Tabloid istražuje

 

Slučaj Petra Matijevića, čoveka nad čijim se likom i delom prvo smeju a onda plaču (3)

 

Kod Pere je i živa vaga mrtva

 

Početkom devedesetih Pera je po Novom Sadu prodavao priču kako je navodno radio u Gavriloviću i da je svaki njegov proizvod bio urađen po receptu starih majstora iz Petrinje. Iako je o Gavriloviću znao samo sa televizije, ova prevara mu je uspela, baš kao i mnoge druge, i u Hrvatskoj i u Srbiji, jer je čovek bez skrupula, koji ne veruje ni u šta drugo do u novac

 

 

Arpad Nađ

Mile Ješanov

 

Pera Matijević se već tri nedelje vrti po Novom Sadu i svakog koga poznaje hvata za rukav i započinje priču o tekstovima u Tabloidu, koji otkrivaju njegov lik i delo, kaže njegov prijatelj našem novinaru.

- Jesi li čitao šta pišu o meni? - pita ih Pera. - Eto, krao sam Hrvate pa me sada naši blate - objašnjava on svoj srpski patriotizam.

Pri tome zaboravlja da kaže da ni dinara nije dao za Srbe koji su kao i on izbegli iz Hrvatske. Ali zato Pera još uvek nije video svog Boga, jer još uvek ima onih koji su alavi na njegove prljave pare, pa ga štite.

 

Zmija u džepu

 

Kralj mesne industrije Pera Matijević je sada u psihičkoj krizi, jer je napravio prvi pogrešan poslovni potez u svojoj dugoj karijeri. U najstrožem centru Novog Sada, preko puta Srpskog narodnog pozorišta, sagradio je hotel, koji, zbog šipki kojim je staklena konstrukcija zaštićena, više podseća na zatvor nego na hotel, a Novosađani se zgražavaju i pitaju ko mu je izdao dozvolu za takvo ruglo u centru Novog Sada. Mada odgovor i sami znaju.

On je verovao da će ljudi sami da dolaze da se pomole u hramu Matijevića, bez obzira na to što je u tom hotelu nemoguće zaspati, jer je u srcu saobraćajne gužve, stalno bruje gradski autobusi, i jer se pored hotela nalazi i okretnica GSP-a. Uz to, hotel nema ni garaže, a nemoguća je i švaleracija, jer pored samog hotela gotovo da svakodnevno mora da prođe svako ko od Novosađana dolazi i odlazi iz centra grada. Dnevni troškovi održavanja, računi za struju i grejanje, odnesu mu oko trista evra, plus ostale dažbine, plate zaposlenima... A to gazda Peru najviše boli, jer ima zmiju u džepu.

Od kada su se u Tabloidu pojavili tekstovi o njemu, gazda Pera više nikom ne veruje. Svi članovi familije, na čelu sa bratom Draganom, za koga i sam kaže "da bi i dve vezane ovce izgubio da mu ih da", rastrčali su se po gradu i uredno javljaju Peri ko sve od njegovih prijatelja čita tekstove o njemu...

Po procenama mnogih ekonomskih stručnjaka, "novosadski tajfun", kako ga sugrađani zovu (jer tamo gde se on pojavi ne ostaje ništa), trenutno je najbogatiji čovek u Srbiji. Njegova poslovna politika je jasna - "plati pa nosi" - tako da kod njega nema odloženog plaćanja na nekoliko meseci. Jedini je problem što niko ne zna šta tačno nosi iz njegovih stotinak mesara, koje se nalaze po celoj po Srbiji. Dobro upućeni u njegovo poslovanje i proizvodnju kažu da u njegovim proizvodima ima čak i mesa.

Svi inspektori koji bi mogli da naude Matijeviću dobro su snabdeveni pravim suhomesnatim proizvodima, a inspektorke "dobijaju i više". Upućeni izvori Tabloida kažu da se Pera često može videti u društvu "dobro očuvanih i dobro odevenih" sanitarnih, veterinarskih i drugih inspektorki po retkim novosadskim lokalima. One su mu draže i od prodavačica ljubavi, koje često voli da plati. A rastaju se posle ponoći, kada inspektorke sedaju u svoje luksuzne automobile, a po Peru u mercedesima dolazi obezbeđenje koje ga verno prati.

 

Dvoje na jedno

 

Možda bi započetu priču o prodaji rizičnih namirnica mogla da dopuni činjenica da pijace u Novom Sadu, na kojima se prodaju namirnice životinjskog porekla, nisu bile pod nadzorom veterinarske inspekcije nekoliko godina unazad. Tu odluku iz nepoznatih razloga doneo je samostalno tadašnji koordinator za Južnobački okrug, veterinarski inspektor Eugen Kiš. Po njegovoj skromnoj pameti, tu odluku je doneo da bi "radio po zakonu". Obrazlagao je to činjenicom da navodno mesare na pijacama, tj. lokali, nisu registrovani i nemaju dozvolu od tržnice, te zbog toga veterinarska inspekcija neće da pregleda te objekte. Zaboravio je da je upravo dužnost veterinarske inspekcije da uz pomoć drugih državnih organa, spreči rad neregistrovanih objekata, odnosno prodaju namirnica životinjskog porekla u njima! O slobodnoj prodaji mesnih prerađevina po pijačnim tezgama suvišno je govoriti... Kiš je do pre nekoliko meseci bio koordinator, tačnije šef veterinarske inspekcije u Novom Sadu za Južnobački okrug.

Iako je broj inspektora izuzetno mali i svaki čovek je važan, Kiš je u svoju kancelariju smestio i ženu Svetlanu, takođe veterinarsku inspektorku, koja je izigravala sekretaricu. Svetlana bi birala šta će da radi, a kako je pukovnička kći, nije se ustručavala da pokazuje i na poslu čije je mišljenje odlučujuće. Ona bi sebi od terena ostavljala ekskluzivu: kontrolu megamarketa Maxi i Rodić.

Pola razgovora bi stranka vodila sa Kišom, a drugu polovinu bi slušala Kiša kako ućutkuje Kišinicu i traži reč da završi započetu diskusiju sa strankom.

Dok su komandovali u Novom Sadu, naravno da su iskoristili položaj i zaposlili ćerku u industriju mesa Kolbis iz Novog Sada. O ovom suptilnijem načinu reketiranja vlasnika nečega, malo ko priča.

Na kraju, Kiš iz G17 (prethodno DSS) biva smenjen i odlazi zajedno u paketu sa Kišinicom. Kuda? Pa, u Kolbis! Šta će, gazde Kolbisa ne odlučuju o tome. Mama, tata i kćerka zajedno u istoj firmi!

Zapravo, na jedno mesto, inspektora Vlade Grubača u Kolbisu, dolazi ovaj bračni par inspektora Kiš. Dvoje vrede kao jedno. Inspektor Vlado Grubač iz Kolbisa ide na Kišovo mesto. Kao u šahu: kraljev i damin gambit.

 

Draginovi računi

 

Ni gazda Petra Matijević ne voli kontrolu u svojim klanicama i mesnicama.

Nije zgoreg napomenuti da je u jesen 2008. Republička vlada trebalo da odobri povećanje broja veterinarskih inspektora za 10 procenata. Ministar Dragin je učinio tako što je - smanjio broj inspektora za taj iznos! Imamo negde oko 350 inspektora manje nego Slovenija i Hrvatska, proporcionalno gledajući. Hrvati imaju 150 državnih inspektora, ali imaju oko 800 ovlašćenih inspektora!

Ministar Saša Dragin je pre nekoliko meseci smanjio i broj inspektora na graničnim prelazima! Nije teško zaključiti i zašto. I koga štiti. Do pre neku godinu naša vojska nije htela da kupuje mesne prerađevine proizvedene od smrznutog mesa, a o mesu iz uvoza nije bilo ni pomisli. To su znali oni koji su konkurisali na tenderima: Neoplanta, Juhor, Agroživ. Kažu da Matijević nije nikada konkurisao.

Advokat Momčilo Mitreski, pomoćnik ministra Dragina, sektor za pravne, opšte i normativne poslove i za ko zna koja sva pitanja... lepo je naplatio svoju borbu za pravednije i demokratičnije društvo tako što je zastupao otporaše pred sudom pre 5. oktobra. Biva predsednik Advokatske komore Vojvodine, postaje šef Carinarnice Novi Sad 2007, a 2008. odlazi sa Draginom u poljoprivredne vode. Mitreski je porodični advokat Matijevićevih.

Dok je drmao carinom i prelazima, nije ništa mogao veterinarskoj inspektorki (republička i veterinarska inspekcija je iz Ministarstva poljoprivrede) na hrvatskom prelazu, koja je par puta napravila problem oko Matijevićevih kamiona koji su dolazili iz te zemlje.

Ta veterinarska inspektorka brzo je oterana iz te granične veterinarske inspekcije, tj. sa tog prelaza...

Prilikom klanja iznošenih koka nosilja, jaja koja se vade iz trupova nisu sva polupana i u klanicama živine teško da se bacaju... Sad zamislite kako ide dalja distribucija... Potvrdu od inspekcije da se upotrebljavaju za ishranu ljudi ne mogu dobiti, a nema svako proizvodnju pseće hrane... Cela jaja mogu i na pijace, restorane, a ni polupanim, napuklim "ništa ne fali", ako će kao melanž za kolače, ćufte, musake... Treba imati samo kupca, a ko ima klanicu, i uz to i svoje restorane, njemu je lako, ako nema savesti.

Gazda Pera je veliki mecena veterinarske inspekcije. Stvorena je fama da on, eto, kao dobar čovek, pošten i uzoran građanin, redovno izmirujući svoj dug državi, obezbeđuje i plate veterinarskoj inspekciji. Naime, njegovih 3-4 miliona dinara mesečno, koliko ga košta inspekcijski pregled u klanici, uplaćen na račun Uprave za veterinu, hrani mnoga veterinarska usta... Kako onda biti nezahvalan i praviti ovom gazdi i obezbeđivaču plata probleme. A možda bi mogao da se naljuti i da to ne uplati. Doduše, to nije uplata u budžet iz kojeg se dele plate, već na neki podračun, koji je, dolaskom Dragina, izdvojen na jedan čudan način.

Do njegovog dolaska, inspekcije (poljoprivredna, fitosanitarna, veterinarska...) bile su pod nekoliko uprava u tom ministarstvu. Sa njim su sve inspekcije (podračuni) izmeštene i dignute na viši nivo, oformljen je Generalni inspektorat - direktor Dušan Pajkić (bio Draginov pomoćnik u Ministarstvu životne sredine).

Zadatak Inspektorata je da grozničavo skupi pare od svih pregleda inspekcija, ovaj put na jedan njegov račun. To je kratko trajalo. Izdvaja se iz ovog inspektorata Veterinarska inspekcija i vraća pod Upravu za veterinu (po preporuci Evropske unije)... Račun se seli nazad.

Veterinarska inspekcija pravi velike pazare, a veliki broj klanica je iz Vojvodine.

 

 

 

 

U(k)radi sam

 

Stariji Novosađani pamte Peru Matijevića od leta 1991, kada je usred rata sa svojim stojadinom došao u srpsku Atinu i odmah bacio oko na prostor preko puta Futoške pijace, na kojoj je planirao da otvori mesaru, jer je video da Srbi nemaju šta da jedu, jer su radnje bile prazne. Njegov prijatelj koji ga poznaje još iz Zagreba, iz dečačkih dana, svedoči o prvoj akumulaciji kapitala Petra Matijevića:

- Pera je početkom devedesetih po Novom Sadu, da bi mu bolje išli proizvodi, prodavao priču kako je navodno radio u Gavriloviću, jer je, navodno, svaki njegov proizvod bio urađen po receptu starih majstora iz Petrinje. A Novosađani su se za to zalepili, jer je Gavrilović pre rata u Novom Sadu bio izuzetno popularan. Ova prevara mu je uspela, baš kao što su mu uspevale sve ostale prevare, kako u Hrvatsko, tako i u Srbiji, jer je on čovek bez skrupula i morala, koji ne veruje ni u šta drugo do u novac. Umeo je još od dečačkih dana da se kao pijavica prilepi za nekog ko je uspešan i da od njega pokupi sve njegove ideje, ali i veze i kontakte, i da čim uvidi da nešto može da iskoristi, jednostavno preskoči tog svog prijatelja i uradi posao umesto njega. To je bezbroj puta uradio i u Zagrebu i u Novom Sadu i ljudi su se debelo pokajali što su mu bilo šta ispričali, jer ih je preduhitrio.Tako je kupio i informacije šta je dobro raditi u privatizaciji. Obećavao je prijateljima da će odraditi zajedno posao, a kada bi mu oni dali informaciju, odlazio je u Agenciju za privatizaciju i sve kupovao sam.

 

 

 

 

 

Ni njemu niko nije dao

 

Interesantna je priča kako se Pera Matijević obogatio u Hrvatskoj, i kako je taj kapital oplodio u Novom Sadu. I kako ga je još uvek prljavog sačuvao od svih onih koji su hteli da mu ga otmu. Njegov zagrebački prijatelj o tome svedoči:

- Pera je kao dečak maštao da bude bogat, jer je u detinjstvu bio gladan. Kada je upisao Višu ekonomsku u Zagrebu shvatio je da u knjigama nema para pa je počeo da se druži sa onima koji su pare pravili... Počev od sitnih švercera pa... Međutim, kako je bio uspešan u preskakanju "stepenica slave" vrlo brzo je shvatio da je šticung izmišljen da bi se političari obogatili. Pošto je uvideo da kroz politiku nema šanse da se brzo popne do mesta gde se krade, slušajući svog prijatelja čiji je otac bio generalni direktor jedne firme u Zagrebu, koji mu je pričao da "tata legalno krade", dolazi na genijalnu ideju. Odlučio je da kupi mesto komercijalnog direktora neke firme, a jedini uslov bio je da ta firma ima mnogo obrta i radnika. Posle izvesnog vremena ukazala mu se prilika života. U zagrebačkim Robnim kućama pojavilo se upražnjeno mesto komercijaliste, a Pera je znao da je to šansa života koju ne sme propustiti. Ali, znao je i način kako da preskoči stotine kandidata koje su konkurisali za to radno mesto. Jednostavno je otišao do generalnog direktora i pitao - koliko to košta. Kada mu je ovaj rekao cifru, smrklo mu se pred očima, ali je znao da mora i odmah je prihvatio. Sledećih nekoliko dana pokupio je sve pare što ima, prodao je i svoj prvi auto, a i tražio je od svih koji su imali para, ali mu niko nije dao jer su svi znali kakav je. Zato ni on danas nikom ne da pare na zajam i kaže: "Ni meni niko nije dao". To je u neku ruku i istina, ali mu je tada u pomoć priskočio i otac koji je prodao svoje imanje da zaposli sina i to mu se višestruko isplatilo.

Kad je Pera počeo da lapa tu kraja nije bilo, a sve je bilo po zakonu. Posle smene vlade Milke Planinc, koja je još kako-tako držala inflaciju na nekom nivou od 30 do 40 odsto godišnje, na čelo jugoslovenske vlade došao je Branko Mikulić sa vladom koja je imala tu istu inflaciju, ali na mesečnom nivou. A svim novcem zagrebačkih Robnih kuća raspolagao je Pera Matijević. Za dnevni obrt tog preduzeća, koji je bio više stotina miliona dinara, Pera je svako veče kupovao par stotina hiljada maraka. Pošto je rok za uplate bio petnaest dana, Pera je taj novac čuvao na sigurnom, a onda nakon što inflacija obezvredi dinar u odnosu na marku, za petnaestak do dvadeset odsto, Pera je prodavao marke, uplaćivao dinarske dugove, a ostatak para ostavljao sebi. Mesečno je tako zarađivao više stotina hiljada maraka i to zna čitav Zagreb, a kada je na čelo vlade došao Ante Marković i stabilizovao dinar to je za njega bio šok i jednostavno je dao otkaz na svoje radno mesto i počeo da traži bolje, jer je bio već dovoljno bogat da je mogao da bira. Onda se odlučio da uđe u biznis sa poker aparatima, koji je bio apsolutni hit krajem osamdesetih, od Triglava pa do Đevđelije, a maštao je da otvori i najveći restoran u Zagrebu pa ulazi i u ugostiteljski biznis. U to vreme se već zainteresovao za otvaranje jedne mesnice u Zagrebu. Ali onda počinje rat...

Bekstvo iz Zagreba

 

Nakon izbijanja rata u Hrvatskoj, Petru Matijeviću postaje jasno da kao Srbin neće sačuvati glavu u Zagrebu, s obzirom na to koliko para ima, i on traži način da se evakuiše. Ne uspeva da proda svu imovinu, ali uspeva da izvuče veliki deo para koje je posakrivao. Onda počinje hapšenje Srba po Zagrebu i ubistvo bogate srpske porodice Zec koja je u vlasništvu imala veliku mesaru, a Pera dobija dojavu od jednog prijatelja Hrvata, koji je radio u SUP-u, da je on sledeći. Zagrebački prijatelj porodice Matijević dobro se seća tih momenata.

- Pera je dobio dojavu da je on sledeći na redu za likvidaciju, prijatelj ga nalazi u gradu i obaveštava ga da ne dolazi kući, jer ga HOS-ovci već čekaju. Pera, njegova dva sina i žena beže glavom bez obzira, preko Slovenije i Mađarske za Srbiju, ne svraćajući u zagrebački stan. Zaustavljaju se u Novom Sadu, sa par hiljada maraka, koje je imao tada u džepu, počinje život u podstanarskom stanu. Svestan da će HOS-ovci, čim shvate da je pobegao, provaliti u njegov stan, Pera panično traži izlaz za pare koje je sakupio i koje je ostavio u stanu. Odlazi u jednu od retkih ćevabdžinica u gradu, koju je držao neki Albanac po imenu Faruk, koja se nalazila pored Futoške pijace, i moli ga za pomoć. Rekao mu je da mu je ostala važna dokumentacija od kuće, kao i svi papiri od firme koju navodno ima u inostranstvu, te da će ga nagraditi sa deset hiljada maraka ako mu donese te papire iz stana, a koji se nalaze u jednom zaključanom koferu pod šifrom. Pošto je ćevabdžiji tog leta bila oduzeta vozačka dozvola zbog saobraćajnog prekršaja, on mu pronalazi svoga rođaka, kao i još jednog muslimana iz Sarajeva, koji pristaju da za deset hiljada maraka idu u Zagreb, Perinim stojadinom, da donesu misteriozni kofer. Pera im je dao akontaciju od po hiljadu maraka - priseća se Perin prijatelj.

Svedoci koji su prisustvovali ispraćaju delegacije kažu da se nije ni pomerio iz ćevabdžinice dok se oni nisu vratili iz Zagreba. Kada je video kofer, Petar umalo nije pao u nesvest od radosti. Otvorio ga je i izbrojao momcima ostatak novca. Ovi su bili besni, iako su dobili po deset hiljada maraka, jer su shvatili da nisu doneli nikakve papire, već hiljade uredno složenih novčanica u apoenima od 500 i 1.000 nemačkih maraka.

Sve ostalo je istorija klana Matijević, o kojem se u Novom Sadu, uglavnom, sve zna.

 

 

 

 

O Dubroji u sledećem broju

 

   Mirko Dubroja, vlasnik Karin komerca, kompanjon Petra Matijevića, zajedno sa Vojislavom Gajićem ponovo preuzima FK Vojvodina. Nakon što su opelješili fondove ovog nekada trofejnog kluba, Dubroja i Gajić vode akciju da klub preuzmu od Ratka Boturovića, poznatijeg kao Bata Kankan, jer od prodaje igrača Vojislav Gajić pokušava da pokrije štetu koju je imao zbog ''lošeg investicionog ciklusa".

   O Mirku Dubroji i njegovom bratu Slobodanu, koji haraju Vojvodinom, opširnije u sledećem broju. Pisaćemo i o istrazi koja je u Specijalnoj policiji pokrenuta protiv ove grupe biznismena.