Tabloid istražuje

 

Ekskluzivno: Organizovani kriminal u Šutanovčevom Ministarstvu odbrane (3)

 

Zadatak nije izvršen, Vojska još daje znake života

 

 

Ministarstvom odbrane Srbije haraju šverceri naoružanja. Umesto da bude u funkciji odbrane zemlje, Ministarstvo je pod aktuelnim ministrom postalo leglo i izvor najcrnjih korupcionaških afera.

O tome iz samog epicentra kriminalnih zbivanja piše pukovnik Milan Jovanović, čiju fotografiju ne objavljujemo iz razumljivih razloga

 

 

Milan Jovanović

 

Predsednik Srbije Boris Tadić izjavljuje da organizovani kriminal mora biti razbijen i da nema nikakve šanse da u tome bude zaustavljen... Bože, koliko smo puta iz njegovih usta čuli iste ili slične reči?

Ne zna se šta li je to, kao predsednik Srbije i vrhovni komandant, do sada preduzeo i šta li će to preduzeti na iskorenjivanju organizovanog kriminala u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije?

Ne zna se ni šta su to po pitanju spremnosti, osposobljenosti, opremljenosti naše vojske, a radi odbrane teritorijalnog integriteta i suvereniteta zemlje, do sada uradile demokrate, njen predsednik i njen ministar odbrane?

Od dolaska demokrata na vlast, umesto da bude jedna od najuglednijih i najcenjenijih institucija u funkciji odbrane zemlje i stvarnih vrednosti države i Vojske, srpsko Ministarstvo odbrane je postalo institucija za sprdnju.

 

Zašto baš takvima u ruke odbrana zemlje

 

Dolaskom na čelo najvećeg budžetskog trošadžije, Dragan Šutanovac je, onako poletan, naočit, rečit i nov u ovom poslu, obećavao mnogo. Pored ostalog, obećavao je nove pristupe u načinu shvatanja Vojske, doktrine odbrane i transparetnosti svega onoga što je u poslednjih šezdeset godina bilo toliko mistifikovano kad je Vojska u pitanju. Kako nas je samo prevario!

Izuzev punih džepova, tajnih računa u inobankama, narastajućeg kulta ličnosti, nebrojenih intervjua, promocija, neumerenog i neumesnog fotografisanja, stavljanja inspekcijskih i bezbednosnih snaga Vojske pod vlastitu neposrednu kontrolu, zavisnost i lični uticaj, pretvaranja Vojske Srbije u pomoćno sredstvo Jugoimporta SDPR, uvođenja obaveznog harača od tri odsto namenskoj industriji za plasman njenih proizvoda na inotržište ako posrednik nije samozvani integrator namenske industrije Jugoimport SDPR, smenjivanja i degradiranja ljudi od znanja i dovođenja na njihova mesta uvlakača, švercera i kriminalaca, Šutanovac nije uradio gotovo ništa.

U pogledu "reforme vojske" zabeleženo je gašenje nekih brigada, koje bi ionako nestale u ovoj besparici i bez te reforme, ili uvođenje nekih novih slovnih i brojčanih oznaka za ustanove i jedinice, kao što su recimo J1, J4... itd.

Vojska je postala neizlečivi bolesnik i balast svima. Svi se raspituju samo za njenu imovinu. Zvaničnici daju samo marketinške izjave u vezi sa drugim političkim ambicijama koje nemaju nikakve veze sa odbranom.

Kroz navodnu reformu vojske koju sprovodi Šutanovac, naš odbrambeni sistem (vojska, namenska industrija) potpuno je uništen i razbijen.

Vojska ni fizički ni psihički ni materijalno ni borbeno, niti na bilo koji drugi način nije spremna ni sposobna da brani teritorijalni integritet i suverenitet zemlje, a proglašavaju je za lidera (čitaj: vojnu silu) na Balkanu.

Kada bi u Ministarstvu odbrane, Sektoru za materijalne resurse, Upravi za snabdevanje, na jednom mestu sabrali sve štete koje su nastale u Vojsci Srbije delovanjem organizovanog kriminala, a sve za vreme mandata ministra Šutanovca i njegovog kuma Ilije Pilipovića, došlo bi se do sume koja je veća od svih šteta zajedno nastalih u Srbiji u raznoraznim aferama od ubistva premijera Đinđića do danas, a samim tim i do pitanja: kako je moguće da najveći budžetski trošadžija dospe u ruke takvih osoba?

 

Stručno do uništenja

 

Javna je tajna i da je Ministarstvo odbrane jedno od najkorumpiranijih u Srbiji.

Sve najveće nabavke i prodaje naoružanja i vojne opreme (NVO) u Ministarstvu odbrane od početka mandata ministra Šutanovca do danas realizovane su preko Sektora za materijalne resurse (Ilije Pilipovića, "pomoćnika ministra za pranje para") i njegovih " dobrih dečaka" iz Uprave za snabdevanje (Savić "Debeli", Filipović "Diplomata", Jovičević "Mister Pet Posto", Mikša "Doktor", Ristić "Rile", Milojković "Madam").

Uz saglasnost Ilije Pilipovića i takozvanog (bolje rečeno samozvanog) integratora namenske industrije Jugoimporta SDPR, uz pomoć i prisustvo predstavnika Zastava-oružja Svetozara Crnogorca i neizostavno Gromovića, a u organizaciji švercera naoružanja Zorana Damjanovića i Petra Crnogorca (sin Svetozara Crnogorca), u hotelu Moskva se, kod izvesnog gospodina Marinkovića, uglavnom planira i dogovara realizacija i podela kolača.

Planiranju, pored pomenutih, skoro uvek prisustvuje neko od sadašnjih i bivših članova Uprave za snabdevanje (obično su to Rile, ili Mister Pet Posto, ili Doktor, i pukovnici u penziji Veselin Rudić i Radovan Ivanović).

Ovim aktivnostima iz senke rukovode članovi Atlantskog saveta Srbije (produžene ruke SAD i NATO), preko "kralja čelika" (smeštenog u zgradi ATLAS grupe, koju vodi Duško Knežević, a za koju rade general-major u penziji Milun Kokanović, bivši pomoćnik ministra odbrane za materijalne resurse, i general Kosovac, sadašnji predstavnik Vojske Srbije u NATO savezu).

Bivši članovi Fonda za reformu vojske, članovi Atlas grupe sa svojim operativcima i novoformiranim balkanskim lobijem za šverc naoružanja (Z. Damjanović, P. Crnogorac i V. Rudić) odigrali su ključnu ulogu u potpunom urušavanju sistema odbrane i doveli Vojsku u stanje skoro potpunog uništenja. Što se tiče finansiranja, očigledno je da im novac ne nedostaje.

 

Pljačke "po zakonu"

 

Da bi sve bilo jasnije dovoljno je baciti pogled na "zakonite" kriminalne afere, u kojima je u veoma kratkom roku učestvovao Šule, sa svojim "pomoćnikom za pranje para" i uvlakačima Debelim, Diplomatom, Misterom Pet Posto, Doktorom, Madam i ostalim saradnicima:

- "zakonita nabavka" nove telekomunikacione opreme,

- "zakonita nabavka" sanitetskih vozila za potrebe Univerzijade,

- "zakonita nabavka" vozila za VBA u vreme Univerzijade,

- "zakonita nabavka" točkova za avione,

- "zakonito nestajanje para", koje su iz NIP-a bile obezbeđene za remont vazduhoplova. Nije remontovan peti mig-29 i helikopteri ruske proizvodnje,

- "zakonito uslovljavanje" pojedinih fabrika namenske industrije za plasman njihovih proizvoda uz određenu proviziju preko posrednika, tzv. integratora namenske industrije Jugoimporta SDPR,

- isključivanje Zavoda "Momo Stanojlović" iz ugovorenog remonta borbene tehnike libijske armije i uvođenje u posao remonta privatne kompanije čiji je vlasnik Šuletov prijatelj,

- zaključenje ugovora sa Irakom i Alžirom koji ne može da se završi bez uzimanja sredstava od Vojske ili lažnog deklarisanja kvaliteta uz lepljenje određenih nalepnica u Krušiku,

- pljačka u ime viših državnih interesa (slučaj Jugoimport Mont), gde su uključeni najviši državni i vojni rukovodioci,

- slučaj Evaco (prodaja municije po nižim cenama preko stranih državljana i ofšor kompanija),

- nameštanje dogovornog pobednika na nadmetanjima (slučaj CPR Impexa),

- pljačke pri izgradnji vojne baze Cepotina i izgradnji i završetku stanova za starešine...

O "zakonitim" radnjama Ministarstva odbrane, Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje, moglo bi se nabrajati u nedogled.

 

"Slučaj Bugarska"

 

Evo još jednog "zakonitog" primera koji će za našu zemlju sigurno imati i te kakve političke posledice.

Bugarska (koja je sada članica NATO) rešava se viškova naoružanja i vojne opreme veoma praktično i korisno tako što državi Makedoniji, preko svoje kompanije, poklanja 50 tenkova radi dobre međudržavne i susedske saradnje.

Naše pak Ministarstvo odbrane, bez traženja ikakvih garancija da tenkovi neće završiti na nekom drugom mestu, komisionim ugovorom br. 90-93-3-10 od 22. januara 2010. godine radi izvoza, prodaje 50 tenkova "privrednom gigantu" sa dvojicom zaposlenih CPR Impexu za iznos od 825.000 USD. Taj "privredni gigant" sa dvojicom zaposlenih, CPR Impex, uz posredovanje MDI iz Podgorice vlasnika Zorana Damjanovića, pomenute tenkove po mnogo višim cenama prodaje bugarskoj kompaniji, istoj onoj preko koje je Bugarska izvezla tenkove (poklon Makedoniji), radi lagerovanja istih u nekom od skladišta u Bugarskoj.

Nezvanično, na sajmu lovačkog i sportskog naoružanja i municije u Nirbergu u Nemačkoj, mogli su se čuti komentari da su tenkovi namenjeni - Gruziji. A stvar je sasvim logična. Zna se da je Amerika saveznik Gruzije, koju godinama naoružava i obučava njenu vojsku. Zna se i da je američki potpredsednik Bajden nedavno odbio da Gruziju snabde dodatnim količinama oklopnih borbenih sredstava da ne bi izazvao reakciju Rusije, koja je životno zainteresovana za stabilnost na Kavkazu.

S druge strane, Gruzija se ipak naoružava. Moguće je da SAD gruzijsku armiju naoružavaju prikriveno, posredno, na sledeći način:

Bugarska kompanija zvanično nabavlja tenkove iz Srbije za potrebe Iraka, koji se lageruju u Bugarskoj. Posle izvesnog vremena se, tokom transporta, pravi lažna dokumentacija u koju se kao krajnje odredište umesto Iraka unosi Gruzija. Ovakve transakcije su za švercere naoružanja formata Z. Damjanovića ili P. Crnogorca igračka, jer su za prethodne dve do tri godine uhodali tajne puteve i mehanizme transporta NVO. Ova transakcija će zasigurno izazvati veliki skandal, poremetiti partnerstvo Rusije i Srbije i razoriti zvaničnu politiku "četiri stuba" (EU, Rusija, SAD i Kina).

 

Sudbina države u rukama "privrednih giganata"

 

Zastava oružje, jedna od najpoznatijih fabrika naše namenske industrije, zbog poznatih zbivanja na prostoru bivše SFRJ sredinom devedesetih, uvođenjem embarga a samim tim i gubitkom tržišta, našla se u veoma teškoj situaciji. Država nije mogla da pomogne. Prepušteni su sami sebi. Da bi nekako preživeli formiraju u Beogradu svoju filijalu pod nazivom Zastava Impex, na čije čelo postavljaju Svetozara Crnogorca.

Zadatak Zastave Impex je bio da ne birajući sredstva iznađe puteve za plasman proizvoda Zastava-oružja. Pruženu šansu Svetozar Crnogorac maestralno koristi uspostavljajući direktan kontakt sa sumnjivim posredničkim kompanijama (švercerima naoružanja) te uz debele provizije za njih i sebe kako-tako održava Zastavu-oružje u životu.

Po završetku sukoba na prostoru bivše Jugoslavije, da bi zadržao i lično iskoristio kontakte i pozicije koje je stekao, Svetozar Crnogorac obnavlja saradnju sa američkim kompanijama tako što zajedno sa sinom Petrom u inostranstvu formira više ofšor kompanija za promet naoružanjem. Uspostavljaju se kontakti uz pompeznu halabuku u sredstvima za informisanje, sklapaju ugovori sa KBI... na kraju i sa Remingtonom za plasman Zastavinih proizvoda na američko tržište.

U ime američkih kompanija kod Zastave-oružja nastupa - Svetozarov sin Petar.

Plasman Zastavinih proizvoda na američko tržište nije išao u skladu sa potrebama zaposlenih, pa Svetozar i Petar iz senke koriste sindikalne rukovodioce i organizuju štrajkove, kanališući vodu na svoju vodenicu.

Direktori se menjaju kao na traci. Smenjuje se Nestorović, pa Petrović, pa Grujević, pa Aleksić, pa... Na kraju stupa na scenu večiti komercijalista, Svetozarov kadar Gromović.

Svetozar ne ostaje pasivan, pomaže sinu Petru da registruje svoju kompaniju pod nazivom CPR Impex sa sedištem u Makedonskoj br. 21 (neposredna blizina Zastavine filijale u Beogradu, Bulevar despota Stefana br. 12, gde je Svetozarovo sedište), studiozno planiraju, a uz naklonost odgovornih iz Sektora za materijalne resurse, Uprave za snabdevanje, obilaze vojna skladišta po Srbiji. Druže se sa rukovaocima, upravnicima. Uz ručkove, lumperajke, poklone, davanje "pozajmica", plaćanje računa za školovanje, lečenje, plaćanje godišnjih odmora i sponzorisanja prilikom proslava ostvaruju potreban kontakt stvarajući imidž uspešnih privrednika.

Sve svoje kontakte, Svetozar sa Zastave usmerava na CPR Impex. U ime CPR Impexa prisustvuje pregovorima, vrši isporuke i dr. Tako je nastao "privredni gigant" sa dvojicom zaposlenih CPR Impex.

 

Međusobno zalepljeni kriminalom

 

Osnovna poenta, koja proističe iz navedenog, jeste činjenica da mito i korupcija nisu fenomeni koji se mogu definisati kao krivično ili prekršajno delo, već pre svega kao fenomeni institucionalnog integriteta. Reč je o oligarhijsko-kriminalnim strukturama za koje je opstanak na vlasti samo nastavak koruptivnog načina razmišljanja koji ih inače karakteriše, koji je po svoj prilici bio i ostao glavni integrativni "lepak" za njihovu partijsku formulaciju i opstanak na vlasti.

Prema podacima same fabrike, Zastava čak preko 95 odsto izvoznih aranžmana ostvaruje preko posredničkih kompanija (u koje svakako spadaju i CPR Impex i ostale kompanije Petra i Svetozara Crnogorca, za tu svrhu formirane u inostranstvu).

Kada bude čitao ovaj članak, običan čitalac, umoran od "velikih dostignuća i uspeha" aktuelne vlasti, svakako će biti "ponosan" na Vojsku Srbije i srpske oficire kao što su pukovnici Savić, Filipović, Jovičević, potpukovnik Mikša.

Očigledno je da se najodgovorniji u Ministarstvu odbrane, u atmosferi nakon mnogih skandala, zarad ličnog interesa ne odriču koruptivnog načina razmišljanja i njegovog sprovođenja u delo. Da li im treba stati na put, neka svako prosudi sam.

 

 

 

 

 

 

Pet odsto za izdaju nacionalnih interesa

 

I pešadijsko naoružanje, čiji izvoz je u jednom danu ugovorio "privredni gigant" sa dvojicom zaposlenih CPR Impex sa Upravom za snabdevanje po komisionim ugovorima od 12. februara 2010. godine (Br. 170-93-7-10 na iznos od 576.000 USD; br. 170-93-8-10 na iznos od 135.620 USD; br. 170-93-9-10 na iznos 1.499.721 USD; br. 170-93-10-10 na iznos 115.345 USD; br. 90-93-5-10 na iznos od 47.500 USD) završiće kao i tenkovi (komisioni ugovor br. 90-93-3-10 na iznos od 825.000 USD) u Gruziji ili pak u Ingušetiju, Dagestanu, Čečeniji...

Po napred navedenim komisionim ugovorima sklopljenim između Uprave za snabdevanje i privrednog giganta sa dvojicom zaposlenih CPR Impexa u jednom danu, u vrednosti 3.199.186 USD, CPR Impex će samo za obradu papira, uz pokrivanje svih troškova, pored pet posto komisione provizije (koja iznosi preko 159.000 USD) zaraditi preko 1.500.000 USD. Jasno je zašto Debeli, Diplomata, Mister Pet Posto, Rile i Madam iz Uprave za snabdevanje nameštaju tendere i poslove dodeljuju privilegovanim kompanijama. Jasno je i zašto je nameštanje tendera u Upravi za snabdevanje Ministarstva odbrane postalo pravilo.

 

 

 

 

 

Scenario: Bugarska kompanija zvanično nabavlja tenkove iz Srbije za potrebe Iraka, koji se lageruju u Bugarskoj; posle izvesnog vremena se, tokom transporta, pravi lažna dokumentacija u koju se kao krajnje odredište umesto Iraka unosi Gruzija.

 

 

 

 

Uz saglasnost Šutanovčevog pomoćnika za prljave poslove Ilije Pilipovića i Jugoimporta SDPR, uz pomoć i prisustvo predstavnika Zastava-oružja, a u organizaciji švercera naoružanja Zorana Damjanovića i Petra Crnogorca, u hotelu Moskva se, kod izvesnog gospodina Marinkovića, uglavnom planira i dogovara realizacija i podela kolača.