Drugi pišu

 

Novosti: Pavluško Imširović, aktivista i osuđivani trockista, poznavalac okolnosti "opozicionog delovanja" mladog Borisa Tadića

 

Tadićevi rani jadi

 

List Srpskog nacionalnog vijeća u Hrvatskoj Novosti, koji se štampa u Zagrebu, objavio je sa ovim poznatim srpskim "šezdesetosmašem" intervju u kojem je glavna tema Boris Tadić, tačnije - njegovo "opoziciono delovanje" u vreme čuvenog Otvorenog univerziteta. Radi se o periodu koji sadašnji predsednik Srbije često predstavlja kao vreme mučeništva i ličnog stradanja. Imširović, međutim, tvrdi da su tadašnjeg Tadića od ostalih vršnjaka izdvajale samo dve stvari: to što je bio sin praksisovca Ljube Tadića i to što je bio dečko gorde i inteligentne Veselinke Zastavniković.

Prvi razgovor sa Pavluškom Imširovićem, posle dvadesetogodišnjeg zaborava, objavio je upravo Tabloid u svom 141. broju, pod naslovom "Državu treba odbraniti od vlasti"  

 

Dejan Kožul

 

 

Hapšenje beogradskih anarhosindikalista podsetilo nas je na rane osamdesete godine kada je u Beogradu, na mitingu solidarnosti sa Palestincima, na kojem je data podrška i poljskoj Solidarnosti, uhapšeno osmoro "radikalnih levičara", kako su tada nazivali tu grupu. U toj grupi bila je i bivša supruga predsednika Srbije, koji je i sam koji dan nakon toga uhapšen jer je bio u grupi koja je protestovala protiv hapšenja, na užas roditelja mu. Ceo slučaj Tadićevog aktivizma za vreme studentskih dana je poprilično mistifikovan, a na zvaničnom sajtu predsednika piše samo da je bio hapšen radi opozicionog delovanja. Lepo zvuči, a da li je zaista bilo tako razgovarali smo sa svedokom i aktivnim učesnikom tog vremena Pavluškom Imširovićem.

- Boris se motao jedno vreme oko Otvorenog univerziteta, kao i još mnoštvo mladih ljudi njegove generacije. Najlepše devojke su gravitirale ka levici, pa je to verovatno i njega nekako privuklo levici - započinje Imširović svoje prisećanje za Novosti.

 

- Ne pamtim da je ikada održao ikakvo izlaganje na nekoj od sesija tih kućnih diskusionih tribina čiji spektar interesovanja je bio zaista širok: od politike, istorije, ekonomije, psihologije, filosofije, sociologije do muzičkih i svakidašnjih supkultura. Boris naprosto nije bio neko ko je tu ikada imao šta da kaže o bilo čemu. Njegovo obrazovanje bilo je tek obaveštenost o ponečemu iz druge ili treće ruke i nije nikada odavao utisak mladog čoveka koji čita i trudi se da se ozbiljno obrazuje. Pre je ličio na prilično lenjog konformistu.

Taj utisak ostavlja i dan-danas i ponekad su zaista otužno komični njegovi putinovski pokušaji da merodavno govori o bilo kojoj ozbiljnijoj temi. Od ostalih njegovih vršnjaka izdvajale su ga dve stvari: to što je bio sin praksisovca i to što je bio dečko lepe i osobene Veselinke Zastavniković.

Veselinka je bila veoma snažna, gorda i inteligentna ličnost i dominirala je u toj vezi. Koještarija su tabloidni tračevi da je on nju kobajagi šikanirao. Niko Veselinku nije mogao da šikanira. Ona je za Borisa bila autoritet i on je za njom i došao u zatvor 1982. Nikakvih političkih motiva on tu nije imao. Da ih je imao, on bi bio uhapšen zajedno s njom i ostalih sedmoro tog 4. jula 1982, a ne u kasnijim protestima zbog tog hapšenja. To njegovo hapšenje jedna je od najkomičnijih priča iz istorije ovdašnje političke represije.

 

Kola mu bila važnija

 

Zašto jedna od najkomičnijih? Koliko je Tadić uopšte bio angažovan u tim protestima?

- Nekoliko nedelja posle prvog hapšenja na mitingu solidarnosti sa palestinskim narodom, gde smo nas osmoro - Radmila Karajović, Veselinka Zastavniković, Branislava Katić, Jovica Mihailović, Gordan Jovanović, Dragomir Olujić i ja, plus "pridodati" Bojan Vižental - uhapšeni zato što smo uz palestinske zastave razvili i zastave poljske Solidarnosti, pa zbog toga i kažnjeni sa po 50 dana zatvora u prekršajnom postupku za "remećenje javnog reda i mira", beogradski intelektualci iz redova demokratske opozicije počeli su da na istom mestu, pred tadašnjom knjižarom "Komunista" na Trgu Marksa i Engelsa (danas Nikole Pašića), u manjim grupama demonstriraju protiv našeg hapšenja kao protiv antidemokratskog i nezakonitog akta političke represije. Režim je na te kasnije proteste reagovao tako što je iz tih grupa par puta izdvojio po nekoliko učesnika i takođe ih prekršajno kaznio. Sve kasnije kazne izricane su tako da se završe istog dana kada i kazne prvouhapšenih - krajem avgusta te godine.

  Zašto baš istog dana?

  - Zato što režim nije hteo da rizikuje da ima političke zatvorenike u zatvoru kada počne školska godina i kada bi se tim demonstracijama mogli masovnije priključiti studenti. Tako su tog leta, na po nekoliko nedelja, u zatvor dospeli i Vesna Pešić, Ivan Janković, legendarni prodavac omladinske štampe Dragan Blagojević, Nebojša Popov,  Milan Nikolić, Dušan Gamser, pa i Boris Tadić. Od svih 15 uhapšenih, jedini za koga je policija u prvi mah zaključila da je uhapšen greškom bio je Boris Tadić i on je jedini koji je oslobođen odmah posle prvog trijažnog saslušanja u policiji. Boris se nije zadržao u policiji da vidi šta će se desiti sa ostalim uhapšenima u toj turi, nije zvao porodice drugih uhapšenih da ih obavesti šta se sa ovima dešava, nego je krenuo u grad da dovršava neki posao oko popravke automobila koji je već ranije planirao za taj dan, a zatim je navratio do Steve Milovanovića, jednog od neuhapšenih učesnika protesta toga dana, posedeo malo kod njega, a odatle se uputio svojoj kući i nemalo se iznenadio kada ga je tamo dočekala policija i ponovo privela, a potom i izvela pred sudiju za prekršaje koji mu je odrezao istu kaznu zatvora kao i ostalim uhapšenima tog dana.

 

Infiltrirani udbaši?

 

Šta je bilo posle?

- Posle tog hapšenja jedna grupa "radikalnijih" učesnika, nezadovoljna "legalističkim oportunizmom" Otvorenog univerziteta, odlučila je da osnuje ilegalnu političku grupu koja je trebalo da izdaje neki ilegalni politički list, štampan na jednom geštetneru preostalom iz 1968. godine. Veselinka je bila u toj grupi, pa je zato tu bio i zaljubljeni Boris. Cela ta stvar je skrivana i od mene jer je bio poznat moj negativan stav prema takvim igrarijama "konspirativne revolucionarnosti" - takvi pokušaji obavezno su se završavali optužnicama i drakonskim presudama za zaveru u cilju stvaranja antidržavne podzemne organizacije. Moj stav tu je bio identičan stavu ruskog generala Pjotra Grigorenka, po kome je i dobila naziv "strategija Grigorenko" 60-ih godina u SSSR-u: država je uzurpatorska, ilegitimna i ilegalna i nipošto joj ne treba prepuštati sferu legalnosti nikakvim povlačenjima u ilegalu. Jedan od regrutovanih učesnika te grupe ipak mi se poverio, zabrinut tom inicijativom koja se zahuktavala, i ja sam se iznenada jednom pojavio na njihovom "konspirativnom" sastanku na Kalemegdanu, održao im vakelu da se ne igraju vatrom i opomenuo ih da sumnjam da su pilotirani i manipulisani od infiltriranih agenata Udbe.

Nisam tada bio sasvim uveren da su moji argumenti ohladili sve usijane ultralevičarske glave, a znao sam da se sa Veselinkinim uticajem na Borisa može nositi samo njegova majka Nevena. Zato sam otišao kod Nevene i ocinkario sam joj Borisa za tu detinjariju. Rezon mi je bio veoma jednostavan: bolje da ga ja cinkarim majci, nego da ga infiltrirani agent servira Udbi kao učesnika "antidržavne zavere". Nisam tada prema Borisu imao ozbiljnijih rezervi osim tih što sam ga smatrao nesamostalnim, nezrelim i lenjim u svakom pogledu. U procesu Otvorenom univerzitetu Boris je bio jedan od svedoka saslušavanih u istrazi, ali nije pozvan na sud kao svedok optužnice.

Veselinka je uoči pokretanja istrage očito bila predviđena za to da bude jedna od šestoro optuženih i njeno ime je na spisku uhapšenih koji je Desa Trevizan, u noći našeg hapšenja za sudsku istragu, 23. maja 1984, objavila po informacijama koje je dobila od svog intimusa Staneta Dolanca.

Bilo je jasno da se od Veselinkinog hapšenja odustalo u poslednji čas i njeno mesto u zatvoru zauzeo je Gordan Jovanović. Verovao sam da je Ljuba Tadić iskoristio sve svoje veze da svoju snahu sačuva od hapšenja i zatvora i mislim to i danas. S tim što danas mislim da su ondašnje veze oca i sina Tadića sa Državnom bezbednošću bile mnogo tešnje nego što smo to mi tada slutili.

 

Radović žrtva terora tajne policije

 

Tajni arhivi Udbe, kako stvari stoje, teško da će ikada biti otkriveni, a bacili bi jedno sasvim novo svetlo na sadašnjeg, a možda i na nekog budućeg predsednika, premijera... Samim tim, politici kontinuiteta ne vidimo kraj?

- Slabački Boris je zahvalno testo za takvo mešenje. Njegov odnos prema upornom skrivanju tajnih arhiva Udbe od 1943. godine do danas veoma je simptomatičan - na isti način kao i odnos svih današnjih političara prema upornom držanju tih arhiva pod pečatom državne tajne. Taj odnos upućuje na to da svi oni imaju nekakvog udbaškog putera na glavi, putera koji bi se brzo istopio i procureo ako bi te arhive bile otvorene. Otvaranje tih arhiva i lustracija javnih ličnosti i državnog činovništva koja bi korespondirala njihovom sadržaju verovatno bi po svojim efektima bili ravni pravoj maloj političkoj revoluciji koja bi sa političke scene Srbije počistila ogromnu većinu njenih aktera, i "pozicionih" i "opozicionih".

Pre nepune četiri godine, Boris se, nakon pauze od devet godina, prvi put opet pojavio na komemoraciji pokojnog Radomira Radovića, sindikaliste i učesnika Otvorenog univerziteta koga je Udba ubila torturom, u montaži optužnice za veleizdaju protiv učesnika Otvorenog univerziteta, pokušavajući da ga prinudi da lažnim priznanjem svedoči protiv sebe i svojih prijatelja.

Mi već 25 godina održavamo redovne godišnje pomene Radomiru. Boris je tada pristigao sa celom svitom obezbeđenja, izričito potvrdio još jednom svoje i naše čvrsto uverenje da je Radomir žrtva terora tajne policije, ali je odmah krenuo da nas uverava da su besmisleni zahtevi da se njeni tajni arhivi otvore, pošto on zna da su ti arhivi uništeni i da su prazni. Nasmejao sam se toj naivnoj pričici i upitao ga zašto onda ne otvore bar takve prazne arhive, kazne nekoliko odgovornih za njihovo nesavesno čuvanje i uništavanje i skinu jednom zauvek to pitanje s dnevnog reda. Bili su zaista smešni njegova zbunjenost i nemoć da pruži ikakav odgovor na to pitanje, do te mere da su izazvali smeh čak i njegovog obezbeđenja. Bili smo zaista poprilično iznenađeni tom njegovom pojavom na pomenu Radomiru u aprilu 2006. Posle toga se više nije pojavljivao. Slutim da ga je i tada na taj potez nagovorio stari lisac - Dragoljub Mićunović - možda čak i samo iz vica. Mićunović je znao da mi planiramo da na tom pomenu ponovo pokrenemo akciju za istragu o ubistvu Radomira i za otvaranje arhiva Udbe, a dovoljno je pametan da je mogao da zna i to na kakav prijem mogu naići Borisova humoreskna uveravanja da su ti arhivi uništeni i da nema smisla tražiti da se otvore. A to otvaranje arhiva Udbe moglo bi baciti novo svetlo i na Borisovo hapšenje, puštanje i ponovno hapšenje u leto 1982, kao i na to kojim to uticajem i vezama je Ljubi Tadiću uspelo da postigne da Veselinka u poslednji čas bude izbrisana sa liste za odstrel u maju 1984. Mislim da je ponosna i čestita Veselinka saznala i shvatila nešto od toga i da se zato povukla u manastirsku smrt i izolovala od sveta i života - bukvalno da spase dušu i umiri savest bar odbijanjem da u svemu tome dalje lično učestvuje. Ne znam nikakve detalje o tome. Nagađam samo na osnovu ličnog poznavanja njene karakterne strukture. Ogavna su mi proizvoljna primitivna čaršijska preklapanja koja o tome objavljuju žuti tabloidi bez plavila umivene "EUropejske bezalternativnosti".

 

 

 

 

 

Otvaranje arhiva Udbe moglo bi baciti novo svetlo i na Borisovo hapšenje, puštanje i ponovno hapšenje u leto 1982, kao i na to kojim to uticajem i vezama je Ljubi Tadiću uspelo da postigne da Veselinka u poslednji čas bude izbrisana sa liste za odstrel u maju 1984.

 

 

 

Boris se nije zadržao u policiji da vidi šta će se desiti sa ostalim uhapšenima u toj turi, nije zvao porodice drugih uhapšenih da ih obavesti šta se sa ovima dešava, nego je krenuo u grad da dovršava neki posao oko popravke automobila koji je već ranije planirao za taj dan...