka rafinisanja (beljenja) dodata melasa za površinsko prekrivanje, a koja se lako ispire i otkriva - prevaru. Podsećanja radi, ne radi se o jogurtu ili čaju nego o proizvodu koji je, kao i neki drugi, pod posebnom "strateškom" državnom pažnjom.

 

MISTERIJA PERUTI

 

Šta tek reći za desetine aktuelnih reklamnih kampanja, posebno u oblastima kozmetike, lične higijene i kućne hemije u kojima se uspešnost proizvoda na najneverovatniji i nej(ne)proverljiviji način podržava kojekavim procentima. Tvrdnje poput "78 posto bora manje", "34 posto tamniji ten", "12 puta veći volumen trepavica", "40 posto veća hidratantnost", "82 posto manje peruti" i slične, ne samo da su besmislice nego i direktne laži koje kupci prihvataju zdravo za gotovo. Jedno vreme je reklama za najpoznatiji šampon protiv peruti sadržavala i tvrdnju da - zauvek uklanja 100 posto peruti. Iako je to moguće jedino kad vlasnika peruti skalpirate, marketinški magovi su smatrali da nijedna, pa ni najbesmislenija laž, nije glupa. Onda je nekom u kompaniji sinulo da je to čista antipropaganda, jer ako žrtva odjedanput zauvek ukloni 100 posto peruti, onda mu više šampon nije ni potreban. Tako je poruka preinačena u još gluplju - uklanja do 100 posto peruti. Takva formulacija uključuje i nulu i dva-tri posto, što i nije baš za reklamiranje, jer se više od toga uklanja samo pranjem vodom, bez šampona.

Ali, ako ovakve reklame imaju malo veze sa inteligencijom, neke baš i nemaju. Pogotovo kad se jednim lakim potezom uklanjaju višedecenijske "tvrdokorne mrlje" koje nije moguće ukloniti ni višednevnim tretmanom sumpornom kiselinom i jakim laserskim zracima, a kamoli 100-postotnom ženskom rukom, makar i 62 posto dehidratiziranom. Koliko posla za neki marketinški sud koji bi građane morao da spasava od TV-zločinaca i marketinških silovatelja!

Kako bi sve trebalo da teče i koji je mogući (kažnjivi) put za reagovanje na prevare visokog ranga govori i presedan iz Hrvatske, gde je 2004. godine tamošnji predsednik Saveza udruženja za zaštitu potrošača Ilija Rkman (inače Srbin, bivši major JNA) optužio multinacionalnu kompaniju Prokter&Gembl da u Hrvatskoj prodaje deterdžent Ariel automat excell, čiji je kvalitet ispod nivoa onog za zapadnoevropsko tržište, a uz to je i deklaracija tog proizvoda takva da krši hrvatske zakone. P&G je odmah tužio Rkmana za klevetu, a suđenje je završeno tek u februaru ove godine oslobađajućom presudom za Rkmana. U obrazloženju presude (koja bi trebalo da bude presedan i za ostale zemlje regiona, jer sve imaju isti problem i u istom su odnosu prema multinacionalkama), rečeno je da je u međuvremenu dokazano da je "hrvatski ariel" lošiji od evropskog i da nije sadržavao neke supstance koje su pronađene u evropskoj verziji tog proizvoda. Sudija je pobrojao kojim je sve postupcima proizvođač prekršio i koje hrvatske zakone. Sud nije prihvatio ni tvrdnje iz PŽG da proizvode "prilagođavaju potrebama regionalnih tržišta", jer se takvom formulacijom pravdaju manjkavosti, a potrošači diskriminišu na one prvog i drugog reda, balkanske i zapadnoevropske. Sudija je ocenio da "potrošači imaju pravo na kvalitetan proizvod, jednak za sve i za sva tržišta, inače dolazi do diskriminacije određenih građana i država".

Javna je tajna da bi ovakvu presudu trebalo da donose i naši sudovi u vezi s većinom proizvoda multinacionalnih kompanija, koji se pojavljuju na našem tržištu. Ako već dopuštaju da se na tržištu uopšte pojave. I to bez obzira na još javniju tajnu da to i nije najgora roba tih kompanija, jer ona najgora ide - u Afriku.

Ovaj hrvatski presedan podstakao je i srpske medije i institucije kojih se to tiče da se pozabave ovom hroničnom činjenicom starom već petnaestak godina, pa da ustanove kako multinacionalne kompanije "regionalno prilagođavaju" i sve vrste tečnih i praškastih proizvoda za čišćenje i ličnu higijenu, hranu (čokolade, sokovi, razni konditorski proizvodi), kozmetiku, belu tehniku, uređaje za domaćinstvo, po pravilu im "redukujući" sadržaj i to nastojeći da poštuju lokalne propise, koji su po pravilu zastareli, pa lokalna tržišta regularno mogu da prime čak i odbačenu robu. (Srbija, otkriva se, jedina u okruženju na deterdžentu za veš nema žig Ministarstva ekologije, što bi značilo da proizvodi u svom sastavu nemaju materije koje zagađuju životnu sredinu, a što je standard i u EU i u zemljama iz okruženja). To se, navodno, ne odnosi na automobilsku industriju koja je posebno standardizovana.

 

LEKOVI KAO CIGARE

 

Povodom aktuelne pandemije "svinjskog gripa" i prepucavanja o vrsti i poreklu vakcine (koja je konačno brzinski poručena od švajcarskog farmaceutskog giganta Novartisa, a da je tek naknadno preuzeta obaveza i odgovornost da se vakcina ispituje te da li je "regionalno prilagođena"), a u marketinškom kontekstu kojim se bavimo, podsetimo da je nedavno američkoj farmaceutskoj kompaniji Pfizer (koja proizvodi neke od najprodavanijh lekova u svetu, kao što su viagra, zoloft i lipitor, koji se mogu naći i u Srbiji), ŕmeričko Ministarstvo pravosuđa odredilo da plati kaznu od 2,3 milijarde dolara, što je najveća kazna koja je ikada izrečena jednoj farmaceutskoj kompaniji. Polovina kazne ide u državni budžet, zbog više puta kršenog propisa o oglašavanju, dok ostatak ide pojedincima koji su podigli tužbe protiv te kompanije.

 U istrazi je utvrđeno da je Pfizer koristio metode nelegalnog oglašavanja, tačnije laganja o lekovima, te da je redovno poslednjih godina lekare vodio na luksuzna putovanja, zabave, golf, velnes tretmane i druge "opuštajuće aktivnosti" (jasno je da se takav tretman lekara  pokazao delotvornim u "češćem prepisivanju određenih lekova"). Pfizer je krivotvorio podatke u kliničkim studijama za nekoliko lekova: bextra, protiv bolova, antipsihotik geodon, antibiotik zyvox i lek protiv neuropatske boli lyrica. Za bextru je utvrđeno da - izaziva infarkt i moždani udar. Ustanovljeno je da je taj lek pacijentima prepisivan i za stanja i bolesti koje nisu bile navedene u dopuštenju prilikom puštanja u promet. Pfizer je na sudu i zbog leka protiv pušenja champixa, za koji su sami pacijenti ili njihove porodice utvrdili da ne odbija toliko od pušenja, koliko priziva samoubilačke nagone (za tri godine registrovano više od 1.000 samoubistava), košmare u glavi i brojne druge neuropsihijatrijske ispade. Pfizer je povodom nuspojava ovog leka specijalno instruisao medicinare i distributere kako da o tome - lažu! Inače, Pfizerovu prevaru su otkrili unutrašnji doušnici kojima je proradila savest.

"Slučaj Pfizer" je na najočigledniji način uverio svet da se farmaceutska industrija borbom za profit po svaku cijenu, marketinškim metodama, prodajom i štetom koju nanosi bolesnima približila duvanskoj industriji te da je razlika samo u hemijskom sadržaju proizvoda. (Napravljena je i rang-lista najvećih farmaceutskih lažljivaca, prema odštetama koje moraju da plate svojim žrtvama: 1. Pfizer - 2,3 milijarde dolara, 2. Eli Lilly and Co - 1,42 milijarde dolara, 3. TAP Pharmaceutical Products - 875 miliona dolara, 4. Merck - 650 miliona dolara, 5. BristolMeyers Squibib - 515 miliona dolara, 6. Schering-Plough - 435 miliona dolara, 7. Cephalon - 425 miliona dolara.)

Nikad, međutim, niti farmaceutska niti naftna niti bilo koja druga velika kompanija ne reklamira sama svoje proizvode. Tu privilegiju ustupa marketinškim agencijama, koje, po definiciji, znaju gde su potrošači najtanji, a gde najgluplji, i gde ih treba udarati. Ove Tadićeve agencije ne misle čak ni da smo potrošači. Uveravaju svog mentora da smo gnjide kojima treba ispostaviti račun, a proizvod i ne moraju. A ako i moraju, onda ćemo to zapamtiti do kraja života.     

 

 

 

 

Kad lažeš, laži k'o demokrata

 

Vladati istinama i lažima na medijskom prostoru ne može niti svako niti slučajno. Da se građanima servira šta i kako treba da (ne) urade ili (ne) kupe, aktuelna vlast se potrudila prigrlivši najeksponiranije marketinško-medijske uzdanice ili ih učinivši takvima. U svakom slučaju, "desilo se" da je najmanje dvojicu najbeskrupuloznijih agitpropovaca, Dragana Đilasa i Srđana Šapera, porodio predsednik države Boris Tadić opskrbivši ih državnim i paradržavnim funkcijama kako bi im bacio imunitetski fluorescentni ogrtač za snalaženje u magli.

 Snabdeo ih je neformalnim marketinškim monopolom nad trgovinom reklamama, te TV prostorom i vremenom za reklame, koji su u siromašnoj Srbiji, paradoksalno, više nego dubok bunar iz kojeg se vadi svež keš.

Matičnim i sestrinskim firmama ove dvojice Tadićevih poverenika, koje doslovno komanduju srpskim marketinškim prostorom, teško je ući u trag, ali čak i samo one čije se poslovanje objavljuje govore o novcu koji se u njihove i džepove njihovih političkih i državnih mentora sliva.   

Od kada su podaci o poslovanjima marketinških agencija postali koliko-toliko dostupni javnosti, izašla je na videlo sadržina tada još uvek samo pretpostavljanog monopola. Tako se pokazalo da je 2003. godine Đilasova marketinška imperija okupirala oko 25 posto marketinškog prostora, Šaperova 14 posto, a svima ostalima je podeljeno 61 posto. Godine 2004. (kada postaje direktor Tadićeve Narodne kancelarije) Đilas grabi 63 posto prihoda sa marketinškog tržišta, Šaper 17 posto, a ostali samo 20 posto. Sledeće godine, 2005, Đilas preuzima 68 posto kajmaka, Šaper 18 posto, a ostalima preostaje samo 14 posto. Godine 2006. taj odnos je 72 posto za Đilasa, 20 posto za Šapera, a samo osam posto za ostale!

 Godine 2007.  Đilas skače na 78 posto tržišta reklama, Šaper ostaje na 19 posto, a ostali više i ne postoje - tri odsto!A monopolistom se smatra i onaj koji zagrabi "samo" 51 posto tržišta. To otprilike znači da je verovatnoća da je neku reklamnu poruku koju gledate na televiziji, slušate na radiju, ili vidite na bilbordu ili u novinama, napravila ili ugovorila neka od firmi Đilasa ili Šapera približno - 100 posto.

Đilas sam kaže da je prvu svoju firmu za marketing i medijski biznis Ovation, osnovao 1998. godine. Iz nje je nastalo "još desetak firmi u istoj ili sličnoj delatnosti".

 Godine 2001. osniva drugu veliku firmu - Direct media. Po dolasku Tadića na vlast sve ih, 2005, objedinjuje u poslovni sistem, kompaniju Multikom group. Od onih transparentnijih zna se da zvanično ima u posedu 49 posto firme Emotion Production, koja ima licencu za najmanje dva "rijaliti šou" programa - Veliki brat i Menjam ženu. Samo Emotion je od 2005-2008. prijavio čistu dobit od oko 10 miliona evra!

Sve navedene cifre zasnovane su na podacima sa zvaničnog sajta Agencije za privredne registre, što znači da predstavljaju donju granicu zarade, koju u "realnom životu" ima smisla povećati za 5-10 puta. U svakom slučaju, Đilasovo lično carstvo, izgrađeno na monopolizovanim marketinškim temeljima, neki procenjuju na 50, a neki na 300 miliona evra!

U tabeli su prikazani osnovni podaci iz registra Agencije za privredne registre o marketinškim firmama trojice Tadićev medijskih uzdanica (samo onima u kojima se pojavljuju kao javni vlasnici i samo od 2005. do 2008. godine), od kojih su dvojica, Krstić i Šaper, još uvek Predsednikovi savetnici. Iz tabele se vidi da ukupan prihod u medijskim firmama ove trojice nije 300 miliona evra, kao što su nedavno tvrdili neki likovi iz opozicije, nego preko 500 miliona evra! Ali se ipak razlikuje od ukupne čiste dobiti koja se kreće oko 42 miliona evra (slovom R su označene sume nakon intervencije revizora).

Iz priloženog se vidi da su uvaženi agitpropovci u više navrata pokušavali da prikažu manji promet nego što je bio (što se u njihovom svetu zove pokušaj utaje poreza) i manje zaposlenih nego što ih je bilo.

U prikazivanju manjeg ukupnog prihoda iskazali su se i Šaper i Đilas, ali je ovaj drugi prevršio svaku meru. Tako je 2005. godine prijavljen ukupan prihod Multikoma od 3,1 miliona dinara, a ukupan neto dobitak 56,6 miliona dinara (!?). Godine 2006. je Multikom prijavio ukupan prihod 5,9 miliona, a revizija je otkrila 4,1 milijardu, što je prebačaj za - 694 puta.

 Godine 2007. Multikom je prijavio 430 miliona, a revizija je našla 6,2 milijarde (14 puta više). Godine 2008. Multikom prijavio ukupan promet od 140 miliona, a revizija našla 7,2 milijarde dinara (51 put više). Zanimljivo je da je Multikom 2007. i 2008. prijavio 19 zaposlenih, a revizija je našla 116, odnosno 128 zaposlenih!

Isto tako je zanimljivo da je firma Nebojše Krstića 2007. godine imala - 1.313 zaposlenih, a 2008. samo 11.

Sve se to događa u neposrednoj blizini, faktički pod budnim okom predsednika Tadića.