Krađe

 

Privatizacije: Po kojim kriterijumima vlast neke oslobađa od krivičnog gonjenja

 

Tajkuni kradu, ako majmuni dadu

 

U vremenu kada se svi visoki državni zvaničnici kunu u borbu protiv organizovanog kriminala češće nego u svoju krsnu slavu, primeri Kompresora AD, Varnost-Fitepa i BIP-a jasno pokazuju da vešti i nemoralni mogu da kradu koliko hoće, sve dok imaju političku podršku

 

Milan Malenović

 

 

Grupa od preko 30 malih akcionara privatizovane Auto-kuće Kompresor AD, Beograd, podnela je još 21. septembra 2006. Prvom opštinskom javnom tužilaštvu u Beogradu krivičnu prijavu (Ktr. br. 1716/06) protiv većeg broja lica iz svog i povezanih preduzeća.

U prijavi radnici navode da Boško Bandić, predsednik UO Kompresora AD, uopšte nije sazivao sednice upravnog odbora, a ni skupštine akcionara od januara 2004. pa do juna 2006. U međuvremenu su on i tadašnji direktor Jovan Petković raspolagali imovinom velike vrednosti bez zakonom predviđenih odobrenja UO i skupštine. Isto tako su predata dva godišnja obračuna Narodnoj banci bez saglasnosti skupštine akcionara.

Prva skupština akcionara posle 2003. je, po izjavi svedoka Pere Bendera datoj u PU Beograd, sazvana u avgustu 2006. i to tek pošto su mali akcionari sudskim putem izdejstvovali njeno sazivanje.

Po pomenutoj krivičnoj prijavi direktor Petković je bez odobrenja i znanja nadležnih organa zaključio založnu izjavu - hipoteku u korist banke Intesa na iznos od 1.700.000 evra, a koje je kao kredit za svoje ime i račun podiglo preduzeće Lilly Drogerije. Isto tako je bez odgovarajućih odluka u najam preduzećima Lilly Drogerije, Kompresor d.o.o. i Mega Tabak dao deo poslovnog prostora Kompresora AD, i to po cenama ispod tržišnih. I pored ovako niske cene pomenuta preduzeća ne plaćaju kiriju, a deo prostora su iznajmila drugim firmama.

U krivičnoj prijavi se navodi i da je direktor Petković sa preduzećem Mega Tabak 2003. sklopio fiktivni ugovor za kupovinu motorne testere u vrednosti od 3.000.000 dinara, a koja nikada nije ušla u Kompresor. Istu je, međutim, Mega Tabak fakturisao Kompresoru profakturom 5445-2003 od 30. oktobra 2003.

Osim toga, podnosioci prijave sumnjiče direktora Petkovića da je sve poslovne ugovore i partnere prebacio na Kompresor d.o.o., koji je bez saglasnosti skupštine akcionara osnovao Kompresor AD i to sa osnivačkim kapitalom od samo 500 evra.

Navedena prijava za protekle tri i po godine nije odmakla dalje od početka, možda zato što je većinski vlasnik svih pomenutih preduzeća već poznati narodni poslanik Mladen Grujić, koji je i sam obuhvaćen ovom krivičnom prijavom.

 

I Slovenci naučili da mućkaju

 

Da je u Srbiji sve podređeno interesima kupca u privatizacionom cirkusu, pokazuje i slučaj Varnost-Fitepa (nekada samo Fitep) iz Zemuna. Udruženje malih akcionara ovog preduzeća je preko svog pravnog zastupnika, advokata Miroljuba Petrovića, Okružnom javnom tužilaštvu i Specijalnom tužilaštvu u Beogradu 7. avgusta 2007. podnelo krivičnu prijavu protiv više lica koja su učestvovala u privatizaciji ovog preduzeća.

U stavu 2 ove prijave navodi se kako je u postupku privatizacije učestvovalo i lice koje to zbog sukoba interesa nije smelo. Radi se o sadašnjem direktoru Varnost-Fitepa Branislavu Vukasoviću, za koga podnosioci prijave tvrde da je učestvovao na aukciji Fitepa iako je prethodno radio u - Agenciji za privatizaciju.

Ako je ova informacija tačna, onda ne treba da nas čudi što je upravna zgrada Fitepa, do privatizacije iznajmljena na rok od 99 godina, odmah pošto je firmu preuzelo slovenačko preduzeće Varnost, iznenada bila uknjižena kao - njeno vlasništvo.

Mali akcionari u svojoj prijavi navode i da se iz izveštaja revizora Srbo audit d.o.o. ne vidi da li je i kada kupac DD Varnost Maribor uplatio kupoprodajnu cenu u visini od 137.547,91 evra. Takođe se u prijavi ukazuje na to da revizor ne daje podatak o načinu obaveznog investicionog ulaganja u visini od 4.499.000 dinara, odnosno u pogledu doznačenja sredstava od strane kupca, zbog čega se sumnja da su ova ulaganja išla na teret tekućeg poslovanja kupljene firme. U prilog ovome bi moglo da govori i to da od privatizacije nisu isplaćivane dividende, a da je većinski vlasnik protivno zakonu ograničio učešće malih akcionara na skupštini akcionara.

U prilog svojoj sumnji da kupac nije ispoštovao obavezu investiranja, mali akcionari navode kako je kao investicija po računu broj 04-380-10 od 18. jula 2004. prikazan i remont u visini od 11.600 evra vozila koje uopšte nije u vlasništvu ovog preduzeća. Takođe, oni sumnjaju i da su ostali računi naduvani navodeći kao primer nabavku 14 računara po ceni od 22.294 evra.

Pošto tužilaštvo nije pokazivalo znake interesovanja da goni bogataše iz uvoza, Udruženje malih akcionara se obratilo i predsedniku Vlade Mirku Cvetkoviću. Ni on nije pokazao nikakvo interesovanje.

 

Mačka u džaku za džak bez mačke

 

Prva privatizacija BIP-a urađena je sredinom devedesetih, kada je Kulska banka, za koju neki veruju da je bila povezana sa Crvenim beretkama, na osnovu kamata stekla jedan broj akcija ovog nekadašnjeg lidera u proizvodnji piva. Pored pomenute banke i radnika, tada su akcije dobili i neki zaslužni građani. Među akcionarima, radnici nalaze i imena generala Momčila Perišića, bivšeg premijera Dragutina Zelenovića, zatim Danijela Cvijetičanina, profesora i kasnijeg rektora Univerziteta "Braća Karić", kao i Bogoljuba Karića, biznismena u bekstvu.

Već tada biva podneta krivična prijava zbog nezakonitog uknjižavanja državne imovine na ime privatnog preduzeća. Tužilaštvo, međutim, odbija da pokrene postupak protiv sudije koji je naložio ove promene u katastru i svu krivicu svaljuje na jednu radnicu zemljišno-knjižnog odeljenja koja je u međuvremenu dobila otkaz i tako postala nedostupna organima gonjenja?!

U junu 2006. Branko Pavlović na zahtev malih akcionara objavljuje studiju "Analiza moguće prodaje akcija BIP", u kojoj skreće pažnju da zbog nerešenih imovinsko-pravnih odnosa kao potencijalni kupci mogu da se jave samo "oni koji bi da peru pare". Uprkos tome država pola godine kasnije raspisuje tender za prodaju 51,9 odsto vlasništva.

Još dok je tender trajao, Direkcija za imovinu Republike Srbije 26. aprila 2007. upućuje dopis Republičkom javnom pravobranilaštvu da pokrene postupak u cilju zaštite imovine Republike Srbije i o ovome obaveštava Agenciju za privatizaciju. Uprkos tome, čim je u maju iste godine Mlađan Dinkić postao ministar ekonomije, on na mesto v.d. direktorke Agencije za privatizaciju dovodi Vesnu Džinić, provereni kadar iz Agencije za sanaciju banaka, koja nalaže sprovođenje tendera.

Na tender se prijavio i konzorcijum preduzeća Junajted nordik beveredž iz Švedske i Alita iz Litvanije. Predratni vlasnici BIP-a i njihovi naslednici, okupljeni u Mreži za restituciju, obraćaju se Evropskom parlamentu (EP) čiji potpredsednik Edvard Makmilan Skot traži objašnjenje od tadašnjih predsednika Vlade i Republike Srbije, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, potpredsednika Vlade Božidara Đelića i ministra pravde Dušana Petrovića. Ni na jedan od ovih dopisa EP nikada nije dobio odgovor.

Postupajući po već pomenutom nalogu Direkcije, Republičko javno pravobranilaštvo 3. jula 2007. podnosi tužbu protiv BIP-a AD Drugom opštinskom sudu u Beogradu tražeći da se državi vrati imovina koju je ovo preduzeće protivzakonito prisvojilo. Iako je sudski postupak i dan-danas u toku, Agencija za privatizaciju 24. jula 2007. sklapa ugovor sa švedsko-litvanskim konzorcijumom o prodaji 51,9 odsto vlasništva BIP-a za 21,4 miliona evra.

Možda je razlog za ovakvo postupanje Agencije činjenica da je direktor i navodni vlasnik Junajted nordik beveredža bio Tavi Einaste, koga upućeni dovode u poslovnu vezu sa Milicom Labus, ćerkom Miroljuba Labusa, nekadašnjeg lidera Dinkićevog G17 plus? Kasnije će opstrukciju pravnog raspleta ovog Gordijevog čvora da preuzme na sebe narodni poslanik, bivši Otporaš Nenad Konstantinović, koji je u privatnoj vezi sa Milicom Labus.

Mreža za restituciju podnosi 27. novembra 2007. Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala krivičnu prijavu protiv Vesne Džinić i većeg broja drugih lica zbog zloupotrebe službenog položaja u slučaju privatizacije BIP-a. Prijava se još uvek negde kiseli.

Ništa veći efekat nisu imale ni prijave tužilaštvu i Agenciji za privatizaciju koje su tokom 2008. podnosili mali akcionari zbog otuđivanja imovine BIP-a. Po ovim prijavama, umesto da investiraju vlasnici su novu liniju za otakanje piva, vrednu 150.000 evra, otpisali kao zastarelu, pa su je o trošku BIP-a prevezli u Švedsku. Ono što je na Balkanu zastarelo, u Skandinaviji je moderno!?

U februaru 2009. Uprava za trezor Ministarstva finansija dostavlja potvrdu da kupoprodajna suma iz ugovora od jula 2007. nije uplaćena i nije ušla u republički budžet. Umesto da najkasnije tada raskine privatizacioni ugovor i pohapsi odgovorne, država nastavlja da se pravi nevešta. U aprilu iste godine manjinski akcionari počinju proteste na Mostaru, gde je sedište BIP-a, i ispred zgrade Republičke vlade. I pored toga, kao i neplaćenog poreza u visini od čak 16 miliona evra, Agenciji za privatizaciju biće potrebno još skoro godinu dana da se nakani da raskine ovaj očigledno pljačkaški ugovor.

Kako bi sve bilo po volji nekog poznatog tajkuna, država je na ime neplaćenih poreza već zaplenila najvrednije nekretnine BIP-a u Beogradu. One će biti prodate po već viđenom modelu "cent za evro", dok će tužilaštva još nekoliko decenija da metanišu nad obiljem prijava podnetih u ovom slučaju. Onome što preostane od BIP-a, najverovatnije, sledi stečaj i akciona rasprodaja kompletne imovine.

 

 

Ispravka

 

U broju 201, u članku pod naslovom "Otezanje kratkog postupka" naveli smo kako je u vreme privatizacije Zvezde AD njen direktor bio Vojislav Đekić. Kako su nam u međuvremenu priloženi dokumenti da je g. Đekić ovu funkciju napustio neposredno pre privatizacije, za našu nenamernu grešku izvinjavamo se kako Vojislavu Đekiću, tako i našim čitaocima.

 

 

 

 

 

Nema vajde od domaćih sudova

 

Pokrajinski Anketni odbor za borbu protiv korupcije i kriminala zasedao je 30.3.2001. povodom prijave radnika Duvan AD Novi Sad da je tadašnji direktor Svetozar Marković  upropastio preduzeće za račun Štampa komerca gde je, po navodima radnika, istovremeno bio zaposlen. Direktor Marković je negirao ove navode ističući da je povezivanje Duvana sa Štampom bila slamka spasa i da je na taj način sačuvao radna mesta. Predstavnik Anketnog odbora je, prema rečima podnosilaca prijave, preporučio da ovim problemom treba da se pozabavi Republička skupština, ali se to nikada nije desilo.

Mali akcionari Srbijateksa su, kako je Tabloid već pisao, još 2002. podneli krivičnu prijavu protiv više lica koja smatraju odgovornima za propast svog preduzeća u procesu privatizacije. Kako nadležni organi Republike Srbije po ovoj prijavi još ništa nisu rešili, akcionari su se obratili i evropskom sudu u Strazburu.

Mreža za restituciju je 27.11.2007. podnela krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala protiv više lica uključenih u privatizaciju Robnih kuća Beograd i hotela Prag u Beogradu. Ni ove prijave još nisu procesuirane.

 

 

 

 

 

Tajkuni ulaze bez kucanja

 

Lili je umrla zbog Lilly

 

Igor Milanović

 

Knjižara Nikola Pašić na Trgu Nikole Pašića 9 prodata je na aukciji 29. januara 2010. za  390.000 dinara. Kupac je Jopt inženjering, preduzeće koje nema veze ni sa izdavaštvom ni sa prodajom knjiga, ali ima sa tajkunima, budući da u njemu nalazimo Tamaru Žujović kao jedinog vlasnika, a Mirjanu Šešliju kao direktora. Obe su nam već poznate kao poverljive osobe preko kojih investira Mladen Grujić, vlasnik lanca drogerija Lilly.

Poslovni prostor na veoma atraktivnoj lokaciji, na koji su već kidisali mnogi domaći biznismeni, ima nerešen pravni status, jer je sporno u čijem je tačno vlasništvu. Trenutno se kao vlasnik vodi Direkcija za imovinu Republike Srbije, ali je njen direktor Bratislav Pejković najavio ponovnu kontrolu katastarskih knjiga.

Odmah nakon licitacije, Mladen Grujić i Tamara Žujović dolaze u knjižaru da pregledaju svoj plen. Bez predstavljanja i pozdravljanja sa radnicima knjižare prolaze kroz prodajni deo i dolaze u prostorije direktorke Ljiljane Tanić.

Kada je shvatila ko je novi vlasnik ove knjižare sa višedecenijskom tradicijom, Ljiljani je pozlilo i ona se srušila u fotelju. Po rečima zaposlenih, Grujić ju je umirivao rečima da nema čega da se plaši, jer on "poznaje urednika knjižare, Miodraga Skulića". Kako nikakvo ubeđivanje nije pomoglo, Grujić napušta knjižaru svestan da je njegovo pojavljivanje razlog Ljiljaninog kolapsa.

Ljiljanu Tanić prijatelji su zvali Ljilja Srpkinja. Ceo svoj radni život posvetila je srpskoj književnosti i, dobrim delom, knjižari Nikola Pašić. Njeni poznanici pričaju da je svoje radno mesto posmatrala kao svoju kuću, da je emotivno bila vezana za ovaj prostor.

Dan posle Grujićevog dolaska Ljiljanu je hitna pomoć prebacila u Urgentni centar, a u knjižaru Nikola Pašić ubrzo i nenajavljeno ulaze predstavnici novog vlasnika da bi obavili popis. U razgovoru sa zaposlenima jedan od njih otkriva da će tu nastati još jedna iz lanca - drogerija.

Vest je stigla i do Ljiljane u Kliničkom centru, koja posle nekoliko sati umire shvativši da je gotovo sa poslednjom nacionalnom izdavačkom kućom.

Poslednja knjiga koju je Ljilja Srpkinja napisala nosi naslov Manastir Rakovica. U porti tog manastira sahranjen je patrijarh Pavle, a na groblju je svoj večni mir našla i ova naša spisateljica. U mladosti su Ljiljanu zvali Lili, isto onako kako se zovu drogerije od kojih će jedna uskoro iz knjižare da potisne knjige.