Uvodnik

 

(Pr)osudite sami

 

Miris baruta     

 

 

Milovan Brkić

 

 

Na katolički Božić, prošlog meseca, navršila se druga decenija od kada su, barem po službenom izveštaju, streljani bračni par Elena i Nikolae Čaušesku. Ostatak priče je otišao u istoriju...

Ujutru 21. decembra te 1989. godine, Nikolae Čaušesku, tadašnji predsednik Rumunije, izašao je na balkon zgrade Centralnog komiteta, smeštene u centru Bukurešta, i obratio se narodu - uglavnom radničkoj klasi, koja bi, po običaju, na dati znak aplaudirala predsedniku. Čaušesku je, nema sumnje, uživao podršku građana Rumunije. Njegova država je otplatila sve spoljne dugove... Opozicija u Rumuniji je bila slaba i nemoćna.

Kontramiting je organizovan u znak podrške predsedniku Čaušeskuu, povodom tadašnjih demonstracija građana u pograničnom Temišvaru.

Ali nešto je "krenulo naopako". Začuo se uzvik iz mase: Te-mi-švar", "Te-mi-švar". Potom je usledio sudbonosni poziv, od jednog ili dvojice ljudi: "Dole Čaušesku!" Naravno, obojica su bili provokatori.

General Viktor Stankulesku, ministar odbrane, decembra 1989. čovek je koji je nagovorio Čaušeskuove da pobegnu helihopterom iz Bukurešta, bio je potom glavni organizator prekog suda u Trgovištu i streljanja bračnog para.

Odluka o smaknuću diktatora Čaušeskua, svedoči general Stankulesku u svojoj knjizi  "Istina, konačno", doneta je nakon što je je sovjetski predsednik Gorbačov neuspešno te godine pokušao da nagovori Čaušeskua da ode s vlasti. General tvrdi i da se sa Mihailom Gorbačovim dogovorio o prevratu, uz punu saradnju sa zapadnim službama.

Danas general Stankulesku izdržava kaznu zatvora od 15 godina, na koju je osuđen zbog navodnog izdavanja naređenja da se puca na građane Temišvara decembra meseca te kobne godine! I svi članovi sudskog veća koje je bračni par osudio na smrt, iznenada su (iz)gubili živote!

Nakon streljanja, građanima Rumunije pokazivana je "raskoš" bračnog para i njihovog sina Nika. Oni su, za razliku od naših sadašnjih vlastodržaca i diktatora, bili puki siromasi! O nekom raskošu nije bilo ni govora.

Ali, kada se u centrima moći donese odluka o smaknuću, spasa nema.

U nedelju, 3. januara 2010, došao sam u redakciju da napišem preostale tekstove. Pola sata nakon mog dolaska, u praznu redakciju je došao jedan mladić, sa punim velikim belim kovertom. "Ovo je za vas", rekao je i žurno otišao. Bio sam očigledno praćen i tokom novogodišnjih praznika.

U kovertu, koji sam nevoljno otvorio, bilo je nekoliko CD-a. Pomislio sam da su to uobičajene pošiljke od naših insajdera, mada nenajavljene, i u nevreme.

Pošiljka je sadržala podatke o imovini deset najuticajnijih političara, sa navođenjem računa i u kojoj banci, sefova, imena ljudi kod kojih i preko kojih čuvaju novac, i opet u kojoj banci, spisak njihovih firmi čiji su stvarni vlasnici, kontakti sa ljudima u inostranstvu...

Osećao sam se kao ošamućen, mada sam bio uveren u njihovu pljačku, ali baš toliku - to nisam mogao ni pretpostaviti.

Osećam miris baruta. U ovoj godini neko od naših diktatora će platiti glavom. A možda i oni, poput generala Stankuleskua, koji svoje partijske drugove izvedu pred preki ili sud "svoje partije".

Ipak, siguran sam da se to neće desiti na pravoslavni Božić.