Zadnja strana

 

Zadnja pošta Zabela

 

 

Piše: Srđan Šaper

 

 

Ja, ovde više puta prozvani Srđan Šaper, predsednikov Idol i njegov čovek od apsolutnog poverenja, uvređen, iznenađen, prisutan, opomenut, pri čistoj svesti i zdravom razumu tvrdim da mi nikad nije bilo bolje.

 Ali, pravo da vam kažem, ako neko misli da to nije važno i da su pare važne, grdno se prevario. Ja para imam. Imam miliona za bacanje. Ne treba zaboraviti, Bog ne daje uvek ravnopravno. U mom slučaju, kad je džep u pitanju bio je izdašan, ali sve bih ja to dao u humanitarne svrhe samo da sam prvi u nečemu.

Strašno je kad si stalno drugi. Eto, i u onom čuvenom filmu sam bio pokušaj kopije glavnog junaka. Davitelj koji je hteo da bude bolji od glavnog Davitelja.

Eto, kako onda, tako i danas. Mislim, šta da pričam, jedna teška frustracija...

Ma, imao sam ja i drugih kompleksa, ništa tu pare ne pomažu. U ranoj mladosti hteo sam da igram košarku, ali su mi ispadala kontaktna sočiva i nisam bio dovoljno visok. I sad sam mali. Toliko para, a nikako da porastem. Nema veze. Zato nosim skupe cipele. Na štiklicu.

Bio sam i atletičar, trčao sam po školskim dvorištima... Sa loptom ništa nisam znao. Igrao sam tenis i stoni tenis na Kalemegdanu. Igrao sam i šah. Tatin brat od strica Trandafil Šaperas bio je grčki šampion u šahu. Što, bre, ne promenismo prezime u Trandafilović, da nas Bog vidi, od muzike da živimo, nego Šaper?! Ne znam, stvarno... Jesam li ja Cincar, u stvari? Auuu, a šta ako se ispostavi da imam krizu identiteta? Ni Grk ni Srbin, nego Cincarin? Da nisam Hazar? Jesam li ja izumro, u stvari?

Hteo sam da studiram istoriju, mama mi je profesor istorije. Počeo sam da istražujem Kalemegdan. Gde ima laguma, gde ima rupa, ko se noću seksa na ovom istorijskom mestu... Spremao sam se za Davitelja, a ne da budem iskompleksirani Spiridon Kopicl, kalif umesto kalifa, davitelj protiv davitelja.

Batalim ja i istoriju i prestanem da budem voajer, pa ti lepo upišem medicinu. Hteo sam da budem psihijatar. Kad ono, cvrc! Boris Tadić već predaje psihologiju u srednjoj školi! E pa neka, rekoh ja, makar sam u više sportova od njega bio. U šta se on razume? Samo u vaterpolo, i to sa strane, izvan bazena, da ga ne poprskaju. Još onda sam doneo odluku da ću ga zameniti na mestu Davitelja, makar kao drugi čovek, dvorski čovek, onaj koji izlazi iz tajnih pregrada, onaj koji prolazi kroz zidove.

 Jednom sam se ispovedio...

Ispoved je otprilike tekla ovako: "...Želeo sam da budem alhemičar, naravno u duhovnom smislu. Posle tri godine medicine upisao sam i završio filmsku režiju, shvativši da medicina traži potpunog čoveka; ne možete da postanete lekar pa da budete nešto drugo. Mislio sam, ako budem radio sve ostalo a budem lekar samo malo, neću biti srećan jer moja ambicija neće biti zadovoljena, a opet, ako budem samo lekar, opet neću biti srećan jer moja znatiželja neće biti zadovoljena".

Onda sam sve batalio i otišao u muzičare. Nisam znao da sviram, ne znam ni danas, nisam znao ni da pevam, ne pevam ni danas, ali sam bio muzičar. I naša grupa Idoli imala je svoje idole. Bili su to visoki sveštenici Srpske pravoslavne crkve: Atanasije, Amfilohije, Irinej... Bila je to naša pravoslavna faza. Beše to jedno lepo vreme. Drugi su kukali, mi smo se zajebavali. Ne vidim dobro, ali nešto mi se čini da je i danas tako. Uostalom, zašto menjati stvari kad dobro idu?

Konačno, postadoh predsednikov Epigon. Mislim, savetnik. Sluša me zinutih usta. Tako sam ja zevao dok sam kobajagi pevao u Idolima: "...Plamene zore, bude me iz sna, aaaaa, aaaaa...".

Moram da priznam, samo sam se jednom prevario.

Krenem ti ja da potpišem ugovor sa jednom sumnjivom konsultantskom kućom iz Amerike po imenu Advanced Practical Solutions LLC ili skraćeno APS LLC, a po tajnom nalogu Vlade Srbije, kao da je angažujem na unapređenju diplomatskih odnosa i podsticanje investicija i trgovine između Srbije i SAD. Kad tamo, vlasnik ove muljave firme neki naš brat Srbin, izvesni Milan Petrović, inače glavni sakupljač novca za našega brata Milorada-Roda Blagojevića, bivšeg guvernera Ilinoisa koji je dopao suda zbog korupcije! Mislim, nisam ja bio iznenađen, pa ja sam brata Milana angažovao još na Konvenciji ove američke Demokratske stranke u Denveru. Tamo sam iz Srbije jedino ja bio. Što da bude još neko? Da sutra trubi: uaaa, video sam Šapera sa našim krimosima iz Čikaga! Nego, brate, tajno, kako nalažu propisi...

Znam da sam iz budžeta Srbije jedva oteo nekih 85.000 dolara da platim čoveka, a šta je bilo dalje ne sećam se. Evo, kunem se na Statut grada Beograda da je tako. Evo, neka me pregazi tramvaj iz japanske donacije ako nije ovako. Mislim, muke moje, bolje da ne pričam...

Šta da još ovde dodam pri čistoj svesti i zdravoj pameti, prisutan, prozvan, opomenut...

Ne znam. Imam miliona iiihajjj, al' ne vredi. Mala stvar je mala stvar. Pištolj mali, a neće da pali. J...ga. Sudbina.

 Konačno, rekao sam: o Davitelju kao prijatelju sve najbolje, ali o njemu kao predsedniku, tek kad napišem memoare. Zvaće se: Memoari iz memljivog kabineta. Pa neka narod čita... Napisaću ih tako da svako može da stvar sagleda i spreda i otpozadi. A u Zabeli ću imati  vremena na pretek. Dve decenije ću pisati meomare. Da se zna zašto sam bio u sobi Vase Pelagića. Hvala.